— Пише Бранко Вељковић —
Данас ћу да Вам пишем о једној речи и о једном загрљају.
Реч је из једног стиха из Светог Писма, а загрљај је са улица Србије која се рађа.
„Јер си Ти створио што је у мени, саставио си ме у утроби матере моје“ Псалам Давидов, 139, 13.
Псалме ваља читати полако уз пуно разумевање одакле све те речи долазе. Псалми су поезија Светог Писма.
У овом стиху реч је о стварању, састављању и створеном и састављеном, али и о Творцу и тренутку у ком почиње стварање. Бог нас ствара још док смо у утробама наших мајки. И то је тако исправно речено у овом стиху.
Али зарад све лепоте овог стиха и несагледиве снаге стварања о коме је овде реч, одлучио сам да истражим реч по реч, смисао по смисао, и један део свог тог наука до ког сам дошао, сада ћу поделити са вама. У разумевању те речи помогли су ми и моји пријатељи са једног тихог и одавде далеког универзитета, а помогли сте ми и сви ви који читате ово што се има написати.
Заправо, у оригиналном хебрејском тексту Светог Писма, псалмиста не говори о стварању, већ о ткању! У оригиналном Светом Писму, псалмиста користи глагол – sakhakh (סָכַךְ)… Вишезначно је.
Покривати, окруживати, склониште, ткање…
Сад, превазиђите стварање и замислите – ткање једног бића, једног човека, које почиње још у утроби мајке. Ткање као нераскидива веза између Онога који тка и онога што ће бити исткано. Између Бога и од Бога створеног – човека!
Ткање као занат или уметност у рукама човека је свакако чин посвећености. Ако поштујете стварање и уздигнуће правих мајстора ткања, онда ћете да поштујете и ткање онако како су ткали наши преци. Нит по нит, нијанса по нијанса, мотив по мотив, на почетку непрегледно, док траје само мајстору видљиво, а на крају прострто пред све и свакога, понуђено на увид и на трајање. У тако истканој тканини је садржано толико тога. Стрпљивост, посвећеност, умешност, жеља, план Божији…
Љубав…
Када гледате савршену таписерију са различитих даљина, може вам се десити да имате потпуно другачији увид у поруку коју је мајстор у њој оставио да траје. Баш као да гледате неког човека или живот, туђи или, ваљало би, свој. Даљина у оку човека може да утиче на мишљење.
Али у односу на исткано, ткач није само неки далеки, удаљени стваралац. Пре је то неко ко се у свој својој посвећености сјединио са разбојем и са моментом када је исткано започето и када је завршено. Ткач тка са љубављу. Очи које љубав познају, онда ту љубав и виде, осећају. Свако види оно што јесте. Сви други су заправо слепи.
Осећате ли већ везу између Створитеља и створеног?
То је заправо исткана веза између нас и Оца, Бога, Творца.
А онда, о ткању човека у утроби мајке.
Бог спаја човеку непојмљиви број нити и сједињује их по логици коју само Он познаје, баш као и необјашњиви бљесак у материци, иза ког бљеска почиње живот каквим га ми познајемо и какав нам је дат. Ако су, а јесу, све то од прве до последње Божије нити, од Њега створене и по Његовој промисли уткане, онда су то нити које у себи садрже трајање, живот, нераскидиве су и не треба ни покушати да их се преброји. Тај број је изнад сваког човеку смисленог или познатог бројања. У том ткању, баш као и на разбоју, ниједна нит није ту случајно, ниједна није непотребна или без сврхе и наума. Свака нит је тачно тамо где треба да буде. То су наше мисли, наше тело, наше кости, наши мишићи, наши поступци, наша сећања, наше емоције, све изговорено и неизговорено, учињено и неучињено, оно што смо ми учинили другима или оно што је нама учињено, наша чула и све оно што преко чулног осетимо, цео наш живот… Негде у том ткању, на место које човеку земаљским спознајама није доступно, Бог у нас утка и душу.
И она пулсира … душа живи … јер је душа дар од Бога живих!
И све то рођењем, кад се од мајке одвојимо, постане и нама смислено.
Живот служи да тај смисао и пронађемо.
И да му се вратимо.
Ако се, благословени пронађеним, загледамо у тај смисао, онда можемо да осетимо мир коме не знамо порекло. То је онда Божији смирај. Ако осећамо немир, то значи да нас је сколило нешто што не служи Божијем смирају или нам нешто не дâ да досегнемо жељени смирај. И ето нам путоказа…
Сада можемо да увидимо и разлику између Божијег и ткања мајстора. Бог никада не напушта свој разбој и своје створено, док мајстор у једном тренутку мора да оде. Јер, добар мајстор зна да је и он део Божијег ткања, те да је и он један од оних који је исткан. Када истка оно због чега је дошао, добар мајстор се радује повратку у срце свих ткања. Тога је свестан и са тим је у миру. Заправо, воли то и са радошћу ишчекује.
Ткање мајстора може да задиви очи посматрача, али се мајстор одриче тог дивљења у славу Бога. То зато што познаје „реч“ и свестан је опасности коју несмотрена употреба и неопрезно сажимање са неким појмом може да изроди. Мајстор зна да и слава или „кавод“ (כבוד) на изворном, по Светом Писму, у корену речи има реч „кавед“ (כבד), што значи „тежину“ или „масу“, као некакав терет за који знамо да човек не може да га носи и зато га предаје у руке Богу, јер само Бог може да носи славу. Писмописац упућује на чињеницу да „кавод“ означава пре свега Божије присуство, моћ, величину, али и част и достојанство, те да Божија слава није некаква етерична измаглица или апстрактна појава, већ жива еманација Господа на земљи. У књизи Левитској Бог је обећао да ће се: „Настанити међу вама … ходаћу међу вама“ (26:11–12), док арамејски преводиоци говоре: „Поставићу себи пребивалиште славе своје (שכינת יקרי, shekhinat yeqari) међу вама … утврдићу славу присуства свог међу вама“ (Тг. Пс – Јн Лев 26:11–12). Читајући ово, видимо да је за ове народе Божја слава саживотна са људима и прожима целокупно човечанство. Отуда су определили и реч за Божије присуство међу људима – Shekinat! Божија слава је у директној вези са Божијим присуством. Тако слава Бога живи у духовној равни, али има моћ и да физички испуни простор.
Постоје људи који то могу да осете.
Отуда је и слава само Божија. Отуда је и савршено ткање само оно Божије. Баш као што је тим ткањем саткана и Христова туника, хитон. То је ткање без шава, без ичега што може да упути на почетак или крај, јер у Христу нема почетка нити краја. Он је почетак и крај. Зато је само Он у власти да понуди вечност, јер је вечност само у Њему. И тај хитон је ткан и исткан, а не шивен, „одозго саткан сав“, један, а не растављен, нераздвојен, јер је љубав нераздвојна, Божанске природе, јер није раставан. Исусов хитон је слика Његове жртве, јер је Исусова жртва потпуна, нерастављена, и Христ га је носио све до распећа. Онда су војници узели одећу Његову и разделише је на четири дела, свакоме по један део, а „хитон беше без шавова“: „Не цепајмо га, него бацимо жреб о њему, коме ће бити“, те се тако „испуни пророштво“ (Псалам 22:18). Исусов хитон је био начињен од камиље длаке, јер је камила, као папкар са раздвојеним папцима, нечиста животиња, али камила између папака има као неку везницу од ткива, па се она сматра получистом-полунечистом животињом, те онда длака од камиле означава намеру да се у вери Христовој могу озарити сви, и до тада верни и до тада неверни, без разлике. Тканину од камиље длаке и косе носио је и Јован Крститељ, онај који је у свој својој чистоћи спознао да постоји неко коме није достојан ни ноге да опере, а да је он ту само зато да би Га препознао! И препознао га је!
И загрлио га је!
Загрлио га је!
Наш народ је све то давно спознао, па је томе на свој начин одавао поштовање. У славу загрљаја настале су тканице. Тканице су заправо као загрљај. Носиле су их девојке око струка, шарене, полетне, живе, као украс и као припадност, оно што девојка јесте, као круг око материце девојачке, као круг око јединог Светог Грала коме треба служити, око места где се тка живот, где се Божијом наумом ствара човек. Зато је жена створена да буде вољена и поштована, јер онда и она, жена, зна и хоће да воли и поштује. И кад жена сретне човека, ето га круг који рађа.
Носиле су ту тканицу младице и око шубаре или на рукавима, биле су свечане, саборске и вазда су морале да буду чисте, да боје буду јасне и видљиве. Мржња, насиље, крв и тканица никада нису ишли заједно. Грешно је било и помислити да се тканица тако скрнави. У круг тканице улази се само с љубављу. Све друго је злочин.
Нико није у тој моћи, али замислите сада, колико год то ко може, све емоције које је свако од нас дотакао или проживео у свом животном кругу, некој својој животној тканици. Када би се све те емоције десиле у једном моменту, има ли људског срца које би то издржало?
Велика је мудрост и милост Бога свемогућега, оног који тка…
Отуда је живот несагледиво ткање само наизглед неповезаних чинилаца, нити. Све је заправо ту са неким разлогом и ето опет ткања. Једно савршено ткање. Из своје бесконачне љубави Бог је све те емоције и сва та наша искуства распоредио кроз цео наш живот, зато да би их издржали. У сваком моменту се преплићу исткано, оно чега се сећамо и оно што смо блажени заборавили, створено, оно што Јесте и оно што ће бити, као потка за даље. Ткање које Јесмо нас усмерава, али ми смо ти који бирамо. Јер ткач свега није сурови деспот каквим наказни фарисеји желе да га прикажу. Његове нити су од љубави, а љубав искључује тиранију. Избори који постоје и они који су пред нама јесу по Његовом одобрењу, али ваља да знамо и шта је по Његовој вољи. Треба спознати и следити вољу Његову, а не пуке могућности, јер могућности дају и Бог и шеширџија.
Ето, правилно разумевање само једне речи из Светог Писма или из Светог Живота нашег може да определи све. Створено и исткано прожима се, али није исто. Дакле, иза речи има реч… нађимо је!
Ако тако научимо да гледамо на живот који нам је дат, онда можемо да разумемо зашто је „сваки излазак сунца мало васкрсење“, али и да схватимо плач Јеремијин када је светлост спознао. Онда ваља спознати и захвалност и пун смисао молитве, која прво истиче захвалност, па тек онда – ја!
Ту је онда и тај вршни осећај Божијег свеприсуства, као некакав свеприсутни загрљај.
Свет је то загрљај.
Србију је по Божијој милости протекле календарске године обележио један загрљај. Свет онолико колико човек може да досегне свето.
Један човек је загрлио друго људско биће.
Један студент Сава загрлио је своју колегиницу, студента Надију. Исто их је покренуло, исто их је довело једно до другог, за исто се боре и препознали су се. Као људи.
Свако ко у том загрљају не види само племенито и људско, онда, заправо, види самог себе, оно нешто не-племенито. Свако види то што сам јесте.
Размишљао сам о свим тим сподобама којима је тај загрљај тако страшно засметао.
Размишљао сам о томе, шта им заправо смета?
Уплашени од тог загрљаја одмах се огласише сви фарисеји, мантијаши или они у џубе одевени овог простора и, успаничени, упреше прстом у то двоје људи. Да је по њиховом, растргли би их живе. И ако је живот, између осталог, и кретање између огледала, онда је то била дивна слика око које се наватало онолико наказних одраза у искривљеним огледалима. Зашто им је засметало то двоје људи који бирају саживот уместо мржње? Зар искрени загрљај није мера поштовања, помирења, људске љубави?
Сродише се одмах, као по команди, политички Београд и политички Нови Пазар, и сад можете да видите да су то две рођене сестре, од исте велике курве порођене, наложнице из истог крвавог бордела. Обе су једновремено засиктале и камење бациле на то двоје људи.
О зле ли сте, курве Вавилонске.
Ако би све те мантијаше и џубе разоденули, ако би им одузели скуте и хаљине, лимузине и храмове, ако би све што кажу преметнули у духовне одразе, схватили би колико су заправо исти. Запањујуће личе једни на друге, јер деле исте страхове и служе истој блудници. Погледајте како су сложни и слични у скупштинским ресторанима, у дељењу буџета, у бирању лимузина, завађању народа и како сложно прогоне свакога ко их упита – а ком то Богу ви служите ако вам загрљај смета?
Страхови са којима преварно трују народе су заправо страхови њихових вођа. Владају тако што своје страхове премећу у страхове целог народа, а своје „успехе“ приказују као успехе свих нас. Тако, свој живот намећу као живот свих нас. Зато „живе“ од тог наказног утиска о сопственој свеприсутности и незаменљивости.
Отуда их је толико уплашио загрљај једног Саве и једне Надије. Јер, кад их једном неко тако, само једним загрљајем, „угаси“, онда се сви они по реду самопогасе. Утихну, скврче се и нестану.
Надија и Сава су се једним загрљајем одрекли свих оних који су позивали на вађење очију и њихових демона који се раздор зову. И да, у том огавном политичком брлогу, сви ти демони имају своја људска имена и сви их сада знамо. Сећамо их се, гледамо их деценијама на свим балканским политичким сценама, а успавани понашали смо се као да то није отров који убија душе и сакати тела, већ као да то тако треба да буде. Уместо да их прозремо и презремо, ћутали смо. Они су се уздигли. Заузели су са својим легионима наше институције и установе, присвојили право на наше животе. Заборавили смо да курве вавилонске траже да их се обожава преко „својих истакнутих установа“, јер Вавилон јесте духовни убица, али је и физички убица Божијег народа. Зато се у Откривењу светога Јована Богослова духовни Вавилон представља у обличју накинђурене проститутке, блуднице (Отк. 17:4). Тај наказни духовни Вавилон „отровним вином опија све народе“ (Отк. 14:8, 17:2). Речено се односи на све народе, без изузетка! „Отровно вино“ није ништа друго до лажна религија.
Апостол је у својој визији видео цркву која се представља да води људе, али говори о лажном Богу, лажном месији, лажним духовима и армијом лажних посредника, фарисеја, а која лажна црква себе самоуздиже као „велику мајку“. Та мајка, велика курва, има своје ћерке. И ено их – све институционализоване верске заједнице које следе велику курву, њен демонски наум и њене демонске радње (Отк. 18:5). Бог зна за све те курвине ћерке и наложнице и дао нам је јасан и једноставан савет – иступите од њих, изађите (Отк. 18:4)!
Христ никада и нигде није најављивао религију, Христ је најавио службу Богу!
Христ је говорио о вери и љубави, а не о религији и институцијама.
Христ никада није рекао да некога треба убити, нити је Он то урадио.
Христ никада није рекао да неког треба силом на његов пут привести.
Рекао је да треба ширити добру вест – обзнанити Јеванђеље!
Сатана је први схватио да не може да скрнави тело Христово, али може да га институционализује.
Отуда, не треба се заносити. Нису они никакви браниоци религије, а свакако нису браниоци вере, баш као што ни политичари нису браниоци државе и народа. То су све само кује једног те истог политичког језгра које служи једном те истом од Бога одрођеном накоту.
Мало ли смо се зла од њих нагледали и наслушали?
Иза недела њихових само се заразна мијазма шири, као неки лош ваздух, као продукт распада органске материје који разноси зло и болест. У нека прошла времена народи су веровали да се смртоносне заразе шире путем даха. То веровање се не да лако објаснити медицином и науком. Може се објаснити само кроз духовне спознаје. У то време народ можда није знао за „векторе који преносе заразне болести“, али је знао одакле зараза долази…
Ако је Сава био спонтан и искрен, Надија је показала неустрашивост и надљудску снагу. Обоје су са тим загрљајем морали да се врате у своје средине, обоје су тим загрљајем премостили јаз који фарисеји и њихове слуге у мантијама, џубама и политици копају деценијама, вековима. Од тих ровова фарисеји и политичари живе и у те ровове онолике мртве закопаше. И онда још кажу да то чине у име и за славу Бога или у име и за славу народа! Било које политике или било ког народа, исто је!
Како само лажу курве вавилонске!
А та њихова лаж је таква да их разобличује и у њиховом сопственом леглу.
Јер, ако сте ви господари зла, зашто га онда не зауставите кад се зло ка вама окрене?
Отуда, знамо, ви сте само пуке слуге. У поретку нечастивог ви ни име немате.
Тако ваља видети и малоумнике који су у сред Београда спровели наказни задатак душеболне политике, да пеку прасе на гајбицама и да на главе ставе фесове, у жељи да увреде, скрнаве и напакосте студентима Србије у блокади. Наказници, то што су урадили, себи су урадили. Србија их је прозрела и презрела.
Зато сви ти које сте до сада већ препознали желе Србију без загрљаја, заправо Србију без људи, јер човек, ако хоће да буде човек, не може да живи без загрљаја. И то су те демонске нити од којих би непомјаникови шустери волели да исткају ово друштво у крпаре уместо у ћилиме. То су већ радили, па би сада опет.
Надија и Сава су показали да је могуће другачије. Загрлили су се као људи, а не као две религије или као некакве политике. Загрлили су се као два Божија створа!
А тај наказни дуалитет који фарисеји хоће да наметну, је омиљени „алат“ демона. У жељи да заведе, демон ће увек понудити колико год треба најразличитијих опција, све у намери да нас склони од јединог пута којим ваља ићи. Људи се онда еонима убијају око опција које су све погрешне. Тако ђаво увек побеђује.
Србија је на улицама показала да разуме смисао и лепоту тог загрљаја два људска бића. Србија ће да претекне, јер улицама наших градова сада хода генерација која тај загрљај разуме, воли и поштује. И та Србија се не осврће на мрзитеље који би да загрљај прогласе за злочин. Мрзитељи тог загрљаја су одавно издали љубав, а то је издаја Бога. Зато та издаја није случајна. Намерна је, смишљена, као и свака друга издаја. Зато је то пресуда. Али сви ти издајници сада не суде више ником другом, но сами себи. Нека их… тако су одабрали…
Убице загрљаја заправо желе да контролишу емоције, па с тим и човека. Све емоције, сваког човека. Они би да у људима сузбијају емоције и да наметну када се шта и како може осећати. Тако настаје стање које савремена медицина зове – депресија. Ја не волим ту реч и оно што означава, јер ми за то имамо своју реч, али извесно је да сузбијањем емоција људи почињу да се осећају апатично, безвољно, несврсисходно. Истовремено, сакриће од нас, и поред огромног труда, медицина није успела да докаже да постоји било какав разлог биолошке природе за постојање депресије. Реч је заправо о томе да је цивилизација прихватила модел по коме је неке емоције опасно доживети ван оквира које иста та цивилизација намеће као прихватљиве или пожељне. Тако настаје депресија, сузбијањем или убијањем сопствених емоција. Том задатку служи индустрија забаве, институционализоване религије, савремена медицина, накарадно васпитање, чак и неки закони…
Али том задатку пре свега служи човек одрођен од Бога.
Поштовани читаоци, због тога што знам колико сте сада јаки, због тога вам и пишем овако. Не чиним Истину блажом да би нам било лакше. Говорим како јесте. Зато ћемо и ми у темеље нове Србије узидати злато, тамјан и смирну. Томе ће сведочити и анђели и демони. Једни ће да нас загрле, други ће да нас куну. Али наш живот је вредан загрљаја и свакако већи и јачи од сваке клетве. Зато све те што куну оне који би да се загрле препустимо најстрашнијем погубљењу, а то је погубљење без руке. То им је обећано. Ми идемо ка ономе што је насупрот погубљењу без руке – то је спасење!
А спасени смо кроз веру, не кроз дела. Кроз дела смо страшно грешни. Сви.
„Јер сте милошћу спасени кроз веру; и то није од вас, него је дар Божији; не од дела, да се нико не похвали.“ Ефесцима 2:8–9.
Отуда, уздизање једног друштва почиње са разумевањем нити од којих ће то друштво бити исткано. Баш као што и уздизање једног човека почиње са нитима којима га је Бог наградио у утроби мајке. Свако на том свом или, ако више волите, овом нашем србском разбоју, онда може јасно да види ко је коју нит са собом донео и какве су му намере. Те нити које, као друштво, одаберемо су онда нити у које верујемо и оне ће нас чинити.
Свако од нас у то друштвено ткање уноси оно што јесте, свако од нас је по једна таква нит. Зато нас и Свето Писмо упућује да смо сви везани једни за друге, те да онда и наше обавезе и дужности трају док смо живи. Слобода је одговорност!
А све оне које лаж, суровост, поквареност и лоша намера доведу на место било које земаљске власти, чека иста судбина као што је била и Иродова. Сво то зло се онда преметне у болест душе и ума, те им се онда свима привиђа све и свашта и зло им се онда враћа. Увек се враћа. Душеболни Ирод је у свом лудилу наредио убијање деце, а један други душеболник је наредио пребијање студената и народа Србије. Нема разлике међу њима, само су у питању околности. Када је предосетио свој крај, Ирод је наредио да се, када он умре, погубе значајни Јевреји, а све да би изгледало да народ жали због његове смрти. Када је на крају потпуно луд умро, војна поворка је носила његово тело од Јерихона до Херодиума, али народ за Иродом није жалио.
Тако је душеболни Ирод умро два пута. Први пут у очима Бога, други пут у очима народа.
Тако ће сви душеболни да умру два пута.
Зато, једна реч мења све, зато, један загрљај мења све.
Студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије.