— Пише Бранко Вељковић —
Прво нешто о природи нечега што људи махом схватају површно.
Нешто о природи – знања.
Знање, као неки брижно чуван бисер усред неке невидљиве Сефоре, постоји. Постоји то размишљање о пореклу и доступности знања и трансформацији знања у елементарно, оно које човек може да разуме али зарад потребе читања ових текстова, ваља разумети да знање није пуко усвајање новостеченог већ и трансформација. Када нешто сазнате, схватите, разумете, онда се и ви мењате.
Зато пишем,…
У предвечерје договореног распада СФРЈ у току су биле припреме за конституисање нових политичких ентитета за које је било предвиђено да ће бити формирани након разарања Југославије. Они малобројни који су били упућени у неке делове плана осетили су још за живота Јосипа Броза Тита да се ствара нови простор за стицање политичке моћи и неслућену пљачку и лично богаћење. Још од распада Рима умирућа царства су била највећи извор за пљачкање злата те су се многи обрадовали распаду југословенске илузије. Број мртвих у времена распадања царстава одувек је био небитан, престајао је да буде чак и историјска категорија. У то време је југословенска дискретна елита била готово у мраку, опет, заслужено. Тадашњи напабирчени безбукваровићи опет су помислили да могу да се играју Астаротовим алатима а да од тога не полуде,… Исто као и ови данас.
Тако је почела ујдурма 1975-те…
На начин на који ујдурмашима никада неће бити јасан, инжењер је осетио да се у некој браћи буди онај кога они ионако не умеју да контролишу те је благовремено, мада је могао и да их пусти да се разиграју па да све буде много експлицитније, одлучио да на себи својствен начин учини шта је било неопходно.
Одабрао је за у то време неколико значајних јавних гласила, попут „Борбе“, „Политике“, „Новости“, објавио је уз помоћ пријатеља по неку колумну, оглас у којима је била изречена нека порука с образложењем и поруком да браћа долазе. Заправо, због хроничне глупости једног дела локалних картонаца, инжењер је вукао потезе да би их спасао од самог себе. Неупућени какви јесу, по бахатим и осионим манирима какве препознајете и данас, сви су они тада као и ови данас помислили да у рукама имају стварну моћ! Поистовете своје „позиције“ власти са стварном моћи, заборављајући ко их је ту довео чак и по лицу а камоли по суштини. Када се такве ствари отму контроли онда цена дисциплиновања неупућених а уведених уме да буде ужасна. По њих, наравно, али они, кукавице и безочници какви заправо јесу, имају одувек тај грозни манир да када крену проблеми у своје сукобе увлаче читаве народе, те су онда последице стравичне.
Зарад знања редовног читаоца који сада већ исправно препознаје контексте у овим текстовима, потврђујем спознају да је због умоболних намера једног бића, у претходне четири године, по линији овде објављених текстова а по намери умоболника и неспособности локалних безбукваровића, пет пута спречен грађански рат.
Те 1975. године инжењер је одабрао лаку педагогију. Оно што је чинило да је то тада још увек било могуће била је чињеница да је у свом том мору тада поређаних, а поређаних само зато што неко мора да попуњава простор, још увек било оних који су знали да прочитају дискретне поруке. Пар дана након објављивања тих кратких саопштења и свеопште тешке драме уследило је дисциплиновање, кратак курс из лепог понашања и по неко писмо са болом у срцу. Заправо, инжењер је реаговао на време. Да их је још мало испустио све би постало много, много драстичније. Можда би нестало и бола у срцу јер срце боли само за братом а брат је брат када има светла – нема светла нема ни браће, онда нема ни бола.
У претходном периоду у текстовима објављеним на овом порталу назначено је стварно пуно тога што би упућеном читаоцу дискретне едукације требало и морало да да одреднице које су му неопходне да разуме околности времена. Ако изузмемо последњу објаву, посвећену мом брату Дејану све је то заправо јако озбиљно. Но, овај пут, баш како је то инжењер и предвидео, на позицијама „ово је мало и мој град“ нема више никога ко уме да чита написано. Нису разумели да иза јавности која креира јавност стоји дубока јавност, њима недостижна али још увек јавност. Нису разумели да су сви алати, сви ресурси, сво време које им је дато и које користе део илузије која је створена и да трајање илузије не одређује корисник додељеног алата, ни публика, а најмање пуки носиоци лажне власти, већ илузиониста. Кад би то разумели знали би и како је, по њих ужасавајуће лако, учинити као да никада нису постојали.
Заправо, они који су стварно посветили себе нашли су начин и простор да се бар представе. То поштујем. Њима сам објаснио разлоге, природу и последице мрака. Не само овог овде већ и једног много ширег мрака који гута Европу и шири се неумитно ка истоку. Спознају о томе са неподељеном пажњом сада прате буквално сви од другог до трећег Рима. Драго ми је што међу представљенима има доста млађих људи. Они бар умеју да цене благовременост свега написаног и учињеног. За даљу спознају ионако требају еони … или секунде. То ћу већ да видим.
Ови други, који не умеју ни да се представе, остадоше заробљени у својим страховима. Нека их онда ту,…
Што се мене тиче немам неки посебан однос према туђој неписмености, баш као што немам неки однос ни према чињеници да конобар Пера не уме да пилотира. Но, то се мења када би конобар Пера сео у кокпит авиона и када би пожелео да покрене путнички авион и да пилотира. Исто је и са безбукваровићима које помињем у својим текстовима. Њихова неписменост је њихова лична ствар и избор, у крајњем и капацитет, али проблем настаје када умисле да знају да управљају државом. Заправо је, мој пријатељ усред Атлантика са покретног острва са само једном координатом, био у праву. Овдашњи картонци не умеју да прочитају ни елементарне поруке изражене кроз једноставан и читљив контекст а камоли дискретно поређане симболе у тек милион знакова. Последично, или узрочно ако тако више волите, држава са таквим људима нити може, нити има било какав курс или стратегију. Све је само пуки провизоријум и бесомучна, огавна злоупотреба јавног простора. Све је од данас до вечерас. Зато лутамо. А брод који лута је опасан, посебно ако је умишљени капетан умоболан и страховито уплашен.
Зато, поменути догађај уз помињање мог брата Дејана од неки дан је очитао стање. Мог брата Дејана ви не познајете а још мање познајете мене – није ова земља само ваша, мало је и наша. На јавној сцени нема никога ко уме да сравни догађај и околности ни данас са јуче а камоли од данас за сутра, чак ни са сопственим искуством или несебично пренетим и понуђеним знањем а камоли са некаквим историјским контекстом или дискретном поруком из времена које долази. Неспособни су да прочитају чак и поруке живих а камоли мртвих градитеља.
Трагично, опасно … мора промена!
У жељи да са својим пријатељима, свима који то желе учинимо колико толико видљивим и читљивим општи контекст презрене политике, пишем ове текстове.
Данас ћу да вам објасним део ујдурме која тресе ово наше поднебље ових дана.
Прво, проблем око намере и плана врха СПЦ да потпише темељни уговор са тзв. државом Косово је доживео потпуни дебакл и превазишао је капацитете СПЦ (који капацитети су одувек навелико превазилазили капацитете србске политике) за управљање процесом, па су се сада у процес „контроле“ штете укључили и Ватикан, Руска православна црква и неки други моћни ентитети. Паника је велика јер је заправо сасвим могуће у контексту те теме „вратити време“ у стање пре 2008. године и на тај начин у доброј мери поништити разорне ефекте злочиначке и издајничке политике од тог времена до данас. Сличан простор постоји и када су у питању политичке одлуке локалне политичке олигархије те је стога, између свих осталих активности које се спроводе у различитим „световима“, процес побуне студената и народа јединствен и од непојмљивог значаја за спас народа и државе.
Отуда, поновићу, студенти су у праву! Студентски захтеви нису испуњени!
Друго, политички естаблишмент опет је остао без основне полуге економског система – квартала!
Треће, зарад објашњена зашто је захтев студената у блокади и побуњеног народа неспорно утемељен прича нас води до теме коју сам вам поменуо у последњем тексту – „Стартинг“!
Зарад разумевања оног што следи читалац треба да схвати да државе не управљају већ се управља кроз државе. Свет је подељен на интересне сфере где у складу са силом (и неким другим параметрима који нису материјалне природе а заправо су немерљиво важнији за ову тему) свако вуче свој део плена. Дакле, сувереност држава у том смислу не постоји. Постоји само однос снага и подела плена.
Балкан је одувек био део управо те и такве поделе.
Србијом са позиција „наше“, видљиве власти влада један анемични, безлични, бљутави естаблишмент који се искључиво брине да сви делови те „управљачке погаче“ буду намирени а да им заузврат дозволе да унутар државе они могу некажњено да раде шта год хоће. Зато нам је тако како јесте. Дакле, није проблем „погача“ сама по себи, она је ту по природи ствари и разлозима зашто уопште постоје државе и народи (што је у основи теолошка тема) већ све ове „наше“ сподобе које је злоупотребљавају.
Стога, о чему сам већ навелико писао, ако хоћете да разумете процес управљања, заборавите политичку олигархију и међународне односе тако како сте их видели до сада. То, заправо, не постоји. То је све илузија или у најбољем случају плебсу прилагођена илузија због које ће народи да се свађају, безгранично мрзе и узајамно сатиру. Ако у својим размишљањима прескочите свој лични однос према неком народу или држави, схватићете да је у питању само – управљање.
Сада, овај међународни контекст управљања једноставно „пребаците“ на процес унутрашњег управљања и добили сте слику како се води ова наша Србија. Дакле, неописив и безграничан низ продуковања унутрашњих сукоба и подела са јединим циљем да се испуни сврха владања, онако како ту сврху виде безбукваровићи на власти. Зато је процес злоупотребе србовања од стране полуделих београдских политичких „елита“ на крају довео до тога да се после свих изгубљених ратова србује у парку између две скупштине. Да би овакав модел власти опстао увек ће се негде генерисати унутрашњи сукоб а то је једино што заправо умеју да раде и у томе су јако добри.
У управљачкој „погачи“ овог простора партиципирају сви а о пуној природи те „погаче“ говорио сам које куда по свету па и овде. Дакле, у садашњој шареној географији ту су САД, Велика Британија, Француска, Немачка, Русија, Италија,… Сви. Свако комада свој део од ове наше муке. Једино што то неко ради тако што нам прети бомбама а неко тако што нам глуми пријатеља. Заправо, у питању је само подела посла.
Ако желите ово да разумете кроз пример за који, по логичном поимању сопственог живота, нисмо тако и толико лично везани као за примере из нашег непосредног окружења, ево га пример Кубе. Као што је опште познато, Куба носи тај ореол – мала држава која успешно одолева моћном и агресивном суседу. Тај статус Кубе увезан је за локалну, њима прилагођену историју и тако је створен – Кастро Фидел. Кастро је био веран свом легиону али је и он, понешен простором који је добио, умислио да може да изађе из сфере утицаја која је предвиђена за њега. Када је пожелео да Кубу измакне од утицаја Совјета и да нађе начин да релаксира односе са САД у посету му је на интервенцију министарства спољних послова СССР-а дошао један млади приправник. Момак, који је тек завршио школу за дипломатију, добио је задатак да као директан опуномоћеник империје са истока дође у Хавану и да донесе Кастру једно затворено писмо. Кастро, понижен рангом и годинама младог емисара, одредио је неког свог трећеразредног службеника надлежног министарства Кубе да прими емисара и писмо. Младић је уредно, без забуне или станке, пред представником Кубе, у складу са јасним наређењем, отворио писмо и прочитао садржај: „Хоћеш ли ти да будеш пример шта се дешава онима који откажу нама послушност?“. Након што је прочитао писмо, рекао је свом колеги са Кубе да садржај писма пренесе Кастру, изашао је из службених просторија и упутио се ка службеном возилу дипломатске мисије СССР-а на Куби. Пре него што је стигао да седне у своје возило до њега су дотрчали видно узнемирени Кастрови сарадници и замолили га да се ипак врати јер ће га Кастро примити,… И сада, молим вас, ово треба да разумете на следећи начин. Овде није била у питању пука демонстрација силе једне империје већ јасна порука – позиција Кубе није одређена вољом СССР-а већ узајамним договором САД и СССР-а и док је тај договор на снази ништа се на Куби неће променити. Кастрова идеја да се Куба приближи САД није се свидела ни Совјетима ни Американцима. Једноставно, није тако договорено. Куба ће докле год је то тако бити само још једна сиромашна земља са романтизованом сликом олдтајмера који се котрљају улицама девастираних градова где је време стало. Оће рећи – не можете да се бусате како хоћете у директној сфери утицаја империје, овде је у питању углед САД и отуда, због таквог понашања, долазе санкције од стране САД а то онда отвара политички простор да се Куба стави у позицију потпуне зависности од тадашњег СССР-а. Једни заводе санкције а други онда баштине политички простор. У баналном, нешто попут „игре“ доброг и лошег полицајца. Историјски гледано, свеједно је ко је у ком делу света добар а ко лош полицајац. За робове сваки бич је исти.
Дакле, у таквим договорима, неко може да вам прети штапом а неко да вас храни бомбонама али све док не схватите да су штап и бомбоне садржаји две шаке истог тела, нећете разумети смисао политике. За спознаје даље од тога, поновићу, неопходно је да разумете духовни контекст свега што се дешава.
У новијој историји ово у потпуности није схватио, рецимо, бивши председник Сирије Башар ел Асад. На први знак да је почео да „лута“ уследила је моментална, договорена и синхронизована акција у којој је руска флота изненада изашла на маневре у дубину Средоземног мора а здружене, „неприметне“ снаге од 100.000 одлично наоружаних војника згазиле су одбрану Сирије. То није била акција запада или репозиционирање Русије већ здружена операција у којој је Сирија од јуче нестала а Сирија од данас је потпуно и савршено управљива територија са непромењивим управљачким пакетом управљања. Дакле, све је исто, само њега нема. И да, пар десетина хиљада мртвих је само пуки колатерал. И запамтите, Асад је био неупоредиво важнија фигура од овог овде, „нашег“, самозваног.
Опет, као пуно пута до сада, поновићу, све ово можете да разумете само ако нађете начин да разумете теолошку основу свега што се дешава. Пука политика је само појавна раван. Ништа више од тога.
Зато, опет не зато што је то лако, али зарад разумевања обећане теме – „СТАРТИНГ“ – потребно је да се ментално изместите из свега што су вас до сада учили по питању политике, економије, међународних односа …
Прво, „Стартинг“ није само правно лице. Тако треба и мора по природи свог посла да га третира држава, ангажовани радници, пореска служба или поступајући судија али „Стартинг“ је ипак много више од тога. Као одговорно правно лице третирају га и студенти који су се храбро упустили у правни обрачун са властодршцима због прикривања очигледних злоупотреба током извођења јавних радова на објектима железница Србије а због којих је, евидентних пропуста, смртно страдало 16 људи.
А „Стартинг“ је заправо – договор.
До краја овог текста разумећете зашто је питање „Стартинга“ питање око кога се, до излажења овог текста, ломи целокупна политика ових простора као и судбина бројних политичких лидера, директора јавних предузећа, „успешних“ привредника, „безбедњака“, генерала и њихових посилиних и многих других, како у Србији тако и још које куде. Србија је заправо постала талац неспособности криминализованог режима да се развеже од „Стартинга“. Зато, разрешићемо то онда на други начин.
У оквиру пакета управљања овим простором сви који имају моћ, као и свуда на свету, вуку свој део плена. У случају „Стартинга“ у питању је договор политичког естаблишмента Србије са политичким факторима Русије, Француске, Велике Британије, САД као и других држава које државе поседују политичке или неке друге капацитете (нпр. банке) који су капацитети ангажовани у овом процесу.
Власник „Стартинга“ је Дејан Трипковић који је каријеру започео тако што га је отац 2003. године упутио на школовање у Холандију. У питању је била обука за рад са енергетским постројењима. Након Холандије, Трипковић је послат у Русију где је уведен у круг привредника, странаца, којима је омогућено да партиципирају у лукративним пословима везаним за изградњу енергетске инфраструктуре. Тако је Трипковић направио скок од „Антикора“ до „Трансњефта“. У том периоду Трипковићеве фирме служиле су као привредни субјекти преко којих су кроз „надуване“ цене за изнајмљивање грађевинских машина из буџета Руске федерације извлачене енормне суме новца. Гро пословања обављано је на далеком истоку Русије. У послове је убрзо укључен и хрватски „Велестрој“, као подизвођач а послови се шире и на послове изградње гасовода које је Руска Федерација градила зарад увезивања са Кином. Због великог броја радника из Србије који су зарад радног ангажовања у овим фирмама одлазили у Русију, „Велестрој“ оснива своју експозитуру у Србији, која, хрватска фирма, постаје поредник у ангажовању наших радника за потребе србске фирме која послује у Русији!!!
Тако је Трипковић извлачио свој проценат, наравно договорен са власницима послова, све док није дошло време за позиционирање у односу на нову политичку стварност која се 2008. г. креирала у Србији. У новонасталим околностима у Србији, дакле непосредно пред довођење СНС-а на власт, одлучено је да се у склопу свих политичко-криминалних договора омогући да управо „Стартинг“ буде правно лице преко кога ће се вршити пласман и „прање“ новца невиђених размера и исплата свих субјеката који партиципирају у политичкој стварности Србије.
У склопу политичког репозиционирања у Србији направљен је политички договор који је определио улоге, делове „колача“ али и задатке одређених субјеката. Како је у политичкој равни СНС и „нова“ политичка стварност одмах почела да само за себе безочно присваја национализам и патриотизам, то им је за прву изборну скупштину био потребан неко од неодвосмисленог значаја за тај дискурс. Тако је, у оквиру општег договора око „Стартинга“, своје задатке добио и тадашњи амбасадор Русије у Србији, Александар Васиљевић Конузин. Конузин је добио наређење да својим присуством на првој предизборној конференцији СНС-а србској јавности покаже да је СНС странка недвосмислене патриотске оријентације. Шта је од те оријентације остало до данас, свима нам је познато. Са друге стране, исти пакет договора, подразумевао је и да „наш“ локални самозвани добије право да зарад одржавања на власти неограничено (зло)употребљава институцију председника Русије за потребе домаће политичке сцене и огавне, бескрајне самопромоције, посебно у јеку предизборних кампања. Баш тако је и чинио. Но, умео је и да претера, па је тако на своју иницијативу током посете председника Владимира Путина Србији 2019. године, током боравка Путина у Храму Светог Саве у Београду, у организацији самозваног Путину потурен за руковање Војислав Шешељ. То је резултирало да је Путин моментално прекинуо своју посету Србији, захвалио се „на дружби“ свом домаћину и трајно захладнео своје односе са самозваним. Од тог дана за самозваног су у званичним посетама Русији била резервисана значајна места у близини излазних врата и дружење са присутним конобарима.
Дакле, јасно је. „Стартинг“ је заправо начин како је домаћи политички естаблишмент плаћао право да се зарад одржања на власти користи политичком Русијом те да на тај начин, тешком злоупотребом искрене љубави коју велики део Срба стварно гаји према Русији, опстаје на власти и прикрива константну издају. Срби су народ који никада није делио Русе на групације чак и када су Русе гурнили да у милионима гину растрзани између двоглавог орла са три царске круне и црвене петокраке подупрте српом и чекићем.
Ако би изучавали токове новца везане за „Стартинг“ и велики број ангажованих фирми то би се на волшебан начин подударило са сарадничком мрежом како руских тако и неких домаћих (посебно војних) али и хрватских служби безбедности које, иако је Југославија одавно упокојена, и даље имају разгранате пипке по простору бивше СФРЈ. Наравно, употреба тих мрежа нема никакве везе са интересима Србије већ сви ти капацитети преко физичких лица и правних лица (попут поменутих „Антикора“ и „Велестроја“, који заправо одувек служе као параван) служе искључиво за потребе прикривања криминалних активности.
Са друге стране, политичка Русија је потпуно свесна ове манипулације за потребе унутрашње политике у Србији и пристала је на све то. Заправо, омогућила је све то. „Стартинг“ је омогућио да се огромне количине новца из унутрашњих али пре свега спољних послова везаних за Русију „оперу“ и преко грађевинских радова огромних размера, уведу у легалне токове. Да не би било тако очигледно да се искључиво баве пословима везаним за Русију, договорено је и да се „Стартингу“ омогући да учествује у крупним грађевинским пословима финансираним из буџета Републике Србије (који новац Србија заправо нема већ су у питању бесомучне позајмице често и под криминалним условима). Споразум је предвидео да се у процесу „прања“ новца у инфраструктурне послове у Србији са новцем укључе и структуре са Косова и Црне Горе те су и за те „послове“ установљене посебне банкарске „линије“ и начини за пласман и „прање“ новца. Они нису директно учествовали у извођењу радова али су итекако заинтересовани да њихов проценат буде редовно исплаћиван. Међутим, када је по питању стравичне погибије 16 лица у Новом Саду клупко почело да се одмотава кренула су и стандардна спиновања и подметачине па је на крају реаговала и званична Црна Гора са саопштењем да „Стартинг“ није био радно ангажован на територији Црне Горе и да је у том делу јавно презентована радна историја фирме – лажирана!
Са друге стране, Трипковићева фирма је у пословање увела велики број подизвођача преко којих су исплаћивани сви учесници у договору. Један од услова почетног договора био је и тај да се сви страни привредни субјекти преко којих иде пласман и извлачење новца ангажују управо преко Трипковићеве фирме. За потребе намиривања француских партнера одређена је француска фирма „Жис“, на ком примеру читалац може да види да међународни криминал нема скрупуле када је у питању новац. Руски и француски привредни субјекти савршено сарађују када је у питању пљачкање буџета Србије а политичка препуцавања су нешто сасвим друго.
Послови су се развили и ка тријангли ЕУ – Турска – Русија у којим пословима је свака страна добијала свој део. Свој део добијао је и тихи партнер из САД али то је по природи поделе „погаче“ управљања овим простором а не по природи стварног учествовања у радовима или инвестицијама. За „улаз“ новца коришћени су капацитети неких држава арапског полуострва по принципу „хеликоптер паре“ – дођу, „истресу“ новац, новац се онда „опере“ преко грађевинских радова и преусмери на крајњег корисника.
Споразум је омогућио самозваном да користи и друге руске међународне ресурсе зарад личне промоције попут руских позиција у Немачкој и Аустрији.
У „Стартингу“ је „тајна“ и зашто је политичка Русија „зажмурила“ када је србска политичка олигархија потписивала ИПАП и СОФА споразуме са НАТО савезом коју су заправо најкомплекснији могући облик сарадње НАТО-а са државом која није чланица овог савеза. Ови споразуми подразумевају и реформе у држави са којом се споразум потписује те укључују и заједничко имплементирање крајњег споразума Републике Србије са тзв. државом Косово. Ови споразуми се продужавају на иницијативу Владе Србије. Дакле, Русија није о уласку Србије у структуре НАТО савеза сазнала из медија. Русија је деценијама активно учестовала у процесу приближавања Србије НАТО пакту. То заправо има везе са темељним договором за овај простор из 1943. године између тадашњих политичких лидера СССР-а и САД, Стаљина и Рузвелта, али о томе неком другом приликом.
У персоналном смислу, локална политичка олигархија је у уносне процесе око „Стартинга“ укључила Горана Весића који је заправо имао улогу присутног грађанина али је свакако ту био због праћења токова новца и као лични емисар браће који мисле да су на власти. У озбиљнијој, контролној, улози био је Војкан Недић, отац Новака Недића, који је послужио као додатни „лепак“ за учвршћивање везе између „Стартинга“ и одметнуте политичке олигархије Србије те зарад правног надзора свих обављених послова.
По природи тих конекција ова групација добила је и послове у Румунији, Словачкој, Аустрији, Италији и Мађарској и то по нестварно убрзаним процедурама, врло атипичним за ондашње услове. То су били завршни радови у грађевинарству који су за разлику од Србије, обављани са високим степеном контроле изведених радова. Код нас се ти радови обављају са сада свима познатим квалитетом.
Трипковић је новац инвестирао на различите начине. Јахте, виле, десетине некретнина, импресиван возни парк али омиљена инвестиција му је пласман новца на лондонској берзи. Отуда је показао озбиљну забринутост за судбину својих милионских инвестиција када је Велика Британија напустила ЕУ зону. Међутим, Трипковић и поред огромног новца, заправо није слободан човек. Он је увучен у круг кумстава са већим бројем држављана Русије од којих се на смену бар један од њих девет никада не раздваја од њега. Већина кумова имају директне везе са руским службама безбедности и политиком и тренутно су врло незадовољни развојем ситуације поводом дешавања око „Стартинга“ и оправданог и одлучног захтева студената Србије и побуњеног народа да се објаве СВА документа по питању пословања и токова новца око „Стартинга“.
Након што је кренула прича око „Стартинга“ први који је покушао да стави штету под контролу био је сам самозвани јавним објављивањем дела документације око пословања више повезаних правних лица почев од „Стартинга“ па до „Ројал Строј Групе“. Речено је да су ове фирме обављале око 60% свих грађевинских радова у Србији укључујући и Београд на води. После ове објаве Трипковић је хитно позван на „консултације“ у Москву. Наведено нам заправо говори да се самозвани очајнички плаши овако сроченог а заправо истинитог отварања тема око „Стартинга“ јер су у том контексту покрадене милијарде најмањи проблем.
Најновије изјаве руског министра спољних послова Сергеја Лаврова по питању политичке ситуације у Србији могу се делом везати за активности добронамерних људи на плану разоткривања веза између „Стартинга“ и високе политике, „прања“ новца огромних размера (помиње се сума од неколико десетина милијарди долара) и политичке ситуације у региону. Очигледно је да су сугестије о неопходности дистанцирања од одметнуте криминално-политичке хоботнице дале жељени резултат.
Дакле, руска политичко-безбедносна олигархија је наплатила оно за шта је већ имала договор са САД. Последично, самозвани никада није путовао на састанке са политичким врхом Русије да би се на тим састанцима нешто преговарало. Све је то била само пука фарса. Самозвани је опљачканим новцем искључиво плаћао минуте са политичким лидерима Русије зарад личне промоције и зарад залуђивања овог нашег народа.
И да се разумемо. У модерном свету постоји пракса плаћања лоби група зарад остварења којекаквих циљева па и политичких. У том смислу, трговина са западом је увек била једноставна. Као са станичном курвом, платите и добијете услугу коју сте тражили. Трговина са Русијом је по Србе увек била много опаснија. Русија је Србима вазда продавала најопаснији покретач крви и народа – љубав!
У даљој анализи оставићемо за сада по страни саопштење руског СРВ-а о томе да су после четири године рата волшебно сазнали да наменска индустрија Србије продаје убојна средства Украјини јер ако бисмо само овлаш анализирали присуство руског фактора у Србији дошли бисмо до сазнања да је управо уз помоћ руског фактора организовано снабдевање украјинске армије и да су од тога добили и свој део зараде као и од свега другог. То би онда могло да баци неко друго светло на улогу руске политике и специјалних служби у Украјини у протеклим деценијама а те спознаје би могле значајно да поремете неке унутрашње политичке односе и у Русији и у Украјини. Зато, нека та тема њима.
Један од циљева овог текста је да се унапред спречи планирано октроисање тужилачког захвата у оквиру већ договорене тужилачке истраге прилагођене потребама предизборне утакмице која следи у Србији. Дакле, поштовани тужиоци, џаба сва ова фингирана ујдурма око тобожњег рата тужилаштва и самозваног као и тривијална оптужница за багателна кривична дела у вези случаја „Стартинг“. Поред тога што је све тако провидно, уједно је и бесмислено. Јасно је да је у питању још један огавни договор са овдашњом одметнутом политичком олигархијом а зарад стварања лажне слике да је „неко“ кренуо на самозваног. Из тог правца, нико још није кренуо на самозваног. Све је то само још једна огавна фарса. За почетак, хапшење извесног Тривића је тривијалија, отприлике као када би због греха браће на власти хапсили возача Ане Брнабић.
Нов однос политичких снага у Србији васпоставиће и владавину права па ће и то питање бити примерено решено али највећи проблем по Србију ће да настане када се у једном моменту, зарад очувања договорене „погаче“, по логици овог простора, Британија са својом перфидном дипломатијом и САД са својом силом буду ангажовали да се овде васпостави аферама уздрмани руски утицај. И то је разумљиво. Уосталом и сфера утицаја западног фактора је деценијама расла, у складу са поменутим договором из 1943. године, уз свесрдну асистенцију тадашњег совјетског политичког фактора. Ово што се сада дешава је већ довољно непријатно за Русију али не по питању руског народа већ по питању неких других структура којима, ево, дајемо одрешене руке да се због учињених капиталних пропуста обрачунају са својим кадровима и свима које су за реализацију својих интереса ангажовали на овом простору. Слободно то решите како знате и умете. По питању сфера утицаја и утицаја на управљачку „погачу“, промене у овим сферама умеле су да прогутају читаве народе те треба бити свестан да је договор много рационалнији него да се баш на овом простору, сада, мења глобални пакет утицаја. Јер не заборавите, њихов циљ је владање а рекох вам, робу је углавном свеједно ко држи корбач,… Наш циљ је да се решимо издајника и политичког криминала који нас је довео у неиздрживу, скоро па безизлазну позицију и да се коначно решимо имбецилних и лажних наратива којима робујемо јако, јако дуго. Међутим, овај пут учинићемо шта је потребно да руска страна мало поради на избору кадрова којима ће да делегира заступање својих интереса. Ово што смо видели до сада је сајам тешких крвника и класичних идиота.
Браћо Руси или ако вам је драже браћо из Русије. Свесни смо да је оно што вам нуди одметнути политички Београд традиционално ешалон приблесавих али то је последица простора који сте им ви дали. Друго, вама нико не брани да се мало потрудите и да за заједничке платформе на овом простору ангажујете људе од моралног и сваког другог интегритета који, за почетак, стварно воле Србију. И међу Србима и међу Русима има сасвим довољно сјајних људи који могу да изнесу разговоре са империјом. Међутим, од значаја је и да у изборним процесима у Србији престанете да подржавате кандидата који то може највише да плати и да се престане са праксом да се за потребе подржавања издајничког режима подржавају и небулозни и неодрживи политички ставови попут става о „обојеној револуцији“. Заправо, рекао бих да смо се око тога већ договорили, разумели смо ваше поруке. Знам да нас чека још пар тема, али ту смо, решићемо и то. Видели смо се у Иванову, сада се видимо у Петрограду,…
Оно што након овог текста мора да уследи је укључивање у процес разоткривања ове међународне политичко-криминалне групације од стране државних тужилаца Русије, Француске, Велике Британије, САД и других држава. Јер, у питању је транснационална политичка мафија са којом Србија мора да се избори ако мисли да претекне.
Што се тебе тиче самозвани, знам да се сваког дана питаш откуда ја у свему овоме, мислиш, јa не бих требало да будем ту. Али грешиш. Тачно сам тамо где треба да будем. Бришем те полако али сигурно.
Ја сам заправо одувек био ту, само ван кадра. Гледам те. Слушам те.
Још дишеш, зар не ?
И читај Лајбница претпоследњег полихистора – „За Бога бесконачан број корака није препрека“.
Зато не брини, Бог увек стиже на време.
Овај текст је преведен са српског на енглески и руски језик.
Енглеску верзију можете прочитати на другој, а руску на трећој страни.