Венац бесмртне славе
Српска ти вила плете,
Над твојим гробом, Војо,
Комитске плачу чете

— Пише Бранко Вељковић —

Неких шест месеци пре почетка Првог балканског рата у ратном штабу србске војске разматрана је општа политичка и војна ситуација пред отпочињање рата за ослобођење Косова и Старе Србије од Турака. Ту су били регент Александар Карађорђевић, Никола Пашић, србске војводе, генерал Петар Живковић и други генерали, ађутанти. Зид је био прекривен ратним картама. Преко великог стола бели прекривач и пар белих рукавица. У једном моменту у штаб је ушао Војислав Воја Танкосић, знан као војвода Танкосић, официр србске краљевске војске. Ходао је оним својим карактеристичним ходом. Футрола за пиштољ коју је носио на боку била је намерно откопчана. Сва војска је знала да је Танкосић храбар човек и изузетан стрелац. За опкладу је метком из пушке умео да гаси пламен свеће са 50 метара. “Гашење пламена” је касније постао ненаписани критеријум за улазак у Танкосићеве четнике и део редовне “провере” спремности бораца. Имао је још једну пизму – немилосрдно је прогањао издајнике, корумпиране политичаре и дезертере. Њих је третирао као мрске непријатеље.

У штабу је настао тајац. Сви су видели откопчану футролу. Неки су били љути због очигледног невојничког понашања, а неки јако уплашени. Танкосић је тражио овде друге. Рекао шта је имао. Послао је поруку да нема одустајања од онога што је договорено. Нема одлагања. Био је спреман да их све побије.

Септембра 1912. године, два дана пред избијање Првог балканског рата, Танкосић је са својим Лапским четничким одредом прешао у дубину турске позадине и започео војне операције. Почело је код карауле Мердаре. Танкосић је у договору са Драгутином Димитријевићем Аписом самоиницијативно започео борбена дејства. Закулисна политика која је претила да још једну војну победу претвори у политички пораз управо је доживела неуспех. Танкосић је отворио прозор слободе за Србе на Косову и у Старој Србији.

Званична историја онда говори о томе како је мајор Војислав Танкосић погинуо.

Званична историја служи много чему, али служи и томе да се сакрију издаје и издајници.

Оно што се заправо догодило нема много везе са тим како је то у тој историји приказано.

Никола Пашић је пред сам крај октобра 1915. године тражио од Танкосића да оде на тајни “контакт” са представником аустријске тајне службе, поводом наводних преговора о примирју.  Танкосић је био члан “Црне Руке” и већ дуго је био укључен у обавештајне активности Србске војске према непријатељу. Овај пут, није био у питању обавештајни контакт већ замка. Никола Пашић је у договору са регентом Александром Карађорђевићем и генералом Петром Живковићем послао Танкосића у смрт. У договореној заседи Танкосић је мучки убијен. Фотографисање са мртвим Танкосићем и текст у аустријској штампи “Дошао је крај Воји Танкосићу” уследило је као морбидни део пропагандног рата.

Убиство Танкосића било је увод у Солунски Процес, ликвидацију Аписа и накнадни животни пут Мустафе Голубића. Њихов осећај да су браћа, крвна браћа, био је стваран.

Истину о томе како је Танкосић погинуо прикрили су они који су га убили уз помоћ непосредних убица. Истину о томе и данас крију њихови бесчасни, обездушени наследници истих намера.

Воју Танкосића, официра који је волео своју земљу, убио је србски политичар, издајник, јер га се плашио.

У Србији је одувек било опасно волети своју земљу и мрзети корумпиране политичаре и издајнике.

Летњи месец, много година касније.

1998-ма, командант моје јединице и ја ушли смо у здружени штаб снага безбедности на истуреној локацији на Косову. Присутни су генерали војске и полиције, руководиоци служби безбедности, представник високе политике. На зиду и носачима налазиле су се велике војне карте препуне којекаквих симбола, а на столу прекривач црвене боје. Знао сам да се испод једне од црних беретки на столу налазила “награ”, уређај за снимање звука који су у то време волели да користе припадници војне безбедности. Непосредно пре тога смртно је страдао један припадник јединице. Прилике и обавештајни подаци говорили су да није све у тој погибији било онако како је у први мах изгледало. Командант је говорио неуобичајено тихо о својим задацима а ја сам преко груди држао моју Заставу М 92. Метак ми је био у цеви, пушка откочена.

Нисам човек који уме да са лица склони оно што му је у мислима. Уосталом, зашто бих то радио? Чекао сам кључну реч.

Ја сам стрпљив човек. Енигму сам решио много година касније, у потпуно другачијим историјским, политичким и безбедносним околностима.

Помогао сам издајнику да суштину нађе тамо одакле је побегао.

2002. године након кратке шетње Црвеним Тргом високи официр руске спољне обавештајне службе тражио је начин да ми, нама познатим речником, каже нешто о мом свету. Мимо протокола. Говорио је у кратким реченицама. Мисао му је била беспрекорна, методична. Заволео сам тог човека као неког много старијег брата. Знао је за моју откочену пушку са метком у цеви. Заправо, за откочену пушку знали су многи, али за одредиште тог метка знало је тек пар људи. Нисам питао како зна.

Рекао ми је: “Постоји само једна ствар која је опаснија од тога да сви ти на које ћеш тек да кренеш постану за макар мало бољи људи него што већ јесу…”.

Гледао сам га.

“А то је да ти постанеш за макар мало гори човек…”.

Рус…

Уме…

Једне јулске суботе 2015. године, по наредби издајничког режима из Београда, као “гест добре воље” а заправо као увертира у планирани долазак самозваног на Југ Србије, уклоњено је спомен обележје са именима 20 србских полицајаца и припадника жандармерије погинулих у борбама са припадницима такозване “Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе”. Споменик је био подигнут 2012. године код бујановачког села Лучане. Споменик у облику крста уклонили су припадници жандармерије.

Бујовић Милан, Вељковић Дубиша, Глигорић Душко, Ђоковић Душко, Цветан Јован, Јоксимовић Марко, Стојановић Јовица, Божиновић Ивица, Брчаревић Драган, Младеновић Миодраг, Петровић Рајица, Димитријевић Славиша, Филиповић Драган, Миладиновић Станко, Јеремић Миомир, Живковић Миленко, Митић Бобан, Пантовић Живорад, Јанићијевић Јовица, Стругар Миленко, прво су избрисани са бројног стања МУП-а Републике Србије, а онда је воља издајника одлучилила да им се одузме право на спомен обележје на територији Србије и право да их се генерације и тако сећају.

Јануара 2013. године каменорезац из Власотинца, Србин по националности, који је уклесао слова на спомен обележју које су Албанци подигли својим погинулима који су страдали током напада на србске снаге безбедности 2000. године. И 2001. године био је приведен на информативни разговор у просторије МУП-а Републике Србије. Са њим је обављен разговор на околности исписа имена на надгробну плочу као увод у подношење кривичне пријаве због кривичног дела подривање уставног поретка.

Тако је прошао човек који је на надгробну плочу погинулим терористима уклесао њихова имена.

Како онда треба да прође несој који је лично и навођењем других на саучесништво, чињењем, у пуној свести и пропуштањем да чини, у организованој међународној криминално-политичкој групи, у вишегодишњем континуитету, одговоран за злоупотребу поверења целог једног народа, распад економског система и масовну криминализацију друштва и корупцију, свеопшту злоупотребу и уништавање институција, урушавање економске и одбрамбене способности земље, урушавање угледа државе у иностранству, свеопшту девастацију становништва, издају србског народа и србских интереса на Косову и Метохији и Републици Србској, урушавање територијалног интегритета земље, свеопшту багателну распродају државних ресурса, стварање атмосфере страха и изазивање подела у друштву, грађанских немира и сукоба великих размера, прогоне и бесомучно малтретирање студената, народа и политичких неистомишљеника, оснивање, финансирање и злоупотребу паравојних и батинашких формација, неразјашњена политичка убиства Оливера Ивановића и Владимира Цвијана, довођење земље у вануставно стање, уништавање небројених породица, убијање будућности целог једног народа, свеопшту вулгаризацију свега чега се дотакао.

Како треба да прође режим и човек који је одговоран за друштво у којем је могуће да полицијски инспектор, пуковник Дејан Јовић, који је био на трагу решења “енигме” о везама “високих” државних службеника и криминала буде жртва неописивог прогона, дискредитације, медијске сатанизације, уништавања каријере, психичког и физичког малтретирања и мучења од стране његових “колега” након намештеног хапшења и притварања да би на крају био заклан у болничкој постељи? Умро је у тешким мукама.

Обдукција никада није извршена, злочин је практично заташкан, саучесници и убице нису осуђени, налогодавац је на слободи.

Зато…

Тражи се правник, адвокат, правно писмен човек који ће да, због уклањања споменика погинулим србским полицајцима и због свеопште издаје земље несагледивих размера и последица, против свих представника издајничког режима по истом основу, поднесе образложену и документовану кривичну пријаву због извршења кривичног дела подривање уставног поретка и угрожавање суверенитета и територијалне целовитости Републике Србије!

Сигуран сам, сапотписници ће бити бар милион људи.

Јер видим ти жиг на месту где се код људи налази душа.

2016. године самозвани је изјавио: “Само што ја не личим на Лазара, а овде нема јунака као што је Мурат. Знате… Овде нема јунака као што је био Мурат и озбиљних стратега као што је био Мурат. Нема таквих, верујте ми… Мурат је био веома, веома озбиљан човек, озбиљан војсковођа… Мурат је био… за ове наше, ови му нису ни скуте да му носим…”.

Издајничка политика довела је Србију у стање као пред балканске ратове.

Издајничка политика има намеру да Србију доведе у стање пре Карађорђевог устанка.

Промислићемо сада сви заједно нешто овако…

Тај дан који сви жељно чекамо почео је са првим даном студентских протеста и још се није завршио.

21. новембар 2024. је свануо али 22. новембар још није дошао.

Хвала добром Богу на таквој младости и неописивој храбрости!

Студенти су у праву!

Студентски захтеви нису испуњени!

Васпоставимо Устав Републике Србије!

Док 22. Новембар не осване, ту је стих исклесан на надгробном споменику Војиславу Воји Танкосићу:

Венац бесмртне славе
Српска ти вила плете,
Над твојим гробом, Војо,
Комитске плачу чете