— Piše Branko Veljković —
U uporednoj istoriji retki su, stvarno su retki, slučajevi da se jedan režim tako bestijalno okomio na mlade ljude i narod „svoje“ zemlje kao što se to već duže vreme dešava u Srbiji. Studenti su predmet svakodnevnih napada, maltretiranja, hapšenja, prebijanja, izvesno i fizičke likvidacije. Pitali su me sa čim bih to mogao da uporedim. Rekoh im da je teško, da nema mnogo takvih slučajeva u istoriji, ali da mi se učinilo da su sa istom bestijalnošću postupali neki tirani, fašisti i nacisti, kada su se surovo obračunavali sa sopstvenim narodima, kada je trebalo satrti svaku novorođenu ideju, ideju o pravičnom i boljem društvu.
I svima njima, kao i ovom nakaznom režimu, smetala je ista stvar – novo rađanje!
Studenti Srbije su roditelji nove Srbije, njihove Srbije, a ta nova Srbija neće moći da trpi stare hohštaplere, političke mešetare, izdajnike i ubice. Zato sam im i napisao odavno – svi gubite posao!
Otuda strah. Paničan strah. Jer dobro i zlo ne mogu da saživotuju.
U tom permanentnom delovanju protiv slobodnog čoveka i naroda, ta bestijalna režimska sila usmerena na mlade Srbije ima dva lica. Jedno lice je nekakav monstruozni spoj politike i političkih koordinatora svih nivoa, prizemnog kriminala i pokornih „ja samo radim svoj posao“ ovlašćenih službenih lica, koji svi zajedno, u slavu službene legitimacije, službene škode i službenog mobilnog telefona, prebijaju studente i narod. Njih režim prepoznaje kao korisne i zaslužne pa ih onda i nagrađuje, unapređuje, odlikuje.
Znamo ih…
Međutim, postoji i drugo lice režimskih marifetluka. To je lice mnogo perfidnije.
Opisaćemo ga…
Režim je svestan da je borba protiv studentsko-narodnog pokreta uzaludna. Uostalom, svi su svesni da je podrška režimu sada negde na nivou cenzusa i da su iz javne sfere nestale sve vedete, glasnogovornici i silni potpisnici iz proteklih 15 godina. Čak je i mali Mare Pate molio da mu se „dodeli zadatak“ s kojim bi mogao da bude „koristan“ u novo vreme. Dakle, režim nema više nikoga. Otuda, režim se u duhu svoje suštine, okrenuo luciferijanskim marifetlucima.
Baražnom paljbom studentski pokret se za potrebe režima duže od godinu dana iz istih resursa čas proglašava pro-ustaškim, čas pro-putinovskim, iako je svima jasno da su studenti isključivo pro-Srbski. To čine zbog razloga unutrašnje, ali i spoljne politike.
Što se tiče spoljnih „faktora“, cilj sve te harange je da se repozicionira dramatično urušena pozicija aktuelne vlasti i da se stvori politički prostor da se izvrši konačni, brutalan i sveobuhvatni napad na studentski pokret i njegove istaknute pripadnike. Pandan toj delatnosti u unutrašnjoj politici je to što režim uporno studente u blokadi sravnjuje sa sopstvenim repovima u vidu raznih „blokadera“ poput Đilasa, Marinike i koje koga još. To čine da bi ceo pokret ogadili narodu, i to tako što žele da sva ta stvarna i iskrena lica svog tog naroda i studenata koji su ustali u ime slobode, „sravne“ i „zamene“ sa likovima omraženih političkih mrtvaca iz režimske opozicije.
Da bi u svemu tome uspeli, režim je osmislio da se kroz niz perfidnih aktivnosti stvori paralelni studentski pokret, te da se taj, lažni pokret, predstavi jednom delu međunarodne javnosti kao legitiman, čime bi se stvorio prostor da se taj pokret od strane režima uzdigne do nivoa studentske liste, a da se kroz režimsku silu i medije stvarni studentski pokret u jednom momentu proglasi za državne neprijatelje, te da se onda napadne organima sile i da se fizički eliminiše u samoj završnici političkog pozicioniranja pred predstojeće izbore. Režim, zapravo, pravi političku platformu koja mu je očajnički potrebna, a to je da se po svaku cenu izbegne za režim neodrživo stanje u kome bi nasilje nad studentima bila ogoljena istina, kao što zapravo i jeste. U tom igrokazu režim bi zapravo podržao izlazak „studentske“ liste na izbore, ali te neke svoje liste, dok bi nosioce inicijalnog studentskog pokreta proglasili za antiustavne elemente, pohapsili i na taj način odstranili iz političkog života Srbije.
Samo tako može da se objasni politički potpuno nebulozno delovanje režima, gde se po onolikim međunarodnim forumima i uz sveobuhvatnu podršku domaćih režimskih medija, konstantno prave nekakvi „studentski pokreti“ i „ovlašćeni predstavnici“, sve sa ciljem da se originalni pokret pocepa i da se voda zamuti. Studentskom pokretu je relativno lako da se javno ogradi od svih takvih aktivnosti, što ispravno i čini, te da na taj način obznani istinu, ali ostaje pitanje, zašto režim i dalje uporno radi to što radi?
Odgovor vam je upravo dat.
Zato se režim toliko upinje i na svim lokalnim izborima, kako onima koji su bili, tako i onima koji tek slede, jer režim mora po svaku cenu da „očuva“ tu lažnu sliku o nepobedivosti i nepodeljenoj podršci naroda. U tom raskoraku između lokalnih i predstojećih republičkih izbora je i kukumavčenje unapred o tome kako studentski pokret samo čeka republičke izbore da bi proglasio krađu, te da bi na taj način „preuzeo državu“. To vam je otprilike kao kada lopov bira žrtvu, planira krivično delo i unapred kuka što će na sudu da bude proglašen za lopova. Zato im je očajnički potreban paralelni studentski pokret, gde je broj građana koji nisu shvatili prevaru zapravo manje bitan, jer ideja tog, paralelnog studentskog pokreta, je legitimizacija režima kao demokratskog, a ne preuzimanje sve studentskog i sve narodnog pokreta. To znaju da je nemoguće.
Ako volite paralele iz sveta teologije – ideja đavola nije da postane Bog Otac, ideja mu je da prevarama i marifetlucima istisne Hrista i da sedne na njegovo mesto, sa desne strane Boga. Dakle, ideja režima nije da preuzme svestudentski i svenarodni pokret, već da ga luciferijanskim marifetlucima istisne sa političke scene i da sa svojim zelenim muvama zauzme njegovo mesto.
Poštovani čitaoci, molim vas. Sada razmislite. Kome pripada režim koji je u obračunu sa sopstvenim narodom sklon ovakvim stvarima?
A o tome koliko je režim „jak“ jasno vam govori i medijska priprema za očigledan poraz koji sledi, a to podrazumeva i momentum proglašenja rezultata predstojećih izbora. Za taj scenario režim je već osmislio „rezervni“ plan. Režim se zapravo već spremio da proglasi lažnu pobedu, te da onda svako upiranje prstom u očiglednu krađu i režimsko „viđenje“ rezultata izbora bude unapred proglašeno za nebulozno, neistinito, antiustavno. Dakle, da je režim stvarno jak kao što to oni tvrde, čemu sva ta strategija? Zašto se jednostavno ne postupi po studentskoj maksimi i preporuci – raspiši izbore i reši stvar!
Za ovaj igrokaz režimu su bili potrebni posebno „etablirani“ službenici.
Tako dolazimo do brojnih lica tog drugog lica…
Red je da, u duhu naše današnje teme, jedno od svih tih lica danas ovde i predstavimo.
Tanasije…
Tanasije, sada čitaj pažljivo, ne preskači!
Kada si svojevremeno poželeo da budeš dodeljen Parizu, želja ti je ispunjena. Imalo je i tada i sada vrlo obrazloženih drugačijih mišljenja. Po prirodi stvari, ti poznaješ ljude, ali ne poznaješ mišljenja. No, reklo bi se sada, biće da si ti zaboravio ko ti je želje ispunjavao. Onda si se, u to tvoje pariško vreme, što je akademski opravdano, potrudio da jedno svoje, dobro, malo preterujem, nije samo tvoje, pravno mišljenje pretočiš u naučni rad. Tako je nastao: „Janus – les deux faces de la Cour constitutionnelle serbe“.
Imao si prilike da naučiš kako i čime neki ljudi umeju da čitaju, te mi sada možemo da u miru kažemo čitaocima nešto od onoga što si ti tu zapravo rekao o sebi. Ti misliš da si u svom radu pričao o Ustavnom sudu Srbije, ali si zapravo pričao o sebi. Odabrao si Janusa. Licemera, dvoličnog. Ne bih te sada maltretirao da objasniš razliku između Janusa sa dva lica i dva Janusa sa po jednim licem, te šta znači integracija suprotnosti, ali pitaj, videćeš da oko tebe nema nikoga ko bi to mogao da ti valjano objasni. Valjda razumeš da kojim slučajem u tvom hramu ima bar fenjer, ne bi moglo da se desi da ima toliko pitanja bez odgovora. Ovde mislim, nadam se da razumeš, i na teme kojima se ti sada tako bezdušno baviš. Znam da voliš sam sebe, i to često, ali ti si u svetu svetla jednako dobar emisar baš kao što je i Koka-Kokeza dobar emisar u svetu bele Floride.
Nije dobro da mešaš javno pravo i javnu kuću.
U svakom slučaju ti si odabrao, veruješ, lukrativno, ta dva lica. Jedno si okrenuo ka studentima, a drugo od njih. I vidiš, studenti su te prozreli. I odbacili su te. Tu sad ima svega, ali osnov je – arhetip. Ili ono što bi jedan moj prijatelj rekao – antidot. Prepoznaju te! Trebalo bi da razmisliš o tome. Šta su to studenti tako lako prepoznali?
Zašto je sva ta tvoja šminka tako lako prepoznatljiva i na tvom licu i na tvojoj duši?
Svo to tvoje lutanje po Srbiji sa namerom da što više naroda i studenata zavedeš i prevariš, kakve je to rezultate dalo? Koliko si „uspešan“ bio? Jesi li „napravio“ to što je trebalo da napraviš? Šta ti to govori?
Dobra ti je to tema za rad, ne naučni, naravno – zašto si onog momenta kada si postao vidljiv (studentima Srbije recimo) istovremeno postao potpuno nevidljiv?
Eto, kad smo već kod nevidljivosti, pitaj kad stigneš i kako se posmatra tamna materija?
Kako se posmatra nešto što se ne može videti lako ili za mnoge nikako?
Zato je ideja režima da kavez u čijem modeliranju i ti voljno učestvuješ učini nevidljivim. Ali eto, ne ide.
Zato, Tanasije, ti ne pripadaš, već – ti pripadaš. Studenti su slobodni, ti nisi. Ovo ti napominjem zato da znaš da svi koji znamo, znamo i koga ti zapravo treba da „spašavaš“ svojim pariškim lutanjima. Nije u panici samo režim, već i „oci“ svih režima. Jer, rekao bih, sa padom ovog režima svi gube razlog da postoje. Ja razumem da ih užasava činjenica da niko od njih pojma nema šta dolazi, ali šta bih im ja tu. Vreme je da dočekate svog Charge d’affaires. Zašto mu se sada ne radujete? Pa prizivaste ga onoliko!
Ne bih sada da te zbunjujem sa tim ko je sve tu već ponudio sebe novom vremenu, ali veruj mi, usamljeniji si nego što možeš da pretpostaviš.
Da je svetla gde ga evidentno nema, zar bi sve to što se dešava stvarno bio baš ovoliki problem?
Reći ću ti. Što se tiče studenata, naroda i svih mojih blagih ljudi, ti si fenjeronoša svih insceniranih događaja koje je režim osmislio da sprovede u narednom periodu sa namerom da kompromituje i fizički obezglavi studentski pokret. Svi ti „Stavovi“ i ovi što bi da „Sviću“ ti jesu saučesnici, ali ti si kolovođa.
Ti, Tanasije… Ti…
Razmisli.
Da je snage i svetla, jel bi Pariz bio adresa, a ti emisar?
Zato ti, s radošću u srcu pre nego sa bolom u duši, predlažem da prespavaš Pariz.
Uzgred, Tanasije, ova „igra“ je sveobuhvatna.
Evo, za oba tvoja neintegrisana Janusa, sledi još jedna slika snage tvog režima.
A u kratkoj pauzi možeš da promisliš o tome kako je tvog „šefa“ jedan pasus u prethodnom tekstu1 naterao da u roku od 48 sati zatraži i odleti u ratnu zonu. Što li?
Elem, neki dan, jedan Glišo pozvao je telefonom jednog primorca, po imenu Vuksan. Prvo što je Glišo lupio je nešto o „sigurnoj liniji“, zbog čega mu je primorac odmah deo familije stavio u vrlo eksplicitan položaj. Glišo na zadatku je progutao ljubljenu lubenicu, te je nastavio dalje kao da upravo nije poginuo. Objasnio je svom sagovorniku da mu je „šef rekao da se dogovore oko kvartala“, da će „sve biti u redu“, da „sve može, i izgradnja puteva i drugih objekata“, da ni „tenderi nisu problem, kao ni skuplja ponuda…“. Vuksan s primorja mu je onda u jednom dahu preostali deo familije stavio u eksplicitan položaj, uz napomenu da mu on nije „trgovac lubenicama“. Glišo je tu progutao preostali sadržaj svog šlepera nasušne lubenice, te je još stigao da izgovori i da je „šef“ rekao da „ako mogu pošalju neke momke da budu pri brojanju glasova na lokalnim izborima jer su važni“.
Vuksan je deo oko Glišove familije izgovorio na prikladno lokalni način, tonom koji priliči uvodu u eksplicitne sadržaje, ali deo koji sledi Glišu na zadatku latentno vraća u agoniju moždanih problema: „Kad nas neki drugi budu zvali, prebrojaćemo vas sve, mater ti jebem“.
Kad malo odstoji, Glišovog sna radi, pričaćemo o tome kakvu je ujdurmu režim hteo sa tim momcima da sprovede.
Vidiš, Tanasije. Gliši mora ovako da se kaže, jer on je ipak… Glišo. Kako drugačije da shvati. No, i Glišo će morati da snosi odgovornost za nepristojna pitanja u svetu pristojnih ljudi. Mora tako, nije do mene. I on i njegov šef ne razumeju gde im je mesto.
Sa druge strane, Tanasije, ti valjda nisi iz sveta takvih razgovora, te me sada pažljivo slušaj.
U arhitekturi se kao dobar ishod smatra kada se ostvari sklad između funkcije, konstrukcije i oblika. Slično je u socijalnim i društvenim arhitekturama. Da si pažljivije slušao, čitao tekstove i pratio ono što se dešava, shvatio bi da je ovaj režim preminuo onog momenta kada je očima prezentovan taj sveopšti nesklad u ovim elementima koji nesklad ovde vlada. Režim se uporno okreće pogrešnim alatima i tačno je da još uvek mrda nogicama, ali to je kao ono mrdanje mrtve žabe pod strujnim naponom u srednjoškolskim biološkim laboratorijama. Ne mrda žaba jer je živa, već zbog elektro stimulacije nerva. Tako može i Glišo podgrejani da mrda neko vreme. Možda nisi znao, ali Ramzes III je u svoj sili pao kada je uočeno da više nema snagu da rešava probleme unutrašnje, sveopšte, korupcije. A Ramzes III je za ovog samozvanog ipak bio…
Ono što te buni, tj. što mnoge iz tog dvorišta buni, ali to razumem, je otkuda znanje i kapacitet za takvo predstavljanje, ali taj deo nije za tebe.
Dakle, docentu, režim je mrtav.
A žetva… da.
Žetva dolazi!
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Taliban poruka mira“ od 20.03.2026.) ↩︎