— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Увод није потребан, ми смо дубоко загазили у закључак наше приче, остала је само тачка.
Савет безбедности Уједињених нација је 17. 11. 2025. године усвојио Резолуцију 2803, која америчком председнику Доналду Трампу пружа међународни легитимитет за спровођење мировног плана за Газу. Тим планом, уз мандат СБ УН, Сједињене Америчке Државе су основале Савет/Одбор за мир и доставиле списак држава које ће позвати на учешће. На списку се нашло и тзв. Косово. Русија и Кина, уз образложење да желе да пруже пун међународни легитимитет америчком председнику, нису искористиле право вета.
Резолуција 2803 СБ УН, у члану 7, подразумева оснивање Међународних стабилизационих снага за Газу, па је тзв. Косово постало део међународних мировних снага под пуним мандатом УН.
Управо због тога, одлука СБ УН има шири контекст који се тиче и наше земље. САД сматрају да је Резолуција 2803 СБ УН „уважила“ тзв. Косово и да присуство истог у УН треба формализовати, позивајући се на Охридски споразум и форму разговора две државе о нормализацији односа након ратних сукоба. Режим је Охридски споразум прихватио и спровео, а тиме признао све елементе државности тзв. Косова, па изостанак реакције не чуди. Било какво дипломатско деловање уставокршитељског режима није се ни могло очекивати, јер Бриселски споразум обавезује Србију да не блокира пријем тзв. Косова у међународне организације, док је Охридски споразум то потврдио. Због те форме преговора, тзв. Косово не признаје Србију, чувајући позицију друге државе која има намеру да призна другу страну у некадашњем сукобу, али након свеобухватног договора. Наравно, таква позиција је спровођење сугестије политичког Запада уз пуну свест режима у Београду.
Медији у Србији и сви „стручњаци“ за геополитичке односе бомбардовали су нашу јавност тврдњама како Доналд Трамп оснивањем Савета/Одбора за мир игнорише и руши УН, са очигледним умишљајем да сакрију Резолуцију 2803 СБ УН, која америчком председнику даје пун мандат и међународни легитимитет да у Савет за мир и Међународне стабилизационе снаге позове државе које он сматра да треба. Као да је у питању свеобухватни савез свих друштвено-политичких чинилаца против сопствене земље.
Кад узмемо у обзир све наведене чињенице, поново долазимо до спознаје да је актуелна стварност последица, а да је узрок у 2013. години, када је режим уставокршитеља Александра потписао Бриселски споразум, чијим спровођењем су предате све надлежности Србије преостале након агресије НАТО пакта 1999. године. У годинама које су уследиле, режим је те надлежности, корак по корак, признавао као институције неког другог државног ентитета. Финализација је дошла Охридским споразумом, па су сви елементи државности тзв. Косова, од пасоша и личних карата до таблица, признати и користе се као валидна документа на територији остатка Србије.
Сви пласирани наративи о томе како нас не обавезују споразуми које је режим потписао, прихватио и спровео, падају у воду. Резолуција 2803 СБ УН руши све те намерно пласиране заблуде, јер је усвојена уз пуно сазнање о садржају документа од стране Русије и Кине, које су у наративу коришћене као адут који ће поништити све оно што је режим спровео, а широк друштвени спектар нечињењем прихватио.
У постојећем контексту, писање немачког Франкфуртера старо три године, о томе како је за режим у Београду прихватљив статус посматрача у УН за тзв. Косово, добија на значају. Статус државе посматрача у УН не подразумева право гласа, па ће тај моменат издајнички режим покушати да српској јавности представи као победу.
У овој епохалној катастрофи посебну језу ствара спознаја да је за овакав низ издаја Александар Вучић награђен орденом. Као да је постојала намера да се Јудини сребрњаци преточе у светосавски орден, да шљашти са груди оног који нам се у лице смеје, који је понизио наше наслеђе, а Завет бацио у глиб. Посебна врста луциферијанске перверзије.
Свака реч ће изгубити своју снагу уколико сопственим деловањем не покажемо да желимо преокрет у нашем односу према сопственој земљи.
Све ово што знамо, и оно што смо знали, а правили се да нисмо, мора довести до отрежњења и спознаје да уместо нас нико наше интересе неће бранити. Одговорност је већа, али у тој одговорности живи слобода. Без обзира на околности, променом режима огрезлог у издаји стичемо право да се за своје интересе боримо. То је почетак.
Уколико то не желимо, увек ћемо имати кафану као сатисфакцију, само овај пут уз припадајућу кокошку да кокодаче у лице док се јуначки пева.
Мора промена, мора преокрет.
Сијање без мрака у Србији постоји, оно је у уму и лепоти и снажније је од сваког мрака.
Спознаја о сопственом лицемерју је горак пут, али води до излечења.
Тако се поново рађа.
Живот има смисла само ако га живи слободан човек.
„Истина је кћи времена“1
- „Истина је кћи времена“ — Гелије (2. век н. е.), римски писац и граматичар, аутор дела Noctes Atticae („Атичке ноћи“). Латински оригинал цитата гласи: Veritas filia temporis. ↩︎