— Piše Branko Veljković —
Za uobičajene izlazne strategije sada je već kasno. Svi te sada vide kao procenat u naplati. Neki te reketiraju i oni su pošteniji, drugi se već odavno prebacuju u neke druge koloseke, ti su po karakteru slični tebi, njih treba da se bojiš pa ih se zato i bojiš. A ti, ne postojiš. Naslov je poruka za pismene sa mesta koje ti ne poznaješ i ta poruka je vrlo utemeljena a ti je shvati kako god hoćeš. To stvarno više nije važno.
Izbora će biti i ti ćeš izgubiti.
I toliko o tebi za tebe ovaj put.
Sada, za mog prijatelja Jevgenija, doktora, koji zna da u Srbiji nema obojene revolucije ali voli da se šali.
Jedna od priča koju sam ti obećao i evo je. Jer znaš, Jevgenij, reč je reč i neobično je važno da je poštujemo, to nas čini i razlikuje od njih…
Kada su đedovi ruske carevine, a koje upućeni u tvojim krajevima vole da zovu očevima sovjetske imperije, stvarali sovjetski deo vremena i prostora, pored svih ostalih uloga za javnu pozornicu im je trebao i neko ko će biti zapamćen kao neprikosnoveni šef moćnog obaveštajno-bezbednosnog aparata koji je za taj tok tada bio potreban. Pored pokolenja i miliona satrudnjika bio im je potreban i jedan čovek specifičnih sposobnosti. Primereno poslu, naravno. Odabrali su – Dzeržinskog, Feliks Edmundovič. Na poziv koji se ne odbija, pred tihe je došao pomalo zbunjeni Dzeržinski. Saopšten mu je zadatak koji je predviđen za njega. Dzeržinski, bez razloga da pred njima krije strah i iznenađenje rekao im je: „Ali ja sam samo reditelj,…“. „Pa to nam i treba,…“, rečeno mu je kratko. Tako je Dzeržinski postavljen za šefa svemoćne tajne policije u stvaranju. Tako je nastao „gvozdeni Feliks“. Tako biraju kadrove oni koji razumeju veliki tok.
Dobri moj Jevgenij, uvaženi doktore, na krajevima spektra, reći ćemo ilustraciji prilagođenim rečnikom, nalaze se entiteti. Jedan je Otac svega vidljivog i nevidljivog a drugi nije otac ničega i nikoga sem laži. Dakle, po logici koju toliko voliš, i pred jednim i pred drugim lagati je besmisleno. Onaj koji nas je stvarao, on nam je znao nutrinu i pre nego što smo rođeni. Njega misli da može da slaže samo obnevideo, a jednom takvom ću danas da posvetim ovaj tekst. Onaj drugi je otac laži, on laž razume na način kako je čovek ne može razumeti niti treba to da pokušava. Čovek ne treba da se bavi razumevanjem svih tih laži u beskonačnom broju koje nas okružuju a još manje razumevanju bezbrojnih lažova već samo da prigrli Istinu i da je živi. Eto snage, Jevgenij, eto i rešenja.
Seti se predavanja na onom lepom Univerzitetu – na svakom brodu se nalazi bar po jedan kapetan lađe koji vremenom umisli da je gospodar Volge,… Brodovi onda plove i nestaju a Volga i dalje teče. I ko je onda vlasnik nedogođenog, Jevgenij, kapetani brodova ili znalci toka?
Veliki tok, Jevgenij, veliki tok.
Dakle, za velike šefove kojekakvih službi i službica dovoljno je birati one koji umeju da režiraju. Nema Istine u njihovim traganjima. Za Istinu nam nije potrebna nikakva služba, Bogu hvala. Zato, kada Istina govori, službe i službenici su nemoćni, sem da joj se priklone. To ti je sada, Jevgenij, ono što se dešava u Srbiji. Tako zapiši,… U Srbiji sada govori Istina!
Zato, te Istine radi, danas pišem o jednom bestijanom lažovu. Po profesiji on je – farisej.
Zvaćemo ga Nemirko Bulovi Bulov.
Na margini grada, van glavnih ulica i svih tih fakulteta sa, Bogu hvala, velikim brojem studenata, odigrava se borba između male grupe posvećenih studenata i svih. Oni uz sebe imaju Istinu a protiv sebe imaju – sve sem Boga. To „sve“ predvodi jedan asimetrični sadista, puki siledžija po karakteru. Zapamćen je po marifetlucima sa manastirskim dobrima, lažnim svedočenjima, nemilosrdnosti u skupljanju harača, progonu kolega profesora sa Bogoslovskog fakulteta, listama „podobnih“ i „nepodobnih“,… Sujetan, perfidan, lošenameran, sklonio je sve koji su bili bolji od njega. Mnogo bolji.
Nemirko Bulovi Bulov, sada tebi pišem.
Možemo naširoko, ali sećaš li se svojih ranih radova. Sada ne mislim na radove iz podruma, mislim na tvoja dela. Priča narod odavno da ti se svidela ideja da budeš prvi patrijarh nepostojeće vojvođanske crkve o kojoj ti sanjaš pa si u ranim danima počeo da razjedinjuješ narod. Sećaš li se, ima tome više decenija, kako si došao u Sirig. Nova crkva se zidala a tada se još znalo kako se zida crkva za narod. Svako je doneo šta ima. Neko cigle, neko grede, neko mistrije, neko cement. Sabor verujućeg naroda sazidao je darovima crkvu za sabor vere. Tada još uvek crkvena zgrada nije bila investicija kriminalaca i političara pokajnika već želja naroda uzidana u kamen. Tada su crkve još uvek bile crkve a ne hramovi i kripte. I narod je željno čekao vladiku. Došao si i pozdravio ih sa: „Dobar dan braćo Hercegovci“. Bilo je tu naroda iz cele Srbije i tadašnje Jugoslavije a ti si namerno pozdravio samo jedne. Seme razdora od tog tvog semena zla. Prepoznao i prozreo te i tada narod, jer nije ti to bilo prvi put, a u ime svih prišao ti je čika Nedeljko Krstić. Pljunuo te je u lice. Sećaš li se i šta ti je rekao: „Ti nisi naš Vladika, ti nas deliš na hercegovce, bosance, vojvođane, srbijance…“. Okrenuli se razočarani ljudi i na otvaranju crkve ostade samo šaka od tebe uplašenih.
I od tada do sada ti se naroda gnušaš a voliš „otmena“ društva, uzdižeš se a ti tu visinu nemaš. Na slave sa skiptarom ideš i vrh stola zahtevaš. A intarzije samo u zlatu voliš, tisovog krsta se gadiš. Gleda narod i tebe i tvoj preskupi skiptar koji nosiš i traži obeležje pravoslavno, ali takvo obeležje sa tobom ne hoda. Nema ga.
Opsednut si zlatom i srebrom i odlično se u plemenite metale razumeš, narod kaže, malo čudno za svešteno lice. Misliš da imaš moć,… Čest si gost one Kirove grobnice usred Novog Sada i raduješ se predstavama gde se Srbija i Srbi unižavaju.
Kad si zauzeo vladičanski dvor prvo što ti je zasmetalo bila su deca! Smetala ti je dečija graja pa si naložio da se Zmajeve dečije igre odmah izmeste i po tvom nalogu tako je i učinjeno. Vladika kome smeta dečiji smeh! Tada ti je smetao smeh osnovaca a danas ti smeta smeh mladih studenata. Smeta ti mladost Srbije, mrziš je.
A taj smeh, te svete mladosti Srbije, doneo je da je u proteklih šest meseci stopa samoubistava u Srbiji pala za 40%, ceo svet grca u porastu svih tih bolesti a broj neizlečivih bolesti je u Srbiji značajno pao, smeh mladih je doneo i da se povećao fertilitet celog naroda jer iskren osmeh odagna sve polne devijacije i vraća među mlade normalne ljubavne razgovore, mladi se tako vraćaju porodici. Zato je važno i da se sva ta mladost kreće po celoj Srbiji i to u što je moguće više pravaca i van linija i nakazne geometrije jer tako se mladost seje i rasejava, kao što slobodni vetar rasejava seme i onda cela Srbija prodiše a svi smo svedočili koliko je do svega ovoga što se sada dešava bila zagušena, otrovana, koliko je do skoro sve bilo bolesno.
Sada se vidi i ko bolest osmehom leči a ko bi da bolest potraje dok nas sve ne satre.
Reći ću vam narode i da je zahvaljujući osmehu i snazi mladih značajno pao i promet medikamenata za mentalne bolesti, psihostabilizatora ali i opojnih droga. Istureni ešalon uličnih dilera je već bez posla, uskoro će srednji dilerski stalež morati na ulicu. Iskren osmeh je iscelio narod, doneo solidarnost, doneo je sabornost, vratilo se vaspitanje i poštovanje među narod. Krenulo se opet od kuće do kuće, ljudi se okupljaju, govore i ne boje se. A kad nema straha onda se i svaka nakazna vlast raspada.
A ti, da umeš sa narodom da pričaš video bi kako je zaživela spoznaja da hijerarhija čuva jerarhiju, a jerarhija birokratiju i da u tom trojstvu nema ničeg svetog. Biće da sve to vodi ista spodoba.
Sećaš se kako si kada si zauzeo vladičanski dvor odmah pristupio renoviranju dvora, jer staro zdanje nije bilo dostojno tvoje veličine. Tada si dao nalog da se onolike ikone, sačuvane iz svih vremena naših i ruskih, i koječijih pobacaju u kontejnere za đubre. Govorio si da ti to đubre ne treba u tvom dvoru. Pa nije to tvoj dvor bio ni tada a nije ni sada,… A ikone su od KAT IKONAS – po ikoni, a Ikona je Isus Hrist a mi smo kao ikona, po ikoni… Hrist je slika Boga a mi smo po slici Hristovoj. I kad tako bacaš ikone u đubre znaš ti dobro šta odbacuješ.
Tebi smeta i spomenik pobijenim u novosadskoj raciji, smeta ti da se na stratištu napravi memorijalni centar sa popisom žrtava jer ti Srbiju vidiš kao svoju teritoriju pa ćeš da se pitaš i za to hoće li pobijeni imati pravo na obeležje, pravo na ime i prezime. Kad im ukineš pravo na ime ti bi želeo da im ukineš i pravo da su ikada živeli, postojali i da su strašno postradali. U tvom razumevanju tako se dolazi do amnestije za ubice, jer ako nema žrtava onda valjda nije bilo ni ubica.
U tom maniru sve činiš što je do tebe i da Jasenovačko stradanje umanjiš, poništiš, kao da se nije desilo. Od milion stradalih sada bi da svedeš na desetak hiljada. I njima bi da uskratiš pravo na ime i stradanje stradalnika. Opet, amnestija ubica i krvnika kroz negiranje žrtava.
Zato ti s godinama oči pohlepe vrljaju. Bilo je to blago dok si bio mlad a onda je postajalo sve vidljivije i vidljivije. Čitaš uzastranu a misli i karakter su ti još grđi od te strane. Vidiš kako sada sve izbija.
E vidiš Bulovi Bulovu, zato postojiš. Da ljudi to vide i to baš studenti bogoslovskog fakulteta. Oni vide. Oni prepoznaju. I šta čine?
Studenti Bogoslovije su sa svojim budućim stadom, sa svojom braćom i sestrama i bore se za Istinu! Mole se za narod, za Srbiju a mole se i za tebe i u toj svojoj molitvi mole se da se ni mislima ni delima o Boga ne ogreše. Ti njih progoniš, sotoniš, bacaš na njih i narod kletve, rituale nad njima sprovodiš, nazivaš ih teroristima, a oni se za tebe mole! Hrist je u njima i sa njima. Poslušali su, pozvali su onoga ko je rekao da bude pozvan kada na tebe i takve kao ti naiđu. I gle, pobeđuju! Znaš li ko je onda sa studentima i sa narodom?
Pustili su mladi ljudi da zmije sikću i da se okreću jedne na druge. Žučna usta u žučna usta uskaču a mladost se mladosti raduje. Kao da znaju, kao da im je neko rekao ko je tebe ono davno jednom izlečio i ko ti je taj trag ostavio da bi mogao da te prepozna za celu večnost.
Eto, i oni i ti i svi mi sada svemu tome svedočimo!
Blagutrobilje tvoje nisu hleb i vino, pokora i dobra želja, blagutrobilje tvoje nije najveća vrlina jer ti ne upodobljavaš Bogu. Ti Hrista ne vidiš kao spasitelja. Ti čoveka ne voliš. Ti čoveka ne tešiš, ti ga proklinješ, ti mladost ne gajiš, ti joj pretiš, ti ne dvoriš onemoćale, ti ih satireš. I znam da znaš, blagutrobljen će čuti glas kad glas dođe po nas u Dan Uzdarja,…. Znam i da znaš da mi znamo koje reči ti čekaš,… I čije. Slagali su te,… slagali. Nema trajanja u prašini. Pokaj se, dok još možeš,… Ja ti to želim i studenti ti to žele!
Voliš da misliš da si inteligentan, nešto kao ovaj „zato što sam pametan“, pa ispred sebe guraš nesrećnog purpurnog majbaha, Davida od Kruševca bez sna i kojekoje još. Purpurni baca anateme po narodu u tvoje ime a posrnuli David mešetari po crkvi za tvoj račun. Ali ne ide to tako. Ne ide. Možda i David ne želi da se snaga velikog toka iznenada usmeri na Kruševačke podrume. Tu bi isplivale i ubice i naručioci ubistava, bivši i sadašnji službenici, biznismeni krvavih ruku, ministri bez mirnog sna i partijaši koji se bore za opstanak svojih partija. Sve komšije i primerni građani. Tišina je ipak mudrija.
Čuo sam ti misli i kada si poverovao da si baš ti crni patrijarh Srbske Crkve. Jel’ da da jesi?
A zaboravio si koje je vreme. Sada se misli pravednika trenutno u opipljivo preučine i sve trenutno deluje.
Bićeš zapamćen i po tome kako te je video i šta ti je rekao počivši patrijarh Pavle: „Srećom pa ste se zavetovali na siromaštvo, inače biste u patrijaršiju dolazili helikopterom“. I njega si patološki mrzeo, jer kod tebe je sve patološko i čekao si da zanemoća pa da izmoliš za gospodarstvo.
Sada bi da skloniš najbolje, sada bi da skloniš studente Bogoslovskog fakulteta. Pretiš da nećeš da im daš blagoslov da se bave profesijom za koju se školuju! Blagoslov ne pripada tebi. Blagoslov je od Boga a ne od fariseja. Blagoslov se ne naplaćuje, ne iznuđuje. Blagoslov je već tu za svakoga ko se raduje Istini i bori se za nju. Zato je razumljivo da je iz tvog i ugla svih samozvanih svako ko govori i bori se za Istinu – terorista.
Ti i tvoji zajedničarite u mržnji, a studenti Bogoslovskog fakulteta u veri i ljubavi. Njihovo zajedništvo je u veri i Bogu. Tvoje i tvojih zajedničarenje je u mržnji. Zajedničarite tako što ga mrzite, zato se okupljate. Znamo čije je to okupljanje. Sad to znaju svi jer te svi sada vide.
Zato što ste ti i tvoj purpurni iz majbaha takvi kakvi ste, zato je i Spasovdanska litija prošla samo sa uniformama bez naroda. Nije da narod ne želi ili neće, naprotiv, narod je željan bogosluženja i Božije ljubavi baš kao što je željan slobode i pravde, nego vas prepoznaje. I opet je dobro. Narod se vratio Svetom Pismu i Hristovom učenju i svoje pouke i poruke uspešno nalazi sam.
A ti, ako već voliš scenske igre vrati se na lektiru. Pusti predstave iz Kirovog Hrama, vrati se na kinematografiju. Seti se, pogledaj ponovo dijalog Ivana Drena i Marka Drena: „Ako preteraš, brat će da te spali,…“. Rekao je, baš zbog takvih kao što si ti, i Marko Dren Dedi: „Nemoj da preteruješ“ dok Deda u filmu radi po narodu to što i ti radiš u stvarnosti po narodu decenijama. Pitaj reditelja šta je sa tim hteo da kaže, valjaće ti. Nisi ti gospodar našeg vremena, džaba vraćanje sata. Mogu da se šalim i da se smejem sa tvojim pokušajima da dosegneš Melhisedeka, čak i tu nakaznu izopačenu verziju ovog svetog čoveka koju ti želiš za sebe, ali ne bi imalo smisla. Ti taj broj juriš jer si se razdušio, ne bi me razumeo. Melhisedek je bio prvosveštenik, spoznao je Istinu, živeo je Istinu, vazdignut zbog svoje vere i pravednosti, Avramov desetak je predao narodu, ne sebi a i kralj je bio. Na mestu njihovog susreta nikao je Jerusalim. Nije imao zemaljskog oca i majku, on nema početak i kraj i zbog svega toga on je sveštenik zauvek i groba se svoga odrekao. TI,… odrođen od Boga, isporođen iz oca laži, nepravedan, izopačen. Sve za sebe grabiš, narod ne poznaješ, čoveka ne vidiš, laž izgovaraš, krivo se kuneš, pravednike optužuješ i krv prizivaš, za sebe si kriptu već spremio.
Zato sada moramo ovako Bulovi Bulovu, nemirko, nemirko.
Čitaj zato ovo tri puta ako smeš i prati šta ti se dešava. To što ti se dešava, to si ti i to te čeka. A to šta si ti, znao je i onaj ko te je odabrao a ti ne znaš ko te je odabrao, samo možeš da pretpostaviš zašto te je odabrao. Gledao je kako si još kao dete shvatio da nešto u tebi iritira svu drugu decu, nešto zbog čega se i odrasli pored tebe uznemire i to, nešto, ti si rano počeo da zloupotrebljavaš. Svidelo ti se. Poželeo si da vladaš. Tako si ti to video.
Tako, izabranom, vrata su se ređala po redu. Ti si to video kao uspeh.
U to vreme nisu samo komunistima trebali pukovnici u mantijama. Ima i strašnijih armija od komunističkih.
I da bi čitaoci znali koja su vrata u tvom slučaju majka svih tvojih vrata od tvog detinjstva, nakon svega ovog slikovitog što smo pomenuli od tvoje karijere, preći ćemo na tvoj hramovski staž. Seti se,…
Hteo si da preko vremena i potrebe u Srbiju dovedeš kardinala i obratio si se za pomoć inženjeru. Inženjer je pre toga objasnio da će Srbija da dobije kardinala i da tu priču ispred crkve vodiš baš ti. Tražio si podršku, tražio si pomoć a inženjer te je odbio. Sećaš se šta ti je rekao: „Ti si u poslušanju prema stolici, ja nisam“. Znamo na koju stolicu je inženjer mislio. Nije ti bilo prijatno, blago rečeno, pa si najbolje što si mogao i odgovorio: „Pa to nije bratski“. Inženjer ti je onda objasnio: „Ja sam majstor, ti nisi. Obrazovanje ti nisam plaćao ja, nego stolica, više si proveo po njihovim hramovima nego što si bio kod nas“. Seti se tih par stranaca koji su bili tu kada ti je to rekao, Isakov rođak iz ambasade, Karlos iz Španije, Velibor koga i sada gledaš,… I svi su znali o čemu inženjer govori i svi su ti tada rekli da si preterao. Na kraju ti je inženjer rekao: „Zasluži tu crkvenu titulu, jer vi taj razgovor oko pripreme kardinala možete da odbijete, samo vi tu hrabrost nemate,…“. Od tada je prošlo više od 15 godina a Srbija je, zahvaljujući tebi, dobila kardinala.
Brojne su kripte koje si ti posetio. Brojni su podrumi koje si obišao ali ti podrumi su tvoja tamnica a ne tamnica naroda. Oni tebe obavezuju, oni su ti dvore dali a ti znaš šta su zauzvrat uzeli. Da bi vladao pristao si da robuješ. Večno. To je tvoj izbor. Narod sa svim tim nema ništa.
Možda ti niko nije rekao, ne dirajući u tvoju ljubav prema stolici, ali opus caementicium jeste trajan ali nije večan. Nije ni najstariji a neće biti ni najdugovečniji. Zna mu se početak a zna mu se i kraj. U večnosti i sav rimski cement je samo besmislena prašina.
I eto, opet si se osilio. Sada pretiš studentima da ćeš da im ukineš pravo na školovanje, da ćeš da im uskratiš blagoslov. Pretiš, ucenjuješ, podmićuješ, napadaš,… Ti bi da dođeš pa da ih napadneš a oni nisu tu da bi se branili. Znaš li kome se oni obraćaju za pomoć? I eto, zahvalni su ti. Da nije bilo tebe takvog nikada ne bi tako mladi i tako snažno shvatili šta je to Hristova pomoć i čvrsta vera. Zato postojiš, fariseju. Zato si tu. I vidiš da nisi makao dalje od primitivne psihologije, nikada nisi razumeo stanje vere a kamoli poverenje u Boga.
Mogao je ovaj tekst da bude napisan i ranije jer si ti i ranije bio takav kakav si danas ali sad mu je vreme. Pre rekonstrukcije uvek ide raspoznavanje i gle, prepoznade vas narod i prepoznaše vas studenti.
Sada sve tvoje ucenjene vladike i parosi besomučno zovu studente Bogoslovskog fakulteta iz cele Srbije i sada ih u tvoje ime ucenjuju, prete im izbacivanjem iz studentskih domova, ukidanjem stipendija, izbacivanjem sa fakulteta, nazivaju ih pogrdnim imenima i ponižavaju ih… Neka. Pokazaše se ko su, kojim se nedelima služe i kome pripadaju.
Studenti su u pravu!
A vi, budući bogoslovi Srbije, ne plašite se. Vi ste već pobedili. Kao i svi ti divni budući lekari, pravnici, mašinci, inženjeri, umetnici,… Svi ste vi već pobedili. Ti koji vam prete i koji vas ucenjuju pali su na mnogo važnijem ispitu nego što je bilo koji fakultetski ispit. Džaba vraćanje časovnika unazad, tako se vreme ne obrće. Mladost će svakako pobediti sve te ofucane siledžije. Uostalom setite se Jesenjina, kada je on spoznao to što i vi učite sada, rekao im je: „Nemam ja šta da naučim od vas, ćelavi simbolisti, samo vi možete da učite od mene,…“.
Da imaju zrno obraza i imalo časti pokajali bi se i sada bi oni učili od vas. Ali neka njih njihovom izboru, vi ste važni.
Zato, kad god se ponovo osiliš, seti se šta je tvoj Mefistofeles rekao Faustu: „I na štule da se popneš, onoliki si koliki si,…“.
A ti znaš koji geometar je tebi već meru uzeo.
Deci ne preti i zlo ne čini!
Ovaj članak je preveden na nemački jezik. Verziju na nemačkom možete pronaći na drugoj strani.