Pirinač

— Piše Branko Veljković —

Red je da narodu objasnimo tvoju nesanicu i sav tvoj bol.

Samopredložio si se pa si pozvan, nije da nisi. Nije da nisu.

Podigao si dramu, zapalio hroniku, obreo se u Parizu.

A onda te Parižanin rodom iz Amjena, otposlao nazad. Ako izuzmemo prošlogodišnje foto-radove, ti si ovaj put Emanuela iz Amjena video isto koliko i onomad onu „duboku državu“ preko mora sa kojom bi ti tako voleo da se družiš¹.

Znam, svi se sada smejete, ali šta ću. Bilo je jače od mene.

Amjen je, zarad priča koje ja zapravo volim, zavredio mesto u geografiji „mora da postoji“, jer su im još u doba Rimskog Samarobriva i istrebljenih Gala dodelili nauk da se ogrtač deli sa golim prosjakom. Zato su dobili katedralu i jednu školu sa vrlo posvećenim učiteljima.

Ima i to svoje “zato“, ali nije to za tebe, samozvani.

Ali Emanuel, onaj koji te otposla natrag, ozbiljno je ljut. Zato te i jeste otpustio kao staničnu kurvu. On jeste ljubitelj kokošaka, ali ne treba potceniti bes jednog jezuitskog đaka. Jezuitski učitelji stvarno umeju da odaberu decu koja znaju da igraju igru sa sopstvenim besom. To se onda brižljivo neguje. Naglašavam ti, brižljivo, ne bogobojažljivo!

Tvoja brljanja, samozvani, sada ljute Emanuela. Mnogo ga ljute. A on kad je ljut praktikuje razgovore sa mnogo uskličnika i malo upitnika. Vidiš, za razliku od tebe, on bar to ume.

Sada ću da ti objasnim zašto je to tako.

Kada se po drugi put dizao, Emanuelu je odobrena jedna karta iz špila od te 32 karte, koja karta je bila – oživljena ekonomija! Ti nikada nisi stigao do tog špila, ali valja da znaš da je njegov „Loi Macron“ upravo zato prošao. Kritikovan, ali je prošao.

Pitao bih te sada, „zato što si pametan“, na čemu počiva njegovo obnavljanje ekonomije?

I eto nas sada u Marselju, vreme sadašnje. Nešto je došlo, no zašto nije prošlo?

Nešto ili neko se isprečio.

Hm…

Dakle, ono što je trebalo da zaveseli Francuze, a što se carini ovde, kod nas u pripizdini, nije došlo gde je trebalo. Tu i tamo nešto je preraspoređeno gde je moglo po globusu, ali sitno je to. Francuska je velika, njoj je zato odobrena diversifikacija, zvaćemo to „raspodela među kolegama“, ali tih, recimo, 24% je stvarno mnogo za ignorisati. Stvarno mnogo. Previše da bi neko „zato što sam pametan“ mogao da obećava rešenje, a da nema krštenje.

Nije zbog stiha, nego tako je.

Otuda, od tih ocarinjenih 24%, ni zrno pirinča nije otišlo u apoteke, iako ponudiše naivni da se čak i neke privremene apoteke otvore, bar dok traje veto na kvartale, ali ne ide to tako.

Citiraću jednog blagog svetskog putnika, sada već značajnog urbanog filozofa: „Naš pirinač je najbolji, nedostaje našim mušterijama, ali kad se nešto ne može, onda se ne može“.

Ovo je bila smeša ozbiljnog imperativa i duševne potrebe da se usliši nasušna potreba Francuza novog vremena za smehom i razdraganošću. Mislim, da nije toga, ko bi još Francusku shvatao ozbiljno sem razveseljenih Francuza.

Smejasmo se onoliko.

Reče blagi urbani i da možemo da obećamo da ćemo čim počne izborna kampanja sve te probleme da rešimo, i dok ovo čitaju po svetu, javlja mi se i da hoćemo. Pomenu da možemo i NIS da vratimo narodu, a to ćemo čim te vaše „đenge“ vratimo u Srbiju. Blagom rečju i u pristojnom maniru.

E sad, pošto je Emanuelu od Amjena, ozbiljno i sada već nepovratno ugrožen njegov investicioni ciklus, te pošto je u Galiji sve nekako čudno povezano još od kada je u onoj Francuskoj revoluciji sve nepotrebno razvezano pa nanovo svezano, to je Francuska u toj vrsti stagnacije jedna velika tempirana bomba u srcu Evrope.

Manjak od 24% „ekonomije“ preko ekonomije u tri meseca urušiće sve.

Zato, javlja mi se, nemaš ti tih 50 dana koje si ispostavio Rusima za NIS, a i tu smo se smejali nekako baš od srca. Ti bi da ih uceniš, a Rusi baš vole kad ih neko javno ucenjuje pa ti sada ne daju ni da platiš, sve i da imaš odakle. Biće da su neki blagi ljudi i to dogovorili.

Valja razumeti, ako je Emanuel sada nervozan on je nervozan sa razlogom i na vreme. Jer rezultat koji si obećao je već izmakao, a nerešivi problem je već nastao. Zna on dobro „da se mesto propasti ne može pokriti“, a nije da želi da propada zbog tuđih gluposti. Zna on ko je „nad prazninom sever razastro“. A praznina se sada i njemu kezi…

Virus samozvani, ti si sada samo jedan mali, uplašeni, prepotentni virus.

Zato te Emanuel i otpustio bez pozdrava i zagrljaja.

Emanuel nije planirao da se zagrcne pirinčem. On je to smatrao rešenim. Francuska je to smatrala rešenim.

Mnogo je sada tužnih Emanuela. Nema radosti u njihovim životima. I svi znaju da si za to ti kriv.

Nije im drago ni da je sve to sada u Marselju, na toj teritoriji između zemaljskih i vodenih svetova, zemlji sa dva pravna kodeksa, na dohvat njihove ruke, a nikada dalje.

Jedan od njih, jedan Pjer iza Emanuela, dok smo neki dan hodali Iberijom i razmatrali sve nove i stare puteve oko Karakasa, „Dios y Federación“, lepo je rekao: „Ostavićemo mu adresu…“.

Zato te je Emanuel pozvao, a znao je već da će da te opozove bez pogleda. Ili, ako hoćeš da znaš, tako mu je rečeno. Rekoh ti još odavno da si tragično predvidljiv. Najavio si se, otišao i vratio si se. Onda je počela, opet predvidljiva, tvoja predstava za narod.

U nemoći, bedan kakav jesi, pristao si i da potpišeš nov ugovor preko već postojećeg ugovora, da obećaš neodrživo, kao da oni ne znaju da to nije moguće i neće biti moguće.

I eto te juče, najavljuješ glad, vozila hitne pomoći koja neće moći da dođu po pacijente, najavljuješ tragediju…

A novca nema.

Zato se sada presabiraš. A ja znam da kad se sabereš, ti se sav oduzmeš.

Ostaje pitanje: ko ti je srušio sneška?  

Sećaš se onog Sneška iz Davosa koga si hteo da nameniš deci Srbije, tvoj umobolni pokušaj da se igraš sa “belim oltarima”².

I eto, dve godine kasnije, ko je pogasio sve telefone koji nikada nisu bili tvoji, ko te je sveo na ćacilend 011 i 021 pridošlice?

Reci mi, gde si pogrešio?

Čak je i Draganče od milošte Đilas, uočio poruku iz “Majka stradalog sina³“, te je brže-bolje otrčao u Podgoricu. I gle, shvatio je da je došao gde ga više nema. Dok je sedeo u ugostiteljskom objektu, doživeo je „Ma bi ja nego ti nemam sad nešto vremena“. „Mobilni pretplatnik nije dostupan“ je sada samo jedan tekst udaljen od „Mobilni pretplatnik više nikad nije dostupan“. Ali neka Dragana njegovim dragostima. On se možda i prizove pa se i predstavi.

Ne zarad poređenja aktera, već zarad poređenja neznanja, ispričaću vam kako se desila jedna od tri greške zbog koje je postradao Slobodan Milošević. To je bilo u vreme kada je Milošević tragao za svojom greškom, onom zbog koje će da nestane. Naime, pred jednu međunarodnu konferenciju na Kritu, 1997. godine Milošević se oko plana posete i predviđenog izlaganja konsultovao sa inženjerom. Od svega što je nameravao da kaže, inženjer mu je rekao da jedino što ne sme da izgovori je “Balkan balkanskim narodima”, ne zato što tako treba ili ne treba, već zato što tome nije vreme, a i ne razume šta tako izrečeno tako nešto zapravo znači. Milošević ga nije poslušao. Kao tek ustanovljeni “princ Balkana” poverovao je u Balkan na mapi Evrope i sebe na stranicama javne istorije. Kada se vratio, inženjer mu je rekao: “Izabrao si umesto mene! Snosićeš posledice”. Ta Miloševićeva greška otvorila je vrata tragedijama 1998. i 1999. godine i kumanovskoj kapitulaciji. I opet, Kumanovski sporazum je, iako iznuđen, obezbedio kakav takav suverenitet Srbiji samo zato što su se za to založili inženjer i njegovi. Da nije bilo tako, Srbija bi bila pod punom vojnom okupacijom. U drugoj deceniji nakon Kumanovskog sporazuma sve što je sačuvano od suvereniteta Srbije izdao je, prodao i predao samozvani.

Zato, izabrao si umesto mene. Snosićeš posledice.

Primera dalje radi, drugi, od onoliko drugih iz ove pripizdine, koji nije shvatio reč u svetu reči, bio je Dušan Mihajlović. Određen da spreči “6. Oktobar”, izabrao je i da pogreši. Javno. Izgovorio je da “Ako treba da znamo ko je ubio Đinđića, treba da pitamo ambasadore USA i Velike Britanije”. Inženjer ga je premestio ne na Povlen već u Povlenske magle, da tamo luta dok je živ. Bio je milostiv.

I on je izabrao umesto nekog drugog.

Tamo gde se beleži sve zabeležene su sve tvoje nesuvisle izjave i jedan zakon za koji nisi znao.

To je zakon sveta kome si poželeo da vladaš i glasi – Po svaku cenu!

A mi smo videli “kako lud pušta korenje” i odmah smo “prokleli njegovo prebivalište”.

Svet je tako upoznao nesposobnog, a narod je spoznao kukavicu. A „kukavica je najgora kada je u škripcu“. Ti si sada već lice bez lica. Sa svim tim tvojim narativima od „vađenja očiju kašikama“ do kišobrana koji transmutira u snajper i obratno, sve to može da bude samo još jedan igrokaz, ali može da bude i ozbiljno. Čas se sve to premetne u stvarno. A transmutacija može biti prirodna, ali može se izazvati i kontrolisanim procesima. Šta misliš, koja je tvoja?

Sve ume da deluje tako savršeno dok se nije desilo sve to što ne može više da se ignoriše. Ti si sa donje strane niti i nisi onaj koji se cima, već onaj koga cimaju. A papetu kome đavo povlači konce, Bog nema želju da se pomaže. Poštuje izbor. U neko drugo vreme i ti bi to mogao da znaš, ovako, neizrecivi te je po glasu prepoznao. Sada možeš da znaš gde su te tvoje laži dovele. Ono čega se bojiš sada dolazi po tebe. „Jer zlo ne raste iz praha, i nevolja ne niče iz tla. Nego se čovek rađa za nevolju, kao što iskre lete u vis“.

Zato sada „kao rob uzdišeš za svojom senkom, poput najamnika čekaš svoju platu“.

Zato sada kada legneš govoriš „da li ću ustati“.

Zato sada ti i „po danu na mrak nailaziš i pipaš u podne kao da je noć“.

Zato tako govoriš, zato se tako narodu obraćaš.

A mi, tako nepokajanog, nemamo kako nego da te „predamo u ruke prestupu tvom!“. Jer si zao, a „zli se bune protiv svetlosti, ne poznaju puteve njene, i ne idu stazama njenim“, jer je „zlim jutro kao drugima tama, jer znaju za strahote iznenadne koje gusta tama nosi“.

„A meni je reč potajno došla, i uho je moje čulo šapat njen, u mislima teskobnim, u vizijama noćnim, kada dubok san pada na ljude. Strah i drhtanje obuzeli su me, sve kosti moje strahom su se ispunile. I neki duh je prešao preko mog lica, nakostrešile su se dlake na telu mome. Stajao je, ali nisam prepoznao lice njegovo. Neki lik je bio pred očima mojim. Bila je tišina, i tada sam čuo glas: „može li smrtni čovek biti pravedniji od Boga? Može li čovek biti čistiji od svog Tvorca? Gle, slugama svojim on ne veruje, i anđele svoje za greh optužuje, a kako li tek gleda na one koji žive u kućama od gline, kojima je temelj u prahu! Oni se mogu zdrobiti brže od moljca. Od jutra do večeri pretvore se u prah, i niko ne uzima k srcu što zauvek nestaje. Zar nije izvučeno uže njegovog šatora? Umiru jer mudrosti nemaju“.

Ti se igraš sa računima i zlatom i vlašću nad sebi sličnim, a mi sada učimo o devetoj konfiguraciji. Tu moje znanje možda jeste moje oružje, ali je vera moj štit. Zato je ideja koja se oblikovala u mojoj svesti tako lako postala Istina.

I pošto toliko voliš da pričaš, pitaću te!

„Kome si rekao te reči, čije su reči izlazile iz tebe?“.

Reći ću ti sada koga si izdao.

„Mrtve stvorene su pod vodama i stanovnicima njihovim. Grob je pred njim otkriven, mesto propasti ne može se pokriti. Nad prazninom on je sever razastro, Zemlju je obesio ni na čem. Vode vezuje u oblacima svojim, da se oblaci ne rasprsnu pod njima. Prekriva lice prestola svoga, rasprostirući oblak preko njega. Krug nad površinom voda on je ocrtao, gde svetlost nestaje, a tama počinje. Stubovi neba tresu se, i u čudu su kad on zapreti. Snagom svojom on je more uzburkao, i mudrošću svojom razbio napadača. Vetrom svojim nebo je uglačao, ruka je njegova probola zmiju koja klizi. Eto, to su samo obrisi dela njegovih, o njemu tek slabi šapat čujemo! A ko će razumeti grmljavinu sile njegove?“

A „vizije“ tvoje, sve te laži tvoje…

„Eto, svi ste vi vizije imali, a zašto ste onda tako isprazni? Tako će zao čovek proći kod Boga, takvo će nasledstvo nasilnici dobiti od Svemoćnog“.

„U bogatstvu će leći, ali neće požnjeti bogatstvo svoje. Kad otvori oči, ničega više neće biti. Strahote iznenadne stići će ga kao vode. Kad padne noć, olujni vetar će ga zgrabiti i odneti. Vetar istočni uzeće ga i on će otići, oduvaće ga s mesta njegovog“.

Sada, mora ovako.

Blagi ljudi će tebe i tvoje da pozovu da vratite otete pare u zemlju, a ja ću da te pošaljem da nam vratiš mrtve studente.

I sada treba da si srećan, jer „Bog ne odlaže vreme kad čovek pred njega na sud dođe“.

Kad on olakšanje donese, ko ga može osuditi?

Kad okrene lice svoje, ko ga može videti?

Hoće li ti Bog za sve to odštetu dati kako si ti to zamislio, iako odbacuješ presude njegove?

To je tvoj izbor, a ne moj.

Reci ono što znaš.

1. O tome u prethodnim tekstovima – „Pucao si u narod…konec“ i „Šta kenjaš bre Bole“. ↩︎
2. O tome u prethodnim tekstovima – „Zato se molim za tebe dok si živ, kad više ne budeš živ, biće kasno“ i „Au Revoir Cinderela”. ↩︎
3. O tome u prethodnim tekstovima– “Majka stradalog sina“. ↩︎