„Po plodovima njihovim poznaćete ih.“
— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Srbija je u opasnosti da izgubi svoju državnost i da joj od istorijskog kontinuiteta državotvornosti ostane samo ime, bez suštine i smisla, samo forma koja briše nasleđe. Kada se uzme u obzir celokupno stanje stvari, sebi ne smemo dozvoliti da ulepšavamo stvarnost, takav luksuz nas stavlja u poziciju nečinjenja koje će imati katastrofalne i nepopravljive posledice za budućnost. Pobuna studenata i naroda koja traje punih 10 meseci, sa osnovnim zahtevom povratka zemlje u ustavne okvire, na površinu je izbacila nestvarnu količinu mulja, razotkrila je stvarnu antisrpsku prirodu režima ustavorušitelja Aleksandra. Aktuelni režim je instaliran od strane političkog zapada i uz saglasnost ostalih međunarodnih aktera sa istoka, ali punih 13 godina opstaje na temeljima nacionalnog narativa da bi mogao da sprovede amputaciju Kosova i Metohije kao sapostojećeg dela državnog tkiva Republike Srbije, ali i da legitimne nacionalne interese našeg srpskog korpusa u Republici Srpskoj svede na nivo nekakve ZSO u okviru Bosne i Hercegovine. Paralelno sa tim procesom, svedočimo snažnom pokušaju podele našeg naroda iz Republike Srpske i Republike Srbije, do nivoa da seče sabornosti koja nam je u vremenu pred nama, preko potrebna. U tu prljavu antisrpsku igru luciferijanskih marifetluka, uključio se i Milorad Dodik.
Upravo zbog nastupajućih vremena, i hitne potrebe za reakcijom i promenom stanja stvari, važno je osvrnuti se na istorijat lažnog rodoljublja Milorada i Aleksandra. Srpska politika u budućnosti iz temelja mora promeniti paradigmu svog delovanja oslobođena od lažnog nacionalnog stanovišta koje je devastiralo naše interese i suštinski nas vratilo u stanje od pre 1804. godine.
Lekovito je i važno.
Aleksandar Vučić, kao predvodnik antisrpske politike režima u Beogradu, je eksponent međunarodnih aktera koji su dobro prepoznali da njihove interese može sprovesti onaj politički lider koji ima izraženu nacionalnu retoriku. Njegov razvojni put je svima poznat, od „mladog lava“ SRS-a, ministra informisanja koji postaje čuven po neviđenoj hrabrosti, kada se u jeku bombardovanja uselio u stan dodeljen od države, dok je golobrada mladost Srbije u rovovima branila zemlju od NATO agresora. Kao takav, u periodu vlasti partija DOS-a, vodeću političku ulogu preuzima 2008. godine kada se formira SNS. U toku kampanje za izbore 2012. godine, na krilima snažne nacionalne retorike, i čestitke EU dok je izborni proces bio u toku, SNS „pobeđuje“ i formira se Vlada u kojoj on preuzima funkciju ministra odbrane, prvog potpredsednika i šefa biroa za koordinaciju između službi bezbednosti. Na krilima kampanje da će poništiti štetne dogovore koji je po pitanju Kosova i Metohije potpisao Borko Stefanović, a uz pretnju bankrota države, Aleksandar Vučić čini sve suprotno. Nakon manje od godinu dana vlasti, novouspostavljeni režim, predvođen Aleksandrom Vučićem i Ivicom Dačićem, potpisuje sporazum u Briselu, kojim se prisustvo Republike Srbije na Kosovu i Metohiji gasi i prelazi u nadležnost tzv. države Kosovo. Sve što je bilo u pravnom poretku Republike Srbije, ono što je ostalo nakon agresije NATO 1999. godine, naročito na severu, opštine, pravosuđe, policija, civilna zaštita, teritorijalna odbrana, jednim potpisom u jednom danu prestaje da postoji. Ustav je srušen, Aleksandar postaje ustavorušitelj i uzurpator, a Srbija ulazi u period funkcionisanja izvan ustavnih okvira. Korak po korak, nakon te 2013. godine, režim ono što je na Kosovu i Metohiji predao u nadležnost separatistima, priznaje kao elemente državnosti neke drugog državnog entiteta. Sledi period novog sporazuma u Briselu, predaja pozivnog broja, pa sporazum u Vašingtonu kojim se „ne dam Gazivode“ pretvorilo u Gazivode ipak dajem, do plana Francuske i Nemačke i sporazuma u Ohridu kao implementacionog aneksa, kojim režim priznaje sve elemente državnosti tzv. države Kosovo. Danas svi sve to znamo. Međutim, ono što je pratilo politiku izdaje ustavorušitelja Aleksandra je izražen nacionalni narativ kojim se izdaja pokrivala.
Aleksandar Vučić, od pripadnika nacionalne intelektualne elite pravi klijente; hrani kritiku u periodima kada režim nije ugrožen, ali u kritičnim momentima, po uputstvu se za njegovu izdaju okrivljuje režim koji je on nasledio. Težišne tačke su poznate:
Za vreme prethodnog režima su potpisani štetni sporazumi, Borko je kriv, pregovori su izmešteni iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN), pitanje međunarodnom sudu je katastrofalno, mi u svom delovanju nismo mogli ništa drugačije, dakle, iako zvuči kao banalizacija, ali već dobro poznate stvari.
Tu je nacionalna intelektualna elita odigrala ulogu saučesnika sakrivši pravo stanje stvari.
Idemo redom:
– pregovori nisu izmešteni iz SB UN.
– SB UN je delegirao posrednike, od Martija Ahtisarija koji je predlagao nadziranu nezavisnost u trajanju od 3godine, čuvene trojke Išinger, Vizner, Harčenko čije predloge je Beograd odbio. „Trojka“ nakon 120 dana podnosi izveštaj SB UN da pregovori nisu uspeli, nakon toga su separatisti u Prištini samoproglasili nezavisnost. UN, uz pristanak režima Borisa Tadića, ulogu posrednika u pregovorima Beograda i Prištine dodeljuju pod okrilje EU. Taj štetan potez, pre svega zbog odsustva statusno neutralnog posrednika, režim DS-a se odlučuje zbog dodeljivanja statusa kandidata za članstvo u EU i vizne liberalizacije. Dakle, pregovori iz SB UN nisu izmešteni, SB UN i dalje prima izveštaje o stanju na Kosovu i Metohiji, a režim ustavorušitelja Aleksandra ništa nije sprečavalo da konstatuje da posredništvo EU nije dalo rezultat i da uz pomoć Ruske Federacije i NR Kine zatraži da SB UN traži novi pristup ili nove posrednike u pregovorima. Jednostavno, to i nije bila namera, već je taj narativ služio za pokrivanje izdaje.
– Sporazumi Borka Stefanovića su se odnosili na slobodu kretanja, integrisanom upravljanju administrativnim prelazima (Priština je to tumačila kao granicu zbog boundary/border terminologije), regionalnim predstavljanjem tzv. Kosova uz fusnotu i zvezdicu. Štetni sporazumi, koji ipak nisu predstavljali tačku bez povratka kako je 2011. godine izjavila Hilari Klinton kao državni sekretar SAD. 2012. godine, i Ustavni sud Republike Srbije te sporazume Borka Stefanovića proglašava neustavnim pa režim koji je nasledio DS ništa nije obavezivalo da ga sprovodi.
– pitanje međunarodnom sudu pravde, kao adut koji aktuelni režim koristi da opravda svoju izdaju.
Međunarodni sud pravde (MSP) je, tzv. igrom reči otvoreno izbegao da odgovori na postavljeno pitanje, ograničivši se samo na pravnu ocenu dokumenta pod nazivom „deklaracija o nezavisnosti“, umesto da pruži pravnu ocenu da li je čin jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova bio u skladu sa međunarodnim pravom. Sud je to izričito i priznao u paragrafu 83.
MSP je čak samoinicijativno odlučio da izmeni pitanje na koje daje odgovor. Umesto pitanja da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom, MSP se odlučio da odgovori na drugačije pitanje – da li dokument deklaracija o nezavisnosti krši međunarodno pravo. Zamena teza u odnosu na pitanje koje je postavila GS UN. MSP je izbegao da odgovori da li je po međunarodnom pravu dozvoljena jednostrana secesija od države članice UN (Srbija) već se postavio prema tome da li o deklaraciji o nezavisnosti kao takvoj postoji izričita zabrana po međunarodnom pravu. MSP je pripremio teren za ovakav odgovor, jer sam odgovor na pitanje koje su sami izmenili nije predmet njegovog regulisanja.
MSP je u svom mišljenju čak i degradirao kosovsku deklaraciju o nezavisnosti svodeći je suštinski na dokument privatne grupe građana, uz jasnu konstataciju da nije reč o aktu tzv. skupštine Kosova niti privremenih institucija u Prištini (paragraf 109). MSP je suštinski zaključio da je ovo privatni dokument građana pa zato i nije predmet regulisanja međunarodnog prava; a kad je tako, ne može ni kršiti međunarodno pravo. MSP je u paragrafu 80 naveo da postoji obaveza poštovanja teritorijalnog integriteta država članica UN, ovaj princip ne važi za autore kosovske deklaracije o nezavisnosti, jer oni nisu bili predstavnici bilo koje međunarodno priznate države. (Hvala i gospodinu Doklestiću koji je imao hrabrosti da o ovome govori).
Da ne bude zabune, pitanje MSP nije trebalo ni postavljati, uzgred budi rečeno, postavljeno je na pogrešan način, moglo se pretpostaviti da neće jasno odgovoriti na kršenje međunarodnog prava zbog upletnosti velikih sila, i za taj pristup mora da se snosi odgovornost, ali pozivanjem na taj period je još jedan pokušaj da se opravda izdaja režima ustavorušitelja Aleksandra.
Da je postojala volja društvenih delatnika koji svoj ugled baštine na poziciji zaštitnika nacionalnih interesa da se otvoreno govori o manipulacijama režima, ne bi isti tako lako sprovodio namere zbog kojih je instaliran. Ipak, oni su odlučili da budu saučesnici i klijenti režima zbog nekakvog društvenog statusa. To je izbor – istorija pamti.
Uz izdaju Kosova i Metohije, režim ustavorušitelja Aleksandra je gazio naš zavet, hvalio je Murata ponižavajući izbor Lazara – Obilićev podvig – pred posetu Turskoj je otvoreno govorio da je Kosovo izgubio Lazar i da za to on nije kriv. Sve u skladu sa narativom da je kriv neko drugi, pa je tako stigao do 1389. godine. Paralelno sa procesom izdaje našeg zaveta, režim je predao resurse, bukvalno je Srbiju predavao u delovima međunarodnim akterima, režim je potpisom na IPAP sporazum Srbiju svrstao kao deo NATO pakta bez formalnog članstva. Režim je direktno učestvovao u predaji našeg nasleđa u Makedoniji, ima sramnu ulogu u smanjenju broja žrtava genocida nad našim narodom u NDH čime dokazuje da nije samo profiterski, već duboko antisrpski koji čupa temelje našeg identiteta, a sve to čini ogrnut zastavom da bi dodatno pljunuo na sve ono što nas čini narodom kontinuiteta. Sad kad se suočavamo sa najavljenim kompromisom koji podrazumeva status posmatrača za tzv. državu Kosovo u UN, što sa sobom podrazumeva i rešavanje pravnog statusa SPC na Kosovu i Metohiji, ustavorušitelj Aleksandar pojačava svoju lažnu nacionalnu retoriku, a preko NVO Centra za društvenu stabilnost plasira narative koji su navedeni u prethodnom delu teksta, da bi „neutralnu“ poziciju odbrane režima, koju su zauzeli tzv. nacionalni intelektualci, mogli da brane. Sveobuhvatna kampanja koja ima za cilj da od sopstvenog naroda stvori saučesnika nezabeležene izdaje. Režim od 2013. godine podržava i lažni građanski spektar. Dragan Ćilas, tadašnji predsednik DS-a, je otvoreno podržao sporazum u Briselu kojim je Ustav srušen. On je i danas glavni kreirani protivnik režima, ali da bi sve svoje antisrpske namere sproveo u delo, njemu je potrebna amortizacija nacionalnog biračkog tela. Upravo zato ne treba zaboraviti njegov odnos prema Republici Srpskoj i podršku samozvanom visokom predstavniku Kristijanu Šmitu, i luciferijansku nameru da posvađa isti narod, pa je u svoj poduhvat uključio i predsednika Republike Srpske, što nas dovodi do drugog igrača u šaradi lažnog rodoljublja Milorada Dodika.
Milorad Dodik:
U procesu raspada bivše SFRJ, sporazumom u Dejtonu, Republika Srpska je nastala kao rezultat borbe našeg naroda koji je dobio svoj entitetski državni ram u okviru Bosne i Hercegovine. Takvo rešenje je donelo mir. Međutim, kao po rimovanju istorije, uvek se pojavi neko ko plodove teške borbe poništi, naravno, uz snažni nacionalni narativ da bi sve bilo prihvatljivije.
Prva epizoda Milorada Dodika na upravljačkoj poziciji završila se sa narušavanjem srpskih interesa.
Naime, Dejton je iza sebe ostavio nerešeno pitanje Brčkog, a ono je ključno za integralno funkcionisanje Republike Srpske. U prvom mandatu njegove vladavine doneta je arbitražna odluka koja Brčko stavlja u poziciju distrikta. Članovi Dodikovog SNSD-a su podržali tu odluku, sam Dodik je dramatično, u znak protesta, pretio ostavkom, ali je ubrzo potom sve prihvatio i nastavio da vlada, legalizujući takvu odluku. U tom procesu nije tražio pomoć Beograda, iako je na to imao pravo, jer je upravo politički Beograd garant sporazuma u Dejtonu. Taj proces je imao kontinuitet, pa je po povratku na vlast, 2009. godine pristao da se u Ustav BiH unese amandman kojim je distriktu Brčko dat status u okviru BiH, a Vlada RS svojom odlukom 2011. godine briše granicu Republike Srpske u području Brčkog.
Ni tada, od Republike Srbije, kao potpisnice i garanta mirovnog sporazuma u Dejtonu, nije zatražena pravna zaštita što je u skladu sa međunarodnim pravom. Ova odluka je toliko štetna, da je gotovo nemoguće, sa stanovišta pravnog osnova, preispitati status Brčkog.
Druga katastrofalna odluka Milorada Dodika odnosi se na narušavanje jednog od stubova našeg identiteta, a to je pretrpljeni genocid nad našim narodom u nacističkoj NDH za vreme Drugog svetskog rata.
27. oktobra 2000. godine, pred izbore u Republici Srpskoj, još uvek premijer i kandidat za predsednika, Milorad Dodik potpisao je, ćirilicom, ugovor sa UNITED STATES HOLOCAUST MEMORIAL MUSEUM. Jasenovačka zbirka, koja se nalazila u Arhivu RS, predata je vašingtonskom muzeju pri čemu se Republika Srpska odriče kontrole i čuvanja građe u korist muzeja. Ta neprocenjiva građa sa podacima o genocidu nad našim narodom u NDH završava u Hrvatskoj, čime se pohvalio tadašnji ministar kulture Republike Hrvatske Antun Vujić, sa izjavom da je pristao na ulogu tajnog posrednika u „operaciji Jasenovac“ gde istorijska građa krajem 2000. godine ulazi u posed Zagreba. Dodikov odnos prema nacionalnim vrednostima se pokazuje i činjenicom da je njegova vlada za taj čin saznala 25. decembra 2000. godine.
Upravo tu građu Zagreb koristi za falsifikovanje broja žrtava, u čemu aktivno učestvuje i Republika Srbija preko ministra Ristića i dela jerarhije SPC preko Ćulibrka koji su u aktivnoj kampanji broj žrtava genocida sveli na nešto više od osamdeset hiljada.
Sve u kontekstu najavljenih dogovora o sveobuhvatnom i trajnom miru na ovim prostorima, pod patronatom Velike Britanije, koji pokriva i taj deo.
Treba naglasiti da je ovakvo delovanje Milorada Dodika kontinuitet njegove prohrvatske politike, koja se ogleda i u sporu Hrvata i Bošnjaka oko Pelješkog mosta, koga Hrvatska ni danas ne bi imala, da im Dodik nije izašao u susret ulaganjem veta u predsedništvu BiH pozivajući se na ugroženost vitalnih nacionalnih interesa Republike Srpske. Kakav je vitalni interes Republike Srpske u tom procesu bio ugrožen, to niko ne zna, jer Bošnjaci nisu hteli da daju dozvolu za Pelješki most zbog zatvaranja slobodnom pristupu Neumu, ali pokazuje teško licemerje samog Dodika koji kao reprezent kontinuiteta prohrvatske politike u BiH sebi dozvoli da vređa narod u Srbiji, koji se pobunio protiv izdajničkog režima, nazivajući ga ustaškim elementom. Uzgred budi rečeno, Dodikov stav iz 2000. godine, da je u Srebrenici bio genocid, a uz aktivnu ulogu koja je Hrvatskoj omogućila da falsifikuje broj žrtava genocida u NDH, dokazuje da je nacionalna retorika lažna i da služi da prevari Srbe i omogući opstanak na vlasti.
U svetlu aktuelnih dešavanja i nove krize u BiH i osude Dodika od strane suda u Sarajevu, koja je svakako politička, (koju Dodik navodno ne priznaje, ali je zato platio kaznu) treba biti oprezan. Referendum je najavljen za 27. oktobar, a kako iz kancelarije za spoljne poslove Kembridža najavljuje Timoti Les, to će biti sasvim dovoljan razlog da se međunarodna zajednica aktivno uključi i bude posrednik koji treba da donese sveobuhvatni dogovor o trajnom miru na ovim prostorima.
Dakle, mislim da je sasvim jasno da se i na primerima Aleksandra Vučića i Milorada Dodika moramo voditi delima, a ne rečima koje odnese vetar. Oni kao lažni nosioci nacionalnog stanovišta su zapravo u svojim rezultatima pokazali da nisu ništa manje autošovinsti u odnosu na one koje za to optužuju.
Pobuna studenata i naroda je zaista razotkrila sve naše zablude i sa tom spoznajom moramo krenuti u odlučujuću etapu procesa koji treba da nas dovede u poziciju da saniramo štete sveobuhvatne izdaje, ali isto tako i povratimo ono što su oni iz naših redova hteli da nam otmu.
Ne čekajući bolje okolnosti koje neće doći, mi možemo ostvariti pobedu zato što volimo ono za šta se borimo, istorija nam je to pokazala.
Carica je Srbija, razvigorila je sve naše gore, posejala je semenica seme slobode i neće se iz semena stvoriti korov.
Život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.