— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Svako vreme ima svoja obeležja, nešto po čemu se pamti, nekad kroz stid i nemoć kada mislimo da ništa nije moguće ili kroz herojske podvige koji vraćaju veru da se stid sa obraza može sprati.
Period pre studentske pobune možemo posmatrati kao niz izdaja, licemerja, lažnih činilaca našeg društvenog uređenja, urušavanja i obesmišljavanja svega,čak i sećanja na vremena da su ovom zemljom nekada hodali ljudi sa kičmom, čija reč je imala snagu smisla utemeljenog u pravdi, slobodi i istini, sapostojećem trojstvu ovozemaljske pojavne ravni.
Establišment je tu nemoć hranio, činilo se da se čekao samo trenutak kada će Srbiji neko ugasiti svetlo. Pad nadstrešnice je gruba i brutalna metafora naše propasti čiji mrak je pretio da poklopi sve, međutim pošto je mrak samo odsustvo svetla, ono se kroz ruševine i nevine žrtve promolilo kao sveopšti narodni krik koji doveo do buđenja mladosti kao potentne snage koja donosi promene.
Studenti su progovorili. Studentski bunt je počeo na temeljima snažnog moralnog stanovišta zahtevajući pravdu i kazne za krivce koji su zbog enormne korupcije doveli do smrti 16 nedužnih ljudi padom nadstrešnice u Novom Sadu. Režim, kao tvorac koruptokratije, je odbijao ispunjenje zahteva pa je studentski bunt dobijao na zamahu otvorivši niz procesa koji su se dotakli i našeg političkog spektra ogolivši dva stuba koja su hraneći sebe u lažnim sukobima ovo društvo držali u odrazu samoobmane radi samoodržanja uzurpatorskog establišmenta. Ta dva stuba iskrivljene političke stvarnosti su nacionalni i građanski, sa lažnim nosiocima na političkom spektru.
Obeležje ovog procesa je u činjenici da su studenti vratili narodu pravo na zastupanje nacionalnih i građanskih vrednosti, a establišment je počivao na uzurpaciji prava da zastupa oba pola preko različitih činilaca spektra koji su ih obesmislili, pervertovali i zloupotrebili.
Establišment je kroz nosioce ta dva politička pola izopačio obe ideje, na njima parazitira, a istovremeno čini simbiozu radi samoočuvanja.
Na jednoj strani, režim je uzurpirao pravo na patriotizam i na to da zastupa nacionalne interese, a zapravo obezvređuje suštinu ideje rodoljublja i nacionalizma jer ih je izjednačio sa izdajom i korupcijom. Ta uzurpacija prava da budu jedini čuvari države i naroda im je bilo pokriće za njihovu platformu izdaje. Zato su užasavajući napadi na studente iz tog dela spektra došli kad su oni ispoljili svoje rodoljublje i pozicionirali istinske nacionalne interese jer razobličavaju režim oduzimajući mu alat brutalne manipulacije.
Drugi deo političkog spektra, uzurpirao je pravo na zastupanje građanskih vrednosti jer je izobličio ideju građanskog pretvorivši je u svoju suprotnost. Građansko stanovište je neodvojivo od poštovanja Ustava, a oni su aktivno podržavali režim u njegovom kršenju, oni su suštinski primer antigrađana i njihova interpretacija građanskog kao nužno direktno suprotstavljenog nacionalnom služi jedino u održavanju lažne slike o režimu kojeg predstavlja kao da je jedino nacionalni i rodoljubivi. I onda najbrutalniji napadi na studente iz tog lažnog građanskog spektra dolaze onda kada se studenti zalažu za građansku vrednost kao što je poštovanje Ustava jer to njih razobličava kao uzurpatore prava na građansko političko opredeljenje.
To su dve uzurpatorske interesne grupacije koje su povezane i deluju tako da se sistem održava i da se uruše i nacionalne i građanske vrednosti.
Napadi obe strane na studente su onda kada studenti ogole baš njihovu uzurpatorsku prirodu. Takozvani nacionalisti kao hijene napadaju studente kada nose zastave Srbije i Hrista jer onda vraćaju pravo na rodoljublje, a građanisti u čoporima laju kad studenti traže da se poštuje Ustav u celini kao temelj ideje građanskog, a poštovanje Ustava posprdno zovu kosovarenjem.
Establišment je kroz režim upravljanja i opoziciju unosio razdor podelom na nacionaliste i građanski opredeljene, a oni su sami predstavnici pseudonacionalističke i pseudograđanističke opcije koji su sa tih pozicija združeno radili na uništenju nacionalnih interesa i pravne države. Oba pola u sebi sadrže primese boljševizma i fašizma poistovetivši sebe za suverene činioce te dve ideje. Najočitiji primeri saveza tih činilaca su bili procesi izdaje Kosova i Metohije od strane nosioca režima upravljanja. Na tren ćemo se vratiti u 2013. godinu i Briselski sporazum. Režim je potpisom na taj sporazum ugasio sve što je ostalo od Srbije na Kosovu i Metohiji nakon agresije NATO pakta 1999. godine. Podrška za taj čin izdaje je došao iz spektra tzv građanske ideje, od političkih faktora poput Dragana Đilasa, tada gradonačelnika Beograda i predsednika demokratske stranke, koji je u emisiji kod perjanice građanskog novinarstva Danice Vučenić, izjavio da on podržava taj sporazum jer odražava realnost i predstavlja okvir za zaštitu prava Srba na Kosovu i Metohiji, kao i od strane društvenih i NVO delatnika građanskog spektra,poput Vesne Pešić i Nataše Kandić koje su nosioce izdaje Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića uporedile sa Čerčilom i De Golom.
Drugi očiti primer saveza ta dva pseudo spektra je plan Francuske i Nemačke za Kosovo i Metohiju, koji i kroz Ohridski sporazum kao aneks tog plana sadrži suštinsko priznanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta tzv. Kosova. Politički predstavnici tzv građanskog spektra, poput SSP-a Dragana Đilasa, PSG- Pavla Grbovića,Zeleno-/levog fronta Dobrice Veselinovića, su podržali taj plan kroz standardnu manipulaciju o realnosti, faktičkom stanju, odmah započevši kampanju „Pravac Evropa“. Pozivajući se na Evropske vrednosti , zbog potpunog neznanja ili zaborava, prevideli su da su se te Evropske vrednosti najbolje očitale u Španiji, koja je zbog učestvovanja u procesu referenduma za nezavisnost Katalonije, devet političara i pet društvenih delatnika osudila na zatvorske kazne u trajanju od 9 do 13 godina, a najglasniji u insistiranju za kažnjavanjem učesnika u tom procesu su bili predstavnici građanske političke opcije u Madridu. Taj tzv. građanski spektar je tu podršku režimu činio na takav način da je i u svojoj izdaji, režim izgledao rodoljubiv u odnosu na njih.
Studentski bunt, pored svega što na svoja leđa nosi kao kakav generacijski krst, je borba protiv sveobuhvatne laži i travestije ideja nacionalnog i građanskog, protiv uzurpatora i protiv našeg decenijskog pristajanja na simulakrume i samoobmane. Građansko nije suprotstavljeno nacionalnom, oni su se u procesu obnove našeg državnog prostora u 19. i početkom 20. veka, razlikovali u tome kako pristupiti razvoju društva, pa su liberalno/građanske opcije bile otvorenije prema razvoju, lakše prihvatavši modernizaciju, dok su predstavnici nacionalne pozicije imali jači otpor prema tome, što je i logično jer su predstavnici konzervativnog dela društva, ali se nikad nisu sukobljavali oko ključnih nacionalnih interesa. Predstavnici današnjih nacionalnih i građanskih opcija su najbolji učenici komunističke škole, koja je u osnovi antisrpska i antidržavna, jer za njih država nije okvir koji mora da opstane, da bi i sam narod opstao kao slobodan, za njih je sve relativno i zato je sveobuhvatna izdaja posledica njihovog delovanja.
Dakle, studentski bunt je proces čije je primarno obeležje povratak narodu prava na rodoljublje i poštovanje Ustava kao građansku vrednost koje su lažni predstavnici ova dva dela spektra uzurpirali i suprotstavili radi samoočuvanja uzurpatorskog i koruptokratskog režima od koga vodeći ljudi ta dva pola imaju materijalnu korist izvan svake mere i svrhe .
Vraćamo pravo da budemo građani, a to znači da poštujemo Ustav i zakone, za razliku od lažnih građanista koji režim podržavaju u kršenju istih.
Zbog svih navedenih razloga, studentski bunt jeste herojski, on ruši i razotkriva kneževinu laži i obmana, vraća slobodu u fokus življenja i delovanja i zato je naišao na podršku naroda, sitog da se sva krivica sveopšteg urušavanja vrednosti i nasleđa svaljuje na njegova leđa, dok lažni predstavnici tzv. elite oba spektra uživaju u osećaju izuzetnosti bez ikakvog osnova.
Ovo je prilika da vostane Dositejeva pesma u Srbiji, pesma u slobodnoj zemlji.
Srbija jeste carica mudrosnica, u carici Srbija živi.