Hvala i Molim,
Molitva

— Piše Branko Veljković —

Kako se molite?

Dubina čina, obraćanje Bogu, šta je iznad ili ispred svega?

Kako molilac opredeljuje sam sebe u odnosu na Boga jedinoga?

U drevnoj tradiciji postoji jedna molitva čije poreklo vezujem za starozavetno učenje o spoznaji Jeremijinoj o opustošenom i osramoćenom Jerusalimu koji se „tuži i moli za pomoć“, jer „Glava među zemljama potpade pod danak! Jednako plače noću, i suze su mu na obrazima, nema nikoga od svih koji ga ljubljahu da ga uteši; svi ga prijatelji njegovi izneveriše, postaše mu neprijatelji“.

Iz veličine proroka Jeremije, savremenika pretnje vavilonske i velikog ropstva koje je usledilo, onaj koji je pozvao svoj narod da se vrati Bogu, ali ga je narod odbacio, izašla je jedna Molitva. I od sve muke i tuge zbog onoga što je video da sledi, Jeremija, kao utehu, kao put, besedi reči koje je dobio od neizrecivog: „Jer ja znam misli koje imam o vama, govori Gospod, misli mira, a ne zla, da bi vam dao budućnost i nadu“.

„… Misli mira, a ne zla, da bi vam dao budućnost i nadu…“

Čovek je milošću Božijom osnažen nadom te tako ojačan može da živi i preživi. Čovek u sebi ima razlog da slavi svaki novi dan i iz tog razloga, drevni je dao Bogu u slavu i narodima za pamćenje molitvu koja je važna zbog nečega što kao ljudi olako umemo da prenebregnemo. Drevni molitvodarac je hteo da spoznamo značaj jedne misli, jedne reči – hvala!

Zabeleženo ime ove molitve je „Ani Modeh“  – zahvaljujem!

„Modeh Ani I’fanecha, Melech chai v’kayam,

Shehechezarta bi nishmati

be’chemlah, rabbah emunatecha“.

„Zahvaljujem Ti se, živi i večni Care,

jer si milostivo vratio dušu moju u mene;

velika je vernost Tvoja“.

Otuda, redosled reči a ne samo njihovo značenje je ono što opredeljuje pun smisao i značaj ove Molitve.

Otuda, ispred „ja“ u ovoj Molitvi imamo jedno – „hvala!“

„… Zahvaljujem Ti se …“.

Razumevanjem dara koji svi imamo dok ovo čitamo, ispred „mene“ i ispred svakoga od nas, rečeno je jedno „hvala“. To „hvala“ je tu zato što uopšte ima „mene“. Ako živimo Hrista, monogeneza, u nekom momentu vremena jedinorođenog i prvorođenog, valja da pre svega što kažemo, pa i „ja“ uvek iskažemo zahvalnost! To „hvala“ onda znači da priznajemo i poštujemo Oca svoga, onog koji nas je sve stvorio, onog kome kroz Hrista želimo i da se vratimo. Zapravo, u punom smislu „Ani Modeh“ znači „zahvalan sam“ ali znači i „priznajem“.

U našem jeziku, baš logikom zahvalnosti, se na Hvala vazda odgovaralo sa – Molim! Pogledajte sada taj divni sklad iskrene zahvalnosti i nagrade koja odmah usledi u vidu – Molim. Iskreno Molim je zapravo još jedna iskrena Molitva! Molitva za onoga koji se zahvalio, jer obojica onda vide Oca zahvale i Molitve i raduju mu se! To je zapravo način kako u našoj svakodnevnici možemo bar na tren, odvojeni od materijalnog, doživeti taj prelaz transcendentalnog u imanentno i obratno, dakle taj fini pomak u svet duše i nakon toga to „meko“ vraćanje u realnost. I kao sve što dolazi od Boga i ovaj prelaz i toplina koju tada osećamo u grudima, je potpuno otvoren, vidljiv, jasan i čist. Bez ikakvih nedokučivih tajni, simbola, mantri ili besomučnog ponavljanja.

Ako ste se ikada pitali ili tragali za Božijim čudom – eto nam ga! U nama je!

Tako onda od čoveka koji sa sobom donese jedno Hvala i čoveka koji sa sobom donese jedno Molim nastaje jedna mala a istovremeno neizmerno velika zajednica dva Bogu ugodna bića koja su se bar za taj momenat, momenat jednog Hvala i jednog uzvratnog Molim, odrekli ličnog i stopili u opštežiće, svetu zajednicu rasterećenu ličnog. Ako opštežiće shvatate nešto šire, kao dom ljudi koji veruju i žive u zajednici, onda možete da odete i korak dalje i da shvatite gde je zapravo dom „Božije Molitve“. To je onda neko „mesto“ bez mesta, u nekom vremenu bez vremena, u kome se mestu i vremenu Bog povezuje sa svojim narodom. Zato u Isaiji čitamo o tome kako će i „tuđine koji pristanu uz Gospoda da Mu služe i da ljube ime Gospodnje, da Mu budu sluge, koji god drže Subotu da je ne oskvrne i drže zavet Moj, njih ću dovesti na Svetu Goru svoju i razveseliću ih u domu svojem molitvenom; žrtve njihove paljenice i druge žrtve biće ugodne na oltaru Mom, jer će se dom Moj zvati Dom Molitve svijem narodima“.

Pogledajte kako je rečeno … „Dom molitve!“

Eto odakle je Molitva, eto odakle je Molim. Iz Doma odakle je sve.

Čovek kada je u Zahvali i Molitvi može da se poveže sa tim svetim mestom, Domom, da ga oseti.

Zapravo, put od tog Hvala do tog Molim je u našim ušima i mislima jasan, ali znajte, taj put je izvan reči koje poznajemo. I koliko god razmišljali o tom putu, niko od nas neće stići negde gde već neko nije bio pre nas ali mi to ne možemo sada znati. Zato valja, kao i svaki put kad se prepuštamo Bogu da nas vodi sa željom da nas prihvati sebi, da razumemo da je to iskorak u pravcu onoga gde smo već bili. Otuda, zarad vremena koje jeste, to što se tada dešava nije nikakav proždrljivi Uroboros, nije krug, već nešto drugo. Liči na krug, ali nije krug. Otuda i vrtlog. Uroboros je zabluda, nastala zato da se čovek prevari i ubedi da van ovoga života postoji neka druga šansa, te da pokajanje može da sačeka. Takav čovek onda može da poveruje i da ga čeka neki drugi život da živi drugačije ili da grehe može okajati indulgencijom. Ko na tom putovanju nema jasan i neupitan orijentir zasigurno zaluta. Zato su svet preplavili lažnim orijentirima, lažnim prorocima, lažnim sveštenicima, tumačima i simbolima … sve zarad lutanja, sve zarad gubljenja. Jer, zapamtite, borba je za svaku dušu!

Jedini ispravni orijentir je sin Božiji, Isus Hrist. Zato je On put, istina i život!

Otuda, Hvala nije samo reč. Hvala je srž našeg duhovnog imunog sistema, sveprožimajući deo Molitve jer samo zahvalan čovek ume da se Moli. Takav čovek je spoznao da ima kome i za šta da bude zahvalan, te da ima kome i da se Moli.

Niko ne može da zna dokle ta zahvalnost onda doseže i ko joj se raduje. Jer na kraju, ili na početku, to je onda radost Oca kojega su se setili njegovi stvoreni sinovi. Jednostavno, ovom Molitvom ništa ne tražimo, ništa ne nabrajamo, ne žalimo se … samo smo zahvalni!

Zahvalni smo Bogu jer posle svakog sna „vraća moju dušu u mene!“

Budimo se živi!

Tako ta jedna, jednostavna, izreciva zahvala upali ono neizrecivo svetlo u nama koje onda osvetljava još jedan dan koji nam je dat.

Zato sam vam prethodnih godina i pisao o tome koliko je velik značaj izgovorenih hvala, molim, izvini i oprosti. Koliko je važno da nekome umemo da poželimo dobar dan.¹ Opet, neizrecivo je. Te četiri lepe reči onda oblikuju realnost po meri njihovog suštinskog značenja i divnog mesta odakle te reči potiču. Tako se gradi bolji svet. Iz tih reči onda izađu i postupci, činjenje, te onda svako od nas jasno spozna šta nam valja činiti jer Bog nas poziva i na pročišćenje i na činjenje.

Zahvaljujući studentima Srbija već 15 meseci proživljava svoje pročišćenje.

Kada se onomad, na 27. januar prošle godine, u Beogradu, na Autokomandi, okupio sav onaj svet na jedan dan, sa narodom sam proveo gotovo ceo taj dan. Ono što sam video i čuo bilo je divno. Stotine hiljada mladih ljudi se saživelo u te četiri lepe reči. Dakle, sapostojanje sa pristojnim je moguće! Ceo svet je to taj dan mogao da vidi u Beogradu. Oni duhovniji mogli su da osete šta se taj dan dogodilo van čulnog sveta.

Zato se od tada razžešćena ogavna politička mašinerija toliko ostrvila na sav taj mladi svet i narod koji se sa njima osaborio. Tačno je da je režim dao sebi zadatak da pocepa studentski pokret iz razloga ogavne, primitivne politike, ali je, zapravo, prvi cilj demonizovanog režima bio da studentski pokret isprlja, osramoti, potkupi. To je bio i ostao pravi cilj sveopšte kampanje koja je tada pokrenuta i nesmanjenom žestinom traje i danas.

Žele da u Srbiji zauvek unište Hvala, Molim, Izvini i Oprosti!

Žele da unište pristojnu Srbiju.

I eto vam onda odgovora na to ko se tu sa kim zapravo sukobljava.

Ljudi koji žive Hvala i Molim sa jedne, i kohorte dušebolnih nezahvalnika sa druge strane.

Zato je taj rat nepomirljiv. Beskompromisan.

Vlast ne poznaje – Hvala, vlast ne poznaje Molitvu. Vlast ne ume da se izvini. Vlast ne ume da oprosti.

Vlast veruje u laž, silu i prinudu. Tako se i ponaša.

Otuda je, u takvom svetu, moguće i da purpurni mantijaši zaključaju vrata hrama verujućem narodu! Baš to su učinili na Savindan, 27. januara 2026. godine kada su desetinama hiljada verujućeg naroda bezbožnici zabranili ulaz u hram koji pripada narodu. I svi Srbi znaju da je Savindan školska slava, da je to praznik dodeljen deci, učenicima i studentima još od 1840. godine, odlukom Sovjeta Knjaževstva Srbskog i sav narod sada zna da su bezumnici deci Srbije zabranili da na svoj praznik stupe u hram!

I to je moguće, jer ključar takvog hrama ne poznaje opštežiće, ne poznaje gostoprimstvo, ne poznaje zahvalnost. Takav ključar Boga ne poznaje. Takav ključar nije bratoljubiv, već srebroljubiv i vlastoljubiv. Takav ključar služi episkopima koji nisu episkopi naroda i Crkve Hristove već samo puki slugani demonske politike.

Zatvorili su hram pred verujućim narodom i decom na praznik koji pripada deci!

I sada, zamislite da oni kojim slučajem stvarno imaju moć da gvozdenim ključem zaključaju Božiju kuću?

Zamislite lekara koji bi pred bolesnim zaključao bolnicu, akušera koji bi pred porodiljom zaključao porodilište, narodnu kuhinju koju bi obesnik zaključao pred gladnima. E takvi bi i svom sinu, „ako ga zamoli za hleb, dali kamen”! E to su oni uradili. To im je bila namera!

Dok su to radili, znam da su se silno uznemirili. Što je dobro. Jer kad se demoni uznemire, onda pravednici znaju da su na dobrom putu.

Kad su takvi „duhovnici“ Srbije onda se ne treba čuditi što su ovakvi političari Srbije. Slično se sličnom raduje. Jedan maloumnik je prisvojio državu a drugi dušebolnik je prisvojio crkvu.

I to je sve moralo da se desi da bi narod uvideo, jer rekoh vam, bitka je za svaku dušu! Svaku!

Zato sve ovo što se dešava u ovom međuvremenu jeste strašno, ali parametri protoka vremena u ovom procesu nisu politički niti na njih politika može da utiče. Nešto drugo je u pitanju. Vreme je pretežno samo za mrtve stvari. Večnost smrt ne poznaje.

I opet, milošću Božijom, verujući narod nije ništa izgubio, jer srbski narod ionako nije narod hramova već narod crkve, a ključevi crkvenih vrata, Bogu hvala, nisu u rukama ljudi: „I tvoja će vrata biti svagda otvorena, neće se zatvarati ni danju ni noću, da ti se dovede sila naroda, i carevi njihovi da ti se dovedu”.

Tako su bezbožnici zaključali vrata jednog hrama, ali se onda cela Srbija premetnula u crkvu Božiju. I sada ključari slobodno mogu da ostanu tako zaključani u podrumu svoga hrama i da tu sačekaju onog koji im je i dao te ključeve. Sa njihovih praznoslovnih beseda odlaze i bogoslovi i laici. A izrodi bi sada da kazne sve one koji su ih prepoznali!

Zato su na Crkvenom sudu drakonski kaznili i prezvitera dr. Vukašina Milićevića, klirika Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, lišenjem svešteničkog čina, isključenjem iz crkvene zajednice! U istom maniru sprema se suđenje i drugim teolozima, pa i visokopreosvećenom Mitropolitu Justinu Žičkom, koji je duže vreme pod pritiskom režimske politike i crkvene politike. Očigledno je da su obe politike, i režimska i crkvena, sebe stavile iznad mišljenja i svedočenja verujućeg naroda. Zato se inkvizicija obrušila na optužene. I da bi suđenje bilo u skladu sa trenutnim stanjem u SPC, odluke u ime crkve potpisuje vikarni episkop Aleksej, koji sa svojih 80 godina i dalje ne može da se suzdrži od nakaznih poriva kada služi sa dečacima. Aleksej je za vreme svojih studija na PBF izbačen zbog pederluka. I taj Aleksej sada sudi teolozima SPC!

Inkvizitorski metodi umesto razmene mišljenja. Manir tiranina…

Takva krivica pred izrodima je nagrada pred Bogom i narodom!

Zato, Vukašin i Justin … Aksios!

Aksios, jer vernici još uvek određuju svoje pastire!

A ti purpurni … nauči … HRISTOS je glava crkve, a ne ti, narod je telo crkve, a ne ti.

Nauči i da je hipostilno zato što je ispod stupova i da hipostilno zapravo ne trpi svod. Traži horizontalnu gredu. Nije reč o proporcijama i elementima, već o tome da samo svod može da nosi krov. Jer svi smo ispod svoda, a krov je samo jedan. A u Srbiji stup ili stub šta je, objasniću ti kasnije. Hipostilno je Amonovo, a to što si ti prisvojio, neka ih ima i 118, je i dalje prebrojivo, a Božije je bezgranično. Nisi u Karnaku purpurni mantijašu, već si u Srbiji. Znaš ti odlično šta radiš. Srbsku crkvu satireš. A srbska duša i srbska crkva su jedini nacionalni spomenici koji su pretekli sve vekove. Sve ostalo su satrli uz pomoć takvih kao što si ti. Dva su zla oka u toj vašoj bezbožničkoj glavi. Jedno bi da satre srbsku crkvu, a drugo bi da satre srbsku državu. Iza tih očiju je naum demonski.

Ali, ni ključ, ni ključar, ni zaključani hram od kamena, nikada nisu bili prepreka da se verujući narod obrati Bogu.

Ovo izgonjenje naroda iz crkve nije slučajno. Sveto pismo nas opominje da još strašnije vreme dolazi: „Ovo sam vam kazao da se ne sablaznite. Izgoniće vas iz sinagoga; Ali dolazi čas kada će svaki ko vas ubije misliti da Bogu službu prinosi. I to će činiti, jer ne poznaše Oca ni Mene.“

Međutim, Molitva će opet pobediti!

Reći ću vam sada još nešto o Molitvi! Molitva je oružje pravednika, vernika. Ali valja se moliti direktno Bogu! Ne bilo kome ili bilo čemu drugom, već isključivo i direktno Bogu. To nam tako i sam Bog kazuje i na takvu molitvu nas upućuje: „Ovako, dakle, molite se vi: Oče naš koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje“ (Matej 6:9) i „Gospod je blizu. Ne brinite se ni za šta nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša“ (Filibljanima 4:6).

„Prostor“ između Boga i čoveka je najzloupotrebljavaniji prostor u ljudskoj civilizaciji. Taj „prostor“ su vazda hteli da popune kojekakvi srebroljubivi tumači i vlastoljubivi purpurni mantijaši u želji da verujućem čoveku otežaju ili čak potpuno oduzmu pravo i prostor za lično obraćanje Bogu. A kada u taj bogomdani „prostor“ između čoveka i Boga oni prevarno umetnu sebe i svoje izmišljotine onda se čovek udalji od Boga a oni zavladaju!

U primitivnoj zajednici prepoznaćete ih lako – za molitvu i obraćanje Bogu traže ili očekuju novac, a u svoje bogomolje umetnuli su prodavnice. Koliko je ovde prevara očigledna, to je u suptilnim duhovnim temama prevara teže uočljiva i mnogo opasnija. Jer obmana je kneževo najjače oružje.

Sveto Pismo svedoči da kada se verujući narod pomolio Bogu da je Bog poslao Arhanđela Mihajla da pokori bezimenog kneza od Persije, jedinog demona u Bibliji koji nema ime. Knez od Persije nije vladar sa skiptarom i krunom. On je onaj koji stoji iza od Boga odrođenih vladara sa krunama, zvanjima, nameštenjima, titulama. On stoji iza svekolike politike, oduvek. On je taj koji se grčevito bori za ovu planetu zbog svog sopstvenog opstanka. A Mihajlo nije umilni pregovarač. On je volja Božija, mač Božiji … Otuda, na nama je da razumemo. Ako se nekada nekome i učini da Bog ne čuje naše molitve, traba znati da molitve pravednika pokreću izuzetne događaje, koji događaji nisu vidljivi ljudskom oku i pojmljivi ljudskoj svesti. Tako se čoveku daje način da bude u milosti Božijoj, a da se pri tom sačuva od strašnih sila koje ne može da pojmi, „jer se ne borimo protiv krvi i tela, nego protiv vrhovnih poglavara, protiv sila, protiv kosmičkih vladara tame ovog doba, protiv zlih duhovnih sila na nebesima” (Efescima 6:12).

I Bog čuje svoj narod! Zato je za verujućeg čoveka ceo svet Božija skinija.

Zato nijedan čovek neće nikada moći da zaključa vrata Crkve Božije za drugog čoveka. To čovek može da učini samo sam sebi.

Otuda, njihov svet bez „hvala“ je zapravo svet bez Boga. Svet bez „hvala” je svet nadmenih, nezahvalnih, demonizovanih i njihovih slugana pod maskama. Slugani onda žive pod demonskim maskama, a mi nemamo obavezu da salivamo njihove demone i skidamo njihove maske. Te maske su način na koji oni provode svoje dane dok ti dani traju. Tako su izabrali. Oni su svesni da je njihovo pravo lice i njima samima gadno, zato nose svoje maske i kada spavaju ili kada međusobno opšte. Zato u njihovom svetu svako svakoga laže. Otuda oni traže lažna ogledala, jer se groze onoga što o sebi vide kad dođe red na prava ogledala. Zato ne mogu da izdrže pogled čestitog čoveka i beže od očiju nevinih bića. Otuda, dovoljno je da ih prepoznamo, prezremo i odbacimo. Od svih tih sa maskama onda imamo pravo da očekujemo da bar budu pristojni pokojnici i da svojom otrovnom mijazmom ne uznemiravaju bogougodan svet. Jer njihova smrt nije opravdanje, već stanje, a to stanje je njihov izbor. A „kome je smrt nevesta, tome je grob postelja!“

Neka ih…

Gledajte sada kako ide ta njihova zla transformacija, kako ih uzgajaju. Nezahvalnici su prvo bili nepristojni i lažljivi, pa kad su se osilili, onda su postali bezobrazni i drski. Nakon toga su postali nasilni i na kraju su postali izdajnici i ubice. Zato u njihovom svetu za novosadsko masovno ubistvo niko nije kriv. Takvi sebi mogu da dozvole da negiraju Jasenovačko stradanje, da narede prebijanje studenata i naroda ili da pokušaju da organizuju mučki napad na studente iz Novog Pazara. U takvom političkom glibu normalno je da jedan samozvani za svog protivkandidata nudi jedno prase. Glib se glibu raduje.

Nezahvalnici ne cene učenje, zato kupuju diplome. Ne cene rad, zato kradu. Ne cene Istinu, zato lažu. Nezahvalnici ne cene život, zato ubijaju.

Sada o onom stubu ili stupu od malopre. Obećao sam ti purpurni. Valja da znaš, jer ti si na tim istim stubama i krećeš se po istom pravcu, ali u drugom smeru od verujućeg naroda i studenata. Pošto si ti ljubitelj arhitekture treba da znaš da je stup ili stub vertikalni element i da ima svoju svrhu i logiku koja svrha prevazilazi puku dekoraciju. Vertikalan je baš kao i stuble, možda baš one Jeremijine. Tvoj smer je samo tvoj izbor i za taj izbor dobio si ono što si tražio, ne mešaj narod u to!

Studenti Srbije su sada naši stubovi, naši životvorni stolpnici. Mladi ljudi koji stoje nasuprot nevoljama, nepojmljivim pritiscima i istrajavaju. Reč stolpnik je od naše drevne reči stub, a onda se to dalje orečitvorilo u druge reči poput reči – sto. Sto, kao nešto stameno, utemeljeno, čvrsto u svojoj nameri i otporno na nevolje i nenadana opterećenja. Od te reči nastade i naša reč – stupe ili stube, iako smo za stube prisvojili jednu tursku reč – merdevine. Od toga – stupe ili stube – govorilo se i da zakon stupa na snagu, a vladar stupa na presto. E, uz te stube, neki se penju, a neki silaze. Za vreme velike podele kojem vremenu ćemo uskoro da svedočimo, svako će za svakoga videti šta je odabrao. Pristojni ljudi će svako Hvala da pretvore u Molim, a Molim u Molitvu, a oni drugi će svoju nepristojnost da pretvore u nasilje. Molitvene će da štiti Bog, a ovi drugi će pokušati da štite jedni druge. Zato i posle godinu i više za novosadsko ubistvo niko nije odgovarao. Ubice su na slobodi, jer ih štite druge ubice.

Studentima Srbije…

Kad bi samo znali koliko ste već pobedili!

Zapamtite! Nikome ništa ne dugujete. Ako neko mora da pita šta ste postigli, onda taj što pita nikada neće shvatiti šta ste postigli. Nešto slično je rekao Luj Armstrong ali za muziku svog života: „Ako morate da pitate šta je džez, nikada nećete znati šta je džez“. Kad god i ko god pokuša da vas uvuče u prljavo politikanstvo, teške teme i mračne slutnje, pozovite se na ono na šta ste se pozivali od početka – USTAV REPUBLIKE SRBIJE! Jednostavno, neka se razbiju o suštinu društvenog uređenja, pravne nauke i pravnog činjenja sa svim svojim gnusnim političenjima. U ovom svetu, svi znamo kakvom, Ustav je odrednica koja još uvek treba da određuje sve. Ustav je odrednica koja prepoznaje sve odane građane Srbije ali i sve izdajnike države i naroda. Ovakvim jasnim određenjem definisali ste ceo proces čak i u odnosu na one među vama koji nisu razumeli značaj jasne forme u ovom procesu. Tako ostajete ono što jeste, ono od čega ste krenuli u početku, nešto što je sveprihvatljivo a istovremeno iscrpljuje svako lično ili sitno.

To što se kojekakve službe i partije utrkuju da sami sebi prikažu kako su „probušili“ i „premrežili“ studentski pokret je jedno potpuno besmisleno naklapanje. Verujte mi, njima je samo ostavljen utisak da su tako nešto uradili. Tako je to moralo da bude, nije do vas. Onima koji razumeju sve domete onoga što se dešava u Srbiji proteklih meseci potpuno je jasno koliko su sve te „službene“ aktivnosti besmislene i trivijalne. To ne znači da „oni“ nisu tu, već da to što su „tu“ ne može baš ništa da promeni.

Vi samo budite sve ono što se bili do sada – plemeniti, budite rodoljubivi, pravdoljubivi, budite sve ono što režim nikada nije bio i govorite samo istinu. I ništa istini ne treba da dodajete jer „sve što dodate istini oduzima od istine“.

Budite kao vaša koleginica Minja Đelkapić, student, koja je kazala ovako:

„Evo, samo da ponovim šta sam čula od jednog oca šta je rekao: „da je sloboda ono kad kažeš ne želim nešto, a ne hoću sve!“. To je ropstvo, a sloboda je – ne želim nešto. I to je suština naše borbe, da se ja suprotstavim ovom režimu i ovom sistemu i da kažem: „E, ja ovo ne želim. Ne možeš da me uceniš“. To je moja sloboda. A ja očekujem da ne samo da mi studenti kažemo, eto, kad me pitaju – šta će sada studenti? Hajde vi malo da se uključite. Hajde sad vi, vi ste stariji, iskusniji, hoćemo mi vas da poslušamo. Probudili smo vas iz tog celog bunila, mrtvila, što ja kažem, hajte sad vi nas povedite. Evo, ja sam opet emotivna, al’ to je onaj momenat kad nam roditelju kažu: „Deco, idite iz ove zemlje“. A to za nas, mislim, šta da kažem…? Kao neko ko se obrazuje ovde, ko uči o svojim velikanima, ko ima takve profesore, ko ima takve prijatelje, takve roditelje pre svega, i tebi neko kaže iz najbolje namere, ne da te otera, nego kaže: „Bežite odavde. Bežite, ovde nema budućnosti“. I onda se pojavi ovaj eliksir mladosti i kaže: „E, ne može tako! Ovde je malo i moja zemlja“! Evo mi, tokom tih šetnji, tokom tih šest šetnji, taj „paralelni univerzum“, ja sam po prvi put videla naše očeve kako plaču! Znam za majke i da umese i da zagrle i poljube, ali oni, kad vidiš ta uplakana muška lica…! Mislim na našem Balkanu, to, muškarac ne plače, a ja kad ga vidim da on plače, a kaže: „Deco, deco…“. I kad nas zagrle i daju sve od sebe, znači bukvalno ovako – na dlanu srce… evo ja kažem i ovih dana šta se sve dešava, da ja samo sedim kod kuće i plačem, izađem, pa odem na fakultet, pa plačem… mislim, stvarno, sve doživljavam i mislim da bi generalno ovo sve mnogo brže bilo završeno da apsolutno svako od nas stane, uđe u te tuđe cipele i kaže: „E, i mene ovo boli“. A ne samo: „E, dobro, šta ćeš“. Naravno da je bilo i onih koji su ucenjeni i baš zbog toga, zbog tog straha je naš narod – ćuti, trpi, ćuti, trpi… E onda smo mi došli i kaže, šta da trpim? Neću da trpim, od koga, šta da trpim? Jel’ ovo demokratska država ili nije? Ali, tog prkosa, tog inata što je u našim genima, što je u našem poreklu, a i tog ponosa, kao, e, šta su radili, bre naši preci, naši junaci, sad ja ovde da se povijem, da moja kičma bude savitiljiva? Ne, nema ništa od toga. Jel’ se sećaš šta smo ti rekli moje društvo i ja kad si nas srela u Mrčajevcima? I ovako, kamera, a mi sa onim pečenjem, „da ste vi neko“… A mi se ovako pogledali, mi Čačani ponosni, pa mi i jesmo neko! A to sad, evo, da obrazložim zbog čega smo mi tako rekli, zato što ja mislim da smo došli u ovakvu političku i društvenu situaciju baš zbog toga što je svako od naših starih mislio da je niko. Šta će moj taj jedan glas na izborima da znači? Šta će moje prisustvo da znači? Značiće! I onog momenta kad, evo, ja smatram da sam neko i da je moja generacija neko i zato smo ustali. Smatram da i vi treba da shvatite da ste neko i da itekako vaš glas, vaše prisustvo, vaša reč, znači!“.

„… Smatram da i vi treba da shvatite da ste neko i da itekako

vaš glas, vaše prisustvo, vaša reč, znači!…“

I kao što rekoh i napisah svuda čim sam je čuo – ova devojka voli Boga, voli svoj narod, voli svoju zemlju i svoje pretke, voli svog oca i svoju majku. Ona želi da bude i ostane ovde i da doprinosi zajednici kojoj pripada. Ona razume šta je i koliki je značaj slobode. Ona je ponosna na to što jeste i to ko je. Ona je neucenljiva, neporobiva, hrabra. Ona je prepoznala zlo i stala je naspram zla. Što se mene tiče, to je slika čoveka koji može i treba da bude predsednik Srbije! Pustite me titula i političkih partija. Ovo su kriterijumi za predsednika.

I znam da Minja govori u ime stotina hiljada studenata i znam da se ovako nešto sada izgovara svuda. Isto misle, isto žive!

I pored svog zla koje je ogavni režim svalio na studente, na velikom narodnom skupu na Savindan koji su nedavno organizovali studenti u blokadi, plemeniti mladi ljudi su nas pitali – šta da čine ako vrata hrama budu zaključana?

Rekli smo im – pomolite se za sve bezumnike!

Tako i učiniše.

Pomoliše se za bezumnike!

I ja sam se onda pomolio sa njima, kao i onda kad sam se za tebe samozvani molio.²

Tako se sada opet molim za tebe, dok si živ. Kad više ne budeš živ, biće kasno…

---

1. “Niste vi ljudi, a kamoli Srbi” od 08.01.2024, “Ako progovorim osuđen sam, ako ćutim proklet sam” od 01.12.2023. ↩︎
2. “Zato se molim za tebe dok si živ, kad više ne budeš živ, biće kasno”, od 13.02.2024. g. ↩︎