Хвала и Молим,
Молитва

— Пише Бранко Вељковић —

Како се молите?

Дубина чина, обраћање Богу, шта је изнад или испред свега?

Како молилац опредељује сам себе у односу на Бога јединога?

У древној традицији постоји једна молитва чије порекло везујем за старозаветно учење о спознаји Јеремијиној о опустошеном и осрамоћеном Јерусалиму који се „тужи и моли за помоћ“, јер „Глава међу земљама потпаде под данак! Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свих који га љубљаху да га утеши; сви га пријатељи његови изневерише, посташе му непријатељи“.

Из величине пророка Јеремије, савременика претње вавилонске и великог ропства које је уследило, онај који је позвао свој народ да се врати Богу, али га је народ одбацио, изашла је једна Молитва. И од све муке и туге због онога што је видео да следи, Јеремија, као утеху, као пут, беседи речи које је добио од неизрецивог: „Јер ја знам мисли које имам о вама, говори Господ, мисли мира, а не зла, да би вам дао будућност и наду“.

„… Мисли мира, а не зла, да би вам дао будућност и наду…“

Човек је милошћу Божијом оснажен надом те тако ојачан може да живи и преживи. Човек у себи има разлог да слави сваки нови дан и из тог разлога, древни је дао Богу у славу и народима за памћење молитву која је важна због нечега што као људи олако умемо да пренебрегнемо. Древни молитводарац је хтео да спознамо значај једне мисли, једне речи – хвала!

Забележено име ове молитве је „Ani Modeh“  – захваљујем!

„Modeh Ani I’fanecha, Melech chai v’kayam,

Shehechezarta bi nishmati

be’chemlah, rabbah emunatecha“.

„Захваљујем Ти се, живи и вечни Царе,

јер си милостиво вратио душу моју у мене;

велика је верност Твоја“.

Отуда, редослед речи а не само њихово значење је оно што опредељује пун смисао и значај ове Молитве.

Отуда, испред „ја“ у овој Молитви имамо једно – „хвала!“

„… Захваљујем Ти се …“.

Разумевањем дара који сви имамо док ово читамо, испред „мене“ и испред свакога од нас, речено је једно „хвала“. То „хвала“ је ту зато што уопште има „мене“. Ако живимо Христа, моногенеза, у неком моменту времена јединорођеног и прворођеног, ваља да пре свега што кажемо, па и „ја“ увек искажемо захвалност! То „хвала“ онда значи да признајемо и поштујемо Оца свога, оног који нас је све створио, оног коме кроз Христа желимо и да се вратимо. Заправо, у пуном смислу „Ani Modeh“ значи „захвалан сам“ али значи и „признајем“.

У нашем језику, баш логиком захвалности, се на Хвала вазда одговарало са – Молим! Погледајте сада тај дивни склад искрене захвалности и награде која одмах уследи у виду – Молим. Искрено Молим је заправо још једна искрена Молитва! Молитва за онога који се захвалио, јер обојица онда виде Оца захвале и Молитве и радују му се! То је заправо начин како у нашој свакодневници можемо бар на трен, одвојени од материјалног, доживети тај прелаз трансценденталног у иманентно и обратно, дакле тај фини помак у свет душе и након тога то „меко“ враћање у реалност. И као све што долази од Бога и овај прелаз и топлина коју тада осећамо у грудима, је потпуно отворен, видљив, јасан и чист. Без икаквих недокучивих тајни, симбола, мантри или бесомучног понављања.

Ако сте се икада питали или трагали за Божијим чудом – ето нам га! У нама је!

Тако онда од човека који са собом донесе једно Хвала и човека који са собом донесе једно Молим настаје једна мала а истовремено неизмерно велика заједница два Богу угодна бића која су се бар за тај моменат, моменат једног Хвала и једног узвратног Молим, одрекли личног и стопили у општежиће, свету заједницу растерећену личног. Ако општежиће схватате нешто шире, као дом људи који верују и живе у заједници, онда можете да одете и корак даље и да схватите где је заправо дом „Божије Молитве“. То је онда неко „место“ без места, у неком времену без времена, у коме се месту и времену Бог повезује са својим народом. Зато у Исаији читамо о томе како ће и „туђине који пристану уз Господа да Му служе и да љубе име Господње, да Му буду слуге, који год држе Суботу да је не оскврне и држе завет Мој, њих ћу довести на Свету Гору своју и развеселићу их у дому својем молитвеном; жртве њихове паљенице и друге жртве биће угодне на олтару Мом, јер ће се дом Мој звати Дом Молитве свијем народима“.

Погледајте како је речено … „Дом молитве!“

Ето одакле је Молитва, ето одакле је Молим. Из Дома одакле је све.

Човек када је у Захвали и Молитви може да се повеже са тим светим местом, Домом, да га осети.

Заправо, пут од тог Хвала до тог Молим је у нашим ушима и мислима јасан, али знајте, тај пут је изван речи које познајемо. И колико год размишљали о том путу, нико од нас неће стићи негде где већ неко није био пре нас али ми то не можемо сада знати. Зато ваља, као и сваки пут кад се препуштамо Богу да нас води са жељом да нас прихвати себи, да разумемо да је то искорак у правцу онога где смо већ били. Отуда, зарад времена које јесте, то што се тада дешава није никакав прождрљиви Уроборос, није круг, већ нешто друго. Личи на круг, али није круг. Отуда и вртлог. Уроборос је заблуда, настала зато да се човек превари и убеди да ван овога живота постоји нека друга шанса, те да покајање може да сачека. Такав човек онда може да поверује и да га чека неки други живот да живи другачије или да грехе може окајати индулгенцијом. Ко на том путовању нема јасан и неупитан оријентир засигурно залута. Зато су свет преплавили лажним оријентирима, лажним пророцима, лажним свештеницима, тумачима и симболима … све зарад лутања, све зарад губљења. Јер, запамтите, борба је за сваку душу!

Једини исправни оријентир је син Божији, Исус Христ. Зато је Он пут, истина и живот!

Отуда, Хвала није само реч. Хвала је срж нашег духовног имуног система, свепрожимајући део Молитве јер само захвалан човек уме да се Моли. Такав човек је спознао да има коме и за шта да буде захвалан, те да има коме и да се Моли.

Нико не може да зна докле та захвалност онда досеже и ко јој се радује. Јер на крају, или на почетку, то је онда радост Оца којега су се сетили његови створени синови. Једноставно, овом Молитвом ништа не тражимо, ништа не набрајамо, не жалимо се … само смо захвални!

Захвални смо Богу јер после сваког сна „враћа моју душу у мене!“

Будимо се живи!

Тако та једна, једноставна, изрецивa захвала упали оно неизрециво светло у нама које онда осветљава још један дан који нам је дат.

Зато сам вам претходних година и писао о томе колико је велик значај изговорених хвала, молим, извини и опрости. Колико је важно да некоме умемо да пожелимо добар дан.¹ Опет, неизрециво је. Те четири лепе речи онда обликују реалност по мери њиховог суштинског значења и дивног места одакле те речи потичу. Тако се гради бољи свет. Из тих речи онда изађу и поступци, чињење, те онда свако од нас јасно спозна шта нам ваља чинити јер Бог нас позива и на прочишћење и на чињење.

Захваљујући студентима Србија већ 15 месеци проживљава своје прочишћење.

Када се ономад, на 27. јануар прошле године, у Београду, на Аутокоманди, окупио сав онај свет на један дан, са народом сам провео готово цео тај дан. Оно што сам видео и чуо било је дивно. Стотине хиљада младих људи се саживело у те четири лепе речи. Дакле, сапостојање са пристојним је могуће! Цео свет је то тај дан могао да види у Београду. Они духовнији могли су да осете шта се тај дан догодило ван чулног света.

Зато се од тада разжешћена огавна политичка машинерија толико острвила на сав тај млади свет и народ који се са њима осаборио. Тачно је да је режим дао себи задатак да поцепа студентски покрет из разлога огавне, примитивне политике, али је, заправо, први циљ демонизованог режима био да студентски покрет испрља, осрамоти, поткупи. То је био и остао прави циљ свеопште кампање која је тада покренута и несмањеном жестином траје и данас.

Желе да у Србији заувек униште Хвала, Молим, Извини и Опрости!

Желе да униште пристојну Србију.

И ето вам онда одговора на то ко се ту са ким заправо сукобљава.

Људи који живе Хвала и Молим са једне, и кохорте душеболних незахвалника са друге стране.

Зато је тај рат непомирљив. Бескомпромисан.

Власт не познаје – Хвала, власт не познаје Молитву. Власт не уме да се извини. Власт не уме да опрости.

Власт верује у лаж, силу и принуду. Тако се и понаша.

Отуда је, у таквом свету, могуће и да пурпурни мантијаши закључају врата храма верујућем народу! Баш то су учинили на Савиндан, 27. јануара 2026. године када су десетинама хиљада верујућег народа безбожници забранили улаз у храм који припада народу. И сви Срби знају да је Савиндан школска слава, да је то празник додељен деци, ученицима и студентима још од 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и сав народ сада зна да су безумници деци Србије забранили да на свој празник ступе у храм!

И то је могуће, јер кључар таквог храма не познаје општежиће, не познаје гостопримство, не познаје захвалност. Такав кључар Бога не познаје. Такав кључар није братољубив, већ среброљубив и властољубив. Такав кључар служи епископима који нису епископи народа и Цркве Христове већ само пуки слугани демонске политике.

Затворили су храм пред верујућим народом и децом на празник који припада деци!

И сада, замислите да они којим случајем стварно имају моћ да гвозденим кључем закључају Божију кућу?

Замислите лекара који би пред болесним закључао болницу, акушера који би пред породиљом закључао породилиште, народну кухињу коју би обесник закључао пред гладнима. Е такви би и свом сину, „ако га замоли за хлеб, дали камен”! Е то су они урадили. То им је била намера!

Док су то радили, знам да су се силно узнемирили. Што је добро. Јер кад се демони узнемире, онда праведници знају да су на добром путу.

Кад су такви „духовници“ Србије онда се не треба чудити што су овакви политичари Србије. Слично се сличном радује. Један малоумник је присвојио државу а други душеболник је присвојио цркву.

И то је све морало да се деси да би народ увидео, јер рекох вам, битка је за сваку душу! Сваку!

Зато све ово што се дешава у овом међувремену јесте страшно, али параметри протока времена у овом процесу нису политички нити на њих политика може да утиче. Нешто друго је у питању. Време је претежно само за мртве ствари. Вечност смрт не познаје.

И опет, милошћу Божијом, верујући народ није ништа изгубио, јер србски народ ионако није народ храмова већ народ цркве, а кључеви црквених врата, Богу хвала, нису у рукама људи: „И твоја ће врата бити свагда отворена, неће се затварати ни дању ни ноћу, да ти се доведе сила народа, и цареви њихови да ти се доведу”.

Тако су безбожници закључали врата једног храма, али се онда цела Србија преметнула у цркву Божију. И сада кључари слободно могу да остану тако закључани у подруму свога храма и да ту сачекају оног који им је и дао те кључеве. Са њихових празнословних беседа одлазе и богослови и лаици. А изроди би сада да казне све оне који су их препознали!

Зато су на Црквеном суду драконски казнили и презвитера др. Вукашина Милићевића, клирика Архиепископије београдско-карловачке, лишењем свештеничког чина, искључењем из црквене заједнице! У истом маниру спрема се суђење и другим теолозима, па и високопреосвећеном Митрополиту Јустину Жичком, који је дуже време под притиском режимске политике и црквене политике. Очигледно је да су обе политике, и режимска и црквена, себе ставиле изнад мишљења и сведочења верујућег народа. Зато се инквизиција обрушила на оптужене. И да би суђење било у складу са тренутним стањем у СПЦ, одлуке у име цркве потписује викарни епископ Алексеј, који са својих 80 година и даље не може да се суздржи од наказних порива када служи са дечацима. Алексеј је за време својих студија на ПБФ избачен због педерлука. И тај Алексеј сада суди теолозима СПЦ!

Инквизиторски методи уместо размене мишљења. Манир тиранина…

Таква кривица пред изродима је награда пред Богом и народом!

Зато, Вукашин и Јустин … Аксиос!

Аксиос, јер верници још увек одређују своје пастире!

А ти пурпурни … научи … ХРИСТОС је глава цркве, а не ти, народ је тело цркве, а не ти.

Научи и да је хипостилно зато што је испод ступова и да хипостилно заправо не трпи свод. Тражи хоризонталну греду. Није реч о пропорцијама и елементима, већ о томе да само свод може да носи кров. Јер сви смо испод свода, а кров је само један. А у Србији ступ или стуб шта је, објаснићу ти касније. Хипостилно је Амоново, а то што си ти присвојио, нека их има и 118, је и даље пребројиво, а Божије је безгранично. Ниси у Карнаку пурпурни мантијашу, већ си у Србији. Знаш ти одлично шта радиш. Србску цркву сатиреш. А србска душа и србска црква су једини национални споменици који су претекли све векове. Све остало су сатрли уз помоћ таквих као што си ти. Два су зла ока у тој вашој безбожничкој глави. Једно би да сатре србску цркву, а друго би да сатре србску државу. Иза тих очију је наум демонски.

Али, ни кључ, ни кључар, ни закључани храм од камена, никада нису били препрека да се верујући народ обрати Богу.

Ово изгоњење народа из цркве није случајно. Свето писмо нас опомиње да још страшније време долази: „Ово сам вам казао да се не саблазните. Изгониће вас из синагога; Али долази час када ће сваки ко вас убије мислити да Богу службу приноси. И то ће чинити, јер не познаше Оца ни Мене.“

Међутим, Молитва ће опет победити!

Рећи ћу вам сада још нешто о Молитви! Молитва је оружје праведника, верника. Али ваља се молити директно Богу! Не било коме или било чему другом, већ искључиво и директно Богу. То нам тако и сам Бог казује и на такву молитву нас упућује: „Овако, дакле, молите се ви: Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје“ (Матеј 6:9) и „Господ је близу. Не брините се ни за шта него у свему молитвом и мољењем са захваљивањем да се јављају Богу искања ваша“ (Филибљанима 4:6).

„Простор“ између Бога и човека је најзлоупотребљаванији простор у људској цивилизацији. Тај „простор“ су вазда хтели да попуне којекакви среброљубиви тумачи и властољубиви пурпурни мантијаши у жељи да верујућем човеку отежају или чак потпуно одузму право и простор за лично обраћање Богу. А када у тај богомдани „простор“ између човека и Бога они преварно уметну себе и своје измишљотине онда се човек удаљи од Бога а они завладају!

У примитивној заједници препознаћете их лако – за молитву и обраћање Богу траже или очекују новац, а у своје богомоље уметнули су продавнице. Колико је овде превара очигледна, то је у суптилним духовним темама превара теже уочљива и много опаснија. Јер обмана је кнежево најјаче оружје.

Свето Писмо сведочи да када се верујући народ помолио Богу да је Бог послао Арханђела Михајла да покори безименог кнеза од Персије, јединог демона у Библији који нема име. Кнез од Персије није владар са скиптаром и круном. Он је онај који стоји иза од Бога одрођених владара са крунама, звањима, намештењима, титулама. Он стоји иза свеколике политике, одувек. Он је тај који се грчевито бори за ову планету због свог сопственог опстанка. А Михајло није умилни преговарач. Он је воља Божија, мач Божији … Отуда, на нама је да разумемо. Ако се некада некоме и учини да Бог не чује наше молитве, траба знати да молитве праведника покрећу изузетне догађаје, који догађаји нису видљиви људском оку и појмљиви људској свести. Тако се човеку даје начин да буде у милости Божијој, а да се при том сачува од страшних сила које не може да појми, „јер се не боримо против крви и тела, него против врховних поглавара, против сила, против космичких владара таме овог доба, против злих духовних сила на небесима” (Ефесцима 6:12).

И Бог чује свој народ! Зато је за верујућег човека цео свет Божија скинија.

Зато ниједан човек неће никада моћи да закључа врата Цркве Божије за другог човека. То човек може да учини само сам себи.

Отуда, њихов свет без „хвала“ је заправо свет без Бога. Свет без „хвала” је свет надмених, незахвалних, демонизованих и њихових слугана под маскама. Слугани онда живе под демонским маскама, а ми немамо обавезу да саливамо њихове демоне и скидамо њихове маске. Те маске су начин на који они проводе своје дане док ти дани трају. Тако су изабрали. Они су свесни да је њихово право лице и њима самима гадно, зато носе своје маске и када спавају или када међусобно опште. Зато у њиховом свету свако свакога лаже. Отуда они траже лажна огледала, јер се грозе онога што о себи виде кад дође ред на права огледала. Зато не могу да издрже поглед честитог човека и беже од очију невиних бића. Отуда, довољно је да их препознамо, презремо и одбацимо. Од свих тих са маскама онда имамо право да очекујемо да бар буду пристојни покојници и да својом отровном мијазмом не узнемиравају богоугодан свет. Јер њихова смрт није оправдање, већ стање, а то стање је њихов избор. А „коме је смрт невеста, томе је гроб постеља!“

Нека их…

Гледајте сада како иде та њихова зла трансформација, како их узгајају. Незахвалници су прво били непристојни и лажљиви, па кад су се осилили, онда су постали безобразни и дрски. Након тога су постали насилни и на крају су постали издајници и убице. Зато у њиховом свету за новосадско масовно убиство нико није крив. Такви себи могу да дозволе да негирају Јасеновачко страдање, да нареде пребијање студената и народа или да покушају да организују мучки напад на студенте из Новог Пазара. У таквом политичком глибу нормално је да један самозвани за свог противкандидата нуди једно прасе. Глиб се глибу радује.

Незахвалници не цене учење, зато купују дипломе. Не цене рад, зато краду. Не цене Истину, зато лажу. Незахвалници не цене живот, зато убијају.

Сада о оном стубу или ступу од малопре. Обећао сам ти пурпурни. Ваља да знаш, јер ти си на тим истим стубама и крећеш се по истом правцу, али у другом смеру од верујућег народа и студената. Пошто си ти љубитељ архитектуре треба да знаш да је ступ или стуб вертикални елемент и да има своју сврху и логику која сврха превазилази пуку декорацију. Вертикалан је баш као и стубле, можда баш оне Јеремијине. Твој смер је само твој избор и за тај избор добио си оно што си тражио, не мешај народ у то!

Студенти Србије су сада наши стубови, наши животворни столпници. Млади људи који стоје насупрот невољама, непојмљивим притисцима и истрајавају. Реч столпник је од наше древне речи стуб, а онда се то даље оречитворило у друге речи попут речи – сто. Сто, као нешто стамено, утемељено, чврсто у својој намери и отпорно на невоље и ненадана оптерећења. Од те речи настаде и наша реч – ступе или стубе, иако смо за стубе присвојили једну турску реч – мердевине. Од тога – ступе или стубе – говорило се и да закон ступа на снагу, а владар ступа на престо. Е, уз те стубе, неки се пењу, а неки силазе. За време велике поделе којем времену ћемо ускоро да сведочимо, свако ће за свакога видети шта је одабрао. Пристојни људи ће свако Хвала да претворе у Молим, а Молим у Молитву, а они други ће своју непристојност да претворе у насиље. Молитвене ће да штити Бог, а ови други ће покушати да штите једни друге. Зато и после годину и више за новосадско убиство нико није одговарао. Убице су на слободи, јер их штите друге убице.

Студентима Србије…

Кад би само знали колико сте већ победили!

Запамтите! Никоме ништа не дугујете. Ако неко мора да пита шта сте постигли, онда тај што пита никада неће схватити шта сте постигли. Нешто слично је рекао Луј Армстронг али за музику свог живота: „Ако морате да питате шта је џез, никада нећете знати шта је џез“. Кад год и ко год покуша да вас увуче у прљаво политиканство, тешке теме и мрачне слутње, позовите се на оно на шта сте се позивали од почетка – УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ! Једноставно, нека се разбију о суштину друштвеног уређења, правне науке и правног чињења са свим својим гнусним политичењима. У овом свету, сви знамо каквом, Устав је одредница која још увек треба да одређује све. Устав је одредница која препознаје све одане грађане Србије али и све издајнике државе и народа. Оваквим јасним одређењем дефинисали сте цео процес чак и у односу на оне међу вама који нису разумели значај јасне форме у овом процесу. Тако остајете оно што јесте, оно од чега сте кренули у почетку, нешто што је свеприхватљиво а истовремено исцрпљује свако лично или ситно.

То што се којекакве службе и партије утркују да сами себи прикажу како су „пробушили“ и „премрежили“ студентски покрет је једно потпуно бесмислено наклапање. Верујте ми, њима је само остављен утисак да су тако нешто урадили. Тако је то морало да буде, није до вас. Онима који разумеју све домете онога што се дешава у Србији протеклих месеци потпуно је јасно колико су све те „службене“ активности бесмислене и тривијалне. То не значи да „они“ нису ту, већ да то што су „ту“ не може баш ништа да промени.

Ви само будите све оно што се били до сада – племенити, будите родољубиви, правдољубиви, будите све оно што режим никада није био и говорите само истину. И ништа истини не треба да додајете јер „све што додате истини одузима од истине“.

Будите као ваша колегиница Миња Ђелкапић, студент, која је казала овако:

„Ево, само да поновим шта сам чула од једног оца шта је рекао: „да је слобода оно кад кажеш не желим нешто, а не хоћу све!“. То је ропство, а слобода је – не желим нешто. И то је суштина наше борбе, да се ја супротставим овом режиму и овом систему и да кажем: „Е, ја ово не желим. Не можеш да ме уцениш“. То је моја слобода. А ја очекујем да не само да ми студенти кажемо, ето, кад ме питају – шта ће сада студенти? Хајде ви мало да се укључите. Хајде сад ви, ви сте старији, искуснији, хоћемо ми вас да послушамо. Пробудили смо вас из тог целог бунила, мртвила, што ја кажем, хајте сад ви нас поведите. Ево, ја сам опет емотивна, ал’ то је онај моменат кад нам родитељу кажу: „Децо, идите из ове земље“. А то за нас, мислим, шта да кажем…? Као неко ко се образује овде, ко учи о својим великанима, ко има такве професоре, ко има такве пријатеље, такве родитеље пре свега, и теби неко каже из најбоље намере, не да те отера, него каже: „Бежите одавде. Бежите, овде нема будућности“. И онда се појави овај еликсир младости и каже: „Е, не може тако! Овде је мало и моја земља“! Ево ми, током тих шетњи, током тих шест шетњи, тај „паралелни универзум“, ја сам по први пут видела наше очеве како плачу! Знам за мајке и да умесе и да загрле и пољубе, али они, кад видиш та уплакана мушка лица…! Мислим на нашем Балкану, то, мушкарац не плаче, а ја кад га видим да он плаче, а каже: „Децо, децо…“. И кад нас загрле и дају све од себе, значи буквално овако – на длану срце… ево ја кажем и ових дана шта се све дешава, да ја само седим код куће и плачем, изађем, па одем на факултет, па плачем… мислим, стварно, све доживљавам и мислим да би генерално ово све много брже било завршено да апсолутно свако од нас стане, уђе у те туђе ципеле и каже: „Е, и мене ово боли“. А не само: „Е, добро, шта ћеш“. Наравно да је било и оних који су уцењени и баш због тога, због тог страха је наш народ – ћути, трпи, ћути, трпи… Е онда смо ми дошли и каже, шта да трпим? Нећу да трпим, од кога, шта да трпим? Јел’ ово демократска држава или није? Али, тог пркоса, тог ината што је у нашим генима, што је у нашем пореклу, а и тог поноса, као, е, шта су радили, бре наши преци, наши јунаци, сад ја овде да се повијем, да моја кичма буде савитиљива? Не, нема ништа од тога. Јел’ се сећаш шта смо ти рекли моје друштво и ја кад си нас срела у Мрчајевцима? И овако, камера, а ми са оним печењем, „да сте ви неко“… А ми се овако погледали, ми Чачани поносни, па ми и јесмо неко! А то сад, ево, да образложим због чега смо ми тако рекли, зато што ја мислим да смо дошли у овакву политичку и друштвену ситуацију баш због тога што је свако од наших старих мислио да је нико. Шта ће мој тај један глас на изборима да значи? Шта ће моје присуство да значи? Значиће! И оног момента кад, ево, ја сматрам да сам неко и да је моја генерација неко и зато смо устали. Сматрам да и ви треба да схватите да сте неко и да итекако ваш глас, ваше присуство, ваша реч, значи!“.

„… Сматрам да и ви треба да схватите да сте неко и да итекако

ваш глас, ваше присуство, ваша реч, значи!…“

И као што рекох и написах свуда чим сам је чуо – ова девојка воли Бога, воли свој народ, воли своју земљу и своје претке, воли свог оца и своју мајку. Она жели да буде и остане овде и да доприноси заједници којој припада. Она разуме шта је и колики је значај слободе. Она је поносна на то што јесте и то ко је. Она је неуценљива, непоробива, храбра. Она је препознала зло и стала је наспрам зла. Што се мене тиче, то је слика човека који може и треба да буде председник Србије! Пустите ме титула и политичких партија. Ово су критеријуми за председника.

И знам да Миња говори у име стотина хиљада студената и знам да се овако нешто сада изговара свуда. Исто мисле, исто живе!

И поред свог зла које је огавни режим свалио на студенте, на великом народном скупу на Савиндан који су недавно организовали студенти у блокади, племенити млади људи су нас питали – шта да чине ако врата храма буду закључана?

Рекли смо им – помолите се за све безумнике!

Тако и учинише.

Помолише се за безумнике!

И ја сам се онда помолио са њима, као и онда кад сам се за тебе самозвани молио.²

Тако се сада опет молим за тебе, док си жив. Кад више не будеш жив, биће касно…

---

1. “Нисте ви људи, а камоли Срби” од 08.01.2024, “Ако проговорим осуђен сам, ако ћутим проклет сам” од 01.12.2023. ↩︎
2. “Зато се молим за тебе док си жив, кад више не будеш жив, биће касно”, од 13.02.2024. г. ↩︎