— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Свако време има своја обележја, нешто по чему се памти, некад кроз стид и немоћ када мислимо да ништа није могуће или кроз херојске подвиге који враћају веру да се стид са образа може спрати.
Период пре студентске побуне можемо посматрати као низ издаја, лицемерја, лажних чинилaца нашег друштвеног уређења, урушавања и обесмишљавања свега,чак и сећања на времена да су овом земљом некада ходали људи са кичмом, чија реч је имала снагу смисла утемељеног у правди, слободи и истини, сапостојећем тројству овоземаљске појавне равни.
Естаблишмент је ту немоћ хранио, чинило се да се чекао само тренутак када ће Србији неко угасити светло. Пад надстрешнице је груба и брутална метафора наше пропасти чији мрак је претио да поклопи све, међутим пошто је мрак само одсуство светла, оно се кроз рушевине и невине жртве промолило као свеопшти народни крик који довео до буђења младости као потентне снаге која доноси промене.
Студенти су проговорили. Студентски бунт је почео на темељима снажног моралног становишта захтевајући правду и казне за кривце који су због енормне корупције довели до смрти 16 недужних људи падом надстрешнице у Новом Саду. Режим, као творац коруптократије, је одбијао испуњење захтева па је студентски бунт добијао на замаху отворивши низ процеса који су се дотакли и нашег политичког спектра оголивши два стуба која су хранећи себе у лажним сукобима ово друштво држали у одразу самообмане ради самоодржања узурпаторског естаблишмента. Та два стуба искривљене политичке стварности су национални и грађански, са лажним носиоцима на политичком спектру.
Обележје овог процеса је у чињеници да су студенти вратили народу право на заступање националних и грађанских вредности, а естаблишмент је почивао на узурпацији права да заступа оба пола преко различитих чинилаца спектра који су их обесмислили, первертовали и злоупотребили.
Естаблишмент је кроз носиоце та два политичка пола изопачио обе идеје, на њима паразитира, а истовремено чини симбиозу ради самоочувања.
На једној страни, режим је узурпирао право на патриотизам и на то да заступа националне интересе, а заправо обезвређује суштину идеје родољубља и национализма јер их је изједначио са издајом и корупцијом. Та узурпација права да буду једини чувари државе и народа им је било покриће за њихову платформу издаје. Зато су ужасавајући напади на студенте из тог дела спектра дошли кад су они испољили своје родољубље и позиционирали истинске националне интересе јер разобличавају режим одузимајући му алат бруталне манипулације.
Други део политичког спектра, узурпирао је право на заступање грађанских вредности јер је изобличио идеју грађанског претворивши је у своју супротност. Грађанско становиште је неодвојиво од поштовања Устава, а они су активно подржавали режим у његовом кршењу, они су суштински пример антиграђана и њихова интерпретација грађанског као нужно директно супротстављеног националном служи једино у одржавању лажне слике о режиму којег представља као да је једино национални и родољубиви. И онда најбруталнији напади на студенте из тог лажног грађанског спектра долазе онда када се студенти залажу за грађанску вредност као што је поштовање Устава јер то њих разобличава као узурпаторе права на грађанско политичко опредељење.
То су две узурпаторске интересне групације које су повезане и делују тако да се систем одржава и да се уруше и националне и грађанске вредности.
Напади обе стране на студенте су онда када студенти оголе баш њихову узурпаторску природу. Такозвани националисти као хијене нападају студенте када носе заставе Србије и Христа јер онда враћају право на родољубље, а грађанисти у чопорима лају кад студенти траже да се поштује Устав у целини као темељ идеје грађанског, а поштовање Устава поспрдно зову косоварењем.
Естаблишмент је кроз режим управљања и опозицију уносио раздор поделом на националисте и грађански опредељене, а они су сами представници псеудонационалистичке и псеудограђанистичке опције који су са тих позиција здружено радили на уништењу националних интереса и правне државе. Оба пола у себи садрже примесе бољшевизма и фашизма поистоветивши себе за суверене чиниоце те две идеје. Најочитији примери савеза тих чинилаца су били процеси издаје Косова и Метохије од стране носиоца режима управљања. На трен ћемо се вратити у 2013. годину и Бриселски споразум. Режим је потписом на тај споразум угасио све што је остало од Србије на Косову и Метохији након агресије НАТО пакта 1999. године. Подршка за тај чин издаје је дошао из спектра тзв грађанске идеје, од политичких фактора попут Драгана Ђиласа, тада градоначелника Београда и председника демократске странке, који је у емисији код перјанице грађанског новинарства Данице Вученић, изјавио да он подржава тај споразум јер одражава реалност и представља оквир за заштиту права Срба на Косову и Метохији, као и од стране друштвених и НВО делатника грађанског спектра,попут Весне Пешић и Наташе Кандић које су носиоце издаје Александра Вучића и Ивицу Дачића упоредиле са Черчилом и Де Голом.
Други очити пример савеза та два псеудо спектра је план Француске и Немачке за Косово и Метохију, који и кроз Охридски споразум као анекс тог плана садржи суштинско признање територијалног интегритета и суверенитета тзв. Косова. Политички представници тзв грађанског спектра, попут ССП-а Драгана Ђиласа, ПСГ- Павла Грбовића,Зелено-/левог фронта Добрице Веселиновића, су подржали тај план кроз стандардну манипулацију о реалности, фактичком стању, одмах започевши кампању „Правац Европа“. Позивајући се на Европске вредности , због потпуног незнања или заборава, превидели су да су се те Европске вредности најбоље очитале у Шпанији, која је због учествовања у процесу референдума за независност Каталоније, девет политичара и пет друштвених делатника осудила на затворске казне у трајању од 9 до 13 година, а најгласнији у инсистирању за кажњавањем учесника у том процесу су били представници грађанске политичке опције у Мадриду. Тај тзв. грађански спектар је ту подршку режиму чинио на такав начин да је и у својој издаји, режим изгледао родољубив у односу на њих.
Студентски бунт, поред свега што на своја леђа носи као какав генерацијски крст, је борба против свеобухватне лажи и травестије идеја националног и грађанског, против узурпатора и против нашег деценијског пристајања на симулакруме и самообмане. Грађанско није супротстављено националном, они су се у процесу обнове нашег државног простора у 19. и почетком 20. века, разликовали у томе како приступити развоју друштва, па су либерално/грађанске опције биле отвореније према развоју, лакше прихватавши модернизацију, док су представници националне позиције имали јачи отпор према томе, што је и логично јер су представници конзервативног дела друштва, али се никад нису сукобљавали око кључних националних интереса. Представници данашњих националних и грађанских опција су најбољи ученици комунистичке школе, која је у основи антисрпска и антидржавна, јер за њих држава није оквир који мора да опстане, да би и сам народ опстао као слободан, за њих је све релативно и зато је свеобухватна издаја последица њиховог деловања.
Дакле, студентски бунт је процес чије је примарно обележје повратак народу права на родољубље и поштовање Устава као грађанску вредност које су лажни представници ова два дела спектра узурпирали и супротставили ради самоочувања узурпаторског и коруптократског режима од кога водећи људи та два пола имају материјалну корист изван сваке мере и сврхе .
Враћамо право да будемо грађани, а то значи да поштујемо Устав и законе, за разлику од лажних грађаниста који режим подржавају у кршењу истих.
Због свих наведених разлога, студентски бунт јесте херојски, он руши и разоткрива кнежевину лажи и обмана, враћа слободу у фокус живљења и деловања и зато је наишао на подршку народа, ситог да се сва кривица свеопштег урушавања вредности и наслеђа сваљује на његова леђа, док лажни представници тзв. елите оба спектра уживају у осећају изузетности без икаквог основа.
Ово је прилика да востане Доситејева песма у Србији, песма у слободној земљи.
Србија јесте царица мудросница, у царици Србија живи.