— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Србија дише прашину и гуши се.
Прашина је последица пада Устава.
Устав је пао 2013. године након споразума у Бриселу чијим је спровођењем режим угасио Србију на Косову и Метохији. На Косову и Метохији се одиграва целокупна наша историја, уздизање или пад, коров или плод, светлост или мрак, кнез или краљ, смрт или васкрсење. Све нам се понавља управо сад.
Те 2013. године, након гашења институција које су преостале у директној контроли Србије након агресије НАТО, а у годинама које су уследиле, уставорушитељски режим уставорушитеља Александра је корак по корак признавао надлежност тзв. Косова над предатим институцијама. Режим је политику издаје спроводио без унутрашњег отпора оних друштвених и политичких делатника који су имали углед у народу, тек уз понеку јалову реч критике која је раширила погубан вирус нечињења говорећи народу да није формално потписано без обзира што је суштински спроведено. Претворили су се у сердаре јалове речи и војводе од трибина као ангажовани клијенти режима за анестезију народног незадовољства. Такав приступ нас је довео до плана Француске и Немачке и анекса тог плана из Охрида, чијим спровођењем је уставорушитељ Александар признао све елементе државности тзв. Косова, без потписа, али уз пуно спровођење. То ново стање је створило потребу и да наша црква реши свој правни статус, темељним спровођењем темељног уговора наше пропасти, у оквиру од стране режима признатог новог државног ентитета. Читав тај ток издаје нашег завета је дошао до најављених тешких компромиса који подразумевају статус посматрача тзв. Косова у УН, и то без формалног потписа пред камерама. Та форма „није потписао“, поново се шири као болест, да би се у народу укоренило нечињење и кукавичка мисао да се сад ништа не може учинити, да је довољно да се не формализује потписом оно што је делатном издајом спроведено, да ће неке нове генерације за 50 година имати прилику да ураде нешто што смо ми својим избором одбили. Господо од јалове речи, ако се настави са оваквим приступом, за 50 година неће остати ни помен на нас, неће бити ни песама које су нам биле сатисфакција.
Не заборавите то, формаљупци.
Формализација код овог кључног питања за опстанак наше државности нема баш никакав значај.
Дакле, да би нека држава имала међународне односе и била призната као члан међународне заједнице, не мора бити призната од државе са којом има спор. Израел не признаје преко 30 држава.
Уколико антисрпски режим уставорушитеља Александра успе да спроведе своју злокобну намеру, а тзв. држава Косово добије статус посматрача у УН, то ће значити де факто признање државности за тзв. Косово од стране Генералне скупштине Уједињених нација. Формално признање од Србије нико неће тражити, као што не тражи ни данас, довољан је пристанак на коме се увелико ради — климање главом да остале државе чланице УН добију сигнал да Србија пристаје на тај „компромис“ који за нас метафорички, у форми и суштини представља Јудин пољубац. У том случају, све приче о важности формализације и чекање неких бољих времена падају у воду и не значе ништа, тиме би печаствовали наш пад. То се не сме дозволити. Упркос тешким околностима, упркос прашини у којој се гушимо, имамо шансу — план постоји и сам се потписао као храброст. Кључ је одлука и снажна воља.
Косово и Метохија нам је поново открило да је ткиво везано за наше тело које се зове Србија. Баш због пада Устава на питању Косова и Метохије сада се гушимо у прашини коруптократије, издаје, свеопште пљачке, узурпације институција, гушимо се од понижавања нашег наслеђа, та прашина је својом олујом срушила надстрешницу у Новом Саду и угушила 16 људи, све због низа нечињења и „јуначке“ одбране комфорне позиције форме „није потписао“.
Садашњи процес који су покренули студенти, као свој примарни задатак има повратак земље у уставне оквире, не заборавља све остале наше проблеме, иде им у сусрет и одбацује кукавички приступ омрзнуте форме и храбро прихвата одговорност бављења суштином, да делатним приступом стварамо нову реалност и боља времена. Неће се свет на сваких 50 година тектонски мењати, чекање ће нам обрисати завет и наш запис на небу. На земљи нам је ионако загарантована прашина.
Време је за одлуку. Мора промена.
Тамо где престаје комфор нечињења и форме, рађа се делатна храброст суштине потребне за место на које нас истина поставља. Царица је Србија, у истини је Царица.
Истина је сапостојећа са слободом.
Живот има смисла само ако живи слободан човек.