— Пише Бранко Вељковић —
Француска је блокирала пут Црне Горе у ЕУ.
Крај вица.
Као и увек, када је ненадлежно лице из наслова у питању, вољом свих благих људи, ваља објаснити народу шта се заправо догодило.
Уплашен и уцвељен због не баш суптилне поруке друга Макрона у вези иди-ми-дођи-ми туристичког путовања до Париза и неспособности, заправо ненадлежности, да реши проблем „катанца у Марсељу“1, самозвани се пробудио са горушицом и пуном свешћу да се његов међународни капацитет свео на бурек у Суботици.
„Блавор велики“ (цитат), како га је крстио један урбани филозоф, под притиском реалности обратио се везницима и замолио да се Француска мало „чвршће“ ангажује на плану притискања Црне Горе у вези решења Марсељског проблема. Отуда то небулозно саопштење Француза о „затварању поглавља“ јер се у Црној Гори нешто чудно рибари. Рекао бих, ово је опет цитат, „Чуш, рибарење, ал са морем има везе…“.
Вест је, предвидљиво, одјекнула у примитивном „дај да се нечему радујемо“ политичком Београду, али је затекла „у јаду“ ондашњег председника Владе Црне Горе, извесног Милојка Спајића, коме су негде од Осаке до Париза објаснили да је он у политичкој равни задужен за трасу „Европа сад“. Полиглота Милојко је бистар ум, и одмах је схватио да је „неко залутао“, те да би он рађе да се бави организацијом паркинг места него да га неко опцрта у „ентитет о коме не зна ама баш ништа“, сем да постоји. Овај став сматрам доказом преординарне интелигенције која недостаје неким „виђеним“ политичарима политичког Београда.
Елем, одмах су ангажовани сви локални апаратчици да у јавној сфери трабуњају о овоме и ономе само да неко случајно не помене шта се заправо догађа и ко ће донети решење. Ово друго је за све њих тамо и ове овде посебно опасно. О томе како је на овај потез Париза реаговао немачки канцелар Фридрих Мерц, који је дан раније јавно изјавио да је Црна Гора „напредовала и да сада почињу преговори“, нећете моћи да читате у штампи. Мерц одлично зна колико туристи и грађани Берлина за време фестивала пива воле да уз пиво конзумирају и обогаћене апотекарске препарате. Сад кад је концерн VW са „голфа“ поново прешао на тенкове најмање што им треба је посртање већ посрнуле економије. Кад пристигнем написаћу вам нешто и о томе, како функционишу DW илити Deutsche Welle и „немачки талас“ и од кад се и колико и DW ослања на „ентитетске производе“, јер, све је повезано. Они никако не воле да им нека друга сила шаље сигнале по њиховим рецепторима. По инерцији, одмах то припишу Русима, а Руси у овоме ни криви ни дужни.
Резултат, после једнодневне свеопште панике на позив збуњених и уплашених, „бритва“ је сишла са трибина, обавила један позив и Црна Гора је враћена у колосек који Милојко из наслова може да разуме, а овај други из наслова би да преотме. У том позиву, поменуо је да „није у реду да се због других привредних активности Црна Гора политички притиска“.
Даље, по низу, уследило је „понашање“ у једном подгоричком угоститељском објекту, што је у тим околностима пандан, рецимо, неком народном сабору у нека друга времена, где је позвани потврдио да је позвао, јер „не умију без мене“. Француска је после једнодневног лудовања, наравно, ревидирала свој став и Црна Гора се васпоставила у свет првопласираног у наслову овог текста. Позивар је овом приликом поменуо да би у новонасталим околностима и локални „Вучићев Србин“, извесни Мандић, коначно могао да постане аутентични представник народа у Црној Гори, „јер се годинама бори“, те да „нека му га онда Кнежевић“, мислећи на тренутног власника ове двојице који за себе воли да мисли да столује у политичком Београду. Неко од заинтересованих грађана је, мислећи на Кнежевића, прокоментарисао: „Пипун онај…“. Позивар, уредно са кућним васпитањем, одговори: „Таман тако…“. Ово треба да видите као уљудну афирмацију једног локализма у саопштавању тешких тема.
Позивар је, у духу простора, објаснио присутнима да би заправо „врхунски интерес Србије био да Црна Гора уђе у ЕУ“, па макар ЕУ трајала и два дана, али да „то не одговара ни Хрватској ни Вучићу“. На питање због чега, разумно је објаснио, „А не могу сад, рано је“. Ово „рано“ је мало амбивалентна категорија и има везе са личним часовницима, већ ко шта има. Њему је, како сам каже, његов даровао Мадариага, Фулбрајтовац са чудном трансформацијом од „50 разлога да се каже „не“ НАТО-у“ до референдума за останак Шпаније у НАТО пакту 1986. године и биће да му је часовник тачан са све одредницом од „два дана“.
Оно што се са свим овим у вези десило у Паризу, растеретићемо детаља. Службеник са вишезначним овлашћењима је по природи својих овлашћења прекоредно примљен код Макрона и објаснио му је да би било јако „непријатно“ да се Француска изложи таквој опасности да усред свих познатих околности напрасно одлучи да мења добављача. Људи који се тиме баве, мада је службеник тога одлично свестан и без њиховог мишљења, рекли су му да је за потрагу за новим добављачем потребно минимум шест месеци, те да је сасвим извесно да би након неизвесног лутања по Боливији поново „нашли“ некога кога су им опет „они“ доделили. Сама рупа од шест месеци је непремостива, а и „решење“ заправо не би било „решење“. Макрон ово одлично схвата. Ми овде имамо једног који не схвата.
Што се тиче јавне сфере, Милојко је добио простор да се хвали како је лобирао од Берлина до Белог патуљка, те да је успешно разрешио непланирани спољнополитички проблем. Нека га…
Поменути Мандић има право на свог политичког родитеља те му то треба и дати. Наравно, у складу са новонасталим околностима и свеопштом катарзом, неопходна је и јавна исповест и одрицање од нечастивог. Последица је још једно препакивање карата у балканском шпилу и отворена могућност да се Мандић сада врати своме јату и да поново буде честити Србин. У међувремену мора да окаје оне аутобусе и припадајући садржај који је врло неопрезно даровао издајничком режиму у Београду за криминалне потребе усмерене против студената и народа Србије.
Париз је овим неопрезним потезом потврдио скоро изречени став председника САД, Доналда Трампа: „То више нису галски петлови, то су пилићи“. У претходној доктрини САД то је гласило овако – за глупе спољнополитичке потезе имамо Французе.
Са друге стране, с овом темом у вези тумачимо развој догађаја у политичком Београду.
Предвидљиви, знате на кога мислим, је после француског фијаска морао да позове кога је мислио да треба, опет не разумевајући да ниједан број који поседује није његов. Позив је прихваћен и учињено је, не зато што некога интересује потапање балканског самозваног, већ зато да би накнадни позивар добио поен „на тацни“, те и због пар неких других разлога. И би поен…
Благи људи се сада некако слободније крећу по свету јер су мудро и успешно одбранили своју позицију „посебног ентитета“, а ја могу да у миру планирам своје следеће путовање. Самозвани, пошто сте сви ви колективно неписмени и не разумете географију, опет ћу да купим неки локални магнет за фрижидер и да га залепим чим се вратим кући. Флајт-листу имате до прве дестинације. Што се тиче телефона, није исто пратити телефон и власника.
И ето, опет случајно, састанак Американаца и Руса, ако сте од оних који верују у географију, одиграће се баш некако у Мајамију. А ко, самозвани, држи кишобран у Мајамију?
Што се тиче НИС-а, изгледа да ме ниси чуо2. Појаснићу ти.
Руска страна је у причи око НИС-а испоштовала све одредбе уговора и добро је управљала НИС-ом. Хтели су и успели, пре свега зарад интереса Србије, да од НИС-а направе рентабилно и одрживо предузеће. Толико су били коректни да је Александар Дјуков, председник УО Гаспромњефта пре неколико месеци на састанку у Влади Србије са твојим емисаром, Синишом Малим, предложио промену власничке структуре по једном већ разрађеном моделу. Ти си „вешто“ избегао тај састанак, а Мали је онда одбио врло коректан предлог руске стране уз образложење да „Србија нема кадровску структуру за управљање НИС-ом, а да је утицај НИС-а на привреду Србије превелик да би ризиковали са нестручним кадровима“. Дакле, руска страна је у најбољој намери и потпуној свести какве „потезе“ вуче политички Београд ипак понудила решење. Дали су простор да се прихвати решење које је у сличној ситуацији имплементирано у Немачкој, где је немачки партнер преузео све аспекте пословања у сличном привредном субјекту, али да се притом није дирало у власништво. Дакле, могуће је. О ставу Синише Малог и понашању самозваног занимљиво мишљење имао је присутни господин Игор Чернов, задужен за корпоративну заштиту. Изрекао га је нешто касније у друштву неких заинтересованих колега.
Друго, није тачно да је НИС плаћен испод вредности. Истина је да је вредност НИС-а значајно већа од суме која је за НИС исплаћена, али је исто тако истина да је Руска страна 70% свих прихода, у складу са уговором, реинвестирала у НИС. Тако да је од свих годишњих прихода руски партнер реално приходовао 30% што је у збиру тек ове године „покрило“ уложен новац. НИС је растао и развијао се, пре свега у корист Србије. Друга ствар је што су ту корист намењену Србији приватизовали домаћи издајници и локалне политичке профукњаче. То није до Руса. Притом, Руска страна од свих прихода које је остварила у пословању са НИС-ом ништа није повукла ван банкарских система који послују у Србији, дакле, ништа од свега тога није пребачено у Русију, на шта су свакако имали право. И ту су нас Руси „испоштовали“. Не желим да предвиђам какве би последице могле да наступе ако би неко одлучио да Русима заплени и ту имовину. Уосталом, по моделу „заради и изнеси“ понашају се сви страни привредни субјекти, укључујући и банке, који су на ове просторе доведени у протекле три деценије. То је „рецепт“ који је до атома разложио и распродао све привредне субјекте Србије. По том моделу се понашају и привредни субјекти који су заправо власништво домаће политичке мафије, а који под маском „страних партнера“ послују у Србији. Дакле, организована пљачка у организацији политичке мафије која траје деценијама.
Србија има нешто мање од 50 бушотина које су уређене и технички и инжењерски добро увезане, одрживе. Хрватска, рецимо, има три. Напоменућу да је у доба СФРЈ Хрватска производила дупло више од Србије, а сада производи дупло мање, на дневном нивоу. Србија данас „гура“ и до 2.200 тона дневно, а Хрватска око 1.100 тона. Санадеров „брак“ Хрватске са мађарским МОЛ-ом Хрватску је коштао једне рафинерије и претварања ИНА „пумпи“ у продавнице секундарних производа. Додуше, МОЛ је у Хрватску ушао у складу са руским планом за Орбана и пристанком Американаца, па је питање шта су уопште могли да избегну. Што се тиче Србије, уништавање енергетских постројења Србије, поновићу из претходног текста, није резултат никаквог спољног притиска или зле намере, јер нам је у вези са реорганизацијом глобалне енергетике све речено још 2008. године3. Оно што се дешава је планско уништавање НИС-а и енергетских капацитета државе од стране домаће политичке „елите“, злочин без преседана. Реч је искључиво о свесном и намерном пропуштању свих рокова уз игнорисање благовремених предлога да се енергетски систем Србије приведе намени. Дакле, у случају НИС-а, до сада није било никаквог „спољног“ притиска и уцена. Ускоро ће се то, по сили неиспуњених обавеза и игнорисања разумних предлога, променити.
Чак и да се неко сада напрасно појави као купац, ако буде пословао као што послује МОЛ у Хрватској, то ће бити само још једна организована пљачка и уништавање потенцијала Србије.
Други део ове издаје везан је за чињеницу да се ради о стратешким објектима и ресурсима који по дефиницији траже озбиљна и дугорочно оријентисана истраживања. Када је енергетика у питању, треба знати да су то пројекти који покривају периоде и до 50 година – КПРА – комплексни план разраде актива. Уништавање кадровских капацитета за овакве студије у области енергетике почело је уништавањем РГФ (Рударско-геолошког факултета у Београду) и компромитацијом надлежне стручне катедре плагијатима и другим аферама. Сада су тамо пословично неутрални „стручњаци“ који се боје да имају своје мишљење. За те ствари тражи се неко ко уме да постави стратегију, уме да постави питање, неко ко уме да „вуче“ послове и идеје. Отуда, Србија сада нема енергетску стратегију. Последице осећамо сада, а у извесној будућности биће катастрофалне по Србију.
Идеја о транспорту „белих деривата“ је неодржива јер се транспорт на дистанце дуже од 300 километара једноставно не исплати. Зато су НИС и ЈАНАФ били и остали главни снабдевачи Србије када је у питању снабдевање нафтом. Свака друга опција је унапред осуђена на пропаст.
И тако, кад год стигнемо до неке пропасти некако одмах дођемо и до тебе.
Ти си заборавио коме другујеш целу своју каријеру и не само каријеру. Знаш коме си завештао своју душу. Суштински, прича око тог дела тебе и јесте теолошки проблем, зато ти је жеља испуњена. Дошао је моменат да су неки други пожелели то што ти мислиш да имаш. Неразумевање те је довело ту где си сада. Да си читао једину, а не све те друге књиге, знао би. Књига о Јову нам показује да Сотона има право на нас, али је на нама да га одбацимо. Адам, као наш праотац, је изабрао за себе, а за све нас који смо уследили Бог је одмах определио план спасења. На нама је да тај план прихватимо.
Са друге стране, „само ми се поклони“ је пре свега теолошка категорија. Поклони му се да би те пустио да живиш. То је корен и твоје потребе да ти се клањају. И ти за поклоњење нудиш право на живот, као да ти туђи животи припадају. Отуда и „награда“ за такве као што си ти. Ниси ти ту због принуде, ти си то одабрао. То је била твоја воља. Зато за тебе нема лека, бар не овоземаљског. То од чега си ти оболео не може да излечи ништа и нико сем Исуса Христа. И ту је, да хоћеш да видиш, разлика. Сотона жели да се њему служи, а Христ је дошао да служи људима. Сви сада знамо кога ти имитираш.
Твоје мрачење и сво твоје чињење има за циљ да се овај простор и народ сабију да, шта год да буде после тебе, не можемо ни да заслужимо, нити да поправимо. То ти је сада циљ.
И један твој архисвештеник, немирко Булови Булов4 је ових дана научио свој део ваше заједничке лекције. У цркви у Сремским Карловцима, када је његов Василије ушао, сав верујући народ је изашао. Лаж се вратила оном фарисеју од кога је и кренула. Сада је првосвештеник у празним храмовима, а верници ће се вратити кад се појави неко стварно достојан владичанске одежде. Неће Булови да прихвати да није црква доле, но је и горе и доле. Зато си ти добио концерте без публике, празан Ниш и све градове, а твоји саучесници празне храмове. Народ вам је свима окренуо леђа. Твој патријарх из мајбаха5 је не тако давно рекао да је Адам створен да умре и слагао је. Адам је створен од љубави и за љубав, и створен је да буде вечан. Онда је Адам изабрао грех и грех га је одвео у смрт. Да је створен да умре, онда би испало да греха нема. Смрт није жива категорија, смрт је последица греха. Христ је победио грех, зато за оне који победе грех, нема смрти.
Христ је рекао – подићи ће и живе и мртве. Зато те сада питам, који се од њих теби радују?
Процес у Србији све разоткрива. Када Истина продише, све около Ње одговара. Синхроницитет, тачно је, није случајност. У пракси, то је као када добар фотограф одређује кадар који ће да овековечи. У простору може да буде присутно све и свашта, али фотограф одлучује шта ће од свега тога да буде у раму, а шта не. Опредељује угао, интензитет светлости, перспективу, са правом да понекада радикално мења „причу“. Дешава се да, када је фотограф мајстор свог заната, фотографију уме да одреди оно што на фотографији недостаје, а не оно што се на њој налази.
Зато си ти вирус и џаба се сада понашаш као да си бактерија. Сва твоја (не)дела послужила су да се у свести народа редефинише појам – издајник. Постао си симбол за издају. Непорециво, необориво, са трајним контекстом. Сад можеш да постојиш или да не постојиш, али симбол за издају бићеш заувек. То је последица тог твог играња са непознатим. Мислио си да је ово борба за власт. Али није. Та „власт“ којој ти мислиш да припадаш увек ће бити додељена некоме, баш као и до сада. Заправо, није од значаја.
Али начин размишљања и поимања стварности, вера у Бога, јесу од значаја.
Зато си ти, од свега што си хтео да будеш, постао само један – симбол.
Симбол за издају, кукавичлук, лаж, људску беду6.
Сад, ако имаш кога да питаш, запитај када је зет Кушнер схватио да са тобом не сме да послује? У ком моменту? Ако схватиш у ком се моменту то догодило, схватићеш и шта мисле о теби. Зато је, и уз речено му, прихватио да се са изразом захвалности обрати србском народу, а да истом реченицом онда, својом изјавом, практично потпише оптужницу против тебе за покушај преваре. Притом, политичка превара је много опаснија од оне финансијске, али ни близу није оног најопаснијег о чему се овде заправо ради. Њихов закон који је уследио је званични почетак краја. Написан је због тебе, а послужиће за свеопште чишћење. Рекох ти да си … вирус.
Давно сам ти објаснио и да Нова Америка не може да толерише ноторног лажова у свом дискурсу. Због несрећних околности у којима си рођен требало је одавно да почнеш да пазиш са ким се дружиш. Сад ћеш морати да деактивираш све мине које си поставио са намером да се неко други о њих саплиће. Мораћеш то да радиш по сећању док базаш по сопственим минским пољима.
Зато призиваш помоћ.
Зато си се толико пута одрекао Бога па и неки дан, када си говорио о „боговима осмишљеним да руше Владе“ и „боговима који могу да раде шта хоће“. Нема, самозвани, богова. Бог је један, Творац свега видљивог и невидљивог, а тај кога си опет траљаво покушао да призовеш је онај са много лица, отуда и та теза „о боговима“. И сада, када је ово написано, призвао си га само себи и само за себе, народ је сада заштићен од твог позива. А тај кога си ти покушао да призовеш, он ти и тако неће доћи. Неће, јер је код тебе већ био. Већ те поседује. Зашто би опет долазио по своје? Његово је сада само да чека.
Имало је пуно тих „тачака“ где сте могли да се сретнете. Данас ћу те подсетити на Слободана Танасковића, радника обезбеђења који је у ноћи 24. априла 2016. године, непосредно пре рушења објеката у Савамали, под неразјашњеним околностима везан и малтретиран од стране маскираних лица, да би на крају преминуо под сумњивим околностима на ВМА. Ти си злочин оправдао јер би тако да сам себе оправдаш. Ти и сви твоји сте тог човека узидали у темеље вашег грађевинског подухвата. Зато је цена квадрата у Савамали неизмерна и још увек неисплаћена. Питај Алабара шта данас мисли о том чину и зашто се сматра превареним. У наредном периоду тај утисак ће се само појачавати. Он никако не жели да твоје бриге постану његове. Ако зет Кушнер не може да послује са лажовом уставорушитељом, зашто би Алабар остао у послу? Зашто би било ко остао у послу?
Шта мислиш, зашто је генерал Антонио Стаси неки дан након преузимања дужности шефа мисије НАТО у Београду изјавио да је то „партнерство засновано на захтеву Србије“? Је л’ то изјава војника или је ипак у питању политички контекст? Коме је ова изјава намењена?
Због свега написаног, у складу са временом, ти имаш свој симболички одраз прилагођен свим медијима и форматима овог времена и тако путујеш целим светом и кад физички спаваш, као неки вирус.
Вирус … јер болест коју шириш, инфицира све око тебе који су подложни таквим инфекцијама. Здрави не реагују, резистентни су. Отпорност народа је постигнута као код древних краљева – пажљивим дозирањем. Ти си тровао отровима, а ми смо дозирали противотрове. Резултат, мера и слика твог рада је ћациленд са граничним прелазом у сред Београда, а резултат нашег рада је слободан човек.
А ти и даље ниси способан за искорак из света лажи.
Зато, да те научим још нешто око симбола. Има их на стотине хиљада и углавном су – бесмислени. Без значаја, створени да обезбожени човек има у шта да гледа, за шта да гине и убија. Заправо, то је за оне који верују да су застали на прелазу из визуелизације у материјализацију па су им додељени оријентири. Али ти оријентири не служе Богу, то су знаци за странпутице. Дакле, ништа… али постоје и елементарни. Има их заправо јако, јако мало. На бројање мало. Они могу да се исплету ако знаш да плетеш и заправо немају визуелни одраз. Тебе је један такав преплео и препокрио. Као некаква танка паучина која прекрива али и прожима твоје биће. То је тај интензивни свраб и неописиви немир који повремено осећаш. Оће од тога и кожа напрасно да побели јер реагује и крв у крвотоку. То је зато што је крв вишесмислена творевина. Одражава баланс и снагу, даје меру, доноси живот телу и вести из срца. Крв је орган. Има своје законе. Једина физичка материја која веже душу за тело. Крв је осетљива на стање душе и срца и добро се стара да све буде у складу са законима душе. По природи ствари, крв је присутна по целом телу. Има је свуда. Није добро замерати се сопственој крви и њеној краљици, души. Кад се крв трује, душа реагује нагонски, брани је. А највећи тровач крви је – лаж. Лажов сваки пут кад слаже, отрује по неку запремину сопствене крви. Душа је онда чисти, а лажов је прља. И тако, док неко не претегне.
Дакле, немогуће је слагати, а да душа не пати, а срце не чује7. Душа онда има потребу да се штити од лажљивог ума. Ако лаж претегне, онда тело обољева, тако могу да настају акутне и хроничне болести. Акутно се решава тренутном спознајом, признањем, молитвом, извињењем, праштањем. Хроничне болести се лече тако што човек научи да хармонизује своју унутрашњу музику. То је озбиљан и вишезначан процес и не иде без Бога. Када је крв задовољна, она пева, постоји звук који се ствара као звук живота и настаје када се крв меша са кисеоником. Човек то осећа као полет, радост, нешто стваралачко. Најближи Богу тако могу да осете љубав. Услед хаоса у души и пакла у мислима хармонија се нарушава, ти дивни тонови страдају и човек се онда разбољева. Душа у телу не може без свете музике чисте људске крви јер су сапостојеће. А они зли су се вазда у нашем народу препознавали као људи зле крви. Тако то народ и зове и препознаје јер тако и јесте.
У тој борби, пошто је душа вечна јер припада вечном, ум може и да страда, а онда страда и тело. То се онда зове – смрт.
А ово је задње време. Зато се неки људи све више жале на чудне снове, нешто чују, а звука нема, некад виде, а виђеног нема. Све се заправо већ дешава.
И ти то осећаш. Кратак дах и отежано дисање, конфузан си, хвата те вртоглавица, поспан си и уморан. Можда си приметио и да ти се усне повремено нагло осуше и поплаве. Недела која си учинио, све злокобне речи које си изговорио везале су те око врата, али и за зглоб ноге. Вуче као оков, трује као отров. Зато ти сада све више смета смех човека, смех народа. Тирани су се одувек плашили смеха слободних људи. Смех је вазда био доказ да животно побеђује, да страх нестаје. Ти и то у теби узнемирили сте се још кад сте прву радост код људи осетили. Јер „радост је гранична вредност“ пред смех. Код тебе и теби сличних, то је сигнал за узбуну да нешто није у реду са вашом тиранијом. Погубили сте се.
Зато си се неки дан онако замислио, као да си одлутао негде. Ниси чуо ко ти је пришао.
Кад опет дође, не тражи га очињим видом, јер је бестелесно.
Али, не брини се. Ускоро ћеш остати без жеља и биће ти лакше.
Младост Србије коју би ти да сатреш ти у томе може само помоћи.
Студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије!
- (више о томе у текстовима на овом сајту: „Квартал, мафијање и трактат испод шаргарепе“ од 02.09.2025. г., „Пиринач“ од 25.11.2025. г. и „Идиот“ од 04.12.2025. г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Идиот“ од 04.12.2025. г.) ↩︎
- (више о овоме на овом сајту у тексту: „Идиот“ од 04.12.2025. г.) ↩︎
- (више о томе у тексту на овом сајту: „Избора ће бити и ти ћеш изгубити“ од 02.06.2025) ↩︎
- (више о томе у текстовима на овом сајту – „Калуђер који (још увек) чека свој ферари, храбра србска деца и 150 прајдара“ од 19.09.2022. г, „Дечко који обећава“ од 03.03.2023. г.,“Osculum infame“ од 27.04.2023. г., „Избора ће бити и ти ћеш изгубити“ од 02.06.2025, „Јерусалим…како него Небески, овај патријарх, како него издајник!“ од 29.07.2025. г., „Политичка перифраза у режији пар црквењака“ од 01.08.2025. г. „Ако су родољуби морали на улице, онда је јасно да су издајници на власти“ од 16.10.2025. г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Деспина, мајка Србија“, од 10.09.2025. г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Како угасити мрак“ од 31.08.2025. г.) ↩︎