— Piše gost sajta Dejan Milošević —

Između neobavezujućih rezolucija, kreirane energetske krize, najavljenih teških odluka, krije se sveobuhvatni dogovor za „trajni mir“ na Balkanu koji je deo perifernog „enterijera“ dogovora velikih sila o novoj arhitekturi sveta. U tom kontekstu, politički establišment u Srbiji je pojačao simulaciju unutrašnjih sukoba, da bi studentsko-narodni bunt vratio u svoj kolosek kontrole da bi ono što sledi mogao da sprovede. Deo establišmenta koji je u režimu upravljanja, energetskim zastrašivanjem oko pitanja NIS-a, podiže nivo straha svestan da se u vremenima velikih kriza narod vraća u pasivu. Medijskom agresijom pokušava da sakrije da je Marko Đurić, kao ministar inostranih poslova potpisao strateški energetski sporazum sa Amerikom krajem 2024. godine (konkretizacija Vašingtonskog sporazuma koji je naglasio važnost tog sektora), koji podrazumeva diverzifikaciju energetskog snabdevanja, pa je situacija oko NIS-a logičan sled. Sa druge strane deo establišmenta koji čini režim opozicije svojim medijskim pristupom gura u fokus rezolucije koje nemaju obavezujući karakter i ne znače ništa, sa namerom da građani koji imaju eurofilsko stanovište svoje nade usmere u tom pravcu. Oba lažna spektra našu javnost guraju u sukobe stvarajući dva pola koji svoje stavove artikulišu u odnosu na afinitete koje imaju prema međunarodnim činiocima. Jedni spas traže u Rusiji i svoju pasivu opravdavaju narativom da se mora čekati da Rusija pobedi i izađe na Dunava, valjda iz očekivanja da će preplivati reku i doneti nam spasenje, a drugi svoje nade polažu u administraciju iz Brisela, pa kad oni odluče da povuku podršku režimu ustavokršitelja Aleksandra, sloboda će doći, a Srbija će uz žute zvezdice odigrati ples pobede. Prevashodni cilj ovakvog pristupa establišmenta, režima vlasti i opozicije, je širenje svesti da Srbija nema kapaciteta niti prava da se bori za svoje interese, i da je borba samo u narativima koji sprovode istu politiku. Između tih ogledala nalazi se studentsko-narodni pokret koji je u opasnosti da bude uvučen u to zagušenje lažnih sukoba, pa je proces koji traje godinu dana, a koji je promovisao politiku „Srbija na prvom mestu“, u opasnosti da bude marginalizovan.

U međuvremenu, dok traje ofanziva uzurpatorskog establišmenta u Srbiji, taj sveobuhvatni dogovor o „trajnom miru“ na Balkanu dobija svoje konture, koje su katastrofalne po interese Srbije. Kao i uvek, naš prostor je kao periferija deo šireg dogovora. Aktuelni rat u Ukrajini je pred finalnim ishodom. Odloženi samit Tramp/Putin je samo deo taktičkog pristupa zainteresovanih strana, i do njega će doći. Za nas je rešenje spremno, čeka se pogodno vreme da se, uz prateće narative, nametne.

Saglasnost Moskve i Vašingtona se pronalazi u tome da se u Ukrajini stanje ne može vratiti na period pre rata. Zapadni analitičari poput Edvarda Džozefa govore da je uzet u obzir model rezolucije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN) 1244, koja takođe u svojoj sadržini naglašava da za Kosovo i Metohiju nema povratka na stanje od pre ratnih dešavanja 1999. godine. Naravno, Džozef ne pominje da je u pitanju bila agresija protivna svim međunarodnim pravnim normama. Model SB UN 1244, naravno, ne može u potpunosti biti primenjen po pitanju Ukrajine, ali je ubačen zbog konteksta rešavanja spornih pitanja na Balkanu koja treba da donesu „trajni mir“. Šta to u tom predlogu rešenja čeka Srbiju? Formalizacija članstva u NATO savezu za Srbiju i tzv. državu Kosovo.

Zapadni politički činioci Srbiju već posmatraju kao delom NATO-a, jer je režim ratifikacijom IPAP sporazuma u februaru 2016. godine Srbiju kategorizovao kao deo NATO saveza, doduše bez formalnog članstva. NATO u Srbiji već ima pravo na slobodan prolaz, oslobođen je poreza, osoblje NATO uživa diplomatski imunitet, NATO ima pravo korišćenja vojnih kasarna, pravo na izgradnju infrastrukture bez dodatnih nameta, u bazi „JUG“ se vrši obuka vojnika NATO-a itd. Formalizacija članstva bi usledila nakon usvajanja dogovora.

Predlog rešenja ide u pravcu mogućnosti da bi formalno članstvo u NATO nudio opciju povlačanja trupa tog pakta sa Kosova i Metohije, kao prostor koji bi režim u Beogradu mogao da koristi u kreiranju narativa, da je uspeo da izvuče najviše što se moglo i da to bude forma koja je prihvatljiva Srbima. Polazi se od ideje da je samo članstvo dovoljna garancija za mir i da trupe nisu potrebne. Glupost, svako bi rekao, ali toliko ih je već prošlo pa zašto ne bi ova.

Status Kosova i Metohije bi se rešio u formi dve Nemačke nakon rata, ne postoje formalna priznanja pred kamerama, ali su obe članice UN. Zapadni činioci naglašavaju da Srbija i tzv. država Kosovo već funkcionišu u toj formi, jer je režim u Beogradu, na čijem je čelu ustavokršitelj Aleksandar, priznao sve elemente državnosti tzv. države Kosovo u procesu koji je počeo sporazumom u Briselu 2013. godine, a finale je viđeno nakon plana Francuske i Nemačke i sporazuma u Ohridu 2024. godine. Srbija i tzv država Kosovo već imaju formu diplomatskih odnosa svedenih na oficire za vezu, baš kako je to bilo u slučaju dve Nemačke. UN su ishodište, samo se traži prihvatljiva forma za režim u Beogradu, pa je i status posmatrača u UN za tzv. državu Kosovo, rešenje koje se uzima u obzir, kao „ustupak“ režimu u Beogradu da bi takav ishod Srbima predstavio kao pobedu, jer države posmatrači u UN nemaju pravo glasa. Naravno, i takav status predstavlja priznanje državnosti od strane GS UN, ali taj sitni detalj niko pominjati neće.

Dalje, taj plan se odnosi i na status SPC na Kosovu i Metohiji. Priznanje osmovekovnog kontinuiteta prisustva SPC na Kosovu i Metohiji se podrazumeva, ali isključuje državni kontinuitet Srbije. Timoti Les, kao savetnik katedre Kembridža za spoljne odnose, i bivši diplomata na Balkanu, pomenuti Edvard Džozef i ostali analitičari političkog Zapada naglašavaju da se mora pozdraviti spremnost vođstva SPC na prihvatanje realnosti na terenu i posebno ukazuju na objave na društvenim mrežama SPC na Kosovu i Metohiji koje razdvajaju Srbiju i Kosovo i Metohiju kao jedno tkivo i da se taj pristup mora uzeti u obzir, pa su garancije za status i prava garantovanih međunarodnim standardima za SPC u okviru tzv. države Kosovo obaveza međunarodne zajednice.  Zbog osetljivosti teme, predlaže se da u samom procesu trajnog rešenja za status SPC, posrednik i garant ne bude Vatikan, već Svetski savet crkava, gde je Vatikan posmatrač.

Pored Srbije, deo procesa je Bosna i Hercegovina, tačnije status Republike Srpske. Da je proces već u toku pokazuje nam Milorad Dodik koji je izjavio da je Republika Srpska spremna da uđe u proces reforme Dejtona. Ne treba imati bilo kakvu dilemu da će taj proces završiti sa rešenjem koje Republiku Srpsku kategorizuje kao kakvu zajednicu opština u okviru BiH.

Plan „sveobuhvatnog rešenja za trajni mir“ na Balkanu je toliko širok da se postavlja i prema pitanjima koja „opterećuju“ međusobne odnose, pa shodno tome predlaže i „dogovor“ o broju žrtava genocida u NDH. Ako smo pomislili da ta perverzija nije moguća i da je fantazmagorija zapadnih činioca, onda smo zaboravili na episkopa Ćulibrka i na ministra Dejana Ristića, sada sekretara u Ministarstvu inostranih poslova, koji aktivno u saradnji sa Zagrebom, učestvuju u smanjenju broja žrtava genocida. Ne obaziru se i ismejavaju relevantne izvore koji su karijere posvetili pitanju genocida, od akademika Vasilija Krestića do Efraima Zurofa iz Simon Vizental centra. Luciferijnski marifetluci direktno iz pakla.

Usvajanje tog dogovora prate i tzv. ekonomske garancije za razvoj regiona, kao i članstvo u EU, doduše bez prava glasa, što predstavlja formalizaciju postojećeg statusa susedstva od prioriteta.

Najave koje dolaze sa međunarodnih adresa su posledica politike izdaje režima u Beogradu i saučesništva svih društvenih i političkih činilaca u Republici Srbiji, bez izuzetka. Ta politika je imala za cilj da naše društvo dovede do pozicije svršenog čina i stvaranja utiska da se ništa ne može uraditi. Zato je 2013. godina nulta tačka kada je režim, ponavljam, uz saučesništvo svih društvenih delatnika, prvo prekršio Ustav Republike Srbije, a nakon tog čina agresije prema sopstvenom narodu je uzurpirao sve institucije, stvorio provizorijum, uspostavio koruptokratiju za lično bogaćenje izvan svake mere i svrhe, uz luciferijanski antisrpski pristup koji je ponizio naše nasleđe gde se profit za izdaju podrazumeva. Izdaja je ta koja se plaća, vernost je duhovna kategorija koja najavljuje večnost.

Međunarodni akteri, velike sile, bez obzira sa kojih su meridijana, uvek svoje interese stavljaju na prvo mesto. Uz tu spoznaju, male zemlje poput Srbije moraju još snažnije štititi svoje interese da bi oni bazično bili uvaženi i uzeti u obzir i razmatranje. Ukoliko toga nema, rešenja će uvek biti nametnuta. Period obnove naše državnosti u 19. veku nam je pokazao da se u nemogućim okolnostima mogu čuvati sopstveni interesi sa pozicije politike da se ni za jednu silu trajno ne vezuje, kao što se ni sa jednom silom konačno ne raskida. Aktuelni proces studentsko-narodnog bunta mora što pre doći u poziciju upravljanja da bi međunarodnim akterima iskazao neslaganje sa rešenjima koja je aktuelni režim establišmenta prihvatio. Sudski procesi za sve aktere koji su učestvovali u kršenju Ustava, da li kao direktni počinioci ili kao saučesnici, bi ojačali našu poziciju i u prvom koraku bi otvorili vrata razgovora sa međunarodnim akterima bez obzira na pritiske koji bi usledili. Potezi koji podrazumevaju proglašenja privremeno zaposednute teritorije kad je o Kosovu i Metohiji reč, dolaze u nekom drugom koraku uz neophodni uslov jedinstva novostvorene političke scene koja treba da zameni uzupatorski establišment lažnog nacionalnog i lažnog građanskog spektra koji je zarobio ovu zemlju. Paralelno voditi računa o svim sferama života jedne zemlje, od ekonomije do građanskih prava koje ovaj režim establišmenta razorio simulirajući sukobe. Ukoliko deluje nemoguće, ne smemo zaboraviti 1804. godinu kada se donela odluka da se krene u proces koji donosi samo rizik, a ne garantuje ništa, pa su uprkos nepovoljnim okolnostima i Niš, i Beograd, i Šumadija, i Kosovo i Metohija ponovo postali deo krvotoka i tkiva našeg.

Ljudi koji su živeli pre nas su toliko puta izabrali zavetni put da bi mi u ovom trenutku još uvek živog nasleđa uopšte imali svest o tome šta je sloboda i koliki je njen značaj. To se jednostavno ne zaboravlja, u suprotnom, naša zemlja će postati prostor koji će popuniti neko drugi, a mi i naše nasleđe ćemo isčeznuti iz sećanja sveta.

Sloboda je odluka.

Život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.