— Пише гост сајта Дејан Милошевић —

Између необавезујућих резолуција, креиране енергетске кризе, најављених тешких одлука, крије се свеобухватни договор за „трајни мир“ на Балкану који је део периферног „ентеријера“ договора великих сила о новој архитектури света. У том контексту, политички естаблишмент у Србији је појачао симулацију унутрашњих сукоба, да би студентско-народни бунт вратио у свој колосек контроле да би оно што следи могао да спроведе. Део естаблишмента који је у режиму управљања, енергетским застрашивањем око питања НИС-а, подиже ниво страха свестан да се у временима великих криза народ враћа у пасиву. Медијском агресијом покушава да сакрије да је Марко Ђурић, као министар иностраних послова потписао стратешки енергетски споразум са Америком крајем 2024. године (конкретизација Вашингтонског споразума који је нагласио важност тог сектора), који подразумева диверзификацију енергетског снабдевања, па је ситуација око НИС-а логичан след. Са друге стране део естаблишмента који чини режим опозиције својим медијским приступом гура у фокус резолуције које немају обавезујући карактер и не значе ништа, са намером да грађани који имају еурофилско становиште своје наде усмере у том правцу. Оба лажна спектра нашу јавност гурају у сукобе стварајући два пола који своје ставове артикулишу у односу на афинитете које имају према међународним чиниоцима. Једни спас траже у Русији и своју пасиву оправдавају наративом да се мора чекати да Русија победи и изађе на Дунава, ваљда из очекивања да ће препливати реку и донети нам спасење, а други своје наде полажу у администрацију из Брисела, па кад они одлуче да повуку подршку режиму уставокршитеља Александра, слобода ће доћи, а Србија ће уз жуте звездице одиграти плес победе. Превасходни циљ оваквог приступа естаблишмента, режима власти и опозиције, је ширење свести да Србија нема капацитета нити права да се бори за своје интересе, и да је борба само у наративима који спроводе исту политику. Између тих огледала налази се студентско-народни покрет који је у опасности да буде увучен у то загушење лажних сукоба, па је процес који траје годину дана, а који је промовисао политику „Србија на првом месту“, у опасности да буде маргинализован.

У међувремену, док траје офанзива узурпаторског естаблишмента у Србији, тај свеобухватни договор о „трајном миру“ на Балкану добија своје контуре, које су катастрофалне по интересе Србије. Као и увек, наш простор је као периферија део ширег договора. Актуелни рат у Украјини је пред финалним исходом. Одложени самит Трамп/Путин је само део тактичког приступа заинтересованих страна, и до њега ће доћи. За нас је решење спремно, чека се погодно време да се, уз пратеће наративе, наметне.

Сагласност Москве и Вашингтона се проналази у томе да се у Украјини стање не може вратити на период пре рата. Западни аналитичари попут Едварда Џозефа говоре да је узет у обзир модел резолуције Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН) 1244, која такође у својој садржини наглашава да за Косово и Метохију нема повратка на стање од пре ратних дешавања 1999. године. Наравно, Џозеф не помиње да је у питању била агресија противна свим међународним правним нормама. Модел СБ УН 1244, наравно, не може у потпуности бити примењен по питању Украјине, али је убачен због контекста решавања спорних питања на Балкану која треба да донесу „трајни мир“. Шта то у том предлогу решења чека Србију? Формализација чланства у НАТО савезу за Србију и тзв. државу Косово.

Западни политички чиниоци Србију већ посматрају као делом НАТО-а, јер је режим ратификацијом ИПАП споразума у фебруару 2016. године Србију категоризовао као део НАТО савеза, додуше без формалног чланства. НАТО у Србији већ има право на слободан пролаз, ослобођен је пореза, особље НАТО ужива дипломатски имунитет, НАТО има право коришћења војних касарна, право на изградњу инфраструктуре без додатних намета, у бази „ЈУГ“ се врши обука војника НАТО-а итд. Формализација чланства би уследила након усвајања договора.

Предлог решења иде у правцу могућности да би формално чланство у НАТО нудио опцију повлачања трупа тог пакта са Косова и Метохије, као простор који би режим у Београду могао да користи у креирању наратива, да је успео да извуче највише што се могло и да то буде форма која је прихватљива Србима. Полази се од идеје да је само чланство довољна гаранција за мир и да трупе нису потребне. Глупост, свако би рекао, али толико их је већ прошло па зашто не би ова.

Статус Косова и Метохије би се решио у форми две Немачке након рата, не постоје формална признања пред камерама, али су обе чланице УН. Западни чиниоци наглашавају да Србија и тзв. држава Косово већ функционишу у тој форми, јер је режим у Београду, на чијем је челу уставокршитељ Александар, признао све елементе државности тзв. државе Косово у процесу који је почео споразумом у Бриселу 2013. године, а финале је виђено након плана Француске и Немачке и споразума у Охриду 2024. године. Србија и тзв држава Косово већ имају форму дипломатских односа сведених на официре за везу, баш како је то било у случају две Немачке. УН су исходиште, само се тражи прихватљива форма за режим у Београду, па је и статус посматрача у УН за тзв. државу Косово, решење које се узима у обзир, као „уступак“ режиму у Београду да би такав исход Србима представио као победу, јер државе посматрачи у УН немају право гласа. Наравно, и такав статус представља признање државности од стране ГС УН, али тај ситни детаљ нико помињати неће.

Даље, тај план се односи и на статус СПЦ на Косову и Метохији. Признање осмовековног континуитета присуства СПЦ на Косову и Метохији се подразумева, али искључује државни континуитет Србије. Тимоти Лес, као саветник катедре Кембриџа за спољне односе, и бивши дипломата на Балкану, поменути Едвард Џозеф и остали аналитичари политичког Запада наглашавају да се мора поздравити спремност вођства СПЦ на прихватање реалности на терену и посебно указују на објаве на друштвеним мрежама СПЦ на Косову и Метохији које раздвајају Србију и Косово и Метохију као једно ткиво и да се тај приступ мора узети у обзир, па су гаранције за статус и права гарантованих међународним стандардима за СПЦ у оквиру тзв. државе Косово обавеза међународне заједнице.  Због осетљивости теме, предлаже се да у самом процесу трајног решења за статус СПЦ, посредник и гарант не буде Ватикан, већ Светски савет цркава, где је Ватикан посматрач.

Поред Србије, део процеса је Босна и Херцеговина, тачније статус Републике Српске. Да је процес већ у току показује нам Милорад Додик који је изјавио да је Република Српска спремна да уђе у процес реформе Дејтона. Не треба имати било какву дилему да ће тај процес завршити са решењем које Републику Српску категоризује као какву заједницу општина у оквиру БиХ.

План „свеобухватног решења за трајни мир“ на Балкану је толико широк да се поставља и према питањима која „оптерећују“ међусобне односе, па сходно томе предлаже и „договор“ о броју жртава геноцида у НДХ. Ако смо помислили да та перверзија није могућа и да је фантазмагорија западних чиниоца, онда смо заборавили на епископа Ћулибрка и на министра Дејана Ристића, сада секретара у Министарству иностраних послова, који активно у сарадњи са Загребом, учествују у смањењу броја жртава геноцида. Не обазиру се и исмејавају релевантне изворе који су каријере посветили питању геноцида, од академика Василија Крестића до Ефраима Зурофа из Симон Визентал центра. Луциферијнски марифетлуци директно из пакла.

Усвајање тог договора прате и тзв. економске гаранције за развој региона, као и чланство у ЕУ, додуше без права гласа, што представља формализацију постојећег статуса суседства од приоритета.

Најаве које долазе са међународних адреса су последица политике издаје режима у Београду и саучесништва свих друштвених и политичких чинилаца у Републици Србији, без изузетка. Та политика је имала за циљ да наше друштво доведе до позиције свршеног чина и стварања утиска да се ништа не може урадити. Зато је 2013. година нулта тачка када је режим, понављам, уз саучесништво свих друштвених делатника, прво прекршио Устав Републике Србије, а након тог чина агресије према сопственом народу је узурпирао све институције, створио провизоријум, успоставио коруптократију за лично богаћење изван сваке мере и сврхе, уз луциферијански антисрпски приступ који је понизио наше наслеђе где се профит за издају подразумева. Издаја је та која се плаћа, верност је духовна категорија која најављује вечност.

Међународни актери, велике силе, без обзира са којих су меридијана, увек своје интересе стављају на прво место. Уз ту спознају, мале земље попут Србије морају још снажније штитити своје интересе да би они базично били уважени и узети у обзир и разматрање. Уколико тога нема, решења ће увек бити наметнута. Период обнове наше државности у 19. веку нам је показао да се у немогућим околностима могу чувати сопствени интереси са позиције политике да се ни за једну силу трајно не везује, као што се ни са једном силом коначно не раскида. Актуелни процес студентско-народног бунта мора што пре доћи у позицију управљања да би међународним актерима исказао неслагање са решењима која је актуелни режим естаблишмента прихватио. Судски процеси за све актере који су учествовали у кршењу Устава, да ли као директни починиоци или као саучесници, би ојачали нашу позицију и у првом кораку би отворили врата разговора са међународним актерима без обзира на притиске који би уследили. Потези који подразумевају проглашења привремено запоседнуте територије кад је о Косову и Метохији реч, долазе у неком другом кораку уз неопходни услов јединства новостворене политичке сцене која треба да замени узупаторски естаблишмент лажног националног и лажног грађанског спектра који је заробио ову земљу. Паралелно водити рачуна о свим сферама живота једне земље, од економије до грађанских права које овај режим естаблишмента разорио симулирајући сукобе. Уколико делује немогуће, не смемо заборавити 1804. годину када се донела одлука да се крене у процес који доноси само ризик, а не гарантује ништа, па су упркос неповољним околностима и Ниш, и Београд, и Шумадија, и Косово и Метохија поново постали део крвотока и ткива нашег.

Људи који су живели пре нас су толико пута изабрали заветни пут да би ми у овом тренутку још увек живог наслеђа уопште имали свест о томе шта је слобода и колики је њен значај. То се једноставно не заборавља, у супротном, наша земља ће постати простор који ће попунити неко други, а ми и наше наслеђе ћемо исчезнути из сећања света.

Слобода је одлука.

Живот има смисла само ако живи слободан човек.