— Piše Branko Veljković —
Vojnik kad se vraća iz rata neko vreme ne zna da je rat gotov.
Dan, dva, godinu, život … kako ko.
Svakom treba neko vreme za taj povratak.
Svako želi da veruje da je tako nešto uopšte moguće.
Zato se vojska kad se rat završi prvo povuče negde u neko mesto koje je između rata i mira. Da tu odsedi dan, dva, tri, koliko treba. Da se puške ohlade, očiste. Da se vrati san i oteraju nemiri i košmari. Da se konačno čovek naspava.
Treba čovek da se seti da više nije ono što je bio u ratu. Sada valja opet da bude onaj čovek od pre. Ako može, ako ikako može.
Ako Bog da …
Na planini na koju smo se mi povukli bilo je onih malih planinskih kuća. Sve iste, razbacane po nekoj nakrivljenoj poljani. Konačno mir. Spavao sam.
Vojnik se tu smeje, pa se ućuti, pa opet nađe neki razlog da se smeje, pa se opet ućuti.
Ne zna mučeni vojnik kad će mu šta doći.
I tako počinju poratni sati.
Ne sećam se koji je to dan bio po redu, ali u kući tik do moje začuo se pucanj.
Dotrčao sam.
Jedan je vojnik stajao sa spuštenim rukama pored tela i čvrsto stegnutim pištoljem u šaci, a drugi je ležao na podu.
Niko ne opravdava, niko ne okrivljuje, sve je bilo dovoljno strašno i bez toga. Jednostavno, desilo se.
Prišao sam, kleknuo sam pored ranjenika.
Tiho mi je rekao da ga boli ruka, ruka, boli ga ruka …
Pogledao sam u šaku desne ruke i video ranu. Po sredini dlana. Delovala je čudno, bila je nekako pravilna, kao nacrtana, bez krvi. Brzo sam izvukao zavoj. Rekoh mu da je sve u redu, da se samo uplašio, da rana čak ni ne krvari, ali da ću ipak da ga previjem … još nešto sam mu rekao … ne sećam se šta.
Onda se po drvenom podu počela razlivati tamna krv. Mnogo krvi. Širila se jako brzo. Učinilo mi se kao da smo se naprasno našli usred neke krvave, tamne vode.
Nešto je prošaputao … lice mu je menjalo boje. Ni jedna boja nije bila dobra.
Na sebi je imao pancir i borbeni prsluk, do malopre je bio na straži.
Koliko sam god mogao brzo skinuo sam mu opremu.
Prsnu krv iz vrata.
Metak je našao svoj put od ispružene ruke do vratne arterije. Neopisivo je.
Njega je i dalje bolela ruka, vrat iz koga je cureo život nije ni primećivao.
Rukom sam mu pritisnuo arteriju. Krv mi se provlačila kroz prste. Zavojem sam previo vrat.
I onda oči …
Gledao sam kako mu se u očima nešto… menja.
Na moje oči, iz njegovih očiju, život je negde odlazio.
Gledao sam …
Video sam je.
Znam kako izgleda.
Nakupilo se s godinama puno tih slika i slike polako čile, ali ova nikako da ode.
Stigli su i drugi vojnici, uneli smo ga u vozilo …
Bolnica … aparati … smrt …
…
Gledao sam …
Video sam je.
Znam kako izgleda.
Ja znam razliku između očiju koje žive i očiju koje umiru.
Znam i sve ono što je između.
…
O vi, mrzitelji zagrljaja, prepoznajemo vas.
Vi koji prizivate oružje i rat.
Ako ne znate šta prizivate, onda ste umobolni.
Ako znate šta prizivate, onda ste dušebolni.
Umobolni ili dušebolni, svejedno je.
Boriću se protiv vas dok ste živi … ili dok sam živ …
To je moje ime, to je moja namera.
Sem Božije, sve su staze neobeležene.
Neka bude volja Božija …