— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Srbija diše prašinu i guši se.
Prašina je posledica pada Ustava.
Ustav je pao 2013. godine nakon sporazuma u Briselu čijim je sprovođenjem režim ugasio Srbiju na Kosovu i Metohiji. Na Kosovu i Metohiji se odigrava celokupna naša istorija, uzdizanje ili pad, korov ili plod, svetlost ili mrak, knez ili kralj, smrt ili vaskrsenje. Sve nam se ponavlja upravo sad.
Te 2013. godine, nakon gašenja institucija koje su preostale u direktnoj kontroli Srbije nakon agresije NATO, a u godinama koje su usledile, ustavorušiteljski režim ustavorušitelja Aleksandra je korak po korak priznavao nadležnost tzv. Kosova nad predatim institucijama. Režim je politiku izdaje sprovodio bez unutrašnjeg otpora onih društvenih i političkih delatnika koji su imali ugled u narodu, tek uz poneku jalovu reč kritike koja je raširila poguban virus nečinjenja govoreći narodu da nije formalno potpisano bez obzira što je suštinski sprovedeno. Pretvorili su se u serdare jalove reči i vojvode od tribina kao angažovani klijenti režima za anesteziju narodnog nezadovoljstva. Takav pristup nas je doveo do plana Francuske i Nemačke i aneksa tog plana iz Ohrida, čijim sprovođenjem je ustavorušitelj Aleksandar priznao sve elemente državnosti tzv. Kosova, bez potpisa, ali uz puno sprovođenje. To novo stanje je stvorilo potrebu i da naša crkva reši svoj pravni status, temeljnim sprovođenjem temeljnog ugovora naše propasti, u okviru od strane režima priznatog novog državnog entiteta. Čitav taj tok izdaje našeg zaveta je došao do najavljenih teških kompromisa koji podrazumevaju status posmatrača tzv. Kosova u UN, i to bez formalnog potpisa pred kamerama. Ta forma „nije potpisao“, ponovo se širi kao bolest, da bi se u narodu ukorenilo nečinjenje i kukavička misao da se sad ništa ne može učiniti, da je dovoljno da se ne formalizuje potpisom ono što je delatnom izdajom sprovedeno, da će neke nove generacije za 50 godina imati priliku da urade nešto što smo mi svojim izborom odbili. Gospodo od jalove reči, ako se nastavi sa ovakvim pristupom, za 50 godina neće ostati ni pomen na nas, neće biti ni pesama koje su nam bile satisfakcija.
Ne zaboravite to, formaljupci.
Formalizacija kod ovog ključnog pitanja za opstanak naše državnosti nema baš nikakav značaj.
Dakle, da bi neka država imala međunarodne odnose i bila priznata kao član međunarodne zajednice, ne mora biti priznata od države sa kojom ima spor. Izrael ne priznaje preko 30 država.
Ukoliko antisrpski režim ustavorušitelja Aleksandra uspe da sprovede svoju zlokobnu nameru, a tzv. država Kosovo dobije status posmatrača u UN, to će značiti de fakto priznanje državnosti za tzv. Kosovo od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Formalno priznanje od Srbije niko neće tražiti, kao što ne traži ni danas, dovoljan je pristanak na kome se uveliko radi — klimanje glavom da ostale države članice UN dobiju signal da Srbija pristaje na taj „kompromis“ koji za nas metaforički, u formi i suštini predstavlja Judin poljubac. U tom slučaju, sve priče o važnosti formalizacije i čekanje nekih boljih vremena padaju u vodu i ne znače ništa, time bi pečastvovali naš pad. To se ne sme dozvoliti. Uprkos teškim okolnostima, uprkos prašini u kojoj se gušimo, imamo šansu — plan postoji i sam se potpisao kao hrabrost. Ključ je odluka i snažna volja.
Kosovo i Metohija nam je ponovo otkrilo da je tkivo vezano za naše telo koje se zove Srbija. Baš zbog pada Ustava na pitanju Kosova i Metohije sada se gušimo u prašini koruptokratije, izdaje, sveopšte pljačke, uzurpacije institucija, gušimo se od ponižavanja našeg nasleđa, ta prašina je svojom olujom srušila nadstrešnicu u Novom Sadu i ugušila 16 ljudi, sve zbog niza nečinjenja i „junačke“ odbrane komforne pozicije forme „nije potpisao“.
Sadašnji proces koji su pokrenuli studenti, kao svoj primarni zadatak ima povratak zemlje u ustavne okvire, ne zaboravlja sve ostale naše probleme, ide im u susret i odbacuje kukavički pristup omrznute forme i hrabro prihvata odgovornost bavljenja suštinom, da delatnim pristupom stvaramo novu realnost i bolja vremena. Neće se svet na svakih 50 godina tektonski menjati, čekanje će nam obrisati zavet i naš zapis na nebu. Na zemlji nam je ionako zagarantovana prašina.
Vreme je za odluku. Mora promena.
Tamo gde prestaje komfor nečinjenja i forme, rađa se delatna hrabrost suštine potrebne za mesto na koje nas istina postavlja. Carica je Srbija, u istini je Carica.
Istina je sapostojeća sa slobodom.
Život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.