— Пише Бранко Вељковић —
Војник кад се враћа из рата неко време не зна да је рат готов.
Дан, два, годину, живот … како ко.
Сваком треба неко време за тај повратак.
Свако жели да верује да је тако нешто уопште могуће.
Зато се војска кад се рат заврши прво повуче негде у неко место које је између рата и мира. Да ту одседи дан, два, три, колико треба. Да се пушке охладе, очисте. Да се врати сан и отерају немири и кошмари. Да се коначно човек наспава.
Треба човек да се сети да више није оно што је био у рату. Сада ваља опет да буде онај човек од пре. Ако може, ако икако може.
Ако Бог да …
На планини на коју смо се ми повукли било је оних малих планинских кућа. Све исте, разбацане по некој накривљеној пољани. Коначно мир. Спавао сам.
Војник се ту смеје, па се ућути, па опет нађе неки разлог да се смеје, па се опет ућути.
Не зна мучени војник кад ће му шта доћи.
И тако почињу поратни сати.
Не сећам се који је то дан био по реду, али у кући тик до моје зачуо се пуцањ.
Дотрчао сам.
Један је војник стајао са спуштеним рукама поред тела и чврсто стегнутим пиштољем у шаци, а други је лежао на поду.
Нико не оправдава, нико не окривљује, све је било довољно страшно и без тога. Једноставно, десило се.
Пришао сам, клекнуо сам поред рањеника.
Тихо ми је рекао да га боли рука, рука, боли га рука …
Погледао сам у шаку десне руке и видео рану. По средини длана. Деловала је чудно, била је некако правилна, као нацртана, без крви. Брзо сам извукао завој. Рекох му да је све у реду, да се само уплашио, да рана чак ни не крвари, али да ћу ипак да га превијем … још нешто сам му рекао … не сећам се шта.
Онда се по дрвеном поду почела разливати тамна крв. Много крви. Ширила се јако брзо. Учинило ми се као да смо се напрасно нашли усред неке крваве, тамне воде.
Нешто је прошапутао … лице му је мењало боје. Ни једна боја није била добра.
На себи је имао панцир и борбени прслук, до малопре је био на стражи.
Колико сам год могао брзо скинуо сам му опрему.
Прсну крв из врата.
Метак је нашао свој пут од испружене руке до вратне артерије. Неописиво је.
Њега је и даље болела рука, врат из кога је цурео живот није ни примећивао.
Руком сам му притиснуо артерију. Крв ми се провлачила кроз прсте. Завојем сам превио врат.
И онда очи …
Гледао сам како му се у очима нешто… мења.
На моје очи, из његових очију, живот је негде одлазио.
Гледао сам …
Видео сам је.
Знам како изгледа.
Накупило се с годинама пуно тих слика и слике полако чиле, али ова никако да оде.
Стигли су и други војници, унели смо га у возило …
Болница … апарати … смрт …
…
Гледао сам …
Видео сам је.
Знам како изгледа.
Ја знам разлику између очију које живе и очију које умиру.
Знам и све оно што је између.
…
О ви, мрзитељи загрљаја, препознајемо вас.
Ви који призивате оружје и рат.
Ако не знате шта призивате, онда сте умоболни.
Ако знате шта призивате, онда сте душеболни.
Умоболни или душеболни, свеједно је.
Борићу се против вас док сте живи … или док сам жив …
То је моје име, то је моја намера.
Сем Божије, све су стазе необележене.
Нека буде воља Божија …