— Piše Branko Veljković —
Živojin Prodanović iz Radovaca živeo 48 godina kao primeran građanin i kmet sela Hrabar borac i narednik umrije od ratnih povreda 20. marta 1923. godine i preseli se u večnost.
Svojoj deci i to Radenku od 15 godine, Mikailu od 8 godine, Miloradu od 5 godine, Mileni od 12 godine g., Stanimiru od 8 godine i Budimiru od 5 godine koji počivaju sa desne strane ovog spomenika koji im danas ukupno podiže Jovanka mati počivše dece a supruga počivšeg Živojina sa posinkom Ljubenkom :
Priđte, braćo, mom spomenu bliže
te viđite ko mi spomen diže.
Jedan spomen sedmoro se piše,
nek’ je tuge i žalosti više.
Moja deca oko mene leže,
da im majka tužno srce steže.
Grob do groba sve u redu stoji,
crna zemlja sviju nas prisvoji.
Ja ratovak a deca mi roblje. Mladog veka popuniše groblje.
Pošto ratu do kraja poslužik, ja se deci u groblje pridružik,
da mi nisu tužna deca sama, jer u groblju velika je tama.
Nema sunca da nam lice grije ni za nama da ko suze lije,
sem Jovanka moja tužna žena,
Jer su deca i moja i njena.
Priđte braćo zapalite mi sveću,
to vam nikad ja vratiti neću.
Ovo je napisao čovek.
Sam sebi i svoj svojoj dece za života svoga. Zvao se Živojin. Pisao je sebi i o sebi, a za sve nas i o nama.
Živojin je imao srce za svu decu, sve očeve i sve majke ovog sveta.
A onda se Živojin upokojio. Tako, kako je i napisao.
I razume Živojina i otac Pjer, i otac Sergej, i otac Džon, i otac Rene, i otac Adem… Svi očevi i sve majke sveta od postanja znaju šta je Živojin rekao. Znaju i kome je rekao.
Rečeno je uklesano u beli kamen imena sada večnih.
Stoji taj beli kamen negde u srcu moje zemlje Srbije, ali ne više ove zemaljske koju rasprodajete do zadnje šljive, već one druge, do koje vi nikada doći nećete. Nebo nema granicu a prah nema sudbinu. Vaš bog je bog ništavila i samo ništavilu može da vas nauči, samo ništavilo može da vam da. A Hrist je milostiv, ali Hrist i sudi po slavi i po pravdi a nema pravde bez sile. Da bi sila bila pravedna mora biti u Božijim rukama. Tako i jeste !
A ti, narode moj, sve što treba da znamo o Srbiji, o politici, o političarima, o istoriji, tada, sada, oduvek… Sve nam je taj čovek na tom belom kamenu uklesao,…
Toliku su decu pored živih očeva sahranili, a i dalje imaju tu štroku od obraza i kamen umesto srca da pred narod izlaze i opet lažu, lažu, lažu,… Svi i sve lažu. I zato, razumi dobri narode moj – to nisu ljudi, to su zveri !
I ja ću jednog dana napisati svoj poslednji tekst.
Kao i u onoj jednoj zakletvi koju sam sa svojom braćom po oružju i mladosti i veri i ljubavi pisao i izgovarao i živeo u dahu, da nas je tada čuo i onaj koji daje i onaj koji uzima. Ja sam spreman da ološ pošalje džukele na mene. Opet. Čekam vas… Znamo se.
A dobri Bog zna, možda je baš ovaj tekst moj poslednji tekst i neka je. Bog zna da sam ja spreman i za taj put.
Al dok ne odem, svi će čuti, ako još uvek ne od upokojenog dobrog Živojina, a onda bar od mene – Svi ste vi isti !
Zato se i prepoznajete dok ovo čitate. I drhtite. Oseća vaš strah i Bog, i zemlja, i vaš mračni gospodar. I tačno je, narod je možda naivan. I vi velite – glup. Ali vi sad instiktom opkoljene zveri slutite tišinu gladnog pravednika i Boga koji pravednoga čuva.
Ne bojite se vi dogovorenih Soroševih obojenih revolucija.
Tu ste „igricu“ već prešli. Bojite se Božije revolucije. Tu „igricu“ niko od vas nikada nije prešao a da nije zaplakao.
Tamo vas čekaju sva deca svih Živojina Srbskih, koje ste unesrećili. I moja mrtva braća po oružju koju ste vi pobili, a ne neprijateljski metak jer ste ih vi u unapred dogovorene bitke i pogibelj slali.
Javlja mi se, sad sveti u kostima i u krvi čekaju vas da dođete sa tim vašim “G” klasama, milijardama, titulama, činovima, zvanjima i ostalim baljezgarijama. Gledaju vas i sad dok se mrštite, prenemažete, znojite i kezite sa ekrana i sa tih vaših bljutavih partijskih mitinga, sotonskih marifetluka i besmislenih nameštenih izbora po Ustavu u državi koja Ustav odavno nema,…
Verujte mi, znam !
Čekamo vas !