— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Naša istorija se često rimuje, u toj rimi, naročito na Vidovdan, pokušava da nas podseti na vidljive tragove koji nas vode putem izabranog zaveta ili nas upozorava na opasnost pada.
Vidovdan 2025. godine ostaće upamćen po stotinama hiljada ljudi koji su, na poziv studenata, došli u prestoni grad da izraze svoje nezadovoljstvo. Sjedinjenje naroda nas je podsetilo na moralno čvrste razloge studentskog i narodnog bunta, koji je eruptirao zbog tragične smrti 16 ljudi 1. 11. 2024. godine, koji su, zbog uspostavljene koruptokratije, zgnječeni padom nadstrešnice.
Taj bunt traje punih osam meseci. Zahtev za vanrednim parlamentarnim izborima su posledica odbijanja režima da ispuni zahteve koji se tiču kažnjavanja odgovornih za smrt nevinih ljudi u Novom Sadu. Taj zahtev za raspisivanjem prevremenih izbora je predočen, režim odbija da na isti reaguje i sve više upotrebljava brutalnu silu prema narodu koji prelazi u građansku neposlušnost, kao oblik legitimne borbe protiv režima koji je Ustav zgazio još 2013. godine priznanjem prerogativa državnosti tzv. Kosovu, nakon čega je Srbija izašla iz ustavnopravnih okvira i ušla u fazu uzurpacije vlasti od strane odmetnute organizovane interesne grupe ljudi, podržane od međunarodnih aktera.
To tragično stanje naše stvarnosti je postalo svima vidljivo. Vidovdan je sa sobom doneo i teške spoznaje o opasnostima koje prete da potpuno skrše srpsku državnost i legitimne interese celokupnog našeg naroda.
Od studenata i naroda koji ih podržava, kao kakva zamka, zahtevalo se izjašnjenje povodom krucijalnih nacionalnih pitanja koji se tiču Kosova i Metohije i Republike Srpske. Jasno su se čule poruke da je Kosovo i Metohija temelj naše državnosti i našeg identiteta i da se Ustav, koji u svojoj preambuli definiše status Kosova i Metohije, mora vratiti u delatnu funkciju.
Takođe, veoma jasno su se čule poruke koje se tiču i Republike Srpske, kroz podsećanje da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma i da je dužna da brani njen status kao tvorevinu nastalu iz borbe srpskog naroda.
Nema dilema oko odnosa prema tim pitanjima, međutim, naša javnost ponekad zaboravlja kakve su naše realne pozicije po tim pitanjima i da nas u budućnosti očekuje velika borba.
Što se Kosova i Metohije tiče, režim je priznao sve oblike državnosti tzv. Kosovu. Nakon Briselskog sporazuma, te nulte tačke pada Ustava, i predaje preostalih nadležnosti Srbije u ruke separatistima u Prištini, usledilo je sprovođenje Francusko/Nemačkog plana i Ohridskog sporazuma koji u svojoj suštini sadrže priznanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta, priznanje stanovništva kroz prihvatanje dokumenata, dakle priznanje nekakvog novog državnog entiteta na našoj teritoriji.
Režim je perverznim pristupom, pokriven zastavom i nacionalnim narativom, izdao i srušio stubove naše državnosti. U tim svojim perverznim orgijama, režim je morao naći satisfakciju kojom će pokriti svoju izdajničku prirodu.
Ta satisfakcija je pronađena u Republici Srpskoj uz zdušnu pomoć manjeg broja običnih ljudi koji redovno prisustvuju političkim skupovima režima, pojedinaca iz kriminalnog miljea i kompletnog političkog rukovodstva iz Banjaluke.
Međutim, u tim orgijama, javnost je zaboravila u kakvoj je poziciji Republika Srpska. Naime, Republika Srpska je u miru ostala bez više od 83 nadležnosti koje je imala od sporazuma u Dejtonu. Na prvom mestu vojska, pa redom: carine, jedinstvena evidencija ličnih podataka, koncesija, akreditacija, indirektni porezi, telekomunikacije, upravljanje granicom, javne nabavke, statistika, energetika itd. itd.
Dakle, od izvornog Dejtona i borbom stečenih nadležnosti do u miru gubitka istih. Politički predstavnici Srba u Republici Srpskoj su pristali na veoma perfidnu igru režima u Beogradu, koji nametanjem podela želi stvoriti atmosferu animoziteta između istog naroda, da bi proizveo efekat odsustva saosećanja i integralizma kojim bi konačno razvlašćivanje Republike Srpske ostalo bez reakcije naroda u Srbiji.
Ne sme se zaboraviti da strateška dokumenta Velike Britanije i Saveta za spoljne poslove Sjedinjenih Američkih Država podrazumevaju de fakto priznanje postojanja Republike Srpske, ali poput predložene zajednice srpskih opština za Srbe na Kosovu i Metohiji.
ZSO za Srbe na Kosovu i Metohiji predviđaju predsednika zajednice, skupštinu, sekretara za regionalni ekonomski razvoj, policiju koja bi na severu Kosova i Metohije bila popunjena Srbima, dakle nešto poput autonomije u okviru integralnog, unitarnog i nezavisnog Kosova.
Jasna asocijacija sa pozicijom Republike Srpske.
Specifičnost pozicije Republike Srpske zahteva od rukovodstva da uvek ima bliske odnose sa političkim Beogradom. Tako je bilo i pre ovog uzurpatorskog režima, međutim, direktno svrstavanje na stranu režima u Srbiji koji priznaje nelegalno izabranog visokog predstavnika Kristijana Šmita i sa njime pregovara, dok narod pokušava da vrati zemlju u ustavnopravne okvire, zaustavi politiku predaje, u najmanju ruku nije dobro.
Integralizam, koji je na Vidovdan pomenuo profesor Milo Lompar, podrazumeva solidarnost, razumevanje, međusobno pomaganje naroda kada se on nađe u nevolji, a ne potenciranje ekskluziviteta i naivno upadanje u igru režima u Beogradu koji generiše podele.
Srbija je aktivno pomagala borbu za stvaranje Republike Srpske, trpela najbrutalnije sankcije, oklevetana za najgnusnija nepočinstva, bez obzira i na pogrešne odluke političkog Beograda koje se ne smeju zaboraviti.
Srpski narod ne može da opstane na periferiji ukoliko je matica slomljena. Toga svi moraju biti svesni, a matica se u ovom procesu od strane režima lomi.
Ovaj proces studentsko-narodnog bunta pokušava integralno da deluje unutar granica Republike Srbije, pokušajem da izvrši sinergiju tradicionalnog i građanskog, odbacujući teze od strane neznalica da je građansko jednako anacionalnom.
Koreni liberalne i građanske Srbije 19. veka su bile predvodnički talasi u ispunjenju zaveta i povratka Srbije na Kosovo, koje je usledilo 1912. godine.
Varijeteti tradicionalnog i građanskog su uvek bili prisutni i to je prirodna stvar, ali su oko nacionalnih pitanja bile sapostojeće kategorije.
Ovakve podele su generisane iz komunističke partije koja je izrodila oba lažna politička spektra u Srbiji i aktuelni trenutak je pokušaj da izbegnemo da nas neznanje ubije.
Takođe, proces u Srbiji pokušava da nas nauči kako da upravljamo svojim državnim prostorom u miru, koji takođe sa sobom nosi delatni pristup da se ne izgubi ono što je borbom i tolikim žrtvama stečeno.
Kosovski zavet je fundament suštinskog opstanka naše državnosti, ne sme proći podmetanje režima u Beogradu da Republika Srpska bude ta satisfakcija za izdaju Kosova i Metohije, ni ona sama tako ne može opstati. Zato je potrebno više razumevanja za sve što se u Srbiji trenutno dešava, jer će nas banalni pristup ekskluziviteta odvesti u potpuni poraz.
Vidovdan nas je ponovo podsetio na put koga se moramo držati, kao i na opasne tragove koji vode u ponor.
Ovo mora biti period jedinstva tradicionalnog, koji nas podseća ko smo da se ne bi izgubili u senkama sadašnjosti, i građanskog, koji podrazumeva korak sa modernim svetom na bazi našeg identiteta.
Ovaj period takođe mora biti izražen u jedinstvu našeg korpusa i razumevanja da se samo snažna, jedinstvena i od izdaje oslobođena matica Srbija može zalagati za legitimna prava našeg naroda u Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Makedoniji, gde god Srbi žive, kao i da poštuje, neguje i afirmiše jedinstvo svih građana koji žive unutar granica Srbije bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost.
Predstojeći period neće biti lak. Kao narod smo suočeni sa unutrašnjom okupacijom, podržanom od strane međunarodnih faktora sa svih meridijana, ali uprkos tome, ta pozicija nosi i uzvišenost — poziciju satkanu od pravde, istine i slobode, pa novu realnost moramo stvarati sami.
Sasvim je sigurno da će pokušati da nas potpuno sruše, ali je vreme da svi zajedno pokažemo da mi nismo zid, već temelj.
Život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.