— Piše Branko Veljković —
Danas je dan kao i svaki drugi…
Neki ljudi koji za sebe tvrde da su uzorni roditelji razmatraju da li će neku tuđu decu pobiti nuklearnom eksplozijom ili će ih „samo“ zasuti konvencionalnim eksplozivom, snagom merenom u megatonama.
Opet neki drugi uzorni roditelji, zarad ljubavi svojih mezimaca prema jahanju ili snorkingu, otimaju hleb iz usta nekoj tuđoj deci na drugom kraju sveta ili iz druge ulice istoga grada. Nebitno je. Jednako su revnosni u tome, bez obzira na adrese sve te dece koju unesrećuju u milionima.
To je valjda tamo negde, daleko.
Svet se to zove.
Ali mi imamo ovde ove naše užase.
U milionima…
Jedan opštinski činovnik, zadužen za dodelu invalidskih penzija, godinama ucenjuje teške invalide iz svog grada da mu, na osnovu produženja prava na invalidninu, isplate koliko traži. Plaćaju nesrećnici, jer ne mogu da izdrže zastoj u primanju invalidnine i troškove izvesnog spora. Njima je svaki dinar velik, kako ne bi bio. Oni su od strane režima „projektovani“ kupci parizera od 200 dinara koje ni psi neće da jedu, a koje, u zemlji „ekonomskog tigra“, u prodavnicama od krađe gladnih moraju da štite „zujalicama“.
Kako živi čovek koji je prinuđen da krade hleb i parizer od iznutrica koje se u drugim državama bacaju?
Jedan razočarani „jahač na društvenim mrežama“ je, rezigniran „što se ništa ne dešava“, ugasio svoj nalog i hrabro „nagrdio sve živo“. Onlajn, naravno. Eto, nije sve kako je on zamislio, pa se naljutio na tastaturu, „miša“ i viral kome pripada i vratio se u bledilo iz koga nikada nije ni izašao. Valjda su, od kada se on „razočarao“ i vratio u svoje ništavilo, studenti na ulici prestali da budu ugroženi, a njihovi opravdani zahtevi su, valjda, ispunjeni.
Jedan uzorni muž je svoju ženu godinama sadistički tukao, pa i pred maloletnom decom, i sada je ljut jer je žena konačno rekla – dosta!
Jedan opštinski funkcioner je povredio nokte neku noć, jer je celu noć skidao transparente i nalepnice „STUDENTI POBEĐUJU“ sa nadvožnjaka i drugih objekata u Preljini i okolini. Žalio se „svojima“ kako to da te „prljave poslove“ više nema ko da radi, nego mora on, funkcioner!
Jedan policajac je, posle redovnog „radnog dana“ i besomučnog progona neke tuđe dece po ulicama, došao kući, presvukao se i prljavu uniformu je, kao i uvek, prebacio preko stolice u trpezariji. Dete, njegovo dete, prišlo mu je i videlo je da su mu rukavi uniforme krvavi. Uzelo je u ruke krvave rukave na oči oca krvavih ruku. Dete, svedočio je nešto kasnije otac, ništa nije reklo, „samo me je gledala u oči“. Dete je ćutalo, a on je ostao paralisan i nem.
A u takvoj tišini, sve se čuje.
Nešto se desilo tada u njemu, ja verujem, po njega dobro. Osedeo je i otišao na bolovanje…
Valjda postoji i bolovanje za uništene duše.
I tako, kod nas, neki uzorni roditelji svakodnevno oblače nekakve uniforme, stavljaju tamne kapuljače preko svojih još tamnijih lica i tako uzorni i maskirani idu da, po naređenju opet nekih uzornih roditelja, prebijaju na mrtvo ime nečiju decu po fakultetima i po ulicama gradova u kojima i sami žive i da onda to svoje „činjenje“ uredno naplate dva puta mesečno – to se u njihovom svetu zove plata. Plata, plus dnevnica, suvi dnevni obrok i pohvala nadležnog starešine. Malo li je…
Nije malo… taman je!
Plata…
Čitao sam davno da je i Juda svoje krvave srebrnjake doživeo kao zasluženu platu. I njemu je bilo taman po meri. I on je, kao i neki drugi što će, pred kraj, pokušao da odbaci demonsku platu, ali to ne ide tako. Đavolova isplata jeste u materiji, ali je njegov naum u svetu ne-materije. Njegov „poklon“ jeste njegova namera. On je duhovno biće i njegove isplate se čovek može odreći samo uz pomoć Boga. To se onda zove pokajanje.1 Ljudi koje je đavo „nagradio“ za svoje činjenje i njegovo uspinjanje, naivno veruju da ih onda on vidi kao partnere u vlasti. Oni veruju da će sa đavolom moći da pregovaraju.
Otuda, ne znam kako izgleda život čoveka kome je maska preko lica najjače oružje.
Čuo sam da su i „nacisti bili neki sasvim obični ljudi sve dok se nisu našli u neobičnoj situaciji“. Onda su za sve što su nakon toga činili našli opravdanje, prvo pred sobom, a onda i dalje… I oni za sebe kažu da su ubijali po zakonu.
Ljudi su skloni da monstrume vide u svemu i svačemu, a zapravo ljudi su monstrumi!
Ali, danas je dan kao i svaki drugi…
Neki uzorni „ovlašćeni“ očevi su opet obukli svoje „ovlašćene“ uniforme i stavili maske na svoje „ovlašćene“ glave da bi se sakrli, da ih slučajno ne prepoznaju neka „neovlašćena“ deca iz komšiluka dok ih prebijaju po ulicama i fakultetima.
Sa neke druge strane vremena i Boga, nečija deca željna prava na budućnost su, kada im je za to došlo vreme, položila prijemne ispite i upisala se na fakultete koje su želeli.
To se valjda ceni, društvo to, valjda, vrednuje i stimuliše.
Valjda…
Sve dok neki dušebolnici ne odlučiše da svu takvu decu proglase za komunoustaše, teroriste, talibane…2
Ta deca, željna prava na život, su tako svojom voljom i svojim radom postali studenti Univerziteta Srbije, a političkom odlukom dušebolnih postali su teroristi i komunoustaše, talibani, sve to, valjda, istovremeno.
Biće da u Srbiji nagradu za ulaganje u sopstveno znanje i ljubav prema svom rodu i narodu, po nalogu režima, „isplaćuju“ kordoni maskiranih maloumnika, postrojeni ispred svakog fakulteta u državi!3
Neki ulični znalac je dobro napisao – iz ove zemlje niko nije otišao zbog studenata, ali su mnogi otišli zbog vlasti!
U Srbiji trenutno postoji nešto manje od 20 univerziteta, što privatnih, što državnih. Ukupno, akademske studije pohađa oko 200.000 studenata. Tužno je što se u zemlji neosuđenih ubica na vlasti i taj broj konstantno smanjuje. Zlikovcima na vlasti to, naravno, ne smeta, oni su svoje diplome ionako „zaslužili“ na fakultetu za Jude, a na tom fakultetu zna se ko je rektor.
Među svim tim univerzitetima, na jugu Srbije postoji jedan žrtvovani univerzitet, Univerzitet u Prištini.
Na zvaničnom sajtu kaže se da ima oko 1.000 zaposlenih, a prema podacima iz 2020. godine nastavu je pohađalo nešto manje od 10.000 studenata. Kaže se i da je u pitanju državni Univerzitet u Prištini, sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, te da predstavlja jedinu instituciju visokog obrazovanja na Kosovu i Metohiji koja radi u sistemu Srbije. Piše, dok i sve to ne obrišu, kao što žele i narod da obrišu, i da je „nastao posle raspuštanja prvobitnog Univerziteta u Prištini, nakon rata na Kosovu i Metohiji. Uprkos zvaničnom nazivu, poznat je kao Univerzitet u Kosovskoj Mitrovici nakon privremenog preseljenja 2001. godine“.
Piše… „Univerzitet u Prištini osnovan je (zvanično) 18. novembra 1969. godine, a (defakto) 1999. godine“.
„Zvanično“ i „defakto“… Dakle, ono što se sa tim univerzitetom danas dešava počelo je „defakto“ 1999. godine. Tada je univerzitet dislociran iz Prištine u Kruševac, Varvarin, Vranje, i što se tiče tog dela plana, on je tada bio upravo u onom stanju kako je to namerio da uradi sada ovaj izdajnički režim. Univerzitet je vraćen na Kosovo i Metohiju odlukom Vlade Srbije od 03. jula 2001. godine, koju odluku je potpisao tadašnji premijer Zoran Đinđić. Odluka je objavljena u Službenom glasniku RS 38/2001. U obrazloženju je navedeno da je privremeno dislocirani Univerzitet u Prištini vraćen na Kosovo i Metohiju, koncentrišući se u severnom delu pokrajine, kako bi se omogućio kontinuitet visokog obrazovanja na srbskom jeziku. Tako je Univerzitet u Prištini, dislociran u Kosovsku Mitrovicu, nastavio svoj rad kao deo obrazovnog sistema Republike Srbije, što je i bio cilj ove odluke. Tom odlukom tadašnje Vlade Srbije utemeljen je jedan od osnovnih stubova zbog koga su mladi ljudi i narod ostali na Kosovu i Metohiji, i u svemu što se tada dešavalo, s tim u vezi, narod je video neku nadu, neki konkretan znak da je država Srbija još uvek prisutna na Kosovu i Metohiji.
A onda je, nekako volšebno, nešto što je „zvanično“ preimenovano u „defakto“. Iz tog „defakto“ dovedeni smo do – prijavite boravak kao stranci da biste postojali!
To je isto kao i ona fusnota kraj imena „Kosovo“, seća li se iko te tačkice-fusnotice. Tada je tzv. država Kosovo pisano sa fusnotom, a biće da je sada Srbija ta kojoj je ostala samo fusnota. Još jedan marifetluk „zato što sam pametan“ političara koji trabunja da „nije potpisao nezavisnost“, ali je zato predao sve elemente državnosti, pa tako, konačno, predaje i univerzitet.
Prvo je predao tablice, sprdali su se tada režimski poltroni sa tim. Bilo je, nije to ništa, to su „samo“ tablice…
Onda je predao imovinu, pa jednu po jednu instituciju.
Sada predaje ljude! I žive i mrtve ljude!
Je l’ sada nekom nešto smešno?
A predaja bilo kog elementa državnosti Republike Srbije je elementarna izdaja, definisana zakonima i Ustavom Republike Srbije!
Zato ovo čitajte baš kako i piše. Zvanično, mi imamo državu, defakto mi imamo režim zlikovaca!
U međuvremenu, režimski bezdušnici, u saradnji sa svojim vernim partnerima iz Prištine, organizuju progone i maltretiranje studenata Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici. Voleo bih da svi mi možemo da razumemo poziciju u kojoj se nalaze ti studenti i ono profesora što je stalo uz njih. Okruženi su izdajnicima, a iza njih nije Srbija, već krunski izdajnik, saučesnik Prištine u satiranju i naroda i univerziteta – ogavni politički Beograd i njegov trenutni „šef“!4
Politički Beograd sada predvodi taj „šef“, zapamćen kao samozvani, prvi zec Srbije, onaj koji je ne tako davno obećavao: „Loviće vas kao zečeve… pa ne mogu da vas love kao zečeve“… „ako krenu ne da love kao zečeve, nego uhvate jednog od nas ili dvojicu kao zečeve, nema više zečeva, ti zečevi postaju vukovi“. Biće da je prvi zec Srbije opsednut zečevima, a da sanja jednog dobrog vuka. U svakom slučaju, od kada je to izjavio prvi zec Srbije, izračunao je neko i objavio, uhapšeno je skoro 100 Srba, od kojih je više od pola osuđeno na drakonske kazne, praktično doživotne. Broj proteranih i raseljenih porodica raste svakodnevno.
Nezamisliv je osećaj kada, kao mlad čovek, shvatite da vas od okupacionog režima na Kosovu i Metohiji više pritiska jedino obezdušeni režim u Beogradu.
Shvatiše mladi da su to isti lanci, samo su boje okova drugačije.
I gde onda da se svi oni okrenu?
Oni nemaju gde.
Srbija je zemlja u kojoj je ovaj ogavni režim od pojma – student, napravio političku, a ne akademsku kategoriju. Nešto slično su uradili nacisti kada su u okupiranom Beogradu, zbog straha od omladine, sveli rad univerziteta na njima prihvatljivu meru. Šta se tu sve zapravo dešavalo i po kom kriterijumu su pravljeni spiskovi studenata kojima je dato pravo da studiraju za vreme okupacije, pisaću vam nekom drugom prilikom. Uglavnom, i tada je omladina odlučila da ima svoj glas, i studenti Univerziteta u Beogradu krenuli su da se samoorganizuju. Odabrali su da se bore silom reči, a ne silom oružja. Pravili su plakate, letke i proglase. Cepali su nemačke plakate po gradu. Zapravo, to je bio jedini otvoreni akt pobune protiv okupacionih vlasti i njihovih saradnika u okupiranom Beogradu. Sve ostalo je izmislila komunistička propaganda, uključujući i „Otpisane“. I tada su, kao i sada, svi „bezbednosni“ mehanizmi, sadejstvujući domaći i strani, bili usmereni na tu decu, i sve se tragično završilo. Neki tadašnji, „ja samo radim svoj posao“, pohapsili su veliki broj angažovanih studenata i od 30 uhapšenih studenata medicine, 15 je streljano do kraja 1942. godine, petoro je poslato u logore, 5 je pušteno posle zverskog mučenja, jedna devojka je izvršila samoubistvo. Izabrala je smrt umesto izdaje.
Zvala se Bojana…
Za četvoro se nikada nije saznalo šta im se dogodilo.
I eto te monstruozne repeticije. Uočavate li je?
I tada i sada studente Srbije opkolile su kojekakve službe, kojekakve politike i kojekakav ološ i šljam. I tada, i kao što se to nedavno dogodilo u Beogradu, denucijanti i režimski satrapi doveli su na Medicinski fakultet batinaše i neke ljude u uniformama da ih premlaćuju, hapse, negde odvode. Bogu hvala, ovaj put, studenti su izdržali!5
A je l’ se seća neko Bojane?
Ti mladi ljudi se tendenciozno brišu iz istorije iz političkih razloga koji još uvek traju. Iz tog vremena, zna se za denucijanta „Dr D“ iz uprave fakulteta, koji je bio saradnik Ljotićeve tajne policije, ali se prenebregava podatak da je drugi „izvor“ podataka bio jedan „viđeni“ komunista tog i potonjeg vremena. Zapravo, na najvišem nivou tadašnje Komunističke partije raspravljalo se o ovom „slučaju“ i doneta je odluka da se studenti predaju Gestapou. Komunistima se čak ni za vreme rata nije sviđala ideja građanskog samoorganizovanja i građanskog otpora, pa su, kad se rat završio, one koji su preživeli, a bili su deo te pobune, budno pratili. Do smrti.
Svi totalitarni režimi ovog sveta, od kad je sveta, za svog osnovnog neprijatelja vide – glas slobodnog čoveka. Totalitarnim režimima se nikada nije sviđala ideja nenasilnog, građanskog otpora.
Ni tada, ni sada, građanski otpor, posebno ako je oličen u mladima, nije u liniji sa ideologijama kao što su komunistička, fašistička, nacistička…
Ako malo bolje pogledamo, videćemo da su se kao okupatori Nemci lako dogovorili sa političkim subjektima, a onda su po Srbiji masovno streljali decu, studente i radnike.6
Sve što sada oba ova današnja režima, prištinski i beogradski, traže od studenata i profesora je da postupe isto onako kako je postupio izdajnički režim u Beogradu – da se povinuju pravilima nove „države“, te da prihvate da se na teritoriji svoje države prijavljuju i registruju kao stranci! U tom sotonskom marifetluku, sa istom pažnjom, taj spisak „podobnih“ i „nepodobnih“ za boravak na Kosovu i Metohiji prave režimi u Beogradu i Prištini. Zapravo, pišu ga zajedno. Saučesnici, oduvek. Dva Kurtija, večito na istom zadatku, jedan „naš“, a drugi njihov.7 Od profesora se zahteva da, navodno zarad izdavanja boravišne dozvole, prilože i svoje diplome o stečenom obrazovanju, a svima je jasno da ako se predaju i diplome, onda nije ideja da se izdaju boravišne, već radne dozvole. U suprotnom, šta će im diplome? A to onda znači da je univerzitet u Prištini u završnoj fazi integracije u kosovski obrazovni sistem.
Završna izdaja Ace šiptara…
Režim, naravno, ima svoje grupenfirere na terenu koji su, gle čuda, na zvaničnom platnom spisku Prištine, a kažu da zastupaju interese Srba i Srbije! Nema te okupacione sile koja u Srbiji nije imala svoje lokalne plaćenike koji su revnosno „štitili“ interese Srba pod okupacijom.
Ti grupenfireri to čine tako što prete, progone i maltretiraju studente i rodoljubivoj Srbiji verne profesore Univerziteta u Prištini.
Rekoše mi da izvesni Igor Simić, savršeni reprezent i ogledalo onih koji su mu „poverili“ sudbinu srbskog naroda na KiM, suvlasnik nepostojeće „Srpske liste“ i direktor nepostojećeg PIO fonda na KiM, uredno popisuje podobne i nepodobne studente i profesore po kriterijumu izdajnika koji su ga na to mesto i postavili. Ovaj poslušni saradnik i plaćenik prištinskog režima braniće srbske interese na Kosovu sve dok se i poslednji Srbin ne iseli sa KiM. Njega su ovom „zanatu“ učili oni koji su, gde god su bili, počistili sve srbsko. Onda, konačno, moći će da brani samo samog sebe, jer nikoga drugog više neće ni biti. Tako je postupala cela ta ideološka „Cloaca Maxima“ od početka raspada Jugoslavije, a, na žalost, i mnogo, mnogo ranije. Gde god su oni nekoga i nešto branili ili zastupali, tu više živih ljudi nema. Sve je ili mrtvo ili raseljeno.
Taj Simić posebno se ostrvio na studente koji su se usudili da dignu glas i javno progovore o tome kakvo je zapravo stanje sa univerzitetom, kao i na nekolicinu profesora koji su odlučili da stoje uz svoje studente do kraja.
Usput sa gašenjem univerziteta, dva uigrana režima saučesnika, ovaj „naš“ Kurti i onaj njihov Kurti8, sprovode plan uništenja i poslednjih „džepova“ otpora srbskog naroda na Kosovu i Metohiji, rodoljubivih organizacija i angažovanih pojedinaca. Kurtiju i Kurtiju u tome zdušno pomažu sve njihove službe i svi ti „ja samo radim svoj posao“ državni službenici.9
Izdaja…
Ako malo bolje proučimo hronologiju izdaje, od kada je „došao na vlast“, videćemo da je samozvani svoj izdajnički „staž“ započeo odmah kako je stupio na prvu funkciju. Nije ni šest meseci izdržao, a pravi razlog njegovog postavljenja je kroz njega nepobitno progovorio. Izdaja je krenula.
Tako kako je žrtvovan univerzitet u Prištini, svi studenti, svi profesori, tako su neki dan žrtvovani i osuđeni u slučaju „Banjska“. „Banjska“, taj morbidni „teatar“, između ostalog osmišljen i da se narodu da lažna nada da još uvek imamo državu, te da se par umobolnika samoproglasi za „komandante“, rezultirao je mrtvima, osuđenima i onima koje krivični progon tek čeka.10
Zanimljiv će biti rasplet kada se po spisku angažovanih dođe do neposrednih organizatora koji su sa Kopaonika, naravno, sa bezbedne daljine, posmatrali šta se dešava i uhtali na razvoj situacije.
Iz ugla Prištine „Banjska“ je „dokaz“ da Priština ima pravosudni sistem, ali „Banjska“ je i upozorenje oba režima (i Prištinskog i političkog Beograda) Srbima kako će da prođu svi oni koji ne prihvataju „novu realnost“.
U međuvremenu, gde ste sada „komandanti“… hapse i sude vašim vojnicima, a vi po vilama, sa „G“ klasama i u savršenim poslovnim odnosima sa prištinskim mafijama. Nešto tu nije u redu…
Možda bi prvi zec Srbije i svi njegovi komandanti, saučesnici u pogibiji Bojana Mijailovića, Stefana Nedeljkovića i Igora Milenkovića, sada konačno mogli da poslušaju glas mladih. Evo predloga jednog Simketa, skromnog momka kome režim čini sve što može da uništi život samo zato što vidi, misli i govori.
Simke kaže ovako: „Naravno da za Banjsku doživotne kazne momcima i Srbija će nastaviti da ćuti ko kurva umesto da krene sa politikom reciprociteta, ukine jedinstveno tržište rada sa Albanijom i tzv. Kosovom, počne da hapsi šiptare u centralnoj Srbiji za ratne zločine i separatiste u Preševskoj dolini. Umesto da izmenimo naš Zakon o strancima i spustimo šiptarima granicu boravka u Srbiji bez vize sa 90 na 3 dana kao i oni nama, da ukinemo priznavanje diploma Univerziteta u Prištini (šiptarskog) i slično, u Beogradu istorijski muk, ovo više nije ni tema za Cou ptaršija. Srpska UDB-a se za to vreme bavi plenumima i šta je napisao kristal met Dejmon na tviteru, da li je Simke admin politehnike i jutjuberima koji kritikuju dihtovanje prozora i izolaciju na Beogradu na vodi…“.
Aj sada da pitamo Srbiju – valja li Simketov predlog ili će sve da ostane na blentavilu Ace šiptara i njegovih „komandanata“ i teatralnom napuštanju parlamenta tzv. države Kosovo od strane predstavnika „Srbske liste“. Rekao bih da će svim tim „predstavnicima“ ipak da „legne“ plata na račun, plata iz kosovskog budžeta, a osuđeni će na robiju do kraja života.
Opet ta plata…
Što se tebe tiče, samozvani, pošto si ti „glavni“ platodavac. Ti, kao zec koji grmi, tako bi te zvali indijanci u stripovima koje ne razumeš, reci mi – išao si u Francusku da pričaš sa ekranima, kao i svi loši đaci. To si mogao i iz Beograda. Kako, bre, niko da ti ne kaže da je Makron u Grčkoj, da će da vam saopšti šta ima video-vezom.
Ko napravi infektivnog gubavca od tebe? Ko ti je zamračio francusko svetlo?
Rekoh li ti ja da nepristojna pitanja na pogrešnim adresama imaju svoju cenu.
A onda, Takovo…
Dan koji nije bio kao i svaki drugi.
Hrast samac, kao onaj kamen što ga pominje Danilo, kamen što se odvali bez ljudskih ruku.
Samo svetlo može da objasni nešto tako kao što je taj hrast, stvoreno.
Moja nasmejana sestra Ljilja i naš veseli narod, neki jednostavni ljudi sa hranom i darovima za studente i pridošle. Radosna lica i pesma. Svi su tu prvo došli srcem, pa onda telom. To je ta slika Srbije koja nije tu samo da bi se videla, već i pre svega da bi se osetila. Svi umeju da slikaju da se slika vidi, ali samo najveći slikari su umeli da svoja remek-dela naslikaju tako… da se osete.
Reče lepo naš brat Fića: „Pre dva veka vožd je bio pojedinac, a danas je to narod!“
A onda i devojka u narodnoj nošnji na konju…
Videh je… kao da je moje dete… moje dete…
Moje dete, a od majke svih nas!
Znamo joj ime još od onog Takova, pa do ovog Takova.
Ime joj je – SLOBODA!!!
Studenti su u pravu!
Studentski zahtevi nisu ispunjeni!
- (više o tome na ovom sajtu u tekstovima: „Zato se molim za tebe dok si živ, kad više ne budeš živ, biće kasno“ od 13.02.2024. i „Hvala i Molim, Molitva“ od 02.02.2026.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Taliban poruka mira“ od 20.03.2026.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu!“ od 30.06.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Ne verujte političarima“. od 23.04.2024.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „U Srbiji je opasno biti student“ od 16.01.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Ne verujte političarima“ od 23.04.2024.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Udario Kurti na kurtija“od 07.12.2022.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Udario Kurti na kurtija“od 07.12.2022.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu!“ od 30.06.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Kako nastaju generali“od 08.05.2025.) ↩︎