— Piše: Branko Veljković —
Ja volim da učim. A „učim“ život.
A u ovom svetu najbolje se uči od ljudi. Svih ljudi. Samo ih treba čuti. Puno toga kažu i kad ništa ne kažu, a kamoli kad znaju da kažu.
Neki dan sam sedeo sa čovekom, reče da je sa sela, poljoprivrednik. I jeste. Šake teške. Izborane i boje septembra, kao i svake godine i svakog septembra od njegovog rođenja. Ume sa stokom, njivom, ume da ti kaže kada će kiša a kada će godina biti rodna,…
Priča kako je imao puno krava, pravio je dobro mleko. Sećate li se ljudi, šta to beše pravo mleko, pravi sir i kajmak?
Bilo je za kuću, za pijacu i puno za mlekare. Mlekari su dolazili i otkupljivali. Nekako je sve to išlo. Teško, kao i sve drugo što ima veze sa srbskim selom, ali je išlo.
Onda su neki (ne) ljudi odlučili da ukinu mleko. Da ga zamene nečim što oni zovu „mleko“ u prahu. Administrativno. Onda su uvezli tone i tone „mleka u prahu“. To je cenu pravog mleka u otkupu snizilo na neodrživu. Stočari su molili, pričali, ukazivali, protestovali… Niko ništa. Tišina. Trebalo je veštački održati cenu mleka a povećati profit stranim kompanijama koje su masovno počele da otkupljuju naše mlekare. A čudne su to strane kompanije. Strane a nekako opet njihove, ovih „naših“. Onda dolazi na red ekonomija. Lična. Malog proizvođača. Finansijski uništeni stočari masovno su počeli da rasprodaju krave, rezultat, Srbija je sama sebi priredila najveći pokolj krava od prvog svetskog rata na ‘vamo. Ako se pitate kada je to bilo,… pre kog rata ? Nije, pre desetak godina.
I tako je stočni fond sveden na broj grla iz 1924-te godine ! Toliko o tome.
Sada poskupljuje mleko ? Jer ko je krao nekažnjeno njemu krađe nikada dosta. Isto važi i za ubice. A krava više nema ni blizu koliko treba, a to što ima, već planiraju kada treba da „polude“, ne bi li ih brže bolje pobili sve. „Normalni“ ljudi bi da pobiju sve „lude“ krave. Sad valjda mora taj njihov prah. A praha ima koliko god hoćete. Belog praha. Ovaj put mislim na „mleko u prahu“. Možda.
Nerentabilnost je pobila krave ?
Nije. Krave je pobila pohlepa i veleizdaja. Planska, krvava, brutalna i teška.
Delo – ne zastareva. Kazna – kao i za svaku veleizdaju.
I što reče jedan moj tihi uvaženi prijatelj – samo je trebalo držati se hiljadugodišnjih parametara : „Jer se naša borba ne vodi protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava i vlasti, protiv gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan, i sve savladavši da ostanete postojani.“ (Poslanica Apostola Pavla Efescima 6:12-13)
Priča o stočarima koje su u tišini uništili važi i za ratare, radnike, zanatlije, učitelje i vozače, važi za fabrike, bolnice, škole,… važi za sve. I zato TA izdaja nema kraj. Kraj te izdaje je i naš kraj. O početku ćemo nekom drugom prilikom. Pobuna protiv TE izdaje je naša šansa. Jedina. Samo joj treba dati ime i prezime. A veleizdaja, kao i zločin uvek imaju ime i prezime. Dobro delo nema ime, jer mu ime i ne treba. Zato za stvarno spašavanje dece iz snega nikada nećete čuti. Dobro je dobro kad dolazi iz duše a čista duša dobro ne broji. Čak, nema potrebe ni da ga pamti. Samo ga živi. Svaki dan ga živi. A za ovo zlo, za svu izdaju i krv koju žanjete tako samozadovljno i osiono, džaba vam ova opšta medijska gasna komora. Džaba upiranje prstom u nekog drugog, nekog „pre“ vas, nekog iz inostranstva, nekog moćnog koga morate da slušate za „naše dobro“… džaba. Vi ste ti koji sve to rade ! Znamo to svi ! VI !
Od nekažnjenog topljenja tenkova, preko (nekažnjenog) uništavanja stočnog fonda, do (nekažnjene) predaje i prodaje Kosova, i gej parade je kratak put. Tek nekoliko paragrafa, par uslova i uobičajena drama u medijima. A s vaše strane dobro osmišljena medijska i skupštinska halabuka, i lako vidljiv nedostatak konkretne kazne za očigledan zločin, jasno govori da ste svi VI ista ekipa, sve i da nema toliko drugih dokaza. I sada samo bljutavi i ogavni samoopravdavajući monolozi jednog čoveka, koji predstavlja samo tu grupu sebi sličnih. Inicirani ili neinicirani, strejt ili gej, trezni ili pijani, drogirani ili samo ludi, kako god, ako malo bolje pogledate, on se samo njima i obraća. Njima, ispod njega i njima iznad njega. Tako se ređaju figurativno i stvarno, zavisi od doba dana. To je grupa koja želi da verujemo da je moćna i nedodirljiva, grupa koja dobro poznaje naše slabosti ali ne razume vrline, jer ih ti grupaši nemaju. Da bi razumeli vrlinu valja i da je sami imate. Barem malo, neki deo. Zato oni ne razumeju ništa od nas. Jer ništa od onoga što nas čini, oni nemaju. Zato imaju tu prazninu, strah, očaj… trule od zla, obesti, narkotika i poroka, bespovratno se vraćaju u prah iz koga su došli, a vrline nema,…
Tako treba gledati ovu izdaju kojoj sada svedočimo. Nije počela juče, niti su je započeli ovi. Ovima je samo zapalo da ostanu zapisani kao najgori. Traje to, dugo, jako dugo,…
U toku je igra balansa. Raspodela moći na administrativnom Balkanu. U stvari, zadnja četvrtina uređenja malih, krvavih, tragikomičnih, balkanskih kolonija, ili možda bolje – latifundija, da jasno ukažemo na poreklo društvenih odnosa i pravog vlasnika. Suprotno onom što se vidi u javnosti, zahvat je bitno veći. Zapravo, regulišu se, definišu i planiraju apsolutno svi aspekti budućeg života balkanskih kolonija. Otuda i toliki pritisak na sve sfere života, od regulisanja odnosa sa otetim Kosovom, preko definisanja privrednih sfera, odnosa i tema, pa do euro prajda i kriminala. Redefiniše se bukvalno sve.
Kosovo…
Dan nakon (i) formalnog, administrativnog uspostavljanja granice i avgustovske serije drama između sanduka „Barbaresko“ vina, Samozvani je promovisao sajam (njihovog) vina a sve u okviru (njihove) inicijative „Otvoreni Balkan“. Pored Samozvanog, tu su i njegovi drugari po narativu i tokovima novca – Edi Rama, Dritan Abazović, Dmitar Kovačevski. Eto i ministara spoljnih poslova Mađarske i Turske. Pesnik bi rekao – parada pijanstva i kiča a svi znamo ko je cura u belom. Igrokaz sa namerom da ružičastu sliku tekuće propasti održi još malo u etru strogo kontrolisanih medija. Hleba i igara. A zima dolazi.
I onda, da overi izdaju, nikad izabrana premijer(ka) odlazi na Kosovo ravno sa službenim vozilima Republike Srbije i prelepljenim tablicama ! U ime svih nas, prelepila je registarske oznake Republike Srbije na teritoriji Republike Srbije. Đavo je u detaljima (Nemoj da se neko pobunio kad svi građani Srbije sada počnu da lepe tablice ne bi li zaludeli Ostojine rendž-rovere – oka sokolova koja građanima naplaćuju parking prekršaje ! Sad smo videli da je to dozvoljeno. Ako može gejka na službenim vozilima koja opet mi plaćamo, možemo i mi na privatnim vozilima).
U ovom besprizornom cirkusu, tužnom, javnom zatiranju poslednjih srbskih nacionalnih interesa, zakulisno, samozvani se preko svojih satrapa, potrudio da pusti priču da je „Otvoreni Balkan“ dobro osmišljeni, super tajni i ja sam pametan model da se Srbija nametne kao lider, da „ekonomski gigant Srbija, proguta sva tržišta Balkana. Naravno, da bi priča bila žešća šapuću i da je to Ruski plan,… I eto ga odmah, uvek praktični, dobro obavešteni i opunomoćeni ambasador SAD u Srbiji, Kristofer Hil, sa javno izrečenom (intervju 07.09.2022) i vrlo nivelišućom tezom – „nisam siguran da je valjana kritika kada se kaže da je otvoreni Balkan pokušaj Srbije da dominira nad ostalima“. U prevodu, džaba širite (svi znamo kome se obraća) priču da je to vaš poduhvat i da ste nešto više od pukih izvršilaca, ali možete da pričate ako vam je tako lakše. Kristofer dodade i da bi „voleo da vidi i Kosovo u inicijativi Otvoreni Balkan“ i „svako ko želi da se priključi, a to uključuje i Kosovo, dobrodošao je“. Naravno, Kosovo bez tačkica, zareza i drugih interpukcija, već kao nezavisna i suverena država, kako je već oni vide i promovišu a oni „naši“ satrapi ćute, podržavaju i naplaćuju. Zarad definisanja jasnog kursa, reče Kristofer, da „Srbija mora da počne da govori o punom priznanju Kosova, nasuprot fokusiranju Srbije na među korake, a o Srbskoj zajednici na Kosovu treba da se priča u budućnosti“. Uobičajena i njima svojstvena politička arogancija sa pozicije sile i šamar domaćim izdajnicima od koga zvoni. Upravo je javno definisao red radnji i dešavanja. Živi bili pa videli. A sada ide realizacija. Jer svi zapadno-ugodni lokalni političari znaju da se posle Kristofera ne govori, posle Kristofera se samo kevće, znate već – av-av. A to što Kristofer kaže da bi voleo, to domaći (vele) izdajnici odmah shvataju kao zadatak. I eto panike. Ko će pre, ko će više da izda Srbiju. Možda se nešto i zaradi.
Prajd,… ili šta već to uopšte znači?
Ničim izazvane a po partijskom naređenju već započete pripreme za prajd „koga neće biti“ (reče Samozvani) i prajdaše „koji neće doći“ (a pola birokratije EU je javno reklo i potvrdilo da dolaze na još 2019. godine traženi i zakazani prajd u Beograd) su daleko odmakle. Narodna milicija je odredila „oficire za vezu“ sa prajdašima (po kom kriterijumu, pita se jedan moj zabrinuti prijatelj, jel bilo dobrovoljaca ?), partijsko-ugodni direktori vrtića i škola utrkuju se koja će škola biti više gej frendli, verovali ili ne, u vrtićima isto, deca se već igraju zastavama duginih boja različitog formata u našim obrazovnim ustanovama, određene su lokacije i odrađena sva logistika za njima prigodne koncerte i dešavanja, bilbordi sa gej frendli porukama blješte po centralnim gradskim ulicama, knjige sa batama i leptirićima su naveliko u prodaji u nekim knjižarama a po lokalnim partijskim odborima cirkulišu dopisi da je potrebno da se članovi masovno priključe paradi. Gej paradi, naravno. Citat – „nemo slučajno da je neko promašio pa otišo kod njiovih. Naša je parada, ne litija“ – kraj citata sa sednice jednog partijskog odbora iz unutrašnjosti Srbije. Jasno je šta je „njiovo“ ako litija nije „njiova“.
Samozvani reče skoro, ljut ko gej osica – „zašto lažete“,… „kao i prethodnih godina, skup na prajdu će trajati samo jedan dan“,.. i onda, u dahu, preporuči žiteljima Srbije šta treba da rade taj dan – „zašto se ne sklonite taj jedan dan“.
Eto, reče Samozvani da je u redu da svi budemo prajdaši samo jedan dan. Pa što se ljutite kad njima (političarima) nije teško da budu prajdaši ceo svoj mandat pa i još par decenija pre (više kao kasting za uloge). To je valjda u redu. A baš kome se ne sviđa može da se skloni. Da se skloni ! Iz svoje ulice, iz svog školskog dvorišta, iz svoje crkve, svog grada, države, možda i iz svog života … samo jedan dan. Pokupite svoje porodice i nestanite iz sopstvenog života dok orijaška, sotonska horda svojim prisustvom i ogavštinom ne obesmisli i obesčasti svaki ćošak našeg grada, Beograda. Ili da postanete „prajdaš“ na „samo jedan dan“. Sagnite glavu i ćutite, jer se njima tako hoće. Rekoh vam, prošli put da oni veruju da se može biti „malo peder“, „malo mrtav“, „malo trudan“… sad ste videli i koliko to traje, za početak – „samo jedan dan“. I aj što laže da je „samo jedan dan“ (mada ja ne pristajem na to „aj“ jer to podrazumeva i ovo gore – malo ovo, malo ono) jer nije jedan dan, nego što potpuno bolesno uvodi u narativ da je u redu „samo jedan dan“ biti bilo šta drugo do onoga što kao ljudi znamo da nismo. A taj „jedan dan“ će da potraje. Mnogi su već tu, a masovno dolaze od 11-tog, bukirali su hotele, planiraju svoje koncerte, okupljanja, tribine, posete verskim i školskim institucijama, okupaciju kulturnih i istorijskih zdanja… dakle, šetnja će da traje,.. tako da možemo da očekujemo da će Samozvani malo i da produži „tajming“ i da izjavi nešto tipa – „pa dobro, ako možete jedan dan da budete prajdaši možete i sedam dana“. Ili, lakše je ovako. Pomeriti fokus na 17-ti, kao da sve što se dešava, dešava samo taj, zadnji dan, a onda će, slavobitno, moći da izjavi – pa videli ste da nije tako strašno, eto, svi gej delatnici Evrope su ovde orijašili 7 dana i ništa vam (nama) nije falilo. I naravno malo isplaniranih makljaža, dogovorenih hapšenja, medijska promocija staro i novo isplaniranih desničara sa i bez skupštinskih legitimacija, po neki angažovani pop-policajac i eto cirkusa.
Znači … ulica ! Sa sve od njih planiranim i od njih ne-planiranim „dešavanjima“.
A kao uvod, overa, da slučajno ne bude zabune oko toga ko će kad, i u kakvim gaćama da šeta Beogradom i mlađani Soroš beše (opet) u „srdačnoj“ poseti Beogradu. Dočekali ga svi sa platnog spiska njegovog oca. Srećom, mlađani je bleda senka onog matorog. Služi kao kurir ali i javna tabla srama pored koje svi domaći i polu-domaći (zavisi gde plaćaju porez ako ga plaćaju) izdajnici moraju da se slikaju. Nasmejani naravno. Možda malo i kiselo, ali smešak mora. Kad ste, svi znamo, već dali to što ste dali, taj smešak vam neće teško pasti. Al dobro je da narod vidi. Slike obilaze svet brzinom teniske loptice pod reketom majstora. Munjevito. A slike govore više od reči.
I naravno Orban. Sveže odlikovani od strane pažljivo odabrane svite. Svi do jednoga u jednoj ruci nose časni krst, u drugoj kamen. To nema veze sa voznim parkom od bogougodnih a tako teško stečenih 100.000 konvertibilnih plus (opet to plus, nestvarno liči na ono neobjašnjeno LGBT+). To ne radi na kamenje. To radi na fosilna goriva, visokooktanska, cena nije bitna.
Rekosmo Orban…
U dobro tempiranom ranoavgustovskom terminu u poseti Teksasu (06.08.2022), sa konferencije konzervativaca SAD, nokautirao je sve prajdaše posrnule Evrope i učvrstio se na mestu prvog domaćina Evrope. Naravno, opet ću vas podsetiti da je i to samo još jedan zadatak i još jedan glumac na političkoj pozornici Evrope, ali ovaj put valja da dobro pogledamo širu sliku.
Viktor Orban, mađarski premijer, jasno o gore pomenutim Sorošima govori kao o starom protivniku sa ogromnim resursima, te naglašava da je u toku kulturni rat i da treba udahnuti novi život crkvama, univerzitetima i javnim ustanovama. Vidi se da odlično zna o čemu i kome priča. Reče i da nas „naše vrednosti spašavaju od ponavljanja istorijskih grešaka“. Ko razume, kaže i da su nas te, njihove (Soroševe) vrednosti dovele do svih užasa XX veka. „Mađari su na referendumu odbacili ideju da deca uče o pitanjima seksulane orijenatcije bez saglasnosti roditelja. Nikada toliko ljudi nije glasalo protiv, bilo po pitanju pola ili bilo kom drugom pitanju“.
I dok tako „orjentisani“ Orban čuva svoju državu i narod, njega odlikuju, goste i sa njim trguju najverniji Soroševi plaćenici Srbije! Nisam siguran da je od mađarske ambasade Orban dobio spisak laureata u proteklih par godina te da bi, da je spisak video, poželeo da svoje ime stavi pored njihovih. U svakom slučaju, čudan brak. Skoro kao premijer(kin). I dok Orban suvereno i reklo bi se uspešno čuva kulturni i nacionalni identitet svog naroda, ovde se na filmu Soroševih (tatinih i sinovljevih) foto-ljubavnika (javnih i tajnih) smenjuju kao na traci. Svi nasmejani. Dok je prajd odličan za Beograd, nije dobar ni za Budimpeštu ni za Varšavu? Dakle. Orban, u duhu svoje uloge, nema problem da javno paktira sa osvedočenim prijateljima svojih protivnika ?
A migranti ?
Opet Orban. Reče u Teksasu : „Dame i gospodo, mi smo prvi u Evropi rekli „ne“ ilegalnim migracijama i zaustavili najezdu ilegalnih migranata“. O tome su održali referendum i „mađarski narod je odlučio da migranti nisu potrebni, ljudi su odbacili pretpostavku da je migrantski talas nezaustavljiv i naterali su nas, vođe, da delujemo. I mi smo ih zaustavili. Zidom. Tokom velike migracione krize 2015. godine 400.000 migranata je stiglo na naše granice. To je skoro tri puta više od vojske Džingis Kana kada je izvršio invaziju na Evropu. Ove godine je bilo 160.000 pokušaja“. Dali su nalog graničarima da sve hvataju i vraćaju nazad. „Mađarski narod je odlučio,…“ kako to moćno, i jasno zvuči i jeste. „NAROD je odlučio“. I to u ne-nameštenom referendumu. To je kada političar sme, hoće i može da čuje svoj narod. Bar za potrebe jedne uloge. Ali biće zapisano.
I da u Srbiji postoji sve ono što ne postoji, neko bi (mimo svega ostalog) mogao da pita samozvanog i ekipu – odakle je došlo tih 400.000 migranata 2015-te godine i gde ih je Orban to vratio ? Da ih možda nije „vratio“ u Nemačku ? Gde je ta vojska („skoro tri puta veća od vojske Džingis Kana“) sada ? Gde ? A Orban govori samo o jednoj godini, 2015-.toj. A godina ima još od tada do sada. Prebrojte pa pomnožite.
Kakva god da je Orbanova uloga on svoj narod štiti i zidom ako treba. Bravo ! Njegova naređenja vojsci i policiji su jasna. Bravo ! To i sam kaže – „Vratite ih preko granice“. A za ove „naše“ satrape pitanje – koje granice ?
Jasno je koje granice. Jasne su i razmere svog užasa koji ste nam spremili. Vi, gore pomenuti, neimenovani a tako dobro znani, „moćni“ a opet toliko preplašeni da i nebo zatvarate kad treba vino da pijete. Bojite se aviona u slobodnom padu ?
Da vas umirim. Verujem, neće biti aviona u slobodnom padu. 11. septembar ima drugo značenje a ima veze i sa prvim danom prajdara u Beogradu. To vam nisu objasnili u podrumima Beča. Zabrana leta aviona iznad Beograda zarad vašeg mirnog ispijanja vina, samo je još jedna vaša pozerska drama, ničim izazvana, sem ludilom. Osmišljena da do besvesti maltretirate sve koji vam služe, lobotormirane državne službenike i uvek pristune sendvičare. Niko neće potrošiti avion da bi ga sručio na vas. Skupo je to. Rat je u ratnoj teoriji puno toga pa i matematika. A avion za vas,… ne ide. Skupo.
Ali ispričaću vam (vama, pozerima sa sajma vina, iz Nemanjine, sa Andrićevog venca, iz svih skupština i ustanova koje građani plaćaju) jednu priču. Poučna je. I verujte, baš me briga kako ćete da je shvatite u pauzama između dva vina ili dve crte. Mislim na brašno naravno.
Kada je kriza zakucala Srbiju, onih 90-ih – znam da se sećate, jer to su za vas izdajnike bile godine uspona a tada je počelo potpuno ludilo. Tada, kada su neki posle smutnih rabota na Novom Beogradu „dobrovoljno“ emigrirali u jednu radio stanicu u okolini Sarajeva, a završilo se sa sto za jednoga sa bezbedne lokacije i iz ministarskog automobila… E tih 90-ih tišina je ušla u narod. Nemaština i sve ono drugo sa čim ste drogirali ovaj narod onda kao i sada, preplavila je sve. Tada su deca bila deca, a mladost je mladost i onda, kao i sada. I mlado voli da živi i ima pravo da živi. I traži. Traži to malo nečega a nema ničega. Jer roditelji nemaju. Vi ste im oteli. Tada kao i sada. I to je tako trajalo. Godinama. I tada sam čuo kako neke majke govore svojim ćerkama – nađi nekog lopova, pa nek te on obuče i vodi na more, mi to ne možemo. Znam majke koje su to izgovorile svojim ćerkama. Ne znam kako su se osećale, nisam ih nikada pitao. Ali rečeno je.
I te ćerke, svaka prema svojoj sudbini i zapisanom putu, kako koja i molim vas bez ikakve želje da osudim ili uprem prstom. Naprotiv, vidim ih kao žrtve, kao i sve nas. Vaše žrtve, izdajnici… Naravno, bilo je i očeva koji su svoje sinove gurali u lopove, baš kao što i sada ima onih koji svoje sinove guraju u partije i pedere ali o tome ćemo drugom prilikom. Uglavnom, isto je. Nema veze sa polom deteta i roditelja. Poenta je bitna.
Te majke su ćutale kada su ćerke pred jutro dolazile svojim kućama sa nerealno skupih putovanja, sa nakitom, satovima, parfemima i krpicama koje su vredele više od devastiranih stanova u kojima su živele njihove porodice. Jedan „uspon“ i tako puno padova. Ulični, kratko datirani sponzori masovno su ginuli u vašim kreiranim, malim, domaćim, prljavim ratovima a ćerke su išle od čitulje do čitulje. Tada ste to počeli da zovete uspehom, snašli se, probili se, legende 90-ih, ulični vitezovi … A očevi ?
Oni su ćutali. Pravili su se da ne vide. A videli su, naravno, videli su sve. I polako se skupljalo.
Onda je, bez policijskog zapisnika, došlo neminovno. Jedan otac (a verujte bilo ih je puno) pošao je kući sa svog posla. Uredno je završio svoj radni dan za 5 dojče mark i poneo je, sećam se, francuski ključ, onaj veći.
Vi to ne bi znali da koristite, pa nema smisla da vam objašnjavam čemu to služi u fabrici, ali kada biste ga videli odmah bi vam pala na pamet sva upotrebna vrednost francuskog ključa. U kakvoj su vezi britanska kraljica, francuski ključ, bečki podrumi i naša sudbina, drugom prilikom.
I taj otac je predveče došao u kafić pun gradskih mangupa. Jedan od njih pretukao je njegovo dete, ćerku. Reče, nije htela da mu ispuni samo jednu želju. Završila je u bolnici. E, tada je taj ključ postao proizvod dvojne namene. To verujem znate šta je. To je ono, recimo, kada svima pričate da sklapate usisivače a onda vam padne avion pun oružja i municije.
E taj francuski ključ, proizvod dvojne namene, je tom mangupu tada promenio život. Pola mangupovih drugara je bilo naoružano.
I tada ste kao i sada svojim ološima delili oružje za kućnu i uličnu upotrebu. E vidite, niko nije potegao svetlo oružije. Niko. Svi su odćutali.
Niko se nije umešao. Odmah je došla i tada, kao i sada, vaša dobro plaćena narodna milicija. I opet ništa. Mangup je ječao, ključ je ključao a otac je ćutao.
Svi su ćutali i u toj tišini razišli su se svako svojoj kući, cem mangupa.
Otac je otišao svojoj kući i tu noć je mirno spavao.