— Piše Branko Veljković —
Srbijo, Despino Sveta, ubijaju te izrodi.
Vidiš, samozvani, da nisi pajac od kartona, znao bi. Nepal nije geografija, a desetogodišnji progon naprednjaka s kraja 19. veka nije istorija. To je stanje svesti. To je odgovor. To je ono što bi ti voleo da možeš da kontrolišeš, pa si prčkao po mračnim oltarima. Svi znaju da ne možeš. Ti znaš da ne možeš. Čak ti je Locika podolimpka mogla reći da ne možeš. Zato i sva ova trivijalna izlazna strategija.
Javili mi se skoro i neki od nekih drugih materijala. Od Alikantea do Petrograda. Kažu da sam u pravu za tvoj virus. Pitaju šta da čine. Znaju, naravno, ali pitaju jer žele snagu odgovora. Rekao sam im sve po volji, sem preporoda Despine i studentskih zahteva – Srbija mora da se preporodi, a studentski zahtevi nisu ispunjeni. Jer studenti su u pravu!
A stanje svesti studenata iz Srbije je sada već dobrano stanje svesti studenata sveta. Otuda i preporođena Despina Sveta, Srbija, zove svoju decu na ulice i trgove, a sve njene sestre po svetu sada čuju taj poziv. Jer ono što Despina rađa kada se porađa nije od opipljivih tvari. Otuda se njeno pravo ime javlja samo onima koji se taj dan rode kao njena deca… kao deca Srbije!
Rekao bih ti i koga zapravo Despina rađa, ali bestidan si, nije to za tebe.
U našem narodu pamti se jedna Despina, Olivera se zvala. Nju je dogovor i moć zemaljske imperije odvela daleko. Zarobljena duboko u Tamerlanovoj teritoriji ostala je Despina. Odvedena, ali neporobljena, prepoznala je u kakvoj se situaciji nalazi majka svih Despina, Srbija. Videla je da je tada, kao što je i sada, Srbija postala vazalna. S tom razlikom što je Srbiju tada otela sila, a sada je prodaju gmazovi i kukavice. Despina Olivera, Hatun ili Zebina po zapisu Kristofera Marlova, činila je za svoj narod da problemi postanu nevidljivi, da Srbija više ne bude centralna meta, već da postane sprega. Jaram je zato olakšan, a narod je prodisao. Olivera je razumela politiku mogućeg i nije odustala ni kada je sultan napustio ovaj svet. Dok je bila živa štitila je svoj narod. Nikada nije promenila veru. Jer je Despina. A Despina veru ne menja ni u ropstvu.
Zato je ona Despina. Zauvek.
Zato si ti Aca šiptar. Zauvek.
Zato se njena reč važila i na dvoru jednog Sultana.
Zato se tvoja, Aco Šiptare, važi samo u Ćacilendu i to samo kad platiš.
Zato si ti izdajnik i svi ti okolo tebe, i pozicija i opozicija. Zato jer se jedna Despina nije priklonila tamničaru ni u ropstvu usred jedne imperije, a ti i tvoji se usred Beograda klanjate tuđinu. Prezirete Milošev podvig i Lazarevu zakletvu i trujete da je sve izgubljeno. Pa ako je sve izgubljeno, što se onda lepo ne pomerite i neka dođu neki ljudi koji ne misle i ne čine tako. Ako je sve izgubljeno, zašto se onda EU i belosvetska dušebrižija toliko trude da vas sve zajedno sačuvaju? Zašto, kad je sve gotovo? Zašto, kad si sve već toliko uništio da je sad već nemoguće Srbiju spasiti?
Biće da to ipak nije tako. Biće da se ipak može još puno toga učiniti, puno toga spasiti. Biće da Despinu jeste satrli, ali da je njena životnost ipak Božija kategorija. Zato su na ulicama mladi, deca, narod. Zato su u kordonima bezumnici, plaćenici, maskirani umobolnici i stranci.
A što se tiče tih tvojih prilepaka, poput onog Pajtića od oca Lazara sveštenika, što naprasno veruje u „status quo“… pa dobro… ako je to tako, zašto je onda, Pajtiću sine Lazarev, transfer tvog novca za Beč dogovoren i sproveden još 2010. godine? Kog si ti to „opozicionog“ plana deo kad ti je samozvani u pupenju to još tada dozvolio? Je l’ ti dozvolio ili te je kupio da bi mogli da pupite zajedno?
I sve ovo, samozvani, ne trudi se da razumeš.
Moliš se mraku, prizivaš tog što po mraku šeta, a ne poznaješ ga.
Dakle, po staroj narodnoj, nije problem što je vo pomislio da može da vuče kola, već što misli da zna put.
Vidiš da više ni u svojoj glavi ne možeš da pobediš, a toliko si se trudio da to naučiš. Rekli su ti puno toga, ali još više nisu. Je l’ ti pomenuo neko da tvoja glava zapravo nije tvoja? Otuda taj pritisak koji osećaš između očiju, po dubini, pravo do središta lobanje.
Zbog sveg tog pritiska, još uvek na vreme, danas ću da ti objasnim razliku između srčanog i moždanog udara.
Za razliku od trivijalne nauke drevno je da je srce ono koje misli, a da je mozak samo servis, nakačen na čula, kao neki magacin za sve što se čulno vidljivo dešava okolo nas. Mozak to prepoznaje, beleži, čuva. Jedan veliki magacin sa pravom da obrađuje sve te zapise. Srce je okvir duše. U srcu živi duša, u srcu živi svest i savest, a savest je veza sa Bogom. Srce spoznaje i rasterećeno je od svega što mozak skuplja tokom svog trajanja. Srce zna gde smo bili i gde valja da se vratimo.
Mozak je varalica. Zapravo je uplašen. Boji se stanja u kome više neće biti potreban, pa se koprca, želi da traje mimo svega. Čak i mimo srca. Toliko je egoističan. Mozak je poverovao da stvarno postoji.
I tako se u svakom od nas još od prve spoznaje gde smo se obreli bori taj deo koji želi da se vrati Tvorcu i taj deo koji bi da traje u ovoj prozaici. U tom raskoraku živi i taj koga bi ti da nađeš i da mu se pokloniš i prikloniš. Otuda, kada mozak pretegne, srce više ne može da trpi. Onda se obrati Tvorcu i kaže mu – spasi me… od sebe samog… spasi me… Tada ide puna spoznaja Gospoda Boga, Tvorca neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog. U trenu. Udar nemerljive snage koji spasenome ume da razori srce u paramparčad. Srce ne želi da mozak izda dušu. Zato bira dušu i kida svaku mogućnost da mozak svojim odlukama ugrozi put duše.
Ti si svoju dušu poklonio ptičaru. Ali ptičar ima svoja pravila. Ti ih, naravno, ne poznaješ, ali osećaš to potmulo tutnjanje u glavi i jezu tu gde se kod ljudi obično nalazi srce. Od te buke umeš da obnevidiš, da se pogubiš, da otrneš i obamreš. To ti tvoj mozak kopa po ostacima tvoje svesti ne bi li ubio i poslednju nit savesti. Traži te niti da bi ih satro. Da bi uništio svako seme ljudskosti u tebi. E tada dolazi taj deo – ko ga traži, on će i da ga nađe, ali ne onako kako je to čovek zamislio.
Zato, kad čuješ neki smeh u svojoj glavi, je l’ znaš ko ti se smeje?
Njegov smeh ume da bude razoran. Ume da preoptereti sve te sitne razdelnice u mozgu čoveka i onda se desi – udar. Jak, potpun. Pocepa se mozak na sastavne delove, jer proključala krv onda više nije čovekova, već njegova. Neki to u ovo vreme zovu – moždani udar.
Ti si samozvani narcis, pa ne možeš da voliš, ali možeš da poštuješ. Tužno je što si se toliko umislio da ne umeš više nikoga da poštuješ bez straha, ali šta bi mi tu… Zato si nagrađen strahom. Da bi sada mogao da se svega i svakoga plašiš.
Zato se kriješ iza plave zastave sa žutim zvezdicama. Tu te je tvoj strah doveo. Ta zastava je smišljena kao oružje. Ta plava nije boja našeg neba, a te zvezdice jedinstva se olako premetnu u nešto drugo. Oni koji poznaju simboliku i rečnik diplomatije znaju zašto ti svako svoje obraćanje obavljaš sa zastavom EU iza svojih leđa. To je zato što si joj se pokorio. To je zato što joj pripadaš. Zato se i žališ Ursuli na „svoj“ narod. Žališ se po prirodi svog bednog karaktera i po hijerarhiji kojoj pripadaš. Zato što si u svom ludilu suverenitet Srbije predao tom entitetu i, po pravilima Rima, ti možeš da govoriš samo sa rimskim orlom iznad svoje glave. To što su ti dozvolili da za unutrašnje potrebe lupetaš koješta, to je zato što si im koristan, a suštinski si nebitan. Dozvolili su i da tvoj alter ego, ono što se u režimskoj ravni zove opozicija, takođe blebeće šta im je volja u vašoj obostranoj potrebi da proteste pripišete opoziciji, ali to više nikoga ne interesuje. Ni tamo, a posebno ne ovde. Njih to blebetanje ništa ne košta, a tebi daje prostor da srbuješ. Ti si otuda rob, jer drugačije ne umeš. Ali narod nije.
Zato, narod je sada na ulicama.
A sva ta lica te sveopšte režimske mimikrije i dalje trabunjaju po dogovorenom šta im je po strahu i volji. U onom što se rađa, svi nestaju, ceo režim, ceo truli politički establišment više ne postoji. Svi samo simuliraju bitnost, masovnost, simuliraju da postoje. Narod ima snagu u stvarnom, a režim mora da je izmišlja. Sada više nije reč samo o trivijalnim promilima u broju pristalica, već je reč o suštini – više ništa od onoga na čemu su parazitirali decenijama ne mogu da prodaju narodu. Sve je vidljivo, jasno, prezreno i odbačeno.
Zato se režim i ponaša suludo, obraća se sam sebi kao ono kada samozvani komentariše izlaganje priblesave opozicije u Strazburu. Niti ih je ko šta pitao, niti se za šta više pitaju, ali eto, tako vole sami sebi da se obraćaju. Doduše, poenta svake ludnice je da u njoj ima dovoljno mesta za sve. Tako je i sa svim dosadašnjim Vladama i Skupštinama, pozicijama i opozicijama. Za ulazak u Vladu bilo je potrebno i dovoljno da imate dijagnozu ili krivični dosije. Što ste luđi ili kriminalniji, to je resor „za koji preuzimate odgovornost“ značajniji. Zato se u takvim momentima u istoriji javlja veliki broj ljudi koji veruje da se takvi problemi mogu rešavati samo sa 50 centi po ludaku na vlasti, u odnosu na one koji veruju u stilus. Doduše, stilus je verovatno prvi proizvod civilizacije koji je nedvosmisleno bio proizvod dvostruke namene.
Zato, kada za neki dan budeš postrojavao vojsku koja ti ne pripada, seti se da je i Aleksandar Obrenović u jednom momentu pomislio da se vojskom i silom može lomiti opravdani bes studenata. Tada je na studente poslao vojsku, a vodili su je Voja Tankosić i Dragutin Dimitrijević Apis. Obojica su bili spremni da u ime kralja, čije su ubistvo već naveliko spremali, prebiju i uhapse svakoga ko bi im te noći stao na put. Međutim, studenti su počeli da skandiraju – živela vojska! Tankosić i Dimitrijević nisu mogli da narede juriš na studente. Vratili su se u dvor neobavljenog zadatka. Besni kralj je postupio u skladu sa onim što je u tom momentu bio i tu noć je opozvao Ustav Kraljevine Srbije. To ga je koštalo…
Ustav se, samozvani, ne dira.
Ustav mora da se poštuje.
Ustav pripada Despini i narodu.
Ustavom Despina štiti narod od ustavorušitelja.
Dok se Despina ponovo ne ustoliči i dok se Ustav Republike Srbije ne vaspostavi, slušaćemo studente!
Studenti su u pravu!
Studentski zahtevi nisu ispunjeni!
Ovaj tekst je preveden sa srpskog na engleski, ruski i nemački jezik.