— Пише Бранко Вељковић —
Воља нечастивог је да буде то што јесте и зато нема опроста. Зато – непомјаник – „Онај који није вредан да се помиње“. Рекоше то и неки свештеници, на веру, част и славу њихову.
Тако и ти и сви твоји сатрапи, самозвани. Објаснио сам ти. Нисте вредни помињања. Вас је чак и ваш „газда“ већ „обрисао“, али вам то још нико није јавио.
Знаш, једно је када си духовно неписмен, а друго је када знаш. А ти, „зато што си паметан“, све знаш, је л’ тако!
Ти, као што ти и рекох, свесно грешиш, идеш против Бога. А рекао сам ти то ван бечких подрума и лондонских спратова. Да ти не јечи превише у ушима. И онда си три дана вриштао на безбедњаке да ти објасне зашто сам ја уопште жив или на слободи. Не разумеш, самозвани, ни ти ни они. Ту где ти и ти твоји сатрапи завршавате, ми не би ни почињали. А речено ти је зато да би чуо, а уши су зато да чујеш, и то ти је и прадавно написано, али ти ту књигу ниси читао, а још мање живео. И ти идеш са умишљајем, и то директним, „dolus directus“, што би рекли правници, а ти си најбољи правник од када је света и права, па то одлично разумеш, је л’ тако. Зато за тебе и те твоје нема изговора и олакшавајућих околности. Није нехат, него умишљај. Нек ти то објасне ти твоји правни заступници, а и требаће ти. Имаш их око себе, те што у исти тај твој Беч по памет иду, тако да знају.
А Ђаво, он нема потребе да верује. Он је гледао Бога. И опет иде против Бога. Али то је његова ствар и његова судбина.
Тако и ти. Идеш против Бога. И то је онда твоја судбина.
Самозвани.
Имаш и своју хорду и кохорту, братију непомјаника. У скупштини, у администрацији, у амбасадама, на улици… Све као и ти. Непомјаници. Сви свесно иду ту где иду. И за њих, свете књиге кажу, нема опроста. А ја тим књигама верујем.
Данас ћу да ти испричам како је било тај дан. И да знаш, ово што ћеш сада да прочиташ, то ти је рекао народ, али ти народ не чујеш.
Ставио си на улицу у исти дан Србске официре и прајдаре. Нашу заставу и химну и голо дупе арнаутско. И види, добро је. Толико си тога рекао о себи и својима да сви ми да се у Његоша преметнемо не би у томе тако добро успели. Довео си и свог ментора, амбасадора са тим типичним „дипломатским“ циничним осмехом, оног што се том истом арнаутском дупету тако срдачно радовао, оне 1999. године, када је са твојим партнером Тачијем преговарао, а када си ти из министарске фотеље позивао на освету, клео се у лондонске шрафове и зарђале виљушке и по који стан на лепој локацији у Београду. Е, али тај амбасадор је сада јако киван на тебе, самозвани и све прајдаре које деценијама масно плаћају по земљи Србији. Превариле га прајдарке и прајдаши, а и ти са њима. И амбасадор је добио пљуску код свог шефа. Уложили су стотине милиона да Србија постане земља прајдара и ништа. Сем пола Владе, Скупштине и одабраних медија, ништа. Кад тај амбасадор зовне, скупи се три аутобуса плаћеника, од тога само један „Made in Serbia“ или можда и то лажу. Толико за толике деценије тровања, пинковања, млевења и сотонисања,… ништа. Измерила је сада тог твог шефа-амбасадора његова администрација. Рекоше, сурово тачно и прецизно, када њихов амбасадор позове „скупе“ се три аутобуса плаћеника а када један други амбасадор подржи, изађе 100.000 Срба и стоје у тишини и поштовању код једног споменика. Више може тај један амбасадор за један минут ћутања него сви, ови други, за деценије бомбардовања, лупетања, пинковања и тровања. Самозвани, то ти овај твој патрон неће опростити. Џабе си дао то што прајдаре иначе дају једни другима. А за даље од тог амбасадора, бес је још већи. Избламирао си их. И то усред рата који воде против нас и наше вере и порекла. Њима баш не прија ова по њих јако опасна порука из Београда. По Божијем, космичком и универзалном закону слободне воље, коме морају и они да се покоре, у Србији је Божја рука отерала прајдаре, колико год их „народна милиција“ штитила. И амстердамске и берлинске и паришке и којекакве милионске прајдарске параде по белом свету, сад више не вреде ама баш ништа. Јер и тамо има народа који сада зна шта је добро а шта није. И сада виде да може и овако. Три аутобуса прајдара, сто возила „народне милиције“… И што би рекли у оној песми „ође мора доћ цензура“.
Ти и теби слични, а до скора тако здушно твоји, скупили сте три аутобуса плаћених прајдаша и сто возила преплаћене „народне милиције“. Слични су једни другима јер сви „раде“ за дневнице, ђа динарске, ђа девизне. Распоредили сте их око Цркве Светог апостола и јеванђелисте Марка!
Сад ће ти нешто рећи неко ко нешто зна. У тој Цркви је, самозвани, у основи двоструко развијени крст, ко хоће да види то може да види у сводовима. Не би ти разумео шта то значи, ко се с ким у том поретку увезао, али то је, самозвани, кад погледаш на горе и видиш свод. У тој Цркви су ти и тронови за патријарха и краља и вечна гробница цара Душана, патријарха и Обреновића лоза, митрополита и епископа,… ако имаш кога још живог око себе, нека ти прича. Ни ови твоји, не тако давно, преминули партијци-претходници, тог 18. маја 1968. године нису знали да Цареве мошти уопште постоје а камоли да ће бити пренете у Цркву Светог Марка. Изненадили се. Зацрвенели се образи црвених партијаца. Били тада ти „владари“ нешто страшно љути. Плашило их да се народ не сабере око моштију светог Цара Душана. Тако и ти, самозвани. Истог се бојиш, панично се бојиш да се народ не сабере. А из тог страха ти иде и бес и љутња. А љут си јер Србија, поред свег зла што сте ти и твоји сатрапи из овог или претходних „дељења“, просули по земљи и народу, има онолико више Цркви и верника од та три твоја аутобуса несрећних прајдара. Чудна је то ситуација била. Ти, такав какав си и вазда збуњена гејка премијер(ка), таква каква је, са свим марифетлуцима и преварама, лажима и обманама, са свим чанколисцима и чедобелићима и помало жутаћима, гологузим певачицама и видео-ефектима, нисте успели да скупите један аутобус прајдара у Србији. Морали сте да их увезете, хотеле да им плаћате. Као и мигранте за ваше гласаче што сте увезли. И опет џаба. Е видиш, то ме радује. Ти, такав какав јеси, управо си својим газдама невољно објаснио да у Србији нема више таквих као што сте ти и ти твоји. Нема их бар за више од једног аутобуса. Пукла и наређења и директиве партијској „војсци“ да морају „личним доласком и ангажовањем да подрже“ прајдаре и прајдарке. Ни твоји те више неће. Зато и смишљаш нову партију. Ал’ глупо да жени даш партију, као некад један што је жени дао ЈУЛ. Жену си, невољницу, послао у загрљај прајдара. Партију ћеш ти да водиш. Зато и тучеш тако здушно по својим првоборцима преко својих медија. И ових „државних“ и ових „независних“. Желиш да их се одрекнеш. Јавно. Да криминал буде само њихов, а власт и паре да остану твоји. Али схватили су све и ти до скора твоји „партијци“. И прича народ да се много љуте на тебе. А најгора је освета прајдара прајдашу. Читај о томе. Криминалистика, прва година факултета.
Ал’ ти си, уз благослов и саучесништво патријарха ујке, опколио престону Цркву, да не може народ да јој приђе. Први пут у Србској историји један Србски патријарх је аминовао и саучествовао да се једна Србска црква опколи полицијом а да се верујући народ отера силом. Тако да сте вас двојица, свако у свом умишљају и за свој ферари, оковали један Божији храм у кордоне и шлемове, џипове и дронове. И онда сте ти, самозвани и твој (сада не баш) омиљени „волим Србију“ министар полиције извели њих. Прајдаре и угодне јавне „ђелатнике“, вишеструко регистроване сараднике, све у једну колону стиснуту око једне шарене заставе и једне арнаутске гузице. По мери и мерењу. Тачно како треба.
И као и увек, народ је у праву.
Циркус.
А на циркуској позорници самозвани и ујка патријарх. Ујка кога сада стискају много моћније силе од оних доступних самозваном. Ујка коме, као и самозваном, не смета гејка премијер(ка) коју нико није бирао и умоболни уџбеници штампани ко зна где за нашу децу у школама (а „Национални просветни савет одлучио је да нема места идеологији, те да је програм биологије за 8. разред заснован на научним чињеницама, као и спорне лекције о полном и родном идентитету“), не смета му што је србски представник у Уједињеним нацијама опет гласао против интереса Србије, не смета му издаја Косова и предаја томоса, не смета му целивање кардиналског прстена, не сметају му бахате стране компаније и свеопшта глад и безнађе, не смета му ни уредно пензионисани и од тебе, самозвани, одликовани Пахомије, ни други као он, не смета му уништавање традиције, језика, етноса Србије, не смета му ни што се не може ући у траг оригиналним, велелепним иконама Уроша Предића из „његовог“ манастира Ковиљ… али му смета промоција официра Војске Србије! Зато је тај догађај ујка патријарх заобишао у широком луку. А било народа, онолико. Воле Срби, Богу хвала, своју Војску. И опет дошли Срби не због бине и ових на бини и њихове потребе да се сликају, већ због младих официра. А ви, браћо млади официри, запамтите тај дан и тај чин! Запамтите и да су вам са свечане бине махали и салутирали они који су тражили и спровели да се у песми „Јунаци са Паштрика“ промени најважнији стих — „да заувек сви памтимо подвиг славне дивизије, зато сложно ускликнимо, Косово је душа Србије“ — у „да заувек сви памтимо подвиг славне дивизије, да заувек сви славимо све хероје наше Србије“. И није у питању песничка слобода, шта се коме више допада или игра речи. У питању је велеиздаја у терминалној фази. Измену је захтевао сам врх државе, а тражило Министарство одбране, а аутор је на то пристао, тако кажу. Министарству одбране Србије и ванкњижним власницима Србије смета помињање Косова у песми посвећеној вама који сутра треба да водите одбрану тог истог Косова!
А онда је и ујка патријарх, као и самозвани, само пар сати након промоције младих официра измерио колико сада вреди његов позив народу. Узнели се ујка и његови „бројевима“ од скоро. И они су као и њихови ментори из политике, на улицама Београда видели „бројеве“ и „гласаче“, а не народну литију, муку и насушну потребу да се опстане у овом издајничком поретку. Као и неки ситни плаћеници из видљивог дела „организације“ скупа, поверовали да је народ изашао на улице због њих и њиховог позива. Позвали су и на дан шетње које није било, патријарх и плаћени послушници у Храм Светог Саве, народ и то ето, баш случајно у доба када је тај народ исправно мислио да треба да буде на неком другом месту у граду. Тата и пратиоци су овај пут мудрије искомбиновали, киша је, клизав терен, може да се посрне и падне или да се залута у ходницима времена. А тата салива исте страхове као и самозвани. И „скупио“ се народ. Бројали су жреци, бројали, тај дан кад су за ујкиног самозваног пустили прајдаре и оковали Цркву Светог Марка у Београду. Од стуба до стуба, од врата до довратка,… да су сви присутни па и залутали туристи дали по тарифи, не би се скупило ни за сервис ујкине лимузине. Али зато, свештеници, монаси и монахиње који у Бога јединога верују, били су уз свој народ. На улици. Одстојали су. Хапсила их је народна милиција, али их је народ чуо !
Чудан је то патријарх коме не смета да арнаутска гола гузица глиба поред споменика мале Милице у том ташмајданском парку и то све под заштитом „наше народне милиције“ а по наређењу надлежног „волим Србију“ министра у влади гејке премијер(ке). Пита се човек, смета ли му ишта што народ мучи или само боја чаршава у парохијском дому?
И као што рече један мој уважени пријатељ – „ако духовна вертикала наших високосвештеника допире само до кардиналских скута и прстена, онда је време за неке друге владике. Ови су се определили и потрошили“.
И онда, као и толико пута у историји, архетип. Нека деца на улици. Тих пар клинаца да се скупи на гомили није данас ручало колико је данас појела и коштала ова једна плава корњача баждарена на дневнице. Са једне стране чисто срце, младост, пркос, бунт и једноставна и оправдана питања, а са друге стране суви дневни оброк, кишне кабанице, стероиди, мотороле, фразе, демагогија и политичење. Једни иду срцем, а ови други би џиповима да их газе. Да зараде дневницу. Ови клинци живе ту заставу којом су се огрнули и са којом поносно шетају градом, а ови други је боље да је скину са тих униформи. Рекох скоро – дезертери у униформама!
И онда опет слике, слике и филмови… све емоције у пар минута снимљених материјала са београдских улица. А свега чега треба да се ослободимо, као народ, као људи, јесте страх. Ови издајници и зликовци живе на том нашем страху, хране се њиме, уживају у њему, чак и када им се на крају тај исти страх врати и поједе их живе, и даље му робују. Ево, деца су нам показала како то изгледа кад се нема страха. Браво за децу!
И онда, не зарад здравља повређених, већ опет зарад вечите промоције и пропаганде за потребе болесних сујета и њихових медија, повређене дневничаре у болници обилази „забринути“, надлежни „волим Србију“ министар полиције. А ко обилази премлаћену децу?
А немачка штампа „црта“ догађај за свој рачун и према својој намени. Пишу о нередима на паради Еуропрајда у Београду, „страшним сликама и десничарским групама“ који су „покушавали да нападну мирне весељаке и уђу у уличне борбе са полицијом“. Наравно, лажу да је било 1.000 прајдаша и 5.000 полицајаца који су штитили „весељаке“ од, како то они кажу, „десничарских контрадемонстраната, мотоциклистичких рокера и православних свештеника!“. Наводе да је премијер(ка) изјавила новинарима да је „веома поносна што су успели да избегну теже инциденте“. Наводе и изјаву министра полиције Александра Вулина да је забрана (Управног суда Србије) да се прајд спроведе, спроведена и да је народ „само испраћен на концерт“.
„Народ је само испраћен на концерт“!?! ТО су договорили да надлежни министар изјави за страну штампу! Да није болесно, било би смешно.
Шта год писали или не писали у немачкој штампи, схватиће народ и у тој „вашој“ Европи да без Христа нема духовне вертикале на старом континенту. Зато ово што се дешава свуда, па и код нас, и јесте у својој суштини рат против духовности, схватања и поимања Бога. Људски концепт без духовности је аутодеструктиван, осуђен да се окрене сам против себе и да се само-уништи. Европски запад би да извози „напредне“ технологије и по својој мери скројене идеологије и демагогије, а да истовремено вегетира на рачун латифундија силом посејаних по свету. А у широком захвату не може да ефикасно обухвати ни сопствени радијус, а камоли свет. Теза о неограниченом либерализму је противприродна и, као свака аутодеструктивна теза, неодржива и неминовно милитантна и агресивна. Резултат – неминовно и пред нашим очима пуца крвоток Европе и све њене противприродне уније.
Запад верује да модел дуплих линија и аршина може да опстане на дуже стазе. Да у недоглед чоколада за њихову децу мора да има тачно утврђени проценат какаа, а док нека друга деца могу да једу и сплачине из те исте фабрике, са истим омотом и са истим рекламама.
Верују и да корумпиране квислиншке елите које су инсталирали које-куда по свету могу да претекну исконски и оправдани, јадом и безнађем изазвани бес сопствених народа. Верују да могу да контролишу хаос који периодично и систематично „производе“, односно да могу да контролишу неминовне процесе до којих долази после сваког хаоса. Тако верују, тако се и понашају.
Али, у том западном свету, у коме се на нивоу мантре куну у процес усвајања знања упорно негирајући значај и моћ вере, никако да науче да је све у природи и поретку – циклус. Чак и на микро и тако бесмисленом плану као што је економија Европе. Сећате се када су овде куповали, од наших издајника и криминалаца девастиране фабрике, шећеране и постројења за један долар. Немци, рецимо. Кад су пројектовали БДП своје привреде по основу јефтине радне снаге, балканске рецимо. А онда је дошло до тога да сада њихове презадужене конзорцијуме звучних имена, купују за тај исти долар.
Циклус или Циркус. Како год хоћете.