— Piše Branko Veljković —
Prvo nešto o prirodi nečega što ljudi mahom shvataju površno.
Nešto o prirodi – znanja.
Znanje, kao neki brižno čuvan biser usred neke nevidljive Sefore, postoji. Postoji to razmišljanje o poreklu i dostupnosti znanja i transformaciji znanja u elementarno, ono koje čovek može da razume ali zarad potrebe čitanja ovih tekstova, valja razumeti da znanje nije puko usvajanje novostečenog već i transformacija. Kada nešto saznate, shvatite, razumete, onda se i vi menjate.
Zato pišem,…
U predvečerje dogovorenog raspada SFRJ u toku su bile pripreme za konstituisanje novih političkih entiteta za koje je bilo predviđeno da će biti formirani nakon razaranja Jugoslavije. Oni malobrojni koji su bili upućeni u neke delove plana osetili su još za života Josipa Broza Tita da se stvara novi prostor za sticanje političke moći i neslućenu pljačku i lično bogaćenje. Još od raspada Rima umiruća carstva su bila najveći izvor za pljačkanje zlata te su se mnogi obradovali raspadu jugoslovenske iluzije. Broj mrtvih u vremena raspadanja carstava oduvek je bio nebitan, prestajao je da bude čak i istorijska kategorija. U to vreme je jugoslovenska diskretna elita bila gotovo u mraku, opet, zasluženo. Tadašnji napabirčeni bezbukvarovići opet su pomislili da mogu da se igraju Astarotovim alatima a da od toga ne polude,… Isto kao i ovi danas.
Tako je počela ujdurma 1975-te…
Na način na koji ujdurmašima nikada neće biti jasan, inženjer je osetio da se u nekoj braći budi onaj koga oni ionako ne umeju da kontrolišu te je blagovremeno, mada je mogao i da ih pusti da se razigraju pa da sve bude mnogo eksplicitnije, odlučio da na sebi svojstven način učini šta je bilo neophodno.
Odabrao je za u to vreme nekoliko značajnih javnih glasila, poput „Borbe“, „Politike“, „Novosti“, objavio je uz pomoć prijatelja po neku kolumnu, oglas u kojima je bila izrečena neka poruka s obrazloženjem i porukom da braća dolaze. Zapravo, zbog hronične gluposti jednog dela lokalnih kartonaca, inženjer je vukao poteze da bi ih spasao od samog sebe. Neupućeni kakvi jesu, po bahatim i osionim manirima kakve prepoznajete i danas, svi su oni tada kao i ovi danas pomislili da u rukama imaju stvarnu moć! Poistovete svoje „pozicije“ vlasti sa stvarnom moći, zaboravljajući ko ih je tu doveo čak i po licu a kamoli po suštini. Kada se takve stvari otmu kontroli onda cena disciplinovanja neupućenih a uvedenih ume da bude užasna. Po njih, naravno, ali oni, kukavice i bezočnici kakvi zapravo jesu, imaju oduvek taj grozni manir da kada krenu problemi u svoje sukobe uvlače čitave narode, te su onda posledice stravične.
Zarad znanja redovnog čitaoca koji sada već ispravno prepoznaje kontekste u ovim tekstovima, potvrđujem spoznaju da je zbog umobolnih namera jednog bića, u prethodne četiri godine, po liniji ovde objavljenih tekstova a po nameri umobolnika i nesposobnosti lokalnih bezbukvarovića, pet puta sprečen građanski rat.
Te 1975. godine inženjer je odabrao laku pedagogiju. Ono što je činilo da je to tada još uvek bilo moguće bila je činjenica da je u svom tom moru tada poređanih, a poređanih samo zato što neko mora da popunjava prostor, još uvek bilo onih koji su znali da pročitaju diskretne poruke. Par dana nakon objavljivanja tih kratkih saopštenja i sveopšte teške drame usledilo je disciplinovanje, kratak kurs iz lepog ponašanja i po neko pismo sa bolom u srcu. Zapravo, inženjer je reagovao na vreme. Da ih je još malo ispustio sve bi postalo mnogo, mnogo drastičnije. Možda bi nestalo i bola u srcu jer srce boli samo za bratom a brat je brat kada ima svetla – nema svetla nema ni braće, onda nema ni bola.
U prethodnom periodu u tekstovima objavljenim na ovom portalu naznačeno je stvarno puno toga što bi upućenom čitaocu diskretne edukacije trebalo i moralo da da odrednice koje su mu neophodne da razume okolnosti vremena. Ako izuzmemo poslednju objavu, posvećenu mom bratu Dejanu sve je to zapravo jako ozbiljno. No, ovaj put, baš kako je to inženjer i predvideo, na pozicijama „ovo je malo i moj grad“ nema više nikoga ko ume da čita napisano. Nisu razumeli da iza javnosti koja kreira javnost stoji duboka javnost, njima nedostižna ali još uvek javnost. Nisu razumeli da su svi alati, svi resursi, svo vreme koje im je dato i koje koriste deo iluzije koja je stvorena i da trajanje iluzije ne određuje korisnik dodeljenog alata, ni publika, a najmanje puki nosioci lažne vlasti, već iluzionista. Kad bi to razumeli znali bi i kako je, po njih užasavajuće lako, učiniti kao da nikada nisu postojali.
Zapravo, oni koji su stvarno posvetili sebe našli su način i prostor da se bar predstave. To poštujem. Njima sam objasnio razloge, prirodu i posledice mraka. Ne samo ovog ovde već i jednog mnogo šireg mraka koji guta Evropu i širi se neumitno ka istoku. Spoznaju o tome sa nepodeljenom pažnjom sada prate bukvalno svi od drugog do trećeg Rima. Drago mi je što među predstavljenima ima dosta mlađih ljudi. Oni bar umeju da cene blagovremenost svega napisanog i učinjenog. Za dalju spoznaju ionako trebaju eoni … ili sekunde. To ću već da vidim.
Ovi drugi, koji ne umeju ni da se predstave, ostadoše zarobljeni u svojim strahovima. Neka ih onda tu,…
Što se mene tiče nemam neki poseban odnos prema tuđoj nepismenosti, baš kao što nemam neki odnos ni prema činjenici da konobar Pera ne ume da pilotira. No, to se menja kada bi konobar Pera seo u kokpit aviona i kada bi poželeo da pokrene putnički avion i da pilotira. Isto je i sa bezbukvarovićima koje pominjem u svojim tekstovima. Njihova nepismenost je njihova lična stvar i izbor, u krajnjem i kapacitet, ali problem nastaje kada umisle da znaju da upravljaju državom. Zapravo je, moj prijatelj usred Atlantika sa pokretnog ostrva sa samo jednom koordinatom, bio u pravu. Ovdašnji kartonci ne umeju da pročitaju ni elementarne poruke izražene kroz jednostavan i čitljiv kontekst a kamoli diskretno poređane simbole u tek milion znakova. Posledično, ili uzročno ako tako više volite, država sa takvim ljudima niti može, niti ima bilo kakav kurs ili strategiju. Sve je samo puki provizorijum i besomučna, ogavna zloupotreba javnog prostora. Sve je od danas do večeras. Zato lutamo. A brod koji luta je opasan, posebno ako je umišljeni kapetan umobolan i strahovito uplašen.
Zato, pomenuti događaj uz pominjanje mog brata Dejana od neki dan je očitao stanje. Mog brata Dejana vi ne poznajete a još manje poznajete mene – nije ova zemlja samo vaša, malo je i naša. Na javnoj sceni nema nikoga ko ume da sravni događaj i okolnosti ni danas sa juče a kamoli od danas za sutra, čak ni sa sopstvenim iskustvom ili nesebično prenetim i ponuđenim znanjem a kamoli sa nekakvim istorijskim kontekstom ili diskretnom porukom iz vremena koje dolazi. Nesposobni su da pročitaju čak i poruke živih a kamoli mrtvih graditelja.
Tragično, opasno … mora promena!
U želji da sa svojim prijateljima, svima koji to žele učinimo koliko toliko vidljivim i čitljivim opšti kontekst prezrene politike, pišem ove tekstove.
Danas ću da vam objasnim deo ujdurme koja trese ovo naše podneblje ovih dana.
Prvo, problem oko namere i plana vrha SPC da potpiše temeljni ugovor sa tzv. državom Kosovo je doživeo potpuni debakl i prevazišao je kapacitete SPC (koji kapaciteti su oduvek naveliko prevazilazili kapacitete srbske politike) za upravljanje procesom, pa su se sada u proces „kontrole“ štete uključili i Vatikan, Ruska pravoslavna crkva i neki drugi moćni entiteti. Panika je velika jer je zapravo sasvim moguće u kontekstu te teme „vratiti vreme“ u stanje pre 2008. godine i na taj način u dobroj meri poništiti razorne efekte zločinačke i izdajničke politike od tog vremena do danas. Sličan prostor postoji i kada su u pitanju političke odluke lokalne političke oligarhije te je stoga, između svih ostalih aktivnosti koje se sprovode u različitim „svetovima“, proces pobune studenata i naroda jedinstven i od nepojmljivog značaja za spas naroda i države.
Otuda, ponoviću, studenti su u pravu! Studentski zahtevi nisu ispunjeni!
Drugo, politički establišment opet je ostao bez osnovne poluge ekonomskog sistema – kvartala!
Treće, zarad objašnjena zašto je zahtev studenata u blokadi i pobunjenog naroda nesporno utemeljen priča nas vodi do teme koju sam vam pomenuo u poslednjem tekstu – „Starting“!
Zarad razumevanja onog što sledi čitalac treba da shvati da države ne upravljaju već se upravlja kroz države. Svet je podeljen na interesne sfere gde u skladu sa silom (i nekim drugim parametrima koji nisu materijalne prirode a zapravo su nemerljivo važniji za ovu temu) svako vuče svoj deo plena. Dakle, suverenost država u tom smislu ne postoji. Postoji samo odnos snaga i podela plena.
Balkan je oduvek bio deo upravo te i takve podele.
Srbijom sa pozicija „naše“, vidljive vlasti vlada jedan anemični, bezlični, bljutavi establišment koji se isključivo brine da svi delovi te „upravljačke pogače“ budu namireni a da im zauzvrat dozvole da unutar države oni mogu nekažnjeno da rade šta god hoće. Zato nam je tako kako jeste. Dakle, nije problem „pogača“ sama po sebi, ona je tu po prirodi stvari i razlozima zašto uopšte postoje države i narodi (što je u osnovi teološka tema) već sve ove „naše“ spodobe koje je zloupotrebljavaju.
Stoga, o čemu sam već naveliko pisao, ako hoćete da razumete proces upravljanja, zaboravite političku oligarhiju i međunarodne odnose tako kako ste ih videli do sada. To, zapravo, ne postoji. To je sve iluzija ili u najboljem slučaju plebsu prilagođena iluzija zbog koje će narodi da se svađaju, bezgranično mrze i uzajamno satiru. Ako u svojim razmišljanjima preskočite svoj lični odnos prema nekom narodu ili državi, shvatićete da je u pitanju samo – upravljanje.
Sada, ovaj međunarodni kontekst upravljanja jednostavno „prebacite“ na proces unutrašnjeg upravljanja i dobili ste sliku kako se vodi ova naša Srbija. Dakle, neopisiv i bezgraničan niz produkovanja unutrašnjih sukoba i podela sa jedinim ciljem da se ispuni svrha vladanja, onako kako tu svrhu vide bezbukvarovići na vlasti. Zato je proces zloupotrebe srbovanja od strane poludelih beogradskih političkih „elita“ na kraju doveo do toga da se posle svih izgubljenih ratova srbuje u parku između dve skupštine. Da bi ovakav model vlasti opstao uvek će se negde generisati unutrašnji sukob a to je jedino što zapravo umeju da rade i u tome su jako dobri.
U upravljačkoj „pogači“ ovog prostora participiraju svi a o punoj prirodi te „pogače“ govorio sam koje kuda po svetu pa i ovde. Dakle, u sadašnjoj šarenoj geografiji tu su SAD, Velika Britanija, Francuska, Nemačka, Rusija, Italija,… Svi. Svako komada svoj deo od ove naše muke. Jedino što to neko radi tako što nam preti bombama a neko tako što nam glumi prijatelja. Zapravo, u pitanju je samo podela posla.
Ako želite ovo da razumete kroz primer za koji, po logičnom poimanju sopstvenog života, nismo tako i toliko lično vezani kao za primere iz našeg neposrednog okruženja, evo ga primer Kube. Kao što je opšte poznato, Kuba nosi taj oreol – mala država koja uspešno odoleva moćnom i agresivnom susedu. Taj status Kube uvezan je za lokalnu, njima prilagođenu istoriju i tako je stvoren – Kastro Fidel. Kastro je bio veran svom legionu ali je i on, ponešen prostorom koji je dobio, umislio da može da izađe iz sfere uticaja koja je predviđena za njega. Kada je poželeo da Kubu izmakne od uticaja Sovjeta i da nađe način da relaksira odnose sa SAD u posetu mu je na intervenciju ministarstva spoljnih poslova SSSR-a došao jedan mladi pripravnik. Momak, koji je tek završio školu za diplomatiju, dobio je zadatak da kao direktan opunomoćenik imperije sa istoka dođe u Havanu i da donese Kastru jedno zatvoreno pismo. Kastro, ponižen rangom i godinama mladog emisara, odredio je nekog svog trećerazrednog službenika nadležnog ministarstva Kube da primi emisara i pismo. Mladić je uredno, bez zabune ili stanke, pred predstavnikom Kube, u skladu sa jasnim naređenjem, otvorio pismo i pročitao sadržaj: „Hoćeš li ti da budeš primer šta se dešava onima koji otkažu nama poslušnost?“. Nakon što je pročitao pismo, rekao je svom kolegi sa Kube da sadržaj pisma prenese Kastru, izašao je iz službenih prostorija i uputio se ka službenom vozilu diplomatske misije SSSR-a na Kubi. Pre nego što je stigao da sedne u svoje vozilo do njega su dotrčali vidno uznemireni Kastrovi saradnici i zamolili ga da se ipak vrati jer će ga Kastro primiti,… I sada, molim vas, ovo treba da razumete na sledeći način. Ovde nije bila u pitanju puka demonstracija sile jedne imperije već jasna poruka – pozicija Kube nije određena voljom SSSR-a već uzajamnim dogovorom SAD i SSSR-a i dok je taj dogovor na snazi ništa se na Kubi neće promeniti. Kastrova ideja da se Kuba približi SAD nije se svidela ni Sovjetima ni Amerikancima. Jednostavno, nije tako dogovoreno. Kuba će dokle god je to tako biti samo još jedna siromašna zemlja sa romantizovanom slikom oldtajmera koji se kotrljaju ulicama devastiranih gradova gde je vreme stalo. Oće reći – ne možete da se busate kako hoćete u direktnoj sferi uticaja imperije, ovde je u pitanju ugled SAD i otuda, zbog takvog ponašanja, dolaze sankcije od strane SAD a to onda otvara politički prostor da se Kuba stavi u poziciju potpune zavisnosti od tadašnjeg SSSR-a. Jedni zavode sankcije a drugi onda baštine politički prostor. U banalnom, nešto poput „igre“ dobrog i lošeg policajca. Istorijski gledano, svejedno je ko je u kom delu sveta dobar a ko loš policajac. Za robove svaki bič je isti.
Dakle, u takvim dogovorima, neko može da vam preti štapom a neko da vas hrani bombonama ali sve dok ne shvatite da su štap i bombone sadržaji dve šake istog tela, nećete razumeti smisao politike. Za spoznaje dalje od toga, ponoviću, neophodno je da razumete duhovni kontekst svega što se dešava.
U novijoj istoriji ovo u potpunosti nije shvatio, recimo, bivši predsednik Sirije Bašar el Asad. Na prvi znak da je počeo da „luta“ usledila je momentalna, dogovorena i sinhronizovana akcija u kojoj je ruska flota iznenada izašla na manevre u dubinu Sredozemnog mora a združene, „neprimetne“ snage od 100.000 odlično naoružanih vojnika zgazile su odbranu Sirije. To nije bila akcija zapada ili repozicioniranje Rusije već združena operacija u kojoj je Sirija od juče nestala a Sirija od danas je potpuno i savršeno upravljiva teritorija sa nepromenjivim upravljačkim paketom upravljanja. Dakle, sve je isto, samo njega nema. I da, par desetina hiljada mrtvih je samo puki kolateral. I zapamtite, Asad je bio neuporedivo važnija figura od ovog ovde, „našeg“, samozvanog.
Opet, kao puno puta do sada, ponoviću, sve ovo možete da razumete samo ako nađete način da razumete teološku osnovu svega što se dešava. Puka politika je samo pojavna ravan. Ništa više od toga.
Zato, opet ne zato što je to lako, ali zarad razumevanja obećane teme – „STARTING“ – potrebno je da se mentalno izmestite iz svega što su vas do sada učili po pitanju politike, ekonomije, međunarodnih odnosa …
Prvo, „Starting“ nije samo pravno lice. Tako treba i mora po prirodi svog posla da ga tretira država, angažovani radnici, poreska služba ili postupajući sudija ali „Starting“ je ipak mnogo više od toga. Kao odgovorno pravno lice tretiraju ga i studenti koji su se hrabro upustili u pravni obračun sa vlastodršcima zbog prikrivanja očiglednih zloupotreba tokom izvođenja javnih radova na objektima železnica Srbije a zbog kojih je, evidentnih propusta, smrtno stradalo 16 ljudi.
A „Starting“ je zapravo – dogovor.
Do kraja ovog teksta razumećete zašto je pitanje „Startinga“ pitanje oko koga se, do izlaženja ovog teksta, lomi celokupna politika ovih prostora kao i sudbina brojnih političkih lidera, direktora javnih preduzeća, „uspešnih“ privrednika, „bezbednjaka“, generala i njihovih posilinih i mnogih drugih, kako u Srbiji tako i još koje kude. Srbija je zapravo postala talac nesposobnosti kriminalizovanog režima da se razveže od „Startinga“. Zato, razrešićemo to onda na drugi način.
U okviru paketa upravljanja ovim prostorom svi koji imaju moć, kao i svuda na svetu, vuku svoj deo plena. U slučaju „Startinga“ u pitanju je dogovor političkog establišmenta Srbije sa političkim faktorima Rusije, Francuske, Velike Britanije, SAD kao i drugih država koje države poseduju političke ili neke druge kapacitete (npr. banke) koji su kapaciteti angažovani u ovom procesu.
Vlasnik „Startinga“ je Dejan Tripković koji je karijeru započeo tako što ga je otac 2003. godine uputio na školovanje u Holandiju. U pitanju je bila obuka za rad sa energetskim postrojenjima. Nakon Holandije, Tripković je poslat u Rusiju gde je uveden u krug privrednika, stranaca, kojima je omogućeno da participiraju u lukrativnim poslovima vezanim za izgradnju energetske infrastrukture. Tako je Tripković napravio skok od „Antikora“ do „Transnjefta“. U tom periodu Tripkovićeve firme služile su kao privredni subjekti preko kojih su kroz „naduvane“ cene za iznajmljivanje građevinskih mašina iz budžeta Ruske federacije izvlačene enormne sume novca. Gro poslovanja obavljano je na dalekom istoku Rusije. U poslove je ubrzo uključen i hrvatski „Velestroj“, kao podizvođač a poslovi se šire i na poslove izgradnje gasovoda koje je Ruska Federacija gradila zarad uvezivanja sa Kinom. Zbog velikog broja radnika iz Srbije koji su zarad radnog angažovanja u ovim firmama odlazili u Rusiju, „Velestroj“ osniva svoju ekspozituru u Srbiji, koja, hrvatska firma, postaje porednik u angažovanju naših radnika za potrebe srbske firme koja posluje u Rusiji!!!
Tako je Tripković izvlačio svoj procenat, naravno dogovoren sa vlasnicima poslova, sve dok nije došlo vreme za pozicioniranje u odnosu na novu političku stvarnost koja se 2008. g. kreirala u Srbiji. U novonastalim okolnostima u Srbiji, dakle neposredno pred dovođenje SNS-a na vlast, odlučeno je da se u sklopu svih političko-kriminalnih dogovora omogući da upravo „Starting“ bude pravno lice preko koga će se vršiti plasman i „pranje“ novca neviđenih razmera i isplata svih subjekata koji participiraju u političkoj stvarnosti Srbije.
U sklopu političkog repozicioniranja u Srbiji napravljen je politički dogovor koji je opredelio uloge, delove „kolača“ ali i zadatke određenih subjekata. Kako je u političkoj ravni SNS i „nova“ politička stvarnost odmah počela da samo za sebe bezočno prisvaja nacionalizam i patriotizam, to im je za prvu izbornu skupštinu bio potreban neko od neodvosmislenog značaja za taj diskurs. Tako je, u okviru opšteg dogovora oko „Startinga“, svoje zadatke dobio i tadašnji ambasador Rusije u Srbiji, Aleksandar Vasiljević Konuzin. Konuzin je dobio naređenje da svojim prisustvom na prvoj predizbornoj konferenciji SNS-a srbskoj javnosti pokaže da je SNS stranka nedvosmislene patriotske orijentacije. Šta je od te orijentacije ostalo do danas, svima nam je poznato. Sa druge strane, isti paket dogovora, podrazumevao je i da „naš“ lokalni samozvani dobije pravo da zarad održavanja na vlasti neograničeno (zlo)upotrebljava instituciju predsednika Rusije za potrebe domaće političke scene i ogavne, beskrajne samopromocije, posebno u jeku predizbornih kampanja. Baš tako je i činio. No, umeo je i da pretera, pa je tako na svoju inicijativu tokom posete predsednika Vladimira Putina Srbiji 2019. godine, tokom boravka Putina u Hramu Svetog Save u Beogradu, u organizaciji samozvanog Putinu poturen za rukovanje Vojislav Šešelj. To je rezultiralo da je Putin momentalno prekinuo svoju posetu Srbiji, zahvalio se „na družbi“ svom domaćinu i trajno zahladneo svoje odnose sa samozvanim. Od tog dana za samozvanog su u zvaničnim posetama Rusiji bila rezervisana značajna mesta u blizini izlaznih vrata i druženje sa prisutnim konobarima.
Dakle, jasno je. „Starting“ je zapravo način kako je domaći politički establišment plaćao pravo da se zarad održanja na vlasti koristi političkom Rusijom te da na taj način, teškom zloupotrebom iskrene ljubavi koju veliki deo Srba stvarno gaji prema Rusiji, opstaje na vlasti i prikriva konstantnu izdaju. Srbi su narod koji nikada nije delio Ruse na grupacije čak i kada su Ruse gurnili da u milionima ginu rastrzani između dvoglavog orla sa tri carske krune i crvene petokrake poduprte srpom i čekićem.
Ako bi izučavali tokove novca vezane za „Starting“ i veliki broj angažovanih firmi to bi se na volšeban način podudarilo sa saradničkom mrežom kako ruskih tako i nekih domaćih (posebno vojnih) ali i hrvatskih službi bezbednosti koje, iako je Jugoslavija odavno upokojena, i dalje imaju razgranate pipke po prostoru bivše SFRJ. Naravno, upotreba tih mreža nema nikakve veze sa interesima Srbije već svi ti kapaciteti preko fizičkih lica i pravnih lica (poput pomenutih „Antikora“ i „Velestroja“, koji zapravo oduvek služe kao paravan) služe isključivo za potrebe prikrivanja kriminalnih aktivnosti.
Sa druge strane, politička Rusija je potpuno svesna ove manipulacije za potrebe unutrašnje politike u Srbiji i pristala je na sve to. Zapravo, omogućila je sve to. „Starting“ je omogućio da se ogromne količine novca iz unutrašnjih ali pre svega spoljnih poslova vezanih za Rusiju „operu“ i preko građevinskih radova ogromnih razmera, uvedu u legalne tokove. Da ne bi bilo tako očigledno da se isključivo bave poslovima vezanim za Rusiju, dogovoreno je i da se „Startingu“ omogući da učestvuje u krupnim građevinskim poslovima finansiranim iz budžeta Republike Srbije (koji novac Srbija zapravo nema već su u pitanju besomučne pozajmice često i pod kriminalnim uslovima). Sporazum je predvideo da se u procesu „pranja“ novca u infrastrukturne poslove u Srbiji sa novcem uključe i strukture sa Kosova i Crne Gore te su i za te „poslove“ ustanovljene posebne bankarske „linije“ i načini za plasman i „pranje“ novca. Oni nisu direktno učestvovali u izvođenju radova ali su itekako zainteresovani da njihov procenat bude redovno isplaćivan. Međutim, kada je po pitanju stravične pogibije 16 lica u Novom Sadu klupko počelo da se odmotava krenula su i standardna spinovanja i podmetačine pa je na kraju reagovala i zvanična Crna Gora sa saopštenjem da „Starting“ nije bio radno angažovan na teritoriji Crne Gore i da je u tom delu javno prezentovana radna istorija firme – lažirana!
Sa druge strane, Tripkovićeva firma je u poslovanje uvela veliki broj podizvođača preko kojih su isplaćivani svi učesnici u dogovoru. Jedan od uslova početnog dogovora bio je i taj da se svi strani privredni subjekti preko kojih ide plasman i izvlačenje novca angažuju upravo preko Tripkovićeve firme. Za potrebe namirivanja francuskih partnera određena je francuska firma „Žis“, na kom primeru čitalac može da vidi da međunarodni kriminal nema skrupule kada je u pitanju novac. Ruski i francuski privredni subjekti savršeno sarađuju kada je u pitanju pljačkanje budžeta Srbije a politička prepucavanja su nešto sasvim drugo.
Poslovi su se razvili i ka trijangli EU – Turska – Rusija u kojim poslovima je svaka strana dobijala svoj deo. Svoj deo dobijao je i tihi partner iz SAD ali to je po prirodi podele „pogače“ upravljanja ovim prostorom a ne po prirodi stvarnog učestvovanja u radovima ili investicijama. Za „ulaz“ novca korišćeni su kapaciteti nekih država arapskog poluostrva po principu „helikopter pare“ – dođu, „istresu“ novac, novac se onda „opere“ preko građevinskih radova i preusmeri na krajnjeg korisnika.
Sporazum je omogućio samozvanom da koristi i druge ruske međunarodne resurse zarad lične promocije poput ruskih pozicija u Nemačkoj i Austriji.
U „Startingu“ je „tajna“ i zašto je politička Rusija „zažmurila“ kada je srbska politička oligarhija potpisivala IPAP i SOFA sporazume sa NATO savezom koju su zapravo najkompleksniji mogući oblik saradnje NATO-a sa državom koja nije članica ovog saveza. Ovi sporazumi podrazumevaju i reforme u državi sa kojom se sporazum potpisuje te uključuju i zajedničko implementiranje krajnjeg sporazuma Republike Srbije sa tzv. državom Kosovo. Ovi sporazumi se produžavaju na inicijativu Vlade Srbije. Dakle, Rusija nije o ulasku Srbije u strukture NATO saveza saznala iz medija. Rusija je decenijama aktivno učestovala u procesu približavanja Srbije NATO paktu. To zapravo ima veze sa temeljnim dogovorom za ovaj prostor iz 1943. godine između tadašnjih političkih lidera SSSR-a i SAD, Staljina i Ruzvelta, ali o tome nekom drugom prilikom.
U personalnom smislu, lokalna politička oligarhija je u unosne procese oko „Startinga“ uključila Gorana Vesića koji je zapravo imao ulogu prisutnog građanina ali je svakako tu bio zbog praćenja tokova novca i kao lični emisar braće koji misle da su na vlasti. U ozbiljnijoj, kontrolnoj, ulozi bio je Vojkan Nedić, otac Novaka Nedića, koji je poslužio kao dodatni „lepak“ za učvršćivanje veze između „Startinga“ i odmetnute političke oligarhije Srbije te zarad pravnog nadzora svih obavljenih poslova.
Po prirodi tih konekcija ova grupacija dobila je i poslove u Rumuniji, Slovačkoj, Austriji, Italiji i Mađarskoj i to po nestvarno ubrzanim procedurama, vrlo atipičnim za ondašnje uslove. To su bili završni radovi u građevinarstvu koji su za razliku od Srbije, obavljani sa visokim stepenom kontrole izvedenih radova. Kod nas se ti radovi obavljaju sa sada svima poznatim kvalitetom.
Tripković je novac investirao na različite načine. Jahte, vile, desetine nekretnina, impresivan vozni park ali omiljena investicija mu je plasman novca na londonskoj berzi. Otuda je pokazao ozbiljnu zabrinutost za sudbinu svojih milionskih investicija kada je Velika Britanija napustila EU zonu. Međutim, Tripković i pored ogromnog novca, zapravo nije slobodan čovek. On je uvučen u krug kumstava sa većim brojem državljana Rusije od kojih se na smenu bar jedan od njih devet nikada ne razdvaja od njega. Većina kumova imaju direktne veze sa ruskim službama bezbednosti i politikom i trenutno su vrlo nezadovoljni razvojem situacije povodom dešavanja oko „Startinga“ i opravdanog i odlučnog zahteva studenata Srbije i pobunjenog naroda da se objave SVA dokumenta po pitanju poslovanja i tokova novca oko „Startinga“.
Nakon što je krenula priča oko „Startinga“ prvi koji je pokušao da stavi štetu pod kontrolu bio je sam samozvani javnim objavljivanjem dela dokumentacije oko poslovanja više povezanih pravnih lica počev od „Startinga“ pa do „Rojal Stroj Grupe“. Rečeno je da su ove firme obavljale oko 60% svih građevinskih radova u Srbiji uključujući i Beograd na vodi. Posle ove objave Tripković je hitno pozvan na „konsultacije“ u Moskvu. Navedeno nam zapravo govori da se samozvani očajnički plaši ovako sročenog a zapravo istinitog otvaranja tema oko „Startinga“ jer su u tom kontekstu pokradene milijarde najmanji problem.
Najnovije izjave ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova po pitanju političke situacije u Srbiji mogu se delom vezati za aktivnosti dobronamernih ljudi na planu razotkrivanja veza između „Startinga“ i visoke politike, „pranja“ novca ogromnih razmera (pominje se suma od nekoliko desetina milijardi dolara) i političke situacije u regionu. Očigledno je da su sugestije o neophodnosti distanciranja od odmetnute kriminalno-političke hobotnice dale željeni rezultat.
Dakle, ruska političko-bezbednosna oligarhija je naplatila ono za šta je već imala dogovor sa SAD. Posledično, samozvani nikada nije putovao na sastanke sa političkim vrhom Rusije da bi se na tim sastancima nešto pregovaralo. Sve je to bila samo puka farsa. Samozvani je opljačkanim novcem isključivo plaćao minute sa političkim liderima Rusije zarad lične promocije i zarad zaluđivanja ovog našeg naroda.
I da se razumemo. U modernom svetu postoji praksa plaćanja lobi grupa zarad ostvarenja kojekakvih ciljeva pa i političkih. U tom smislu, trgovina sa zapadom je uvek bila jednostavna. Kao sa staničnom kurvom, platite i dobijete uslugu koju ste tražili. Trgovina sa Rusijom je po Srbe uvek bila mnogo opasnija. Rusija je Srbima vazda prodavala najopasniji pokretač krvi i naroda – ljubav!
U daljoj analizi ostavićemo za sada po strani saopštenje ruskog SRV-a o tome da su posle četiri godine rata volšebno saznali da namenska industrija Srbije prodaje ubojna sredstva Ukrajini jer ako bismo samo ovlaš analizirali prisustvo ruskog faktora u Srbiji došli bismo do saznanja da je upravo uz pomoć ruskog faktora organizovano snabdevanje ukrajinske armije i da su od toga dobili i svoj deo zarade kao i od svega drugog. To bi onda moglo da baci neko drugo svetlo na ulogu ruske politike i specijalnih službi u Ukrajini u proteklim decenijama a te spoznaje bi mogle značajno da poremete neke unutrašnje političke odnose i u Rusiji i u Ukrajini. Zato, neka ta tema njima.
Jedan od ciljeva ovog teksta je da se unapred spreči planirano oktroisanje tužilačkog zahvata u okviru već dogovorene tužilačke istrage prilagođene potrebama predizborne utakmice koja sledi u Srbiji. Dakle, poštovani tužioci, džaba sva ova fingirana ujdurma oko tobožnjeg rata tužilaštva i samozvanog kao i trivijalna optužnica za bagatelna krivična dela u vezi slučaja „Starting“. Pored toga što je sve tako providno, ujedno je i besmisleno. Jasno je da je u pitanju još jedan ogavni dogovor sa ovdašnjom odmetnutom političkom oligarhijom a zarad stvaranja lažne slike da je „neko“ krenuo na samozvanog. Iz tog pravca, niko još nije krenuo na samozvanog. Sve je to samo još jedna ogavna farsa. Za početak, hapšenje izvesnog Trivića je trivijalija, otprilike kao kada bi zbog greha braće na vlasti hapsili vozača Ane Brnabić.
Nov odnos političkih snaga u Srbiji vaspostaviće i vladavinu prava pa će i to pitanje biti primereno rešeno ali najveći problem po Srbiju će da nastane kada se u jednom momentu, zarad očuvanja dogovorene „pogače“, po logici ovog prostora, Britanija sa svojom perfidnom diplomatijom i SAD sa svojom silom budu angažovali da se ovde vaspostavi aferama uzdrmani ruski uticaj. I to je razumljivo. Uostalom i sfera uticaja zapadnog faktora je decenijama rasla, u skladu sa pomenutim dogovorom iz 1943. godine, uz svesrdnu asistenciju tadašnjeg sovjetskog političkog faktora. Ovo što se sada dešava je već dovoljno neprijatno za Rusiju ali ne po pitanju ruskog naroda već po pitanju nekih drugih struktura kojima, evo, dajemo odrešene ruke da se zbog učinjenih kapitalnih propusta obračunaju sa svojim kadrovima i svima koje su za realizaciju svojih interesa angažovali na ovom prostoru. Slobodno to rešite kako znate i umete. Po pitanju sfera uticaja i uticaja na upravljačku „pogaču“, promene u ovim sferama umele su da progutaju čitave narode te treba biti svestan da je dogovor mnogo racionalniji nego da se baš na ovom prostoru, sada, menja globalni paket uticaja. Jer ne zaboravite, njihov cilj je vladanje a rekoh vam, robu je uglavnom svejedno ko drži korbač,… Naš cilj je da se rešimo izdajnika i političkog kriminala koji nas je doveo u neizdrživu, skoro pa bezizlaznu poziciju i da se konačno rešimo imbecilnih i lažnih narativa kojima robujemo jako, jako dugo. Međutim, ovaj put učinićemo šta je potrebno da ruska strana malo poradi na izboru kadrova kojima će da delegira zastupanje svojih interesa. Ovo što smo videli do sada je sajam teških krvnika i klasičnih idiota.
Braćo Rusi ili ako vam je draže braćo iz Rusije. Svesni smo da je ono što vam nudi odmetnuti politički Beograd tradicionalno ešalon priblesavih ali to je posledica prostora koji ste im vi dali. Drugo, vama niko ne brani da se malo potrudite i da za zajedničke platforme na ovom prostoru angažujete ljude od moralnog i svakog drugog integriteta koji, za početak, stvarno vole Srbiju. I među Srbima i među Rusima ima sasvim dovoljno sjajnih ljudi koji mogu da iznesu razgovore sa imperijom. Međutim, od značaja je i da u izbornim procesima u Srbiji prestanete da podržavate kandidata koji to može najviše da plati i da se prestane sa praksom da se za potrebe podržavanja izdajničkog režima podržavaju i nebulozni i neodrživi politički stavovi poput stava o „obojenoj revoluciji“. Zapravo, rekao bih da smo se oko toga već dogovorili, razumeli smo vaše poruke. Znam da nas čeka još par tema, ali tu smo, rešićemo i to. Videli smo se u Ivanovu, sada se vidimo u Petrogradu,…
Ono što nakon ovog teksta mora da usledi je uključivanje u proces razotkrivanja ove međunarodne političko-kriminalne grupacije od strane državnih tužilaca Rusije, Francuske, Velike Britanije, SAD i drugih država. Jer, u pitanju je transnacionalna politička mafija sa kojom Srbija mora da se izbori ako misli da pretekne.
Što se tebe tiče samozvani, znam da se svakog dana pitaš otkuda ja u svemu ovome, misliš, ja ne bih trebalo da budem tu. Ali grešiš. Tačno sam tamo gde treba da budem. Brišem te polako ali sigurno.
Ja sam zapravo oduvek bio tu, samo van kadra. Gledam te. Slušam te.
Još dišeš, zar ne ?
I čitaj Lajbnica pretposlednjeg polihistora – „Za Boga beskonačan broj koraka nije prepreka“.
Zato ne brini, Bog uvek stiže na vreme.
Ovaj tekst je preveden sa srpskog na engleski i ruski jezik.
Englesku verziju možete pročitati na drugoj, a rusku na trećoj strani.