— Пише Бранко Вељковић —
Ред је да народу објаснимо твоју несаницу и сав твој бол.
Самопредложио си се па си позван, није да ниси. Није да нису.
Подигао си драму, запалио хронику, обрео се у Паризу.
А онда те Парижанин родом из Амјена, отпослао назад. Ако изузмемо прошлогодишње фото-радове, ти си овај пут Емануела из Амјена видео исто колико и ономад ону „дубоку државу“ преко мора са којом би ти тако волео да се дружиш1.
Знам, сви се сада смејете, али шта ћу. Било је јаче од мене.
Амјен је, зарад прича које ја заправо волим, завредио место у географији „мора да постоји“, јер су им још у доба Римског Самаробрива и истребљених Гала доделили наук да се огртач дели са голим просјаком. Зато су добили катедралу и једну школу са врло посвећеним учитељима.
Има и то своје “зато“, али није то за тебе, самозвани.
Али Емануел, онај који те отпосла натраг, озбиљно је љут. Зато те и јесте отпустио као станичну курву. Он јесте љубитељ кокошака, али не треба потценити бес једног језуитског ђака. Језуитски учитељи стварно умеју да одаберу децу која знају да играју игру са сопственим бесом. То се онда брижљиво негује. Наглашавам ти, брижљиво, не богобојажљиво!
Твоја брљања, самозвани, сада љуте Емануела. Много га љуте. А он кад је љут практикује разговоре са много ускличника и мало упитника. Видиш, за разлику од тебе, он бар то уме.
Сада ћу да ти објасним зашто је то тако.
Када се по други пут дизао, Емануелу је одобрена једна карта из шпила од те 32 карте, која карта је била – оживљена економија! Ти никада ниси стигао до тог шпила, али ваља да знаш да је његов „Loi Macron“ управо зато прошао. Критикован, али је прошао.
Питао бих те сада, „зато што си паметан“, на чему почива његово обнављање економије?
И ето нас сада у Марсељу, време садашње. Нешто је дошло, но зашто није прошло?
Нешто или неко се испречио.
Хм…
Дакле, оно што је требало да завесели Французе, а што се царини овде, код нас у припиздини, није дошло где је требало. Ту и тамо нешто је прераспоређено где је могло по глобусу, али ситно је то. Француска је велика, њој је зато одобрена диверсификација, зваћемо то „расподела међу колегама“, али тих, рецимо, 24% је стварно много за игнорисати. Стварно много. Превише да би неко „зато што сам паметан“ могао да обећава решење, а да нема крштење.
Није због стиха, него тако је.
Отуда, од тих оцарињених 24%, ни зрно пиринча није отишло у апотеке, иако понудише наивни да се чак и неке привремене апотеке отворе, бар док траје вето на квартале, али не иде то тако.
Цитираћу једног благог светског путника, сада већ значајног урбаног филозофа: „Наш пиринач је најбољи, недостаје нашим муштеријама, али кад се нешто не може, онда се не може“.
Ово је била смеша озбиљног императива и душевне потребе да се услиши насушна потреба Француза новог времена за смехом и раздраганошћу. Мислим, да није тога, ко би још Француску схватао озбиљно сем развесељених Француза.
Смејасмо се онолико.
Рече благи урбани и да можемо да обећамо да ћемо чим почне изборна кампања све те проблеме да решимо, и док ово читају по свету, јавља ми се и да хоћемо. Помену да можемо и НИС да вратимо народу, а то ћемо чим те ваше „ђенге“ вратимо у Србију. Благом речју и у пристојном маниру.
Е сад, пошто је Емануелу од Амјена, озбиљно и сада већ неповратно угрожен његов инвестициони циклус, те пошто је у Галији све некако чудно повезано још од када је у оној Француској револуцији све непотребно развезано па наново свезано, то је Француска у тој врсти стагнације једна велика темпирана бомба у срцу Европе.
Мањак од 24% „економије“ преко економије у три месеца урушиће све.
Зато, јавља ми се, немаш ти тих 50 дана које си испоставио Русима за НИС, а и ту смо се смејали некако баш од срца. Ти би да их уцениш, а Руси баш воле кад их неко јавно уцењује па ти сада не дају ни да платиш, све и да имаш одакле. Биће да су неки благи људи и то договорили.
Ваља разумети, ако је Емануел сада нервозан он је нервозан са разлогом и на време. Јер резултат који си обећао је већ измакао, а нерешиви проблем је већ настао. Зна он добро „да се место пропасти не може покрити“, а није да жели да пропада због туђих глупости. Зна он ко је „над празнином север разастро“. А празнина се сада и њему кези…
Вирус самозвани, ти си сада само један мали, уплашени, препотентни вирус.
Зато те Емануел и отпустио без поздрава и загрљаја.
Емануел није планирао да се загрцне пиринчем. Он је то сматрао решеним. Француска је то сматрала решеним.
Много је сада тужних Емануела. Нема радости у њиховим животима. И сви знају да си за то ти крив.
Није им драго ни да је све то сада у Марсељу, на тој територији између земаљских и водених светова, земљи са два правна кодекса, на дохват њихове руке, а никада даље.
Један од њих, један Пјер иза Емануела, док смо неки дан ходали Иберијом и разматрали све нове и старе путеве око Каракаса, „Dios y Federación“, лепо је рекао: „Оставићемо му адресу…“.
Зато те је Емануел позвао, а знао је већ да ће да те опозове без погледа. Или, ако хоћеш да знаш, тако му је речено. Рекох ти још одавно да си трагично предвидљив. Најавио си се, отишао и вратио си се. Онда је почела, опет предвидљива, твоја представа за народ.
У немоћи, бедан какав јеси, пристао си и да потпишеш нов уговор преко већ постојећег уговора, да обећаш неодрживо, као да они не знају да то није могуће и неће бити могуће.
И ето те јуче, најављујеш глад, возила хитне помоћи која неће моћи да дођу по пацијенте, најављујеш трагедију…
А новца нема.
Зато се сада пресабираш. А ја знам да кад се сабереш, ти се сав одузмеш.
Остаје питање: ко ти је срушио снешка?
Сећаш се оног Снешка из Давоса кога си хтео да намениш деци Србије, твој умоболни покушај да се играш са “белим олтарима”2.
И ето, две године касније, ко је погасио све телефоне који никада нису били твоји, ко те је свео на ћациленд 011 и 021 придошлице?
Реци ми, где си погрешио?
Чак је и Драганче од милоште Ђилас, уочио поруку из “Мајка страдалог сина3“, те је брже-боље отрчао у Подгорицу. И гле, схватио је да је дошао где га више нема. Док је седео у угоститељском објекту, доживео је „Ма би ја него ти немам сад нешто времена“. „Мобилни претплатник није доступан“ је сада само један текст удаљен од „Мобилни претплатник више никад није доступан“. Али нека Драгана његовим драгостима. Он се можда и призове па се и представи.
Не зарад поређења актера, већ зарад поређења незнања, испричаћу вам како се десила једна од три грешке због које је пострадао Слободан Милошевић. То је било у време када је Милошевић трагао за својом грешком, оном због које ће да нестане. Наиме, пред једну међународну конференцију на Криту, 1997. године Милошевић се око плана посете и предвиђеног излагања консултовао са инжењером. Од свега што је намеравао да каже, инжењер му је рекао да једино што не сме да изговори је “Балкан балканским народима”, не зато што тако треба или не треба, већ зато што томе није време, а и не разуме шта тако изречено тако нешто заправо значи. Милошевић га није послушао. Као тек установљени “принц Балкана” поверовао је у Балкан на мапи Европе и себе на страницама јавне историје. Када се вратио, инжењер му је рекао: “Изабрао си уместо мене! Сносићеш последице”. Та Милошевићева грешка отворила је врата трагедијама 1998. и 1999. године и кумановској капитулацији. И опет, Кумановски споразум је, иако изнуђен, обезбедио какав такав суверенитет Србији само зато што су се за то заложили инжењер и његови. Да није било тако, Србија би била под пуном војном окупацијом. У другој деценији након Кумановског споразума све што је сачувано од суверенитета Србије издао је, продао и предао самозвани.
Зато, изабрао си уместо мене. Сносићеш последице.
Примера даље ради, други, од онолико других из ове припиздине, који није схватио реч у свету речи, био је Душан Михајловић. Одређен да спречи “6. Октобар”, изабрао је и да погреши. Јавно. Изговорио је да “Ако треба да знамо ко је убио Ђинђића, треба да питамо амбасадоре УСА и Велике Британије”. Инжењер га је преместио не на Повлен већ у Повленске магле, да тамо лута док је жив. Био је милостив.
И он је изабрао уместо неког другог.
Тамо где се бележи све забележене су све твоје несувисле изјаве и један закон за који ниси знао.
То је закон света коме си пожелео да владаш и гласи – По сваку цену!
А ми смо видели “како луд пушта корење” и одмах смо “проклели његово пребивалиште”.
Свет је тако упознао неспособног, а народ је спознао кукавицу. А „кукавица је најгора када је у шкрипцу“. Ти си сада већ лице без лица. Са свим тим твојим наративима од „вађења очију кашикама“ до кишобрана који трансмутира у снајпер и обратно, све то може да буде само још један игроказ, али може да буде и озбиљно. Час се све то преметне у стварно. А трансмутација може бити природна, али може се изазвати и контролисаним процесима. Шта мислиш, која је твоја?
Све уме да делује тако савршено док се није десило све то што не може више да се игнорише. Ти си са доње стране нити и ниси онај који се цима, већ онај кога цимају. А папету коме ђаво повлачи конце, Бог нема жељу да се помаже. Поштује избор. У неко друго време и ти би то могао да знаш, овако, неизрециви те је по гласу препознао. Сада можеш да знаш где су те твоје лажи довеле. Оно чега се бојиш сада долази по тебе. „Јер зло не расте из праха, и невоља не ниче из тла. Него се човек рађа за невољу, као што искре лете у вис“.
Зато сада „као роб уздишеш за својом сенком, попут најамника чекаш своју плату“.
Зато сада када легнеш говориш „да ли ћу устати“.
Зато сада ти и „по дану на мрак наилазиш и пипаш у подне као да је ноћ“.
Зато тако говориш, зато се тако народу обраћаш.
А ми, тако непокајаног, немамо како него да те „предамо у руке преступу твом!“. Јер си зао, а „зли се буне против светлости, не познају путеве њене, и не иду стазама њеним“, јер је „злим јутро као другима тама, јер знају за страхоте изненадне које густа тама носи“.
„А мени је реч потајно дошла, и ухо је моје чуло шапат њен, у мислима тескобним, у визијама ноћним, када дубок сан пада на људе. Страх и дрхтање обузели су ме, све кости моје страхом су се испуниле. И неки дух је прешао преко мог лица, накострешиле су се длаке на телу моме. Стајао је, али нисам препознао лице његово. Неки лик је био пред очима мојим. Била је тишина, и тада сам чуо глас: „може ли смртни човек бити праведнији од Бога? Може ли човек бити чистији од свог Творца? Гле, слугама својим он не верује, и анђеле своје за грех оптужује, а како ли тек гледа на оне који живе у кућама од глине, којима је темељ у праху! Они се могу здробити брже од мољца. Од јутра до вечери претворе се у прах, и нико не узима к срцу што заувек нестаје. Зар није извучено уже његовог шатора? Умиру јер мудрости немају“.
Ти се играш са рачунима и златом и влашћу над себи сличним, а ми сада учимо о деветој конфигурацији. Ту моје знање можда јесте моје оружје, али је вера мој штит. Зато је идеја која се обликовала у мојој свести тако лако постала Истина.
И пошто толико волиш да причаш, питаћу те!
„Коме си рекао те речи, чије су речи излазиле из тебе?“.
Рећи ћу ти сада кога си издао.
„Мртве створене су под водама и становницима њиховим. Гроб је пред њим откривен, место пропасти не може се покрити. Над празнином он је север разастро, Земљу је обесио ни на чем. Воде везује у облацима својим, да се облаци не распрсну под њима. Прекрива лице престола свога, распростирући облак преко њега. Круг над површином вода он је оцртао, где светлост нестаје, а тама почиње. Стубови неба тресу се, и у чуду су кад он запрети. Снагом својом он је море узбуркао, и мудрошћу својом разбио нападача. Ветром својим небо је углачао, рука је његова пробола змију која клизи. Ето, то су само обриси дела његових, о њему тек слаби шапат чујемо! А ко ће разумети грмљавину силе његове?“
А „визије“ твоје, све те лажи твоје…
„Ето, сви сте ви визије имали, а зашто сте онда тако испразни? Тако ће зао човек проћи код Бога, такво ће наследство насилници добити од Свемоћног“.
„У богатству ће лећи, али неће пожњети богатство своје. Кад отвори очи, ничега више неће бити. Страхоте изненадне стићи ће га као воде. Кад падне ноћ, олујни ветар ће га зграбити и однети. Ветар источни узеће га и он ће отићи, одуваће га с места његовог“.
Сада, мора овако.
Благи људи ће тебе и твоје да позову да вратите отете паре у земљу, а ја ћу да те пошаљем да нам вратиш мртве студенте.
И сада треба да си срећан, јер „Бог не одлаже време кад човек пред њега на суд дође“.
Кад он олакшање донесе, ко га може осудити?
Кад окрене лице своје, ко га може видети?
Хоће ли ти Бог за све то одштету дати како си ти то замислио, иако одбацујеш пресуде његове?
То је твој избор, а не мој.
Реци оно што знаш.
- О томе у претходним текстовима – „Пуцао си у народ…конец“ и „Шта кењаш бре Боле“. ↩︎
- О томе у претходним текстовима – „Зато се молим за тебе док си жив, кад више не будеш жив, биће касно“ и „Au Revoir Cinderela”. ↩︎
- О томе у претходним текстовима– “Мајка страдалог сина“. ↩︎