— Пише Бранко Вељковић —
За уобичајене излазне стратегије сада је већ касно. Сви те сада виде као проценат у наплати. Неки те рекетирају и они су поштенији, други се већ одавно пребацују у неке друге колосеке, ти су по карактеру слични теби, њих треба да се бојиш па их се зато и бојиш. А ти, не постојиш. Наслов је порука за писмене са места које ти не познајеш и та порука је врло утемељена а ти је схвати како год хоћеш. То стварно више није важно.
Избора ће бити и ти ћеш изгубити.
И толико о теби за тебе овај пут.
Сада, за мог пријатеља Јевгенија, доктора, који зна да у Србији нема обојене револуције али воли да се шали.
Једна од прича коју сам ти обећао и ево је. Јер знаш, Јевгениј, реч је реч и необично је важно да је поштујемо, то нас чини и разликује од њих…
Када су ђедови руске царевине, а које упућени у твојим крајевима воле да зову очевима совјетске империје, стварали совјетски део времена и простора, поред свих осталих улога за јавну позорницу им је требао и неко ко ће бити запамћен као неприкосновени шеф моћног обавештајно-безбедносног апарата који је за тај ток тада био потребан. Поред поколења и милиона сатрудњика био им је потребан и један човек специфичних способности. Примерено послу, наравно. Одабрали су – Дзержинског, Феликс Едмундович. На позив који се не одбија, пред тихе је дошао помало збуњени Дзержински. Саопштен му је задатак који је предвиђен за њега. Дзержински, без разлога да пред њима крије страх и изненађење рекао им је: „Али ја сам само редитељ,…“. „Па то нам и треба,…“, речено му је кратко. Тако је Дзержински постављен за шефа свемоћне тајне полиције у стварању. Тако је настао „гвоздени Феликс“. Тако бирају кадрове они који разумеју велики ток.
Добри мој Јевгениј, уважени докторе, на крајевима спектра, рећи ћемо илустрацији прилагођеним речником, налазе се ентитети. Један је Отац свега видљивог и невидљивог а други није отац ничега и никога сем лажи. Дакле, по логици коју толико волиш, и пред једним и пред другим лагати је бесмислено. Онај који нас је стварао, он нам је знао нутрину и пре него што смо рођени. Њега мисли да може да слаже само обневидео, а једном таквом ћу данас да посветим овај текст. Онај други је отац лажи, он лаж разуме на начин како је човек не може разумети нити треба то да покушава. Човек не треба да се бави разумевањем свих тих лажи у бесконачном броју које нас окружују а још мање разумевању безбројних лажова већ само да пригрли Истину и да је живи. Ето снаге, Јевгениј, ето и решења.
Сети се предавања на оном лепом Универзитету – на сваком броду се налази бар по један капетан лађе који временом умисли да је господар Волге,… Бродови онда плове и нестају а Волга и даље тече. И ко је онда власник недогођеног, Јевгениј, капетани бродова или зналци тока?
Велики ток, Јевгениј, велики ток.
Дакле, за велике шефове којекаквих служби и службица довољно је бирати оне који умеју да режирају. Нема Истине у њиховим трагањима. За Истину нам није потребна никаква служба, Богу хвала. Зато, када Истина говори, службе и службеници су немоћни, сем да јој се приклоне. То ти је сада, Јевгениј, оно што се дешава у Србији. Тако запиши,… У Србији сада говори Истина!
Зато, те Истине ради, данас пишем о једном бестијаном лажову. По професији он је – фарисеј.
Зваћемо га Немирко Булови Булов.
На маргини града, ван главних улица и свих тих факултета са, Богу хвала, великим бројем студената, одиграва се борба између мале групе посвећених студената и свих. Они уз себе имају Истину а против себе имају – све сем Бога. То „све“ предводи један асиметрични садиста, пуки силеџија по карактеру. Запамћен је по марифетлуцима са манастирским добрима, лажним сведочењима, немилосрдности у скупљању харача, прогону колега професора са Богословског факултета, листама „подобних“ и „неподобних“,… Сујетан, перфидан, лошенамеран, склонио је све који су били бољи од њега. Много бољи.
Немирко Булови Булов, сада теби пишем.
Можемо нашироко, али сећаш ли се својих раних радова. Сада не мислим на радове из подрума, мислим на твоја дела. Причa народ одавно да ти се свидела идеја да будеш први патријарх непостојеће војвођанске цркве о којој ти сањаш па си у раним данима почео да разједињујеш народ. Сећаш ли се, има томе више деценија, како си дошао у Сириг. Нова црква се зидала а тада се још знало како се зида црква за народ. Свако је донео шта има. Неко цигле, неко греде, неко мистрије, неко цемент. Сабор верујућег народа сазидао је даровима цркву за сабор вере. Тада још увек црквена зграда није била инвестиција криминалаца и политичара покајника већ жеља народа узидана у камен. Тада су цркве још увек биле цркве а не храмови и крипте. И народ је жељно чекао владику. Дошао си и поздравио их са: „Добар дан браћо Херцеговци“. Било је ту народа из целе Србије и тадашње Југославије а ти си намерно поздравио само једне. Семе раздора од тог твог семена зла. Препознао и прозрео те и тада народ, јер није ти то било први пут, а у име свих пришао ти је чика Недељко Крстић. Пљунуо те је у лице. Сећаш ли се и шта ти је рекао: „Ти ниси наш Владика, ти нас делиш на херцеговце, босанце, војвођане, србијанце…“. Окренули се разочарани људи и на отварању цркве остаде само шака од тебе уплашених.
И од тада до сада ти се народа гнушаш а волиш „отмена“ друштва, уздижеш се а ти ту висину немаш. На славе са скиптаром идеш и врх стола захтеваш. А интарзије само у злату волиш, тисовог крста се гадиш. Гледа народ и тебе и твој прескупи скиптар који носиш и тражи обележје православно, али такво обележје са тобом не хода. Нема га.
Опседнут си златом и сребром и одлично се у племените метале разумеш, народ каже, мало чудно за свештено лице. Мислиш да имаш моћ,… Чест си гост оне Кирове гробнице усред Новог Сада и радујеш се представама где се Србија и Срби унижавају.
Кад си заузео владичански двор прво што ти је засметало била су деца! Сметала ти је дечија граја па си наложио да се Змајеве дечије игре одмах изместе и по твом налогу тако је и учињено. Владика коме смета дечији смех! Тада ти је сметао смех основаца а данас ти смета смех младих студената. Смета ти младост Србије, мрзиш је.
А тај смех, те свете младости Србије, донео је да је у протеклих шест месеци стопа самоубистава у Србији пала за 40%, цео свет грца у порасту свих тих болести а број неизлечивих болести је у Србији значајно пао, смех младих је донео и да се повећао фертилитет целог народа јер искрен осмех одагна све полне девијације и враћа међу младе нормалне љубавне разговоре, млади се тако враћају породици. Зато је важно и да се сва та младост креће по целој Србији и то у што је могуће више праваца и ван линија и наказне геометрије јер тако се младост сеје и расејава, као што слободни ветар расејава семе и онда цела Србија продише а сви смо сведочили колико је до свега овога што се сада дешава била загушена, отрована, колико је до скоро све било болесно.
Сада се види и ко болест осмехом лечи а ко би да болест потраје док нас све не сатре.
Рећи ћу вам народе и да је захваљујући осмеху и снази младих значајно пао и промет медикамената за менталне болести, психостабилизатора али и опојних дрога. Истурени ешалон уличних дилера је већ без посла, ускоро ће средњи дилерски сталеж морати на улицу. Искрен осмех је исцелио народ, донео солидарност, донео је саборност, вратило се васпитање и поштовање међу народ. Кренуло се опет од куће до куће, људи се окупљају, говоре и не боје се. А кад нема страха онда се и свака наказна власт распада.
А ти, да умеш са народом да причаш видео би како је заживела спознаја да хијерархија чува јерархију, а јерархија бирократију и да у том тројству нема ничег светог. Биће да све то води иста сподоба.
Сећаш се како си када си заузео владичански двор одмах приступио реновирању двора, јер старо здање није било достојно твоје величине. Тада си дао налог да се онолике иконе, сачуване из свих времена наших и руских, и којечијих побацају у контејнере за ђубре. Говорио си да ти то ђубре не треба у твом двору. Па није то твој двор био ни тада а није ни сада,… А иконе су од KAT IKONAS – по икони, а Икона је Исус Христ а ми смо као икона, по икони… Христ је слика Бога а ми смо по слици Христовој. И кад тако бацаш иконе у ђубре знаш ти добро шта одбацујеш.
Теби смета и споменик побијеним у новосадској рацији, смета ти да се на стратишту направи меморијални центар са пописом жртава јер ти Србију видиш као своју територију па ћеш да се питаш и за то хоће ли побијени имати право на обележје, право на име и презиме. Кад им укинеш право на име ти би желео да им укинеш и право да су икада живели, постојали и да су страшно пострадали. У твом разумевању тако се долази до амнестије за убице, јер ако нема жртава онда ваљда није било ни убица.
У том маниру све чиниш што је до тебе и да Јасеновачко страдање умањиш, поништиш, као да се није десило. Од милион страдалих сада би да сведеш на десетак хиљада. И њима би да ускратиш право на име и страдање страдалника. Опет, амнестија убица и крвника кроз негирање жртава.
Зато ти с годинама очи похлепе врљају. Било је то благо док си био млад а онда је постајало све видљивије и видљивије. Читаш узастрану а мисли и карактер су ти још грђи од те стране. Видиш како сада све избија.
Е видиш Булови Булову, зато постојиш. Да људи то виде и то баш студенти богословског факултета. Они виде. Они препознају. И шта чине?
Студенти Богословије су са својим будућим стадом, са својом браћом и сестрама и боре се за Истину! Моле се за народ, за Србију а моле се и за тебе и у тој својој молитви моле се да се ни мислима ни делима о Бога не огреше. Ти њих прогониш, сотониш, бацаш на њих и народ клетве, ритуале над њима спроводиш, називаш их терористима, а они се за тебе моле! Христ је у њима и са њима. Послушали су, позвали су онога ко је рекао да буде позван када на тебе и такве као ти наиђу. И гле, побеђују! Знаш ли ко је онда са студентима и са народом?
Пустили су млади људи да змије сикћу и да се окрећу једне на друге. Жучна уста у жучна уста ускачу а младост се младости радује. Као да знају, као да им је неко рекао ко је тебе оно давно једном излечио и ко ти је тај траг оставио да би могао да те препозна за целу вечност.
Ето, и они и ти и сви ми сада свему томе сведочимо!
Благутробиље твоје нису хлеб и вино, покора и добра жеља, благутробиље твоје није највећа врлина јер ти не уподобљаваш Богу. Ти Христа не видиш као спаситеља. Ти човека не волиш. Ти човека не тешиш, ти га проклињеш, ти младост не гајиш, ти јој претиш, ти не двориш онемоћале, ти их сатиреш. И знам да знаш, благутробљен ће чути глас кад глас дође по нас у Дан Уздарја,…. Знам и да знаш да ми знамо које речи ти чекаш,… И чије. Слагали су те,… слагали. Нема трајања у прашини. Покај се, док још можеш,… Ја ти то желим и студенти ти то желе!
Волиш да мислиш да си интелигентан, нешто као овај „зато што сам паметан“, па испред себе гураш несрећног пурпурног мајбаха, Давида од Крушевца без сна и којекојe још. Пурпурни баца анатеме по народу у твоје име а посрнули Давид мешетари по цркви за твој рачун. Али не иде то тако. Не иде. Можда и Давид не жели да се снага великог тока изненада усмери на Крушевачке подруме. Ту би испливале и убице и наручиоци убистава, бивши и садашњи службеници, бизнисмени крвавих руку, министри без мирног сна и партијаши који се боре за опстанак својих партија. Све комшије и примерни грађани. Тишина је ипак мудрија.
Чуо сам ти мисли и када си поверовао да си баш ти црни патријарх Србске Цркве. Јел’ да да јеси?
А заборавио си које је време. Сада се мисли праведника тренутно у опипљиво преучине и све тренутно делује.
Бићеш запамћен и по томе како те је видео и шта ти је рекао почивши патријарх Павле: „Срећом па сте се заветовали на сиромаштво, иначе бисте у патријаршију долазили хеликоптером“. И њега си патолошки мрзео, јер код тебе је све патолошко и чекао си да занемоћа па да измолиш за господарство.
Сада би да склониш најбоље, сада би да склониш студенте Богословског факултета. Претиш да нећеш да им даш благослов да се баве професијом за коју се школују! Благослов не припада теби. Благослов је од Бога а не од фарисеја. Благослов се не наплаћује, не изнуђује. Благослов је већ ту за свакога ко се радује Истини и бори се за њу. Зато је разумљиво да је из твог и угла свих самозваних свако ко говори и бори се за Истину – терориста.
Ти и твоји заједничарите у мржњи, а студенти Богословског факултета у вери и љубави. Њихово заједништво је у вери и Богу. Твоје и твојих заједничарење је у мржњи. Заједничарите тако што га мрзите, зато се окупљате. Знамо чије је то окупљање. Сад то знају сви јер те сви сада виде.
Зато што сте ти и твој пурпурни из мајбаха такви какви сте, зато је и Спасовданска литија прошла само са униформама без народа. Није да народ не жели или неће, напротив, народ је жељан богослужења и Божије љубави баш као што је жељан слободе и правде, него вас препознаје. И опет је добро. Народ се вратио Светом Писму и Христовом учењу и своје поуке и поруке успешно налази сам.
А ти, ако већ волиш сценске игре врати се на лектиру. Пусти представе из Кировог Храма, врати се на кинематографију. Сети се, погледај поново дијалог Ивана Дрена и Марка Дрена: „Ако претераш, брат ће да те спали,…“. Рекао је, баш због таквих као што си ти, и Марко Дрен Деди: „Немој да претерујеш“ док Деда у филму ради по народу то што и ти радиш у стварности по народу деценијама. Питај редитеља шта је са тим хтео да каже, ваљаће ти. Ниси ти господар нашег времена, џаба враћање сата. Могу да се шалим и да се смејем са твојим покушајима да досегнеш Мелхиседека, чак и ту наказну изопачену верзију овог светог човека коју ти желиш за себе, али не би имало смисла. Ти тај број јуриш јер си се раздушио, не би ме разумео. Мелхиседек је био првосвештеник, спознао је Истину, живео је Истину, ваздигнут због своје вере и праведности, Аврамов десетак је предао народу, не себи а и краљ је био. На месту њиховог сусрета никао је Јерусалим. Није имао земаљског оца и мајку, он нема почетак и крај и због свега тога он је свештеник заувек и гроба се свога одрекао. ТИ,… одрођен од Бога, испорођен из оца лажи, неправедан, изопачен. Све за себе грабиш, народ не познајеш, човека не видиш, лаж изговараш, криво се кунеш, праведнике оптужујеш и крв призиваш, за себе си крипту већ спремио.
Зато сада морамо овако Булови Булову, немирко, немирко.
Читај зато ово три пута ако смеш и прати шта ти се дешава. То што ти се дешава, то си ти и то те чека. А то шта си ти, знао је и онај ко те је одабрао а ти не знаш ко те је одабрао, само можеш да претпоставиш зашто те је одабрао. Гледао је како си још као дете схватио да нешто у теби иритира сву другу децу, нешто због чега се и одрасли поред тебе узнемире и то, нешто, ти си рано почео да злоупотребљаваш. Свидело ти се. Пожелео си да владаш. Тако си ти то видео.
Тако, изабраном, врата су се ређала по реду. Ти си то видео као успех.
У то време нису само комунистима требали пуковници у мантијама. Има и страшнијих армија од комунистичких.
И да би читаоци знали која су врата у твом случају мајка свих твојих врата од твог детињства, након свега овог сликовитог што смо поменули од твоје каријере, прећи ћемо на твој храмовски стаж. Сети се,…
Хтео си да преко времена и потребе у Србију доведеш кардинала и обратио си се за помоћ инжењеру. Инжењер је пре тога објаснио да ће Србија да добије кардинала и да ту причу испред цркве водиш баш ти. Тражио си подршку, тражио си помоћ а инжењер те је одбио. Сећаш се шта ти је рекао: „Ти си у послушању према столици, ја нисам“. Знамо на коју столицу је инжењер мислио. Није ти било пријатно, благо речено, па си најбоље што си могао и одговорио: „Па то није братски“. Инжењер ти је онда објаснио: „Ја сам мајстор, ти ниси. Образовање ти нисам плаћао ја, него столица, више си провео по њиховим храмовима него што си био код нас“. Сети се тих пар странаца који су били ту када ти је то рекао, Исаков рођак из амбасаде, Карлос из Шпаније, Велибор кога и сада гледаш,… И сви су знали о чему инжењер говори и сви су ти тада рекли да си претерао. На крају ти је инжењер рекао: „Заслужи ту црквену титулу, јер ви тај разговор око припреме кардинала можете да одбијете, само ви ту храброст немате,…“. Од тада је прошло више од 15 година а Србија је, захваљујући теби, добила кардинала.
Бројне су крипте које си ти посетио. Бројни су подруми које си обишао али ти подруми су твоја тамница а не тамница народа. Они тебе обавезују, они су ти дворе дали а ти знаш шта су заузврат узели. Да би владао пристао си да робујеш. Вечно. То је твој избор. Народ са свим тим нема ништа.
Можда ти нико није рекао, не дирајући у твоју љубав према столици, али opus caementicium јесте трајан али није вечан. Није ни најстарији а неће бити ни најдуговечнији. Зна му се почетак а зна му се и крај. У вечности и сав римски цемент је само бесмислена прашина.
И ето, опет си се осилио. Сада претиш студентима да ћеш да им укинеш право на школовање, да ћеш да им ускратиш благослов. Претиш, уцењујеш, подмићујеш, нападаш,… Ти би да дођеш па да их нападнеш а они нису ту да би се бранили. Знаш ли коме се они обраћају за помоћ? И ето, захвални су ти. Да није било тебе таквог никада не би тако млади и тако снажно схватили шта је то Христова помоћ и чврста вера. Зато постојиш, фарисеју. Зато си ту. И видиш да ниси макао даље од примитивне психологије, никада ниси разумео стање вере а камоли поверење у Бога.
Могао је овај текст да буде написан и раније јер си ти и раније био такав какав си данас али сад му је време. Пре реконструкције увек иде распознавање и гле, препознаде вас народ и препознаше вас студенти.
Сада све твоје уцењене владике и пароси бесомучно зову студенте Богословског факултета из целе Србије и сада их у твоје име уцењују, прете им избацивањем из студентских домова, укидањем стипендија, избацивањем са факултета, називају их погрдним именима и понижавају их… Нека. Показаше се ко су, којим се неделима служе и коме припадају.
Студенти су у праву!
А ви, будући богослови Србије, не плашите се. Ви сте већ победили. Као и сви ти дивни будући лекари, правници, машинци, инжењери, уметници,… Сви сте ви већ победили. Ти који вам прете и који вас уцењују пали су на много важнијем испиту него што је било који факултетски испит. Џаба враћање часовника уназад, тако се време не обрће. Младост ће свакако победити све те офуцане силеџије. Уосталом сетите се Јесењина, када је он спознао то што и ви учите сада, рекао им је: „Немам ја шта да научим од вас, ћелави симболисти, само ви можете да учите од мене,…“.
Да имају зрно образа и имало части покајали би се и сада би они учили од вас. Али нека њих њиховом избору, ви сте важни.
Зато, кад год се поново осилиш, сети се шта је твој Мефистофелес рекао Фаусту: „И на штуле да се попнеш, онолики си колики си,…“.
А ти знаш који геометар је теби већ меру узео.
Деци не прети и зло не чини!
Овај чланак је преведен на немачки језик. Верзију на немачком можете пронаћи на другој страни.