„По плодовима њиховим познаћете их.“
— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Србија је у опасности да изгуби своју државност и да јој од историјског континуитета државотворности остане само име, без суштине и смисла, само форма која брише наслеђе. Када се узме у обзир целокупно стање ствари, себи не смемо дозволити да улепшавамо стварност, такав луксуз нас ставља у позицију нечињења које ће имати катастрофалне и непоправљиве последице за будућност. Побуна студената и народа која траје пуних 10 месеци, са основним захтевом повратка земље у уставне оквире, на површину је избацила нестварну количину муља, разоткрила је стварну антисрпску природу режима уставорушитеља Александра. Актуелни режим је инсталиран од стране политичког запада и уз сагласност осталих међународних актера са истока, али пуних 13 година опстаје на темељима националног наратива да би могао да спроведе ампутацију Косова и Метохије као сапостојећег дела државног ткива Републике Србије, али и да легитимне националне интересе нашег српског корпуса у Републици Српској сведе на ниво некакве ЗСО у оквиру Босне и Херцеговине. Паралелно са тим процесом, сведочимо снажном покушају поделе нашег народа из Републике Српске и Републике Србије, до нивоа да сече саборности која нам је у времену пред нама, преко потребна. У ту прљаву антисрпску игру луциферијанских марифетлука, укључио се и Милорад Додик.
Управо због наступајућих времена, и хитне потребе за реакцијом и променом стања ствари, важно је осврнути се на историјат лажног родољубља Милорада и Александра. Српска политика у будућности из темеља мора променити парадигму свог деловања ослобођена од лажног националног становишта које је девастирало наше интересе и суштински нас вратило у стање од пре 1804. године.
Лековито је и важно.
Александар Вучић, као предводник антисрпске политике режима у Београду, је експонент међународних актера који су добро препознали да њихове интересе може спровести онај политички лидер који има изражену националну реторику. Његов развојни пут је свима познат, од „младог лава“ СРС-а, министра информисања који постаје чувен по невиђеној храбрости, када се у јеку бомбардовања уселио у стан додељен од државе, док је голобрада младост Србије у рововима бранила земљу од НАТО агресора. Као такав, у периоду власти партија ДОС-а, водећу политичку улогу преузима 2008. године када се формира СНС. У току кампање за изборе 2012. године, на крилима снажне националне реторике, и честитке ЕУ док је изборни процес био у току, СНС „побеђује“ и формира се Влада у којој он преузима функцију министра одбране, првог потпредседника и шефа бироа за координацију између служби безбедности. На крилима кампање да ће поништити штетне договоре који је по питању Косова и Метохије потписао Борко Стефановић, а уз претњу банкрота државе, Александар Вучић чини све супротно. Након мање од годину дана власти, новоуспостављени режим, предвођен Александром Вучићем и Ивицом Дачићем, потписује споразум у Бриселу, којим се присуство Републике Србије на Косову и Метохији гаси и прелази у надлежност тзв. државе Косово. Све што је било у правном поретку Републике Србије, оно што је остало након агресије НАТО 1999. године, нарочито на северу, општине, правосуђе, полиција, цивилна заштита, територијална одбрана, једним потписом у једном дану престаје да постоји. Устав је срушен, Александар постаје уставорушитељ и узурпатор, а Србија улази у период функционисања изван уставних оквира. Корак по корак, након те 2013. године, режим оно што је на Косову и Метохији предао у надлежност сепаратистима, признаје као елементе државности неке другог државног ентитета. Следи период новог споразума у Бриселу, предаја позивног броја, па споразум у Вашингтону којим се „не дам Газиводе“ претворило у Газиводе ипак дајем, до плана Француске и Немачке и споразума у Охриду као имплементационог анекса, којим режим признаје све елементе државности тзв. државе Косово. Данас сви све то знамо. Међутим, оно што је пратило политику издаје уставорушитеља Александра је изражен национални наратив којим се издаја покривала.
Александар Вучић, од припадника националне интелектуалне елите прави клијенте; храни критику у периодима када режим није угрожен, али у критичним моментима, по упутству се за његову издају окривљује режим који је он наследио. Тежишне тачке су познате:
За време претходног режима су потписани штетни споразуми, Борко је крив, преговори су измештени из Савета безбедности Уједињених нација (СБ УН), питање међународном суду је катастрофално, ми у свом деловању нисмо могли ништа другачије, дакле, иако звучи као банализација, али већ добро познате ствари.
Ту је национална интелектуална елита одиграла улогу саучесника сакривши право стање ствари.
Идемо редом:
– преговори нису измештени из СБ УН.
– СБ УН је делегирао посреднике, од Мартија Ахтисарија који је предлагао надзирану независност у трајању од 3године, чувене тројке Ишингер, Визнер, Харченко чије предлоге је Београд одбио. „Тројка“ након 120 дана подноси извештај СБ УН да преговори нису успели, након тога су сепаратисти у Приштини самопрогласили независност. УН, уз пристанак режима Бориса Тадића, улогу посредника у преговорима Београда и Приштине додељују под окриље ЕУ. Тај штетан потез, пре свега због одсуства статусно неутралног посредника, режим ДС-а се одлучује због додељивања статуса кандидата за чланство у ЕУ и визне либерализације. Дакле, преговори из СБ УН нису измештени, СБ УН и даље прима извештаје о стању на Косову и Метохији, а режим уставорушитеља Александра ништа није спречавало да констатује да посредништво ЕУ није дало резултат и да уз помоћ Руске Федерације и НР Кине затражи да СБ УН тражи нови приступ или нове посреднике у преговорима. Једноставно, то и није била намера, већ је тај наратив служио за покривање издаје.
– Споразуми Борка Стефановића су се односили на слободу кретања, интегрисаном управљању административним прелазима (Приштина је то тумачила као границу због боундарy/бордертерминологије), регионалним представљањем тзв. Косова уз фусноту и звездицу. Штетни споразуми, који ипак нису представљали тачку без повратка како је 2011. године изјавила Хилари Клинтон као државни секретар САД. 2012. године, и Уставни суд Републике Србије те споразуме Борка Стефановића проглашава неуставним па режим који је наследио ДС ништа није обавезивало да га спроводи.
– питање међународном суду правде, као адут који актуелни режим користи да оправда своју издају.
Међународни суд правде (МСП) је, тзв. игром речи отворено избегао да одговори на постављено питање, ограничивши се само на правну оцену документа под називом „декларација о независности“, уместо да пружи правну оцену да ли је чин једностраног проглашења независности Косова био у складу са међународним правом. Суд је то изричито и признао у параграфу 83.
МСП је чак самоиницијативно одлучио да измени питање на које даје одговор. Уместо питања да ли је једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом, МСП се одлучио да одговори на другачије питање – да ли документ декларација о независности крши међународно право. Замена теза у односу на питање које је поставила ГС УН. МСП је избегао да одговори да ли је по међународном праву дозвољена једнострана сецесија од државе чланице УН (Србија) већ се поставио према томе да ли о декларацији о независности као таквој постоји изричита забрана по међународном праву. МСП је припремио терен за овакав одговор, јер сам одговор на питање које су сами изменили није предмет његовог регулисања.
МСП је у свом мишљењу чак и деградирао косовску декларацију о независности сводећи је суштински на документ приватне групе грађана, уз јасну констатацију да није реч о акту тзв. скупштине Косова нити привремених институција у Приштини (параграф 109). МСП је суштински закључио да је ово приватни документ грађана па зато и није предмет регулисања међународног права; а кад је тако, не може ни кршити међународно право. МСП је у параграфу 80 навео да постоји обавеза поштовања територијалног интегритета држава чланица УН, овај принцип не важи за ауторе косовске декларације о независности, јер они нису били представници било које међународно признате државе. (Хвала и господину Доклестићу који је имао храбрости да о овоме говори).
Да не буде забуне, питање МСП није требало ни постављати, узгред буди речено, постављено је на погрешан начин, могло се претпоставити да неће јасно одговорити на кршење међународног права због уплетности великих сила, и за тај приступ мора да се сноси одговорност, али позивањем на тај период је још један покушај да се оправда издаја режима уставорушитеља Александра.
Да је постојала воља друштвених делатника који свој углед баштине на позицији заштитника националних интереса да се отворено говори о манипулацијама режима, не би исти тако лако спроводио намере због којих је инсталиран. Ипак, они су одлучили да буду саучесници и клијенти режима због некаквог друштвеног статуса. То је избор – историја памти.
Уз издају Косова и Метохије, режим уставорушитеља Александра је газио наш завет, хвалио је Мурата понижавајући избор Лазара – Обилићев подвиг – пред посету Турској је отворено говорио да је Косово изгубио Лазар и да за то он није крив. Све у складу са наративом да је крив неко други, па је тако стигао до 1389. године. Паралелно са процесом издаје нашег завета, режим је предао ресурсе, буквално је Србију предавао у деловима међународним актерима, режим је потписом на ИПАП споразум Србију сврстао као део НАТО пакта без формалног чланства. Режим је директно учествовао у предаји нашег наслеђа у Македонији, има срамну улогу у смањењу броја жртава геноцида над нашим народом у НДХ чиме доказује да није само профитерски, већ дубоко антисрпски који чупа темеље нашег идентитета, а све то чини огрнут заставом да би додатно пљунуо на све оно што нас чини народом континуитета. Сад кад се суочавамо са најављеним компромисом који подразумева статус посматрача за тзв. државу Косово у УН, што са собом подразумева и решавање правног статуса СПЦ на Косову и Метохији, уставорушитељ Александар појачава своју лажну националну реторику, а преко НВО Центра за друштвену стабилност пласира наративе који су наведени у претходном делу текста, да би „неутралну“ позицију одбране режима, коју су заузели тзв. национални интелектуалци, могли да бране. Свеобухватна кампања која има за циљ да од сопственог народа створи саучесника незабележене издаје. Режим од 2013. године подржава и лажни грађански спектар. Драган Ћилас, тадашњи председник ДС-а, је отворено подржао споразум у Бриселу којим је Устав срушен. Он је и данас главни креирани противник режима, али да би све своје антисрпске намере спровео у дело, њему је потребна амортизација националног бирачког тела. Управо зато не треба заборавити његов однос према Републици Српској и подршку самозваном високом представнику Кристијану Шмиту, и луциферијанску намеру да посвађа исти народ, па је у свој подухват укључио и председника Републике Српске, што нас доводи до другог играча у шаради лажног родољубља Милорада Додика.
Милорад Додик:
У процесу распада бивше СФРЈ, споразумом у Дејтону, Република Српска је настала као резултат борбе нашег народа који је добио свој ентитетски државни рам у оквиру Босне и Херцеговине. Такво решење је донело мир. Међутим, као по римовању историје, увек се појави неко ко плодове тешке борбе поништи, наравно, уз снажни национални наратив да би све било прихватљивије.
Прва епизода Милорада Додика на управљачкој позицији завршила се са нарушавањем српских интереса.
Наиме, Дејтон је иза себе оставио нерешено питање Брчког, а оно је кључно за интегрално функционисање Републике Српске. У првом мандату његове владавине донета је арбитражна одлука која Брчко ставља у позицију дистрикта. Чланови Додиковог СНСД-а су подржали ту одлуку, сам Додик је драматично, у знак протеста, претио оставком, али је убрзо потом све прихватио и наставио да влада, легализујући такву одлуку. У том процесу није тражио помоћ Београда, иако је на то имао право, јер је управо политички Београд гарант споразума у Дејтону. Тај процес је имао континуитет, па је по повратку на власт, 2009. године пристао да се у Устав БиХ унесе амандман којим је дистрикту Брчко дат статус у оквиру БиХ, а Влада РС својом одлуком 2011. године брише границу Републике Српске у подручју Брчког.
Ни тада, од Републике Србије, као потписнице и гаранта мировног споразума у Дејтону, није затражена правна заштита што је у складу са међународним правом. Ова одлука је толико штетна, да је готово немогуће, са становишта правног основа, преиспитати статус Брчког.
Друга катастрофална одлука Милорада Додика односи се на нарушавање једног од стубова нашег идентитета, а то је претрпљени геноцид над нашим народом у нацистичкој НДХ за време Другог светског рата.
27. октобра 2000. године, пред изборе у Републици Српској, још увек премијер и кандидат за председника, Милорад Додик потписао је, ћирилицом, уговор са УНИТЕД СТАТЕС ХОЛОЦАУСТ МЕМОРИАЛ МУСЕУМ. Јасеновачка збирка, која се налазила у Архиву РС, предата је вашингтонском музеју при чему се Република Српска одриче контроле и чувања грађе у корист музеја. Та непроцењива грађа са подацима о геноциду над нашим народом у НДХ завршава у Хрватској, чиме се похвалио тадашњи министар културе Републике Хрватске Антун Вујић, са изјавом да је пристао на улогу тајног посредника у „операцији Јасеновац“ где историјска грађа крајем 2000. године улази у посед Загреба. Додиков однос према националним вредностима се показује и чињеницом да је његова влада за тај чин сазнала 25. децембра 2000. године.
Управо ту грађу Загреб користи за фалсификовање броја жртава, у чему активно учествује и Република Србија преко министра Ристића и дела јерархије СПЦ преко Ћулибрка који су у активној кампањи број жртава геноцида свели на нешто више од осамдесет хиљада.
Све у контексту најављених договора о свеобухватном и трајном миру на овим просторима, под патронатом Велике Британије, који покрива и тај део.
Треба нагласити да је овакво деловање Милорада Додика континуитет његове прохрватске политике, која се огледа и у спору Хрвата и Бошњака око Пељешког моста, кога Хрватска ни данас не би имала, да им Додик није изашао у сусрет улагањем вета у председништву БиХ позивајући се на угроженост виталних националних интереса Републике Српске. Какав је витални интерес Републике Српске у том процесу био угрожен, то нико не зна, јер Бошњаци нису хтели да дају дозволу за Пељешки мост због затварања слободном приступу Неуму, али показује тешко лицемерје самог Додика који као репрезент континуитета прохрватске политике у БиХ себи дозволи да вређа народ у Србији, који се побунио против издајничког режима, називајући га усташким елементом. Узгред буди речено, Додиков став из 2000. године, да је у Сребреници био геноцид, а уз активну улогу која је Хрватској омогућила да фалсификује број жртава геноцида у НДХ, доказује да је национална реторика лажна и да служи да превари Србе и омогући опстанак на власти.
У светлу актуелних дешавања и нове кризе у БиХ и осуде Додика од стране суда у Сарајеву, која је свакако политичка, (коју Додик наводно не признаје, али је зато платио казну) треба бити опрезан. Референдум је најављен за 27. октобар, а како из канцеларије за спољне послове Кембриџа најављује Тимоти Лес, то ће бити сасвим довољан разлог да се међународна заједница активно укључи и буде посредник који треба да донесе свеобухватни договор о трајном миру на овим просторима.
Дакле, мислим да је сасвим јасно да се и на примерима Александра Вучића и Милорада Додика морамо водити делима, а не речима које однесе ветар. Они као лажни носиоци националног становишта су заправо у својим резултатима показали да нису ништа мање аутошовинсти у односу на оне које за то оптужују.
Побуна студената и народа је заиста разоткрила све наше заблуде и са том спознајом морамо кренути у одлучујућу етапу процеса који треба да нас доведе у позицију да санирамо штете свеобухватне издаје, али исто тако и повратимо оно што су они из наших редова хтели да нам отму.
Не чекајући боље околности које неће доћи, ми можемо остварити победу зато што волимо оно за шта се боримо, историја нам је то показала.
Царица је Србија, развигорила је све наше горе, посејала је семеница семе слободе и неће се из семена створити коров.
Живот има смисла само ако живи слободан човек.