— Пише Бранко Вељковић —
Србијо, Деспино Света, убијају те изроди.
Видиш, самозвани, да ниси пајац од картона, знао би. Непал није географија, а десетогодишњи прогон напредњака с краја 19. века није историја. То је стање свести. То је одговор. То је оно што би ти волео да можеш да контролишеш, па си прчкао по мрачним олтарима. Сви знају да не можеш. Ти знаш да не можеш. Чак ти је Лоцика подолимпка могла рећи да не можеш. Зато и сва ова тривијална излазна стратегија.
Јавили ми се скоро и неки од неких других материјала. Од Аликантеа до Петрограда. Кажу да сам у праву за твој вирус. Питају шта да чине. Знају, наравно, али питају јер желе снагу одговора. Рекао сам им све по вољи, сем препорода Деспине и студентских захтева – Србија мора да се препороди, а студентски захтеви нису испуњени. Јер студенти су у праву!
А стање свести студената из Србије је сада већ добрано стање свести студената света. Отуда и препорођена Деспина Света, Србија, зове своју децу на улице и тргове, а све њене сестре по свету сада чују тај позив. Јер оно што Деспина рађа када се порађа није од опипљивих твари. Отуда се њено право име јавља само онима који се тај дан роде као њена деца… као деца Србије!
Рекао бих ти и кога заправо Деспина рађа, али бестидан си, није то за тебе.
У нашем народу памти се једна Деспина, Оливера се звала. Њу је договор и моћ земаљске империје одвела далеко. Заробљена дубоко у Тамерлановој територији остала је Деспина. Одведена, али непоробљена, препознала је у каквој се ситуацији налази мајка свих Деспина, Србија. Видела је да је тада, као што је и сада, Србија постала вазална. С том разликом што је Србију тада отела сила, а сада је продају гмазови и кукавице. Деспина Оливера, Хатун или Зебина по запису Кристофера Марлова, чинила је за свој народ да проблеми постану невидљиви, да Србија више не буде централна мета, већ да постане спрега. Јарам је зато олакшан, а народ је продисао. Оливера је разумела политику могућег и није одустала ни када је султан напустио овај свет. Док је била жива штитила је свој народ. Никада није променила веру. Јер је Деспина. А Деспина веру не мења ни у ропству.
Зато је она Деспина. Заувек.
Зато си ти Аца шиптар. Заувек.
Зато се њена реч важила и на двору једног Султана.
Зато се твоја, Ацо Шиптаре, важи само у Ћациленду и то само кад платиш.
Зато си ти издајник и сви ти около тебе, и позиција и опозиција. Зато јер се једна Деспина није приклонила тамничару ни у ропству усред једне империје, а ти и твоји се усред Београда клањате туђину. Презирете Милошев подвиг и Лазареву заклетву и трујете да је све изгубљено. Па ако је све изгубљено, што се онда лепо не померите и нека дођу неки људи који не мисле и не чине тако. Ако је све изгубљено, зашто се онда ЕУ и белосветска душебрижија толико труде да вас све заједно сачувају? Зашто, кад је све готово? Зашто, кад си све већ толико уништио да је сад већ немогуће Србију спасити?
Биће да то ипак није тако. Биће да се ипак може још пуно тога учинити, пуно тога спасити. Биће да Деспину јесте сатрли, али да је њена животност ипак Божија категорија. Зато су на улицама млади, деца, народ. Зато су у кордонима безумници, плаћеници, маскирани умоболници и странци.
А што се тиче тих твојих прилепака, попут оног Пајтића од оца Лазара свештеника, што напрасно верује у „статус qуо“… па добро… ако је то тако, зашто је онда, Пајтићу сине Лазарев, трансфер твог новца за Беч договорен и спроведен још 2010. године? Ког си ти то „опозиционог“ плана део кад ти је самозвани у пупењу то још тада дозволио? Је л’ ти дозволио или те је купио да би могли да пупите заједно?
И све ово, самозвани, не труди се да разумеш.
Молиш се мраку, призиваш тог што по мраку шета, а не познајеш га.
Дакле, по старој народној, није проблем што је во помислио да може да вуче кола, већ што мисли да зна пут.
Видиш да више ни у својој глави не можеш да победиш, а толико си се трудио да то научиш. Рекли су ти пуно тога, али још више нису. Је л’ ти поменуо неко да твоја глава заправо није твоја? Отуда тај притисак који осећаш између очију, по дубини, право до средишта лобање.
Због свег тог притиска, још увек на време, данас ћу да ти објасним разлику између срчаног и можданог удара.
За разлику од тривијалне науке древно је да је срце оно које мисли, а да је мозак само сервис, накачен на чула, као неки магацин за све што се чулно видљиво дешава около нас. Мозак то препознаје, бележи, чува. Један велики магацин са правом да обрађује све те записе. Срце је оквир душе. У срцу живи душа, у срцу живи свест и савест, а савест је веза са Богом. Срце спознаје и растерећено је од свега што мозак скупља током свог трајања. Срце зна где смо били и где ваља да се вратимо.
Мозак је варалица. Заправо је уплашен. Боји се стања у коме више неће бити потребан, па се копрца, жели да траје мимо свега. Чак и мимо срца. Толико је егоистичан. Мозак је поверовао да стварно постоји.
И тако се у сваком од нас још од прве спознаје где смо се обрели бори тај део који жели да се врати Творцу и тај део који би да траје у овој прозаици. У том раскораку живи и тај кога би ти да нађеш и да му се поклониш и приклониш. Отуда, када мозак претегне, срце више не може да трпи. Онда се обрати Творцу и каже му – спаси ме… од себе самог… спаси ме… Тада иде пуна спознаја Господа Бога, Творца неба и земље, свега видљивог и невидљивог. У трену. Удар немерљиве снаге који спасеноме уме да разори срце у парампарчад. Срце не жели да мозак изда душу. Зато бира душу и кида сваку могућност да мозак својим одлукама угрози пут душе.
Ти си своју душу поклонио птичару. Али птичар има своја правила. Ти их, наравно, не познајеш, али осећаш то потмуло тутњање у глави и језу ту где се код људи обично налази срце. Од те буке умеш да обневидиш, да се погубиш, да отрнеш и обамреш. То ти твој мозак копа по остацима твоје свести не би ли убио и последњу нит савести. Тражи те нити да би их сатро. Да би уништио свако семе људскости у теби. Е тада долази тај део – ко га тражи, он ће и да га нађе, али не онако како је то човек замислио.
Зато, кад чујеш неки смех у својој глави, је л’ знаш ко ти се смеје?
Његов смех уме да буде разоран. Уме да преоптерети све те ситне разделнице у мозгу човека и онда се деси – удар. Јак, потпун. Поцепа се мозак на саставне делове, јер прокључала крв онда више није човекова, већ његова. Неки то у ово време зову – мождани удар.
Ти си самозвани нарцис, па не можеш да волиш, али можеш да поштујеш. Тужно је што си се толико умислио да не умеш више никога да поштујеш без страха, али шта би ми ту… Зато си награђен страхом. Да би сада могао да се свега и свакога плашиш.
Зато се кријеш иза плаве заставе са жутим звездицама. Ту те је твој страх довео. Та застава је смишљена као оружје. Та плава није боја нашег неба, а те звездице јединства се олако преметну у нешто друго. Они који познају симболику и речник дипломатије знају зашто ти свако своје обраћање обављаш са заставом ЕУ иза својих леђа. То је зато што си јој се покорио. То је зато што јој припадаш. Зато се и жалиш Урсули на „свој“ народ. Жалиш се по природи свог бедног карактера и по хијерархији којој припадаш. Зато што си у свом лудилу суверенитет Србије предао том ентитету и, по правилима Рима, ти можеш да говориш само са римским орлом изнад своје главе. То што су ти дозволили да за унутрашње потребе лупеташ којешта, то је зато што си им користан, а суштински си небитан. Дозволили су и да твој алтер его, оно што се у режимској равни зове опозиција, такође блебеће шта им је воља у вашој обостраној потреби да протесте припишете опозицији, али то више никога не интересује. Ни тамо, а посебно не овде. Њих то блебетање ништа не кошта, а теби даје простор да србујеш. Ти си отуда роб, јер другачије не умеш. Али народ није.
Зато, народ је сада на улицама.
А сва та лица те свеопште режимске мимикрије и даље трабуњају по договореном шта им је по страху и вољи. У оном што се рађа, сви нестају, цео режим, цео трули политички естаблишмент више не постоји. Сви само симулирају битност, масовност, симулирају да постоје. Народ има снагу у стварном, а режим мора да је измишља. Сада више није реч само о тривијалним промилима у броју присталица, већ је реч о суштини – више ништа од онога на чему су паразитирали деценијама не могу да продају народу. Све је видљиво, јасно, презрено и одбачено.
Зато се режим и понаша сулудо, обраћа се сам себи као оно када самозвани коментарише излагање приблесаве опозиције у Стразбуру. Нити их је ко шта питао, нити се за шта више питају, али ето, тако воле сами себи да се обраћају. Додуше, поента сваке луднице је да у њој има довољно места за све. Тако је и са свим досадашњим Владама и Скупштинама, позицијама и опозицијама. За улазак у Владу било је потребно и довољно да имате дијагнозу или кривични досије. Што сте луђи или криминалнији, то је ресор „за који преузимате одговорност“ значајнији. Зато се у таквим моментима у историји јавља велики број људи који верује да се такви проблеми могу решавати само са 50 центи по лудаку на власти, у односу на оне који верују у стилус. Додуше, стилус је вероватно први производ цивилизације који је недвосмислено био производ двоструке намене.
Зато, када за неки дан будеш постројавао војску која ти не припада, сети се да је и Александар Обреновић у једном моменту помислио да се војском и силом може ломити оправдани бес студената. Тада је на студенте послао војску, а водили су је Воја Танкосић и Драгутин Димитријевић Апис. Обојица су били спремни да у име краља, чије су убиство већ навелико спремали, пребију и ухапсе свакога ко би им те ноћи стао на пут. Међутим, студенти су почели да скандирају – живела војска! Танкосић и Димитријевић нису могли да нареде јуриш на студенте. Вратили су се у двор необављеног задатка. Бесни краљ је поступио у складу са оним што је у том моменту био и ту ноћ је опозвао Устав Краљевине Србије. То га је коштало…
Устав се, самозвани, не дира.
Устав мора да се поштује.
Устав припада Деспини и народу.
Уставом Деспина штити народ од уставорушитеља.
Док се Деспина поново не устоличи и док се Устав Републике Србије не васпостави, слушаћемо студенте!
Студенти су у праву!
Студентски захтеви нису испуњени!
Овај текст је преведен са српског на енглески, руски и немачки језик.