— Piše Branko Veljković —
Volja nečastivog je da bude to što jeste i zato nema oprosta. Zato – nepomjanik – „Onaj koji nije vredan da se pominje“. Rekoše to i neki sveštenici, na veru, čast i slavu njihovu.
Tako i ti i svi tvoji satrapi, samozvani. Objasnio sam ti. Niste vredni pominjanja. Vas je čak i vaš „gazda“ već „obrisao“, ali vam to još niko nije javio.
Znaš, jedno je kada si duhovno nepismen, a drugo je kada znaš. A ti, „zato što si pametan“, sve znaš, je l’ tako!
Ti, kao što ti i rekoh, svesno grešiš, ideš protiv Boga. A rekao sam ti to van bečkih podruma i londonskih spratova. Da ti ne ječi previše u ušima. I onda si tri dana vrištao na bezbednjake da ti objasne zašto sam ja uopšte živ ili na slobodi. Ne razumeš, samozvani, ni ti ni oni. Tu gde ti i ti tvoji satrapi završavate, mi ne bi ni počinjali. A rečeno ti je zato da bi čuo, a uši su zato da čuješ, i to ti je i pradavno napisano, ali ti tu knjigu nisi čitao, a još manje živeo. I ti ideš sa umišljajem, i to direktnim, „dolus directus“, što bi rekli pravnici, a ti si najbolji pravnik od kada je sveta i prava, pa to odlično razumeš, je l’ tako. Zato za tebe i te tvoje nema izgovora i olakšavajućih okolnosti. Nije nehat, nego umišljaj. Nek ti to objasne ti tvoji pravni zastupnici, a i trebaće ti. Imaš ih oko sebe, te što u isti taj tvoj Beč po pamet idu, tako da znaju.
A Đavo, on nema potrebe da veruje. On je gledao Boga. I opet ide protiv Boga. Ali to je njegova stvar i njegova sudbina.
Tako i ti. Ideš protiv Boga. I to je onda tvoja sudbina.
Samozvani.
Imaš i svoju hordu i kohortu, bratiju nepomjanika. U skupštini, u administraciji, u ambasadama, na ulici… Sve kao i ti. Nepomjanici. Svi svesno idu tu gde idu. I za njih, svete knjige kažu, nema oprosta. A ja tim knjigama verujem.
Danas ću da ti ispričam kako je bilo taj dan. I da znaš, ovo što ćeš sada da pročitaš, to ti je rekao narod, ali ti narod ne čuješ.
Stavio si na ulicu u isti dan Srbske oficire i prajdare. Našu zastavu i himnu i golo dupe arnautsko. I vidi, dobro je. Toliko si toga rekao o sebi i svojima da svi mi da se u Njegoša premetnemo ne bi u tome tako dobro uspeli. Doveo si i svog mentora, ambasadora sa tim tipičnim „diplomatskim“ ciničnim osmehom, onog što se tom istom arnautskom dupetu tako srdačno radovao, one 1999. godine, kada je sa tvojim partnerom Tačijem pregovarao, a kada si ti iz ministarske fotelje pozivao na osvetu, kleo se u londonske šrafove i zarđale viljuške i po koji stan na lepoj lokaciji u Beogradu. E, ali taj ambasador je sada jako kivan na tebe, samozvani i sve prajdare koje decenijama masno plaćaju po zemlji Srbiji. Prevarile ga prajdarke i prajdaši, a i ti sa njima. I ambasador je dobio pljusku kod svog šefa. Uložili su stotine miliona da Srbija postane zemlja prajdara i ništa. Sem pola Vlade, Skupštine i odabranih medija, ništa. Kad taj ambasador zovne, skupi se tri autobusa plaćenika, od toga samo jedan „Made in Serbia“ ili možda i to lažu. Toliko za tolike decenije trovanja, pinkovanja, mlevenja i sotonisanja,… ništa. Izmerila je sada tog tvog šefa-ambasadora njegova administracija. Rekoše, surovo tačno i precizno, kada njihov ambasador pozove „skupe“ se tri autobusa plaćenika a kada jedan drugi ambasador podrži, izađe 100.000 Srba i stoje u tišini i poštovanju kod jednog spomenika. Više može taj jedan ambasador za jedan minut ćutanja nego svi, ovi drugi, za decenije bombardovanja, lupetanja, pinkovanja i trovanja. Samozvani, to ti ovaj tvoj patron neće oprostiti. Džabe si dao to što prajdare inače daju jedni drugima. A za dalje od tog ambasadora, bes je još veći. Izblamirao si ih. I to usred rata koji vode protiv nas i naše vere i porekla. Njima baš ne prija ova po njih jako opasna poruka iz Beograda. Po Božijem, kosmičkom i univerzalnom zakonu slobodne volje, kome moraju i oni da se pokore, u Srbiji je Božja ruka oterala prajdare, koliko god ih „narodna milicija“ štitila. I amsterdamske i berlinske i pariške i kojekakve milionske prajdarske parade po belom svetu, sad više ne vrede ama baš ništa. Jer i tamo ima naroda koji sada zna šta je dobro a šta nije. I sada vide da može i ovako. Tri autobusa prajdara, sto vozila „narodne milicije“… I što bi rekli u onoj pesmi „ođe mora doć cenzura“.
Ti i tebi slični, a do skora tako zdušno tvoji, skupili ste tri autobusa plaćenih prajdaša i sto vozila preplaćene „narodne milicije“. Slični su jedni drugima jer svi „rade“ za dnevnice, đa dinarske, đa devizne. Rasporedili ste ih oko Crkve Svetog apostola i jevanđeliste Marka!
Sad će ti nešto reći neko ko nešto zna. U toj Crkvi je, samozvani, u osnovi dvostruko razvijeni krst, ko hoće da vidi to može da vidi u svodovima. Ne bi ti razumeo šta to znači, ko se s kim u tom poretku uvezao, ali to je, samozvani, kad pogledaš na gore i vidiš svod. U toj Crkvi su ti i tronovi za patrijarha i kralja i večna grobnica cara Dušana, patrijarha i Obrenovića loza, mitropolita i episkopa,… ako imaš koga još živog oko sebe, neka ti priča. Ni ovi tvoji, ne tako davno, preminuli partijci-prethodnici, tog 18. maja 1968. godine nisu znali da Careve mošti uopšte postoje a kamoli da će biti prenete u Crkvu Svetog Marka. Iznenadili se. Zacrveneli se obrazi crvenih partijaca. Bili tada ti „vladari“ nešto strašno ljuti. Plašilo ih da se narod ne sabere oko moštiju svetog Cara Dušana. Tako i ti, samozvani. Istog se bojiš, panično se bojiš da se narod ne sabere. A iz tog straha ti ide i bes i ljutnja. A ljut si jer Srbija, pored sveg zla što ste ti i tvoji satrapi iz ovog ili prethodnih „deljenja“, prosuli po zemlji i narodu, ima onoliko više Crkvi i vernika od ta tri tvoja autobusa nesrećnih prajdara. Čudna je to situacija bila. Ti, takav kakav si i vazda zbunjena gejka premijer(ka), takva kakva je, sa svim marifetlucima i prevarama, lažima i obmanama, sa svim čankoliscima i čedobelićima i pomalo žutaćima, gologuzim pevačicama i video-efektima, niste uspeli da skupite jedan autobus prajdara u Srbiji. Morali ste da ih uvezete, hotele da im plaćate. Kao i migrante za vaše glasače što ste uvezli. I opet džaba. E vidiš, to me raduje. Ti, takav kakav jesi, upravo si svojim gazdama nevoljno objasnio da u Srbiji nema više takvih kao što ste ti i ti tvoji. Nema ih bar za više od jednog autobusa. Pukla i naređenja i direktive partijskoj „vojsci“ da moraju „ličnim dolaskom i angažovanjem da podrže“ prajdare i prajdarke. Ni tvoji te više neće. Zato i smišljaš novu partiju. Al’ glupo da ženi daš partiju, kao nekad jedan što je ženi dao JUL. Ženu si, nevoljnicu, poslao u zagrljaj prajdara. Partiju ćeš ti da vodiš. Zato i tučeš tako zdušno po svojim prvoborcima preko svojih medija. I ovih „državnih“ i ovih „nezavisnih“. Želiš da ih se odrekneš. Javno. Da kriminal bude samo njihov, a vlast i pare da ostanu tvoji. Ali shvatili su sve i ti do skora tvoji „partijci“. I priča narod da se mnogo ljute na tebe. A najgora je osveta prajdara prajdašu. Čitaj o tome. Kriminalistika, prva godina fakulteta.
Al’ ti si, uz blagoslov i saučesništvo patrijarha ujke, opkolio prestonu Crkvu, da ne može narod da joj priđe. Prvi put u Srbskoj istoriji jedan Srbski patrijarh je aminovao i saučestvovao da se jedna Srbska crkva opkoli policijom a da se verujući narod otera silom. Tako da ste vas dvojica, svako u svom umišljaju i za svoj ferari, okovali jedan Božiji hram u kordone i šlemove, džipove i dronove. I onda ste ti, samozvani i tvoj (sada ne baš) omiljeni „volim Srbiju“ ministar policije izveli njih. Prajdare i ugodne javne „đelatnike“, višestruko registrovane saradnike, sve u jednu kolonu stisnutu oko jedne šarene zastave i jedne arnautske guzice. Po meri i merenju. Tačno kako treba.
I kao i uvek, narod je u pravu.
Cirkus.
A na cirkuskoj pozornici samozvani i ujka patrijarh. Ujka koga sada stiskaju mnogo moćnije sile od onih dostupnih samozvanom. Ujka kome, kao i samozvanom, ne smeta gejka premijer(ka) koju niko nije birao i umobolni udžbenici štampani ko zna gde za našu decu u školama (a „Nacionalni prosvetni savet odlučio je da nema mesta ideologiji, te da je program biologije za 8. razred zasnovan na naučnim činjenicama, kao i sporne lekcije o polnom i rodnom identitetu“), ne smeta mu što je srbski predstavnik u Ujedinjenim nacijama opet glasao protiv interesa Srbije, ne smeta mu izdaja Kosova i predaja tomosa, ne smeta mu celivanje kardinalskog prstena, ne smetaju mu bahate strane kompanije i sveopšta glad i beznađe, ne smeta mu ni uredno penzionisani i od tebe, samozvani, odlikovani Pahomije, ni drugi kao on, ne smeta mu uništavanje tradicije, jezika, etnosa Srbije, ne smeta mu ni što se ne može ući u trag originalnim, velelepnim ikonama Uroša Predića iz „njegovog“ manastira Kovilj… ali mu smeta promocija oficira Vojske Srbije! Zato je taj događaj ujka patrijarh zaobišao u širokom luku. A bilo naroda, onoliko. Vole Srbi, Bogu hvala, svoju Vojsku. I opet došli Srbi ne zbog bine i ovih na bini i njihove potrebe da se slikaju, već zbog mladih oficira. A vi, braćo mladi oficiri, zapamtite taj dan i taj čin! Zapamtite i da su vam sa svečane bine mahali i salutirali oni koji su tražili i sproveli da se u pesmi „Junaci sa Paštrika“ promeni najvažniji stih — „da zauvek svi pamtimo podvig slavne divizije, zato složno uskliknimo, Kosovo je duša Srbije“ — u „da zauvek svi pamtimo podvig slavne divizije, da zauvek svi slavimo sve heroje naše Srbije“. I nije u pitanju pesnička sloboda, šta se kome više dopada ili igra reči. U pitanju je veleizdaja u terminalnoj fazi. Izmenu je zahtevao sam vrh države, a tražilo Ministarstvo odbrane, a autor je na to pristao, tako kažu. Ministarstvu odbrane Srbije i vanknjižnim vlasnicima Srbije smeta pominjanje Kosova u pesmi posvećenoj vama koji sutra treba da vodite odbranu tog istog Kosova!
A onda je i ujka patrijarh, kao i samozvani, samo par sati nakon promocije mladih oficira izmerio koliko sada vredi njegov poziv narodu. Uzneli se ujka i njegovi „brojevima“ od skoro. I oni su kao i njihovi mentori iz politike, na ulicama Beograda videli „brojeve“ i „glasače“, a ne narodnu litiju, muku i nasušnu potrebu da se opstane u ovom izdajničkom poretku. Kao i neki sitni plaćenici iz vidljivog dela „organizacije“ skupa, poverovali da je narod izašao na ulice zbog njih i njihovog poziva. Pozvali su i na dan šetnje koje nije bilo, patrijarh i plaćeni poslušnici u Hram Svetog Save, narod i to eto, baš slučajno u doba kada je taj narod ispravno mislio da treba da bude na nekom drugom mestu u gradu. Tata i pratioci su ovaj put mudrije iskombinovali, kiša je, klizav teren, može da se posrne i padne ili da se zaluta u hodnicima vremena. A tata saliva iste strahove kao i samozvani. I „skupio“ se narod. Brojali su žreci, brojali, taj dan kad su za ujkinog samozvanog pustili prajdare i okovali Crkvu Svetog Marka u Beogradu. Od stuba do stuba, od vrata do dovratka,… da su svi prisutni pa i zalutali turisti dali po tarifi, ne bi se skupilo ni za servis ujkine limuzine. Ali zato, sveštenici, monasi i monahinje koji u Boga jedinoga veruju, bili su uz svoj narod. Na ulici. Odstojali su. Hapsila ih je narodna milicija, ali ih je narod čuo !
Čudan je to patrijarh kome ne smeta da arnautska gola guzica gliba pored spomenika male Milice u tom tašmajdanskom parku i to sve pod zaštitom „naše narodne milicije“ a po naređenju nadležnog „volim Srbiju“ ministra u vladi gejke premijer(ke). Pita se čovek, smeta li mu išta što narod muči ili samo boja čaršava u parohijskom domu?
I kao što reče jedan moj uvaženi prijatelj – „ako duhovna vertikala naših visokosveštenika dopire samo do kardinalskih skuta i prstena, onda je vreme za neke druge vladike. Ovi su se opredelili i potrošili“.
I onda, kao i toliko puta u istoriji, arhetip. Neka deca na ulici. Tih par klinaca da se skupi na gomili nije danas ručalo koliko je danas pojela i koštala ova jedna plava kornjača baždarena na dnevnice. Sa jedne strane čisto srce, mladost, prkos, bunt i jednostavna i opravdana pitanja, a sa druge strane suvi dnevni obrok, kišne kabanice, steroidi, motorole, fraze, demagogija i političenje. Jedni idu srcem, a ovi drugi bi džipovima da ih gaze. Da zarade dnevnicu. Ovi klinci žive tu zastavu kojom su se ogrnuli i sa kojom ponosno šetaju gradom, a ovi drugi je bolje da je skinu sa tih uniformi. Rekoh skoro – dezerteri u uniformama!
I onda opet slike, slike i filmovi… sve emocije u par minuta snimljenih materijala sa beogradskih ulica. A svega čega treba da se oslobodimo, kao narod, kao ljudi, jeste strah. Ovi izdajnici i zlikovci žive na tom našem strahu, hrane se njime, uživaju u njemu, čak i kada im se na kraju taj isti strah vrati i pojede ih žive, i dalje mu robuju. Evo, deca su nam pokazala kako to izgleda kad se nema straha. Bravo za decu!
I onda, ne zarad zdravlja povređenih, već opet zarad večite promocije i propagande za potrebe bolesnih sujeta i njihovih medija, povređene dnevničare u bolnici obilazi „zabrinuti“, nadležni „volim Srbiju“ ministar policije. A ko obilazi premlaćenu decu?
A nemačka štampa „crta“ događaj za svoj račun i prema svojoj nameni. Pišu o neredima na paradi Europrajda u Beogradu, „strašnim slikama i desničarskim grupama“ koji su „pokušavali da napadnu mirne veseljake i uđu u ulične borbe sa policijom“. Naravno, lažu da je bilo 1.000 prajdaša i 5.000 policajaca koji su štitili „veseljake“ od, kako to oni kažu, „desničarskih kontrademonstranata, motociklističkih rokera i pravoslavnih sveštenika!“. Navode da je premijer(ka) izjavila novinarima da je „veoma ponosna što su uspeli da izbegnu teže incidente“. Navode i izjavu ministra policije Aleksandra Vulina da je zabrana (Upravnog suda Srbije) da se prajd sprovede, sprovedena i da je narod „samo ispraćen na koncert“.
„Narod je samo ispraćen na koncert“!?! TO su dogovorili da nadležni ministar izjavi za stranu štampu! Da nije bolesno, bilo bi smešno.
Šta god pisali ili ne pisali u nemačkoj štampi, shvatiće narod i u toj „vašoj“ Evropi da bez Hrista nema duhovne vertikale na starom kontinentu. Zato ovo što se dešava svuda, pa i kod nas, i jeste u svojoj suštini rat protiv duhovnosti, shvatanja i poimanja Boga. Ljudski koncept bez duhovnosti je autodestruktivan, osuđen da se okrene sam protiv sebe i da se samo-uništi. Evropski zapad bi da izvozi „napredne“ tehnologije i po svojoj meri skrojene ideologije i demagogije, a da istovremeno vegetira na račun latifundija silom posejanih po svetu. A u širokom zahvatu ne može da efikasno obuhvati ni sopstveni radijus, a kamoli svet. Teza o neograničenom liberalizmu je protivprirodna i, kao svaka autodestruktivna teza, neodrživa i neminovno militantna i agresivna. Rezultat – neminovno i pred našim očima puca krvotok Evrope i sve njene protivprirodne unije.
Zapad veruje da model duplih linija i aršina može da opstane na duže staze. Da u nedogled čokolada za njihovu decu mora da ima tačno utvrđeni procenat kakaa, a dok neka druga deca mogu da jedu i splačine iz te iste fabrike, sa istim omotom i sa istim reklamama.
Veruju i da korumpirane kvislinške elite koje su instalirali koje-kuda po svetu mogu da preteknu iskonski i opravdani, jadom i beznađem izazvani bes sopstvenih naroda. Veruju da mogu da kontrolišu haos koji periodično i sistematično „proizvode“, odnosno da mogu da kontrolišu neminovne procese do kojih dolazi posle svakog haosa. Tako veruju, tako se i ponašaju.
Ali, u tom zapadnom svetu, u kome se na nivou mantre kunu u proces usvajanja znanja uporno negirajući značaj i moć vere, nikako da nauče da je sve u prirodi i poretku – ciklus. Čak i na mikro i tako besmislenom planu kao što je ekonomija Evrope. Sećate se kada su ovde kupovali, od naših izdajnika i kriminalaca devastirane fabrike, šećerane i postrojenja za jedan dolar. Nemci, recimo. Kad su projektovali BDP svoje privrede po osnovu jeftine radne snage, balkanske recimo. A onda je došlo do toga da sada njihove prezadužene konzorcijume zvučnih imena, kupuju za taj isti dolar.
Ciklus ili Cirkus. Kako god hoćete.