— Piše Branko Veljković —
Danas ću da Vam pišem o jednoj reči i o jednom zagrljaju.
Reč je iz jednog stiha iz Svetog Pisma, a zagrljaj je sa ulica Srbije koja se rađa.
„Jer si Ti stvorio što je u meni, sastavio si me u utrobi matere moje“ Psalam Davidov, 139, 13.
Psalme valja čitati polako uz puno razumevanje odakle sve te reči dolaze. Psalmi su poezija Svetog Pisma.
U ovom stihu reč je o stvaranju, sastavljanju i stvorenom i sastavljenom, ali i o Tvorcu i trenutku u kom počinje stvaranje. Bog nas stvara još dok smo u utrobama naših majki. I to je tako ispravno rečeno u ovom stihu.
Ali zarad sve lepote ovog stiha i nesagledive snage stvaranja o kome je ovde reč, odlučio sam da istražim reč po reč, smisao po smisao, i jedan deo svog tog nauka do kog sam došao, sada ću podeliti sa vama. U razumevanju te reči pomogli su mi i moji prijatelji sa jednog tihog i odavde dalekog univerziteta, a pomogli ste mi i svi vi koji čitate ovo što se ima napisati.
Zapravo, u originalnom hebrejskom tekstu Svetog Pisma, psalmista ne govori o stvaranju, već o tkanju! U originalnom Svetom Pismu, psalmista koristi glagol – sakhakh (סָכַךְ)… Višeznačno je.
Pokrivati, okruživati, sklonište, tkanje…
Sad, prevaziđite stvaranje i zamislite – tkanje jednog bića, jednog čoveka, koje počinje još u utrobi majke. Tkanje kao neraskidiva veza između Onoga koji tka i onoga što će biti istkano. Između Boga i od Boga stvorenog – čoveka!
Tkanje kao zanat ili umetnost u rukama čoveka je svakako čin posvećenosti. Ako poštujete stvaranje i uzdignuće pravih majstora tkanja, onda ćete da poštujete i tkanje onako kako su tkali naši preci. Nit po nit, nijansa po nijansa, motiv po motiv, na početku nepregledno, dok traje samo majstoru vidljivo, a na kraju prostrto pred sve i svakoga, ponuđeno na uvid i na trajanje. U tako istkanoj tkanini je sadržano toliko toga. Strpljivost, posvećenost, umešnost, želja, plan Božiji…
Ljubav…
Kada gledate savršenu tapiseriju sa različitih daljina, može vam se desiti da imate potpuno drugačiji uvid u poruku koju je majstor u njoj ostavio da traje. Baš kao da gledate nekog čoveka ili život, tuđi ili, valjalo bi, svoj. Daljina u oku čoveka može da utiče na mišljenje.
Ali u odnosu na istkano, tkač nije samo neki daleki, udaljeni stvaralac. Pre je to neko ko se u svoj svojoj posvećenosti sjedinio sa razbojem i sa momentom kada je istkano započeto i kada je završeno. Tkač tka sa ljubavlju. Oči koje ljubav poznaju, onda tu ljubav i vide, osećaju. Svako vidi ono što jeste. Svi drugi su zapravo slepi.
Osećate li već vezu između Stvoritelja i stvorenog?
To je zapravo istkana veza između nas i Oca, Boga, Tvorca.
A onda, o tkanju čoveka u utrobi majke.
Bog spaja čoveku nepojmljivi broj niti i sjedinjuje ih po logici koju samo On poznaje, baš kao i neobjašnjivi bljesak u materici, iza kog bljeska počinje život kakvim ga mi poznajemo i kakav nam je dat. Ako su, a jesu, sve to od prve do poslednje Božije niti, od Njega stvorene i po Njegovoj promisli utkane, onda su to niti koje u sebi sadrže trajanje, život, neraskidive su i ne treba ni pokušati da ih se prebroji. Taj broj je iznad svakog čoveku smislenog ili poznatog brojanja. U tom tkanju, baš kao i na razboju, nijedna nit nije tu slučajno, nijedna nije nepotrebna ili bez svrhe i nauma. Svaka nit je tačno tamo gde treba da bude. To su naše misli, naše telo, naše kosti, naši mišići, naši postupci, naša sećanja, naše emocije, sve izgovoreno i neizgovoreno, učinjeno i neučinjeno, ono što smo mi učinili drugima ili ono što je nama učinjeno, naša čula i sve ono što preko čulnog osetimo, ceo naš život… Negde u tom tkanju, na mesto koje čoveku zemaljskim spoznajama nije dostupno, Bog u nas utka i dušu.
I ona pulsira … duša živi … jer je duša dar od Boga živih!
I sve to rođenjem, kad se od majke odvojimo, postane i nama smisleno.
Život služi da taj smisao i pronađemo.
I da mu se vratimo.
Ako se, blagosloveni pronađenim, zagledamo u taj smisao, onda možemo da osetimo mir kome ne znamo poreklo. To je onda Božiji smiraj. Ako osećamo nemir, to znači da nas je skolilo nešto što ne služi Božijem smiraju ili nam nešto ne dâ da dosegnemo željeni smiraj. I eto nam putokaza…
Sada možemo da uvidimo i razliku između Božijeg i tkanja majstora. Bog nikada ne napušta svoj razboj i svoje stvoreno, dok majstor u jednom trenutku mora da ode. Jer, dobar majstor zna da je i on deo Božijeg tkanja, te da je i on jedan od onih koji je istkan. Kada istka ono zbog čega je došao, dobar majstor se raduje povratku u srce svih tkanja. Toga je svestan i sa tim je u miru. Zapravo, voli to i sa radošću iščekuje.
Tkanje majstora može da zadivi oči posmatrača, ali se majstor odriče tog divljenja u slavu Boga. To zato što poznaje „reč“ i svestan je opasnosti koju nesmotrena upotreba i neoprezno sažimanje sa nekim pojmom može da izrodi. Majstor zna da i slava ili „kavod“ (כבוד) na izvornom, po Svetom Pismu, u korenu reči ima reč „kaved“ (כבד), što znači „težinu“ ili „masu“, kao nekakav teret za koji znamo da čovek ne može da ga nosi i zato ga predaje u ruke Bogu, jer samo Bog može da nosi slavu. Pismopisac upućuje na činjenicu da „kavod“ označava pre svega Božije prisustvo, moć, veličinu, ali i čast i dostojanstvo, te da Božija slava nije nekakva eterična izmaglica ili apstraktna pojava, već živa emanacija Gospoda na zemlji. U knjizi Levitskoj Bog je obećao da će se: „Nastaniti među vama … hodaću među vama“ (26:11–12), dok aramejski prevodioci govore: „Postaviću sebi prebivalište slave svoje (שכינת יקרי, shekhinat yeqari) među vama … utvrdiću slavu prisustva svog među vama“ (Tg. Ps – Jn Lev 26:11–12). Čitajući ovo, vidimo da je za ove narode Božja slava saživotna sa ljudima i prožima celokupno čovečanstvo. Otuda su opredelili i reč za Božije prisustvo među ljudima – Shekinat! Božija slava je u direktnoj vezi sa Božijim prisustvom. Tako slava Boga živi u duhovnoj ravni, ali ima moć i da fizički ispuni prostor.
Postoje ljudi koji to mogu da osete.
Otuda je i slava samo Božija. Otuda je i savršeno tkanje samo ono Božije. Baš kao što je tim tkanjem satkana i Hristova tunika, hiton. To je tkanje bez šava, bez ičega što može da uputi na početak ili kraj, jer u Hristu nema početka niti kraja. On je početak i kraj. Zato je samo On u vlasti da ponudi večnost, jer je večnost samo u Njemu. I taj hiton je tkan i istkan, a ne šiven, „odozgo satkan sav“, jedan, a ne rastavljen, nerazdvojen, jer je ljubav nerazdvojna, Božanske prirode, jer nije rastavan. Isusov hiton je slika Njegove žrtve, jer je Isusova žrtva potpuna, nerastavljena, i Hrist ga je nosio sve do raspeća. Onda su vojnici uzeli odeću Njegovu i razdeliše je na četiri dela, svakome po jedan deo, a „hiton beše bez šavova“: „Ne cepajmo ga, nego bacimo žreb o njemu, kome će biti“, te se tako „ispuni proroštvo“ (Psalam 22:18). Isusov hiton je bio načinjen od kamilje dlake, jer je kamila, kao papkar sa razdvojenim papcima, nečista životinja, ali kamila između papaka ima kao neku veznicu od tkiva, pa se ona smatra polučistom-polunečistom životinjom, te onda dlaka od kamile označava nameru da se u veri Hristovoj mogu ozariti svi, i do tada verni i do tada neverni, bez razlike. Tkaninu od kamilje dlake i kose nosio je i Jovan Krstitelj, onaj koji je u svoj svojoj čistoći spoznao da postoji neko kome nije dostojan ni noge da opere, a da je on tu samo zato da bi Ga prepoznao! I prepoznao ga je!
I zagrlio ga je!
Zagrlio ga je!
Naš narod je sve to davno spoznao, pa je tome na svoj način odavao poštovanje. U slavu zagrljaja nastale su tkanice. Tkanice su zapravo kao zagrljaj. Nosile su ih devojke oko struka, šarene, poletne, žive, kao ukras i kao pripadnost, ono što devojka jeste, kao krug oko materice devojačke, kao krug oko jedinog Svetog Grala kome treba služiti, oko mesta gde se tka život, gde se Božijom naumom stvara čovek. Zato je žena stvorena da bude voljena i poštovana, jer onda i ona, žena, zna i hoće da voli i poštuje. I kad žena sretne čoveka, eto ga krug koji rađa.
Nosile su tu tkanicu mladice i oko šubare ili na rukavima, bile su svečane, saborske i vazda su morale da budu čiste, da boje budu jasne i vidljive. Mržnja, nasilje, krv i tkanica nikada nisu išli zajedno. Grešno je bilo i pomisliti da se tkanica tako skrnavi. U krug tkanice ulazi se samo s ljubavlju. Sve drugo je zločin.
Niko nije u toj moći, ali zamislite sada, koliko god to ko može, sve emocije koje je svako od nas dotakao ili proživeo u svom životnom krugu, nekoj svojoj životnoj tkanici. Kada bi se sve te emocije desile u jednom momentu, ima li ljudskog srca koje bi to izdržalo?
Velika je mudrost i milost Boga svemogućega, onog koji tka…
Otuda je život nesagledivo tkanje samo naizgled nepovezanih činilaca, niti. Sve je zapravo tu sa nekim razlogom i eto opet tkanja. Jedno savršeno tkanje. Iz svoje beskonačne ljubavi Bog je sve te emocije i sva ta naša iskustva rasporedio kroz ceo naš život, zato da bi ih izdržali. U svakom momentu se prepliću istkano, ono čega se sećamo i ono što smo blaženi zaboravili, stvoreno, ono što Jeste i ono što će biti, kao potka za dalje. Tkanje koje Jesmo nas usmerava, ali mi smo ti koji biramo. Jer tkač svega nije surovi despot kakvim nakazni fariseji žele da ga prikažu. Njegove niti su od ljubavi, a ljubav isključuje tiraniju. Izbori koji postoje i oni koji su pred nama jesu po Njegovom odobrenju, ali valja da znamo i šta je po Njegovoj volji. Treba spoznati i slediti volju Njegovu, a ne puke mogućnosti, jer mogućnosti daju i Bog i šeširdžija.
Eto, pravilno razumevanje samo jedne reči iz Svetog Pisma ili iz Svetog Života našeg može da opredeli sve. Stvoreno i istkano prožima se, ali nije isto. Dakle, iza reči ima reč… nađimo je!
Ako tako naučimo da gledamo na život koji nam je dat, onda možemo da razumemo zašto je „svaki izlazak sunca malo vaskrsenje“, ali i da shvatimo plač Jeremijin kada je svetlost spoznao. Onda valja spoznati i zahvalnost i pun smisao molitve, koja prvo ističe zahvalnost, pa tek onda – ja!
Tu je onda i taj vršni osećaj Božijeg sveprisustva, kao nekakav sveprisutni zagrljaj.
Svet je to zagrljaj.
Srbiju je po Božijoj milosti protekle kalendarske godine obeležio jedan zagrljaj. Svet onoliko koliko čovek može da dosegne sveto.
Jedan čovek je zagrlio drugo ljudsko biće.
Jedan student Sava zagrlio je svoju koleginicu, studenta Nadiju. Isto ih je pokrenulo, isto ih je dovelo jedno do drugog, za isto se bore i prepoznali su se. Kao ljudi.
Svako ko u tom zagrljaju ne vidi samo plemenito i ljudsko, onda, zapravo, vidi samog sebe, ono nešto ne-plemenito. Svako vidi to što sam jeste.
Razmišljao sam o svim tim spodobama kojima je taj zagrljaj tako strašno zasmetao.
Razmišljao sam o tome, šta im zapravo smeta?
Uplašeni od tog zagrljaja odmah se oglasiše svi fariseji, mantijaši ili oni u džube odeveni ovog prostora i, uspaničeni, upreše prstom u to dvoje ljudi. Da je po njihovom, rastrgli bi ih žive. I ako je život, između ostalog, i kretanje između ogledala, onda je to bila divna slika oko koje se navatalo onoliko nakaznih odraza u iskrivljenim ogledalima. Zašto im je zasmetalo to dvoje ljudi koji biraju saživot umesto mržnje? Zar iskreni zagrljaj nije mera poštovanja, pomirenja, ljudske ljubavi?
Srodiše se odmah, kao po komandi, politički Beograd i politički Novi Pazar, i sad možete da vidite da su to dve rođene sestre, od iste velike kurve porođene, naložnice iz istog krvavog bordela. Obe su jednovremeno zasiktale i kamenje bacile na to dvoje ljudi.
O zle li ste, kurve Vavilonske.
Ako bi sve te mantijaše i džube razodenuli, ako bi im oduzeli skute i haljine, limuzine i hramove, ako bi sve što kažu premetnuli u duhovne odraze, shvatili bi koliko su zapravo isti. Zapanjujuće liče jedni na druge, jer dele iste strahove i služe istoj bludnici. Pogledajte kako su složni i slični u skupštinskim restoranima, u deljenju budžeta, u biranju limuzina, zavađanju naroda i kako složno progone svakoga ko ih upita – a kom to Bogu vi služite ako vam zagrljaj smeta?
Strahovi sa kojima prevarno truju narode su zapravo strahovi njihovih vođa. Vladaju tako što svoje strahove premeću u strahove celog naroda, a svoje „uspehe“ prikazuju kao uspehe svih nas. Tako, svoj život nameću kao život svih nas. Zato „žive“ od tog nakaznog utiska o sopstvenoj sveprisutnosti i nezamenljivosti.
Otuda ih je toliko uplašio zagrljaj jednog Save i jedne Nadije. Jer, kad ih jednom neko tako, samo jednim zagrljajem, „ugasi“, onda se svi oni po redu samopogase. Utihnu, skvrče se i nestanu.
Nadija i Sava su se jednim zagrljajem odrekli svih onih koji su pozivali na vađenje očiju i njihovih demona koji se razdor zovu. I da, u tom ogavnom političkom brlogu, svi ti demoni imaju svoja ljudska imena i svi ih sada znamo. Sećamo ih se, gledamo ih decenijama na svim balkanskim političkim scenama, a uspavani ponašali smo se kao da to nije otrov koji ubija duše i sakati tela, već kao da to tako treba da bude. Umesto da ih prozremo i prezremo, ćutali smo. Oni su se uzdigli. Zauzeli su sa svojim legionima naše institucije i ustanove, prisvojili pravo na naše živote. Zaboravili smo da kurve vavilonske traže da ih se obožava preko „svojih istaknutih ustanova“, jer Vavilon jeste duhovni ubica, ali je i fizički ubica Božijeg naroda. Zato se u Otkrivenju svetoga Jovana Bogoslova duhovni Vavilon predstavlja u obličju nakinđurene prostitutke, bludnice (Otk. 17:4). Taj nakazni duhovni Vavilon „otrovnim vinom opija sve narode“ (Otk. 14:8, 17:2). Rečeno se odnosi na sve narode, bez izuzetka! „Otrovno vino“ nije ništa drugo do lažna religija.
Apostol je u svojoj viziji video crkvu koja se predstavlja da vodi ljude, ali govori o lažnom Bogu, lažnom mesiji, lažnim duhovima i armijom lažnih posrednika, fariseja, a koja lažna crkva sebe samouzdiže kao „veliku majku“. Ta majka, velika kurva, ima svoje ćerke. I eno ih – sve institucionalizovane verske zajednice koje slede veliku kurvu, njen demonski naum i njene demonske radnje (Otk. 18:5). Bog zna za sve te kurvine ćerke i naložnice i dao nam je jasan i jednostavan savet – istupite od njih, izađite (Otk. 18:4)!
Hrist nikada i nigde nije najavljivao religiju, Hrist je najavio službu Bogu!
Hrist je govorio o veri i ljubavi, a ne o religiji i institucijama.
Hrist nikada nije rekao da nekoga treba ubiti, niti je On to uradio.
Hrist nikada nije rekao da nekog treba silom na njegov put privesti.
Rekao je da treba širiti dobru vest – obznaniti Jevanđelje!
Satana je prvi shvatio da ne može da skrnavi telo Hristovo, ali može da ga institucionalizuje.
Otuda, ne treba se zanositi. Nisu oni nikakvi branioci religije, a svakako nisu branioci vere, baš kao što ni političari nisu branioci države i naroda. To su sve samo kuje jednog te istog političkog jezgra koje služi jednom te istom od Boga odrođenom nakotu.
Malo li smo se zla od njih nagledali i naslušali?
Iza nedela njihovih samo se zarazna mijazma širi, kao neki loš vazduh, kao produkt raspada organske materije koji raznosi zlo i bolest. U neka prošla vremena narodi su verovali da se smrtonosne zaraze šire putem daha. To verovanje se ne da lako objasniti medicinom i naukom. Može se objasniti samo kroz duhovne spoznaje. U to vreme narod možda nije znao za „vektore koji prenose zarazne bolesti“, ali je znao odakle zaraza dolazi…
Ako je Sava bio spontan i iskren, Nadija je pokazala neustrašivost i nadljudsku snagu. Oboje su sa tim zagrljajem morali da se vrate u svoje sredine, oboje su tim zagrljajem premostili jaz koji fariseji i njihove sluge u mantijama, džubama i politici kopaju decenijama, vekovima. Od tih rovova fariseji i političari žive i u te rovove onolike mrtve zakopaše. I onda još kažu da to čine u ime i za slavu Boga ili u ime i za slavu naroda! Bilo koje politike ili bilo kog naroda, isto je!
Kako samo lažu kurve vavilonske!
A ta njihova laž je takva da ih razobličuje i u njihovom sopstvenom leglu.
Jer, ako ste vi gospodari zla, zašto ga onda ne zaustavite kad se zlo ka vama okrene?
Otuda, znamo, vi ste samo puke sluge. U poretku nečastivog vi ni ime nemate.
Tako valja videti i maloumnike koji su u sred Beograda sproveli nakazni zadatak dušebolne politike, da peku prase na gajbicama i da na glave stave fesove, u želji da uvrede, skrnave i napakoste studentima Srbije u blokadi. Nakaznici, to što su uradili, sebi su uradili. Srbija ih je prozrela i prezrela.
Zato svi ti koje ste do sada već prepoznali žele Srbiju bez zagrljaja, zapravo Srbiju bez ljudi, jer čovek, ako hoće da bude čovek, ne može da živi bez zagrljaja. I to su te demonske niti od kojih bi nepomjanikovi šusteri voleli da istkaju ovo društvo u krpare umesto u ćilime. To su već radili, pa bi sada opet.
Nadija i Sava su pokazali da je moguće drugačije. Zagrlili su se kao ljudi, a ne kao dve religije ili kao nekakve politike. Zagrlili su se kao dva Božija stvora!
A taj nakazni dualitet koji fariseji hoće da nametnu, je omiljeni „alat“ demona. U želji da zavede, demon će uvek ponuditi koliko god treba najrazličitijih opcija, sve u nameri da nas skloni od jedinog puta kojim valja ići. Ljudi se onda eonima ubijaju oko opcija koje su sve pogrešne. Tako đavo uvek pobeđuje.
Srbija je na ulicama pokazala da razume smisao i lepotu tog zagrljaja dva ljudska bića. Srbija će da pretekne, jer ulicama naših gradova sada hoda generacija koja taj zagrljaj razume, voli i poštuje. I ta Srbija se ne osvrće na mrzitelje koji bi da zagrljaj proglase za zločin. Mrzitelji tog zagrljaja su odavno izdali ljubav, a to je izdaja Boga. Zato ta izdaja nije slučajna. Namerna je, smišljena, kao i svaka druga izdaja. Zato je to presuda. Ali svi ti izdajnici sada ne sude više nikom drugom, no sami sebi. Neka ih… tako su odabrali…
Ubice zagrljaja zapravo žele da kontrolišu emocije, pa s tim i čoveka. Sve emocije, svakog čoveka. Oni bi da u ljudima suzbijaju emocije i da nametnu kada se šta i kako može osećati. Tako nastaje stanje koje savremena medicina zove – depresija. Ja ne volim tu reč i ono što označava, jer mi za to imamo svoju reč, ali izvesno je da suzbijanjem emocija ljudi počinju da se osećaju apatično, bezvoljno, nesvrsishodno. Istovremeno, sakriće od nas, i pored ogromnog truda, medicina nije uspela da dokaže da postoji bilo kakav razlog biološke prirode za postojanje depresije. Reč je zapravo o tome da je civilizacija prihvatila model po kome je neke emocije opasno doživeti van okvira koje ista ta civilizacija nameće kao prihvatljive ili poželjne. Tako nastaje depresija, suzbijanjem ili ubijanjem sopstvenih emocija. Tom zadatku služi industrija zabave, institucionalizovane religije, savremena medicina, nakaradno vaspitanje, čak i neki zakoni…
Ali tom zadatku pre svega služi čovek odrođen od Boga.
Poštovani čitaoci, zbog toga što znam koliko ste sada jaki, zbog toga vam i pišem ovako. Ne činim Istinu blažom da bi nam bilo lakše. Govorim kako jeste. Zato ćemo i mi u temelje nove Srbije uzidati zlato, tamjan i smirnu. Tome će svedočiti i anđeli i demoni. Jedni će da nas zagrle, drugi će da nas kunu. Ali naš život je vredan zagrljaja i svakako veći i jači od svake kletve. Zato sve te što kunu one koji bi da se zagrle prepustimo najstrašnijem pogubljenju, a to je pogubljenje bez ruke. To im je obećano. Mi idemo ka onome što je nasuprot pogubljenju bez ruke – to je spasenje!
A spaseni smo kroz veru, ne kroz dela. Kroz dela smo strašno grešni. Svi.
„Jer ste milošću spaseni kroz veru; i to nije od vas, nego je dar Božiji; ne od dela, da se niko ne pohvali.“ Efescima 2:8–9.
Otuda, uzdizanje jednog društva počinje sa razumevanjem niti od kojih će to društvo biti istkano. Baš kao što i uzdizanje jednog čoveka počinje sa nitima kojima ga je Bog nagradio u utrobi majke. Svako na tom svom ili, ako više volite, ovom našem srbskom razboju, onda može jasno da vidi ko je koju nit sa sobom doneo i kakve su mu namere. Te niti koje, kao društvo, odaberemo su onda niti u koje verujemo i one će nas činiti.
Svako od nas u to društveno tkanje unosi ono što jeste, svako od nas je po jedna takva nit. Zato nas i Sveto Pismo upućuje da smo svi vezani jedni za druge, te da onda i naše obaveze i dužnosti traju dok smo živi. Sloboda je odgovornost!
A sve one koje laž, surovost, pokvarenost i loša namera dovedu na mesto bilo koje zemaljske vlasti, čeka ista sudbina kao što je bila i Irodova. Svo to zlo se onda premetne u bolest duše i uma, te im se onda svima priviđa sve i svašta i zlo im se onda vraća. Uvek se vraća. Dušebolni Irod je u svom ludilu naredio ubijanje dece, a jedan drugi dušebolnik je naredio prebijanje studenata i naroda Srbije. Nema razlike među njima, samo su u pitanju okolnosti. Kada je predosetio svoj kraj, Irod je naredio da se, kada on umre, pogube značajni Jevreji, a sve da bi izgledalo da narod žali zbog njegove smrti. Kada je na kraju potpuno lud umro, vojna povorka je nosila njegovo telo od Jerihona do Herodiuma, ali narod za Irodom nije žalio.
Tako je dušebolni Irod umro dva puta. Prvi put u očima Boga, drugi put u očima naroda.
Tako će svi dušebolni da umru dva puta.
Zato, jedna reč menja sve, zato, jedan zagrljaj menja sve.
Studenti su u pravu!
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije.