— Пише Бранко Вељковић —
Живојин Продановић из Радоваца живео 48 година као примеран грађанин и кмет села Храбар борац и наредник умрије од ратних повреда 20. марта 1923. године и пресели се у вечност.
Својој деци и то Раденку од 15 године, Микаилу од 8 године, Милораду од 5 године, Милени од 12 године г., Станимиру од 8 године и Будимиру од 5 године који почивају са десне стране овог споменика који им данас укупно подиже Јованка мати почивше деце а супруга почившег Живојина са посинком Љубенком :
Приђте, браћо, мом спомену ближе
те виђите ко ми спомен диже.
Један спомен седморо се пише,
нек’ је туге и жалости више.
Моја деца око мене леже,
да им мајка тужно срце стеже.
Гроб до гроба све у реду стоји,
црна земља свију нас присвоји.
Ја ратовак а деца ми робље. Младог века попунише гробље.
Пошто рату до краја послужик, ја се деци у гробље придружик,
да ми нису тужна деца сама, јер у гробљу велика је тама.
Нема сунца да нам лице грије ни за нама да ко сузе лије,
сем Јованка моја тужна жена,
Јер су деца и моја и њена.
Приђте браћо запалите ми свећу,
то вам никад ја вратити нећу.
Ово је написао човек.
Сам себи и свој својој деце за живота свога. Звао се Живојин. Писао је себи и о себи, а за све нас и о нама.
Живојин је имао срце за сву децу, све очеве и све мајке овог света.
А онда се Живојин упокојио. Тако, како је и написао.
И разуме Живојина и отац Пјер, и отац Сергеј, и отац Џон, и отац Рене, и отац Адем… Сви очеви и све мајке света од постања знају шта је Живојин рекао. Знају и коме је рекао.
Речено је уклесано у бели камен имена сада вечних.
Стоји тај бели камен негде у срцу моје земље Србије, али не више ове земаљске коју распродајете до задње шљиве, већ оне друге, до које ви никада доћи нећете. Небо нема границу а прах нема судбину. Ваш бог је бог ништавила и само ништавилу може да вас научи, само ништавило може да вам да. А Христ је милостив, али Христ и суди по слави и по правди а нема правде без силе. Да би сила била праведна мора бити у Божијим рукама. Тако и јесте !
А ти, народе мој, све што треба да знамо о Србији, о политици, о политичарима, о историји, тада, сада, одувек… Све нам је тај човек на том белом камену уклесао,…
Толику су децу поред живих очева сахранили, а и даље имају ту штроку од образа и камен уместо срца да пред народ излазе и опет лажу, лажу, лажу,… Сви и све лажу. И зато, разуми добри народе мој – то нису људи, то су звери !
И ја ћу једног дана написати свој последњи текст.
Као и у оној једној заклетви коју сам са својом браћом по оружју и младости и вери и љубави писао и изговарао и живео у даху, да нас је тада чуо и онај који даје и онај који узима. Ја сам спреман да олош пошаље џукеле на мене. Опет. Чекам вас… Знамо се.
А добри Бог зна, можда је баш овај текст мој последњи текст и нека је. Бог зна да сам ја спреман и за тај пут.
Ал док не одем, сви ће чути, ако још увек не од упокојеног доброг Живојина, а онда бар од мене – Сви сте ви исти !
Зато се и препознајете док ово читате. И дрхтите. Осећа ваш страх и Бог, и земља, и ваш мрачни господар. И тачно је, народ је можда наиван. И ви велите – глуп. Али ви сад инстиктом опкољене звери слутите тишину гладног праведника и Бога који праведнога чува.
Не бојите се ви договорених Сорошевих обојених револуција.
Ту сте „игрицу“ већ прешли. Бојите се Божије револуције. Ту „игрицу“ нико од вас никада није прешао а да није заплакао.
Тамо вас чекају сва деца свих Живојина Србских, које сте унесрећили. И моја мртва браћа по оружју коју сте ви побили, а не непријатељски метак јер сте их ви у унапред договорене битке и погибељ слали.
Јавља ми се, сад свети у костима и у крви чекају вас да дођете са тим вашим “Г” класама, милијардама, титулама, чиновима, звањима и осталим баљезгаријама. Гледају вас и сад док се мрштите, пренемажете, знојите и кезите са екрана и са тих ваших бљутавих партијских митинга, сотонских марифетлука и бесмислених намештених избора по Уставу у држави која Устав одавно нема,…
Верујте ми, знам !
Чекамо вас !