— Пише Бранко Вељковић —
Данас је дан као и сваки други…
Неки људи који за себе тврде да су узорни родитељи разматрају да ли ће неку туђу децу побити нуклеарном експлозијом или ће их „само“ засути конвенционалним експлозивом, снагом мереном у мегатонама.
Опет неки други узорни родитељи, зарад љубави својих мезимаца према јахању или сноркингу, отимају хлеб из уста некој туђој деци на другом крају света или из друге улице истога града. Небитно је. Једнако су ревносни у томе, без обзира на адресе све те деце коју унесрећују у милионима.
То је ваљда тамо негде, далеко.
Свет се то зове.
Али ми имамо овде ове наше ужасе.
У милионима…
Један општински чиновник, задужен за доделу инвалидских пензија, годинама уцењује тешке инвалиде из свог града да му, на основу продужења права на инвалиднину, исплате колико тражи. Плаћају несрећници, јер не могу да издрже застој у примању инвалиднине и трошкове извесног спора. Њима је сваки динар велик, како не би био. Они су од стране режима „пројектовани“ купци паризера од 200 динара које ни пси неће да једу, а које, у земљи „економског тигра“, у продавницама од крађе гладних морају да штите „зујалицама“.
Како живи човек који је принуђен да краде хлеб и паризер од изнутрица које се у другим државама бацају?
Један разочарани „јахач на друштвеним мрежама“ је, резигниран „што се ништа не дешава“, угасио свој налог и храбро „нагрдио све живо“. Онлајн, наравно. Ето, није све како је он замислио, па се наљутио на тастатуру, „миша“ и вирал коме припада и вратио се у бледило из кога никада није ни изашао. Ваљда су, од када се он „разочарао“ и вратио у своје ништавило, студенти на улици престали да буду угрожени, а њихови оправдани захтеви су, ваљда, испуњени.
Један узорни муж је своју жену годинама садистички тукао, па и пред малолетном децом, и сада је љут јер је жена коначно рекла – доста!
Један општински функционер је повредио нокте неку ноћ, јер је целу ноћ скидао транспаренте и налепнице „СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ“ са надвожњака и других објеката у Прељини и околини. Жалио се „својима“ како то да те „прљаве послове“ више нема ко да ради, него мора он, функционер!
Један полицајац је, после редовног „радног дана“ и бесомучног прогона неке туђе деце по улицама, дошао кући, пресвукао се и прљаву униформу је, као и увек, пребацио преко столице у трпезарији. Дете, његово дете, пришло му је и видело је да су му рукави униформе крвави. Узело је у руке крваве рукаве на очи оца крвавих руку. Дете, сведочио је нешто касније отац, ништа није рекло, „само ме је гледала у очи“. Дете је ћутало, а он је остао паралисан и нем.
А у таквој тишини, све се чује.
Нешто се десило тада у њему, ја верујем, по њега добро. Оседео је и отишао на боловање…
Ваљда постоји и боловање за уништене душе.
И тако, код нас, неки узорни родитељи свакодневно облаче некакве униформе, стављају тамне капуљаче преко својих још тамнијих лица и тако узорни и маскирани иду да, по наређењу опет неких узорних родитеља, пребијају на мртво име нечију децу по факултетима и по улицама градова у којима и сами живе и да онда то своје „чињење“ уредно наплате два пута месечно – то се у њиховом свету зове плата. Плата, плус дневница, суви дневни оброк и похвала надлежног старешине. Мало ли је…
Није мало… таман је!
Плата…
Читао сам давно да је и Јуда своје крваве сребрњаке доживео као заслужену плату. И њему је било таман по мери. И он је, као и неки други што ће, пред крај, покушао да одбаци демонску плату, али то не иде тако. Ђаволова исплата јесте у материји, али је његов наум у свету не-материје. Његов „поклон“ јесте његова намера. Он је духовно биће и његове исплате се човек може одрећи само уз помоћ Бога. То се онда зове покајање.1 Људи које је ђаво „наградио“ за своје чињење и његово успињање, наивно верују да их онда он види као партнере у власти. Они верују да ће са ђаволом моћи да преговарају.
Отуда, не знам како изгледа живот човека коме је маска преко лица најјаче оружје.
Чуо сам да су и „нацисти били неки сасвим обични људи све док се нису нашли у необичној ситуацији“. Онда су за све што су након тога чинили нашли оправдање, прво пред собом, а онда и даље… И они за себе кажу да су убијали по закону.
Људи су склони да монструме виде у свему и свачему, а заправо људи су монструми!
Али, данас је дан као и сваки други…
Неки узорни „овлашћени“ очеви су опет обукли своје „овлашћене“ униформе и ставили маске на своје „овлашћене“ главе да би се сакрли, да их случајно не препознају нека „неовлашћена“ деца из комшилука док их пребијају по улицама и факултетима.
Са неке друге стране времена и Бога, нечија деца жељна права на будућност су, када им је за то дошло време, положила пријемне испите и уписала се на факултете које су желели.
То се ваљда цени, друштво то, ваљда, вреднује и стимулише.
Ваљда…
Све док неки душеболници не одлучише да сву такву децу прогласе за комуноусташе, терористе, талибане…2
Та деца, жељна права на живот, су тако својом вољом и својим радом постали студенти Универзитета Србије, а политичком одлуком душеболних постали су терористи и комуноусташе, талибани, све то, ваљда, истовремено.
Биће да у Србији награду за улагање у сопствено знање и љубав према свом роду и народу, по налогу режима, „исплаћују“ кордони маскираних малоумника, постројени испред сваког факултета у држави!3
Неки улични зналац је добро написао – из ове земље нико није отишао због студената, али су многи отишли због власти!
У Србији тренутно постоји нешто мање од 20 универзитета, што приватних, што државних. Укупно, академске студије похађа око 200.000 студената. Тужно је што се у земљи неосуђених убица на власти и тај број константно смањује. Зликовцима на власти то, наравно, не смета, они су своје дипломе ионако „заслужили“ на факултету за Јуде, а на том факултету зна се ко је ректор.
Међу свим тим универзитетима, на југу Србије постоји један жртвовани универзитет, Универзитет у Приштини.
На званичном сајту каже се да има око 1.000 запослених, а према подацима из 2020. године наставу је похађало нешто мање од 10.000 студената. Каже се и да је у питању државни Универзитет у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици, те да представља једину институцију високог образовања на Косову и Метохији која ради у систему Србије. Пише, док и све то не обришу, као што желе и народ да обришу, и да је „настао после распуштања првобитног Универзитета у Приштини, након рата на Косову и Метохији. Упркос званичном називу, познат је као Универзитет у Косовској Митровици након привременог пресељења 2001. године“.
Пише… „Универзитет у Приштини основан је (званично) 18. новембра 1969. године, а (дефакто) 1999. године“.
„Званично“ и „дефакто“… Дакле, оно што се са тим универзитетом данас дешава почело је „дефакто“ 1999. године. Тада је универзитет дислоциран из Приштине у Крушевац, Варварин, Врање, и што се тиче тог дела плана, он је тада био управо у оном стању како је то намерио да уради сада овај издајнички режим. Универзитет је враћен на Косово и Метохију одлуком Владе Србије од 03. јула 2001. године, коју одлуку је потписао тадашњи премијер Зоран Ђинђић. Одлука је објављена у Службеном гласнику РС 38/2001. У образложењу је наведено да је привремено дислоцирани Универзитет у Приштини враћен на Косово и Метохију, концентришући се у северном делу покрајине, како би се омогућио континуитет високог образовања на србском језику. Тако је Универзитет у Приштини, дислоциран у Косовску Митровицу, наставио свој рад као део образовног система Републике Србије, што је и био циљ ове одлуке. Том одлуком тадашње Владе Србије утемељен је један од основних стубова због кога су млади људи и народ остали на Косову и Метохији, и у свему што се тада дешавало, с тим у вези, народ је видео неку наду, неки конкретан знак да је држава Србија још увек присутна на Косову и Метохији.
А онда је, некако волшебно, нешто што је „званично“ преименовано у „дефакто“. Из тог „дефакто“ доведени смо до – пријавите боравак као странци да бисте постојали!
То је исто као и она фуснота крај имена „Косово“, сећа ли се ико те тачкице-фуснотице. Тада је тзв. држава Косово писано са фуснотом, а биће да је сада Србија та којој је остала само фуснота. Још један марифетлук „зато што сам паметан“ политичара који трабуња да „није потписао независност“, али је зато предао све елементе државности, па тако, коначно, предаје и универзитет.
Прво је предао таблице, спрдали су се тада режимски полтрони са тим. Било је, није то ништа, то су „само“ таблице…
Онда је предао имовину, па једну по једну институцију.
Сада предаје људе! И живе и мртве људе!
Је л’ сада неком нешто смешно?
А предаја било ког елемента државности Републике Србије је елементарна издаја, дефинисана законима и Уставом Републике Србије!
Зато ово читајте баш како и пише. Званично, ми имамо државу, дефакто ми имамо режим зликоваца!
У међувремену, режимски бездушници, у сарадњи са својим верним партнерима из Приштине, организују прогоне и малтретирање студената Универзитета у Приштини са седиштем у Косовској Митровици. Волео бих да сви ми можемо да разумемо позицију у којој се налазе ти студенти и оно професора што је стало уз њих. Окружени су издајницима, а иза њих није Србија, већ крунски издајник, саучесник Приштине у сатирању и народа и универзитета – огавни политички Београд и његов тренутни „шеф“!4
Политички Београд сада предводи тај „шеф“, запамћен као самозвани, први зец Србије, онај који је не тако давно обећавао: „Ловиће вас као зечеве… па не могу да вас лове као зечеве“… „ако крену не да лове као зечеве, него ухвате једног од нас или двојицу као зечеве, нема више зечева, ти зечеви постају вукови“. Биће да је први зец Србије опседнут зечевима, а да сања једног доброг вука. У сваком случају, од када је то изјавио први зец Србије, израчунао је неко и објавио, ухапшено је скоро 100 Срба, од којих је више од пола осуђено на драконске казне, практично доживотне. Број протераних и расељених породица расте свакодневно.
Незамислив је осећај када, као млад човек, схватите да вас од окупационог режима на Косову и Метохији више притиска једино обездушени режим у Београду.
Схватише млади да су то исти ланци, само су боје окова другачије.
И где онда да се сви они окрену?
Они немају где.
Србија је земља у којој је овај огавни режим од појма – студент, направио политичку, а не академску категорију. Нешто слично су урадили нацисти када су у окупираном Београду, због страха од омладине, свели рад универзитета на њима прихватљиву меру. Шта се ту све заправо дешавало и по ком критеријуму су прављени спискови студената којима је дато право да студирају за време окупације, писаћу вам неком другом приликом. Углавном, и тада је омладина одлучила да има свој глас, и студенти Универзитета у Београду кренули су да се самоорганизују. Одабрали су да се боре силом речи, а не силом оружја. Правили су плакате, летке и прогласе. Цепали су немачке плакате по граду. Заправо, то је био једини отворени акт побуне против окупационих власти и њихових сарадника у окупираном Београду. Све остало је измислила комунистичка пропаганда, укључујући и „Отписане“. И тада су, као и сада, сви „безбедносни“ механизми, садејствујући домаћи и страни, били усмерени на ту децу, и све се трагично завршило. Неки тадашњи, „ја само радим свој посао“, похапсили су велики број ангажованих студената и од 30 ухапшених студената медицине, 15 је стрељано до краја 1942. године, петоро је послато у логоре, 5 је пуштено после зверског мучења, једна девојка је извршила самоубиство. Изабрала је смрт уместо издаје.
Звала се Бојана…
За четворо се никада није сазнало шта им се догодило.
И ето те монструозне репетиције. Уочавате ли је?
И тада и сада студенте Србије опколиле су којекакве службе, којекакве политике и којекакав олош и шљам. И тада, и као што се то недавно догодило у Београду, денуцијанти и режимски сатрапи довели су на Медицински факултет батинаше и неке људе у униформама да их премлаћују, хапсе, негде одводе. Богу хвала, овај пут, студенти су издржали!5
А је л’ се сећа неко Бојане?
Ти млади људи се тенденциозно бришу из историје из политичких разлога који још увек трају. Из тог времена, зна се за денуцијанта „Др Д“ из управе факултета, који је био сарадник Љотићеве тајне полиције, али се пренебрегава податак да је други „извор“ података био један „виђени“ комуниста тог и потоњег времена. Заправо, на највишем нивоу тадашње Комунистичке партије расправљало се о овом „случају“ и донета је одлука да се студенти предају Гестапоу. Комунистима се чак ни за време рата није свиђала идеја грађанског самоорганизовања и грађанског отпора, па су, кад се рат завршио, оне који су преживели, а били су део те побуне, будно пратили. До смрти.
Сви тоталитарни режими овог света, од кад је света, за свог основног непријатеља виде – глас слободног човека. Тоталитарним режимима се никада није свиђала идеја ненасилног, грађанског отпора.
Ни тада, ни сада, грађански отпор, посебно ако је оличен у младима, није у линији са идеологијама као што су комунистичка, фашистичка, нацистичка…
Ако мало боље погледамо, видећемо да су се као окупатори Немци лако договорили са политичким субјектима, а онда су по Србији масовно стрељали децу, студенте и раднике.6
Све што сада оба ова данашња режима, приштински и београдски, траже од студената и професора је да поступе исто онако како је поступио издајнички режим у Београду – да се повинују правилима нове „државе“, те да прихвате да се на територији своје државе пријављују и региструју као странци! У том сотонском марифетлуку, са истом пажњом, тај списак „подобних“ и „неподобних“ за боравак на Косову и Метохији праве режими у Београду и Приштини. Заправо, пишу га заједно. Саучесници, одувек. Два Куртија, вечито на истом задатку, један „наш“, а други њихов.7 Од професора се захтева да, наводно зарад издавања боравишне дозволе, приложе и своје дипломе о стеченом образовању, а свима је јасно да ако се предају и дипломе, онда није идеја да се издају боравишне, већ радне дозволе. У супротном, шта ће им дипломе? А то онда значи да је универзитет у Приштини у завршној фази интеграције у косовски образовни систем.
Завршна издаја Аце шиптара…
Режим, наравно, има своје групенфирере на терену који су, гле чуда, на званичном платном списку Приштине, а кажу да заступају интересе Срба и Србије! Нема те окупационе силе која у Србији није имала своје локалне плаћенике који су ревносно „штитили“ интересе Срба под окупацијом.
Ти групенфирери то чине тако што прете, прогоне и малтретирају студенте и родољубивој Србији верне професоре Универзитета у Приштини.
Рекоше ми да извесни Игор Симић, савршени репрезент и огледало оних који су му „поверили“ судбину србског народа на КиМ, сувласник непостојеће „Српске листе“ и директор непостојећег ПИО фонда на КиМ, уредно пописује подобне и неподобне студенте и професоре по критеријуму издајника који су га на то место и поставили. Овај послушни сарадник и плаћеник приштинског режима браниће србске интересе на Косову све док се и последњи Србин не исели са КиМ. Њега су овом „занату“ учили они који су, где год су били, почистили све србско. Онда, коначно, моћи ће да брани само самог себе, јер никога другог више неће ни бити. Тако је поступала цела та идеолошка „Cloaca Maxima“ од почетка распада Југославије, а, на жалост, и много, много раније. Где год су они некога и нешто бранили или заступали, ту више живих људи нема. Све је или мртво или расељено.
Тај Симић посебно се острвио на студенте који су се усудили да дигну глас и јавно проговоре о томе какво је заправо стање са универзитетом, као и на неколицину професора који су одлучили да стоје уз своје студенте до краја.
Успут са гашењем универзитета, два уиграна режима саучесника, овај „наш“ Курти и онај њихов Курти8, спроводе план уништења и последњих „џепова“ отпора србског народа на Косову и Метохији, родољубивих организација и ангажованих појединаца. Куртију и Куртију у томе здушно помажу све њихове службе и сви ти „ја само радим свој посао“ државни службеници.9
Издаја…
Ако мало боље проучимо хронологију издаје, од када је „дошао на власт“, видећемо да је самозвани свој издајнички „стаж“ започео одмах како је ступио на прву функцију. Није ни шест месеци издржао, а прави разлог његовог постављења је кроз њега непобитно проговорио. Издаја је кренула.
Тако како је жртвован универзитет у Приштини, сви студенти, сви професори, тако су неки дан жртвовани и осуђени у случају „Бањска“. „Бањска“, тај морбидни „театар“, између осталог осмишљен и да се народу да лажна нада да још увек имамо државу, те да се пар умоболника самопрогласи за „команданте“, резултирао је мртвима, осуђенима и онима које кривични прогон тек чека.10
Занимљив ће бити расплет када се по списку ангажованих дође до непосредних организатора који су са Копаоника, наравно, са безбедне даљине, посматрали шта се дешава и ухтали на развој ситуације.
Из угла Приштине „Бањска“ је „доказ“ да Приштина има правосудни систем, али „Бањска“ је и упозорење оба режима (и Приштинског и политичког Београда) Србима како ће да прођу сви они који не прихватају „нову реалност“.
У међувремену, где сте сада „команданти“… хапсе и суде вашим војницима, а ви по вилама, са „Г“ класама и у савршеним пословним односима са приштинским мафијама. Нешто ту није у реду…
Можда би први зец Србије и сви његови команданти, саучесници у погибији Бојана Мијаиловића, Стефана Недељковића и Игора Миленковића, сада коначно могли да послушају глас младих. Ево предлога једног Симкета, скромног момка коме режим чини све што може да уништи живот само зато што види, мисли и говори.
Симке каже овако: „Наравно да за Бањску доживотне казне момцима и Србија ће наставити да ћути ко курва уместо да крене са политиком реципроцитета, укине јединствено тржиште рада са Албанијом и тзв. Косовом, почне да хапси шиптаре у централној Србији за ратне злочине и сепаратисте у Прешевској долини. Уместо да изменимо наш Закон о странцима и спустимо шиптарима границу боравка у Србији без визе са 90 на 3 дана као и они нама, да укинемо признавање диплома Универзитета у Приштини (шиптарског) и слично, у Београду историјски мук, ово више није ни тема за Цоу птаршија. Српска УДБ-а се за то време бави пленумима и шта је написао кристал мет Дејмон на твитеру, да ли је Симке админ политехнике и јутјуберима који критикују дихтовање прозора и изолацију на Београду на води…“.
Ај сада да питамо Србију – ваља ли Симкетов предлог или ће све да остане на блентавилу Аце шиптара и његових „команданата“ и театралном напуштању парламента тзв. државе Косово од стране представника „Србске листе“. Рекао бих да ће свим тим „представницима“ ипак да „легне“ плата на рачун, плата из косовског буџета, а осуђени ће на робију до краја живота.
Опет та плата…
Што се тебе тиче, самозвани, пошто си ти „главни“ платодавац. Ти, као зец који грми, тако би те звали индијанци у стриповима које не разумеш, реци ми – ишао си у Француску да причаш са екранима, као и сви лоши ђаци. То си могао и из Београда. Како, бре, нико да ти не каже да је Макрон у Грчкој, да ће да вам саопшти шта има видео-везом.
Ко направи инфективног губавца од тебе? Ко ти је замрачио француско светло?
Рекох ли ти ја да непристојна питања на погрешним адресама имају своју цену.
А онда, Таково…
Дан који није био као и сваки други.
Храст самац, као онај камен што га помиње Данило, камен што се одвали без људских руку.
Само светло може да објасни нешто тако као што је тај храст, створено.
Моја насмејана сестра Љиља и наш весели народ, неки једноставни људи са храном и даровима за студенте и придошле. Радосна лица и песма. Сви су ту прво дошли срцем, па онда телом. То је та слика Србије која није ту само да би се видела, већ и пре свега да би се осетила. Сви умеју да сликају да се слика види, али само највећи сликари су умели да своја ремек-дела насликају тако… да се осете.
Рече лепо наш брат Фића: „Пре два века вожд је био појединац, а данас је то народ!“
А онда и девојка у народној ношњи на коњу…
Видех је… као да је моје дете… моје дете…
Моје дете, а од мајке свих нас!
Знамо јој име још од оног Такова, па до овог Такова.
Име јој је – СЛОБОДА!!!
Студенти су у праву!
Студентски захтеви нису испуњени!
- (више о томе на овом сајту у текстовима: „Зато се молим за тебе док си жив, кад више не будеш жив, биће касно“ од 13.02.2024. и „Хвала и Молим, Молитва“ од 02.02.2026.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Талибан порука мира“ од 20.03.2026.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу!“ од 30.06.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Не верујте политичарима“. од 23.04.2024.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „У Србији је опасно бити студент“ од 16.01.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Не верујте политичарима“ од 23.04.2024.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Ударио Курти на куртија“од 07.12.2022.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Ударио Курти на куртија“од 07.12.2022.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу!“ од 30.06.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Како настају генерали“од 08.05.2025.) ↩︎