— Пише Бранко Вељковић —
У упоредној историји ретки су, стварно су ретки, случајеви да се један режим тако бестијално окомио на младе људе и народ „своје“ земље као што се то већ дуже време дешава у Србији. Студенти су предмет свакодневних напада, малтретирања, хапшења, пребијања, извесно и физичке ликвидације. Питали су ме са чим бих то могао да упоредим. Рекох им да је тешко, да нема много таквих случајева у историји, али да ми се учинило да су са истом бестијалношћу поступали неки тирани, фашисти и нацисти, када су се сурово обрачунавали са сопственим народима, када је требало сатрти сваку новорођену идеју, идеју о правичном и бољем друштву.
И свима њима, као и овом наказном режиму, сметала је иста ствар – ново рађање!
Студенти Србије су родитељи нове Србије, њихове Србије, а та нова Србија неће моћи да трпи старе хохштаплере, политичке мешетаре, издајнике и убице. Зато сам им и написао одавно – сви губите посао!
Отуда страх. Паничан страх. Јер добро и зло не могу да саживотују.
У том перманентном деловању против слободног човека и народа, та бестијална режимска сила усмерена на младе Србије има два лица. Једно лице је некакав монструозни спој политике и политичких координатора свих нивоа, приземног криминала и покорних „ја само радим свој посао“ овлашћених службених лица, који сви заједно, у славу службене легитимације, службене шкоде и службеног мобилног телефона, пребијају студенте и народ. Њих режим препознаје као корисне и заслужне па их онда и награђује, унапређује, одликује.
Знамо их…
Међутим, постоји и друго лице режимских марифетлука. То је лице много перфидније.
Описаћемо га…
Режим је свестан да је борба против студентско-народног покрета узалудна. Уосталом, сви су свесни да је подршка режиму сада негде на нивоу цензуса и да су из јавне сфере нестале све ведете, гласноговорници и силни потписници из протеклих 15 година. Чак је и мали Маре Пате молио да му се „додели задатак“ с којим би могао да буде „користан“ у ново време. Дакле, режим нема више никога. Отуда, режим се у духу своје суштине, окренуо луциферијанским марифетлуцима.
Баражном паљбом студентски покрет се за потребе режима дуже од годину дана из истих ресурса час проглашава про-усташким, час про-путиновским, иако је свима јасно да су студенти искључиво про-Србски. То чине због разлога унутрашње, али и спољне политике.
Што се тиче спољних „фактора“, циљ све те харанге је да се репозиционира драматично урушена позиција актуелне власти и да се створи политички простор да се изврши коначни, бруталан и свеобухватни напад на студентски покрет и његове истакнуте припаднике. Пандан тој делатности у унутрашњој политици је то што режим упорно студенте у блокади сравњује са сопственим реповима у виду разних „блокадера“ попут Ђиласа, Маринике и које кога још. То чине да би цео покрет огадили народу, и то тако што желе да сва та стварна и искрена лица свог тог народа и студената који су устали у име слободе, „сравне“ и „замене“ са ликовима омражених политичких мртваца из режимске опозиције.
Да би у свему томе успели, режим је осмислио да се кроз низ перфидних активности створи паралелни студентски покрет, те да се тај, лажни покрет, представи једном делу међународне јавности као легитиман, чиме би се створио простор да се тај покрет од стране режима уздигне до нивоа студентске листе, а да се кроз режимску силу и медије стварни студентски покрет у једном моменту прогласи за државне непријатеље, те да се онда нападне органима силе и да се физички елиминише у самој завршници политичког позиционирања пред предстојеће изборе. Режим, заправо, прави политичку платформу која му је очајнички потребна, а то је да се по сваку цену избегне за режим неодрживо стање у коме би насиље над студентима била огољена истина, као што заправо и јесте. У том игроказу режим би заправо подржао излазак „студентске“ листе на изборе, али те неке своје листе, док би носиоце иницијалног студентског покрета прогласили за антиуставне елементе, похапсили и на тај начин одстранили из политичког живота Србије.
Само тако може да се објасни политички потпуно небулозно деловање режима, где се по оноликим међународним форумима и уз свеобухватну подршку домаћих режимских медија, константно праве некакви „студентски покрети“ и „овлашћени представници“, све са циљем да се оригинални покрет поцепа и да се вода замути. Студентском покрету је релативно лако да се јавно огради од свих таквих активности, што исправно и чини, те да на тај начин обзнани истину, али остаје питање, зашто режим и даље упорно ради то што ради?
Одговор вам је управо дат.
Зато се режим толико упиње и на свим локалним изборима, како онима који су били, тако и онима који тек следе, јер режим мора по сваку цену да „очува“ ту лажну слику о непобедивости и неподељеној подршци народа. У том раскораку између локалних и предстојећих републичких избора је и кукумавчење унапред о томе како студентски покрет само чека републичке изборе да би прогласио крађу, те да би на тај начин „преузео државу“. То вам је отприлике као када лопов бира жртву, планира кривично дело и унапред кука што ће на суду да буде проглашен за лопова. Зато им је очајнички потребан паралелни студентски покрет, где је број грађана који нису схватили превару заправо мање битан, јер идеја тог, паралелног студентског покрета, је легитимизација режима као демократског, а не преузимање све студентског и све народног покрета. То знају да је немогуће.
Ако волите паралеле из света теологије – идеја ђавола није да постане Бог Отац, идеја му је да преварама и марифетлуцима истисне Христа и да седне на његово место, са десне стране Бога. Дакле, идеја режима није да преузме свестудентски и свенародни покрет, већ да га луциферијанским марифетлуцима истисне са политичке сцене и да са својим зеленим мувама заузме његово место.
Поштовани читаоци, молим вас. Сада размислите. Коме припада режим који је у обрачуну са сопственим народом склон оваквим стварима?
А о томе колико је режим „јак“ јасно вам говори и медијска припрема за очигледан пораз који следи, а то подразумева и моментум проглашења резултата предстојећих избора. За тај сценарио режим је већ осмислио „резервни“ план. Режим се заправо већ спремио да прогласи лажну победу, те да онда свако упирање прстом у очигледну крађу и режимско „виђење“ резултата избора буде унапред проглашено за небулозно, неистинито, антиуставно. Дакле, да је режим стварно јак као што то они тврде, чему сва та стратегија? Зашто се једноставно не поступи по студентској максими и препоруци – распиши изборе и реши ствар!
За овај игроказ режиму су били потребни посебно „етаблирани“ службеници.
Тако долазимо до бројних лица тог другог лица…
Ред је да, у духу наше данашње теме, једно од свих тих лица данас овде и представимо.
Танасије…
Танасије, сада читај пажљиво, не прескачи!
Када си својевремено пожелео да будеш додељен Паризу, жеља ти је испуњена. Имало је и тада и сада врло образложених другачијих мишљења. По природи ствари, ти познајеш људе, али не познајеш мишљења. Но, рекло би се сада, биће да си ти заборавио ко ти је жеље испуњавао. Онда си се, у то твоје паришко време, што је академски оправдано, потрудио да једно своје, добро, мало претерујем, није само твоје, правно мишљење преточиш у научни рад. Тако је настао: „Janus – les deux faces de la Cour constitutionnelle serbe“.
Имао си прилике да научиш како и чиме неки људи умеју да читају, те ми сада можемо да у миру кажемо читаоцима нешто од онога што си ти ту заправо рекао о себи. Ти мислиш да си у свом раду причао о Уставном суду Србије, али си заправо причао о себи. Одабрао си Јануса. Лицемера, дволичног. Не бих те сада малтретирао да објасниш разлику између Јануса са два лица и два Јануса са по једним лицем, те шта значи интеграција супротности, али питај, видећеш да око тебе нема никога ко би то могао да ти ваљано објасни. Ваљда разумеш да којим случајем у твом храму има бар фењер, не би могло да се деси да има толико питања без одговора. Овде мислим, надам се да разумеш, и на теме којима се ти сада тако бездушно бавиш. Знам да волиш сам себе, и то често, али ти си у свету светла једнако добар емисар баш као што је и Кока-Кокеза добар емисар у свету беле Флориде.
Није добро да мешаш јавно право и јавну кућу.
У сваком случају ти си одабрао, верујеш, лукративно, та два лица. Једно си окренуо ка студентима, а друго од њих. И видиш, студенти су те прозрели. И одбацили су те. Ту сад има свега, али основ је – архетип. Или оно што би један мој пријатељ рекао – антидот. Препознају те! Требало би да размислиш о томе. Шта су то студенти тако лако препознали?
Зашто је сва та твоја шминка тако лако препознатљива и на твом лицу и на твојој души?
Сво то твоје лутање по Србији са намером да што више народа и студената заведеш и превариш, какве је то резултате дало? Колико си „успешан“ био? Јеси ли „направио“ то што је требало да направиш? Шта ти то говори?
Добра ти је то тема за рад, не научни, наравно – зашто си оног момента када си постао видљив (студентима Србије рецимо) истовремено постао потпуно невидљив?
Ето, кад смо већ код невидљивости, питај кад стигнеш и како се посматра тамна материја?
Како се посматра нешто што се не може видети лако или за многе никако?
Зато је идеја режима да кавез у чијем моделирању и ти вољно учествујеш учини невидљивим. Али ето, не иде.
Зато, Танасије, ти не припадаш, већ – ти припадаш. Студенти су слободни, ти ниси. Ово ти напомињем зато да знаш да сви који знамо, знамо и кога ти заправо треба да „спашаваш“ својим паришким лутањима. Није у паници само режим, већ и „оци“ свих режима. Јер, рекао бих, са падом овог режима сви губе разлог да постоје. Ја разумем да их ужасава чињеница да нико од њих појма нема шта долази, али шта бих им ја ту. Време је да дочекате свог Charge d’affaires. Зашто му се сада не радујете? Па призивасте га онолико!
Не бих сада да те збуњујем са тим ко је све ту већ понудио себе новом времену, али веруј ми, усамљенији си него што можеш да претпоставиш.
Да је светла где га евидентно нема, зар би све то што се дешава стварно био баш оволики проблем?
Рећи ћу ти. Што се тиче студената, народа и свих мојих благих људи, ти си фењероноша свих инсценираних догађаја које је режим осмислио да спроведе у наредном периоду са намером да компромитује и физички обезглави студентски покрет. Сви ти „Ставови“ и ови што би да „Свићу“ ти јесу саучесници, али ти си коловођа.
Ти, Танасије… Ти…
Размисли.
Да је снаге и светла, јел би Париз био адреса, а ти емисар?
Зато ти, с радошћу у срцу пре него са болом у души, предлажем да преспаваш Париз.
Узгред, Танасије, ова „игра“ је свеобухватна.
Ево, за оба твоја неинтегрисана Јануса, следи још једна слика снаге твог режима.
А у краткој паузи можеш да промислиш о томе како је твог „шефа“ један пасус у претходном тексту1 натерао да у року од 48 сати затражи и одлети у ратну зону. Што ли?
Елем, неки дан, један Глишо позвао је телефоном једног приморца, по имену Вуксан. Прво што је Глишо лупио је нешто о „сигурној линији“, због чега му је приморац одмах део фамилије ставио у врло експлицитан положај. Глишо на задатку је прогутао љубљену лубеницу, те је наставио даље као да управо није погинуо. Објаснио је свом саговорнику да му је „шеф рекао да се договоре око квартала“, да ће „све бити у реду“, да „све може, и изградња путева и других објеката“, да ни „тендери нису проблем, као ни скупља понуда…“. Вуксан с приморја му је онда у једном даху преостали део фамилије ставио у експлицитан положај, уз напомену да му он није „трговац лубеницама“. Глишо је ту прогутао преостали садржај свог шлепера насушне лубенице, те је још стигао да изговори и да је „шеф“ рекао да „ако могу пошаљу неке момке да буду при бројању гласова на локалним изборима јер су важни“.
Вуксан је део око Глишове фамилије изговорио на прикладно локални начин, тоном који приличи уводу у експлицитне садржаје, али део који следи Глишу на задатку латентно враћа у агонију можданих проблема: „Кад нас неки други буду звали, пребројаћемо вас све, матер ти јебем“.
Кад мало одстоји, Глишовог сна ради, причаћемо о томе какву је ујдурму режим хтео са тим момцима да спроведе.
Видиш, Танасије. Глиши мора овако да се каже, јер он је ипак… Глишо. Како другачије да схвати. Но, и Глишо ће морати да сноси одговорност за непристојна питања у свету пристојних људи. Мора тако, није до мене. И он и његов шеф не разумеју где им је место.
Са друге стране, Танасије, ти ваљда ниси из света таквих разговора, те ме сада пажљиво слушај.
У архитектури се као добар исход сматра када се оствари склад између функције, конструкције и облика. Слично је у социјалним и друштвеним архитектурама. Да си пажљивије слушао, читао текстове и пратио оно што се дешава, схватио би да је овај режим преминуо оног момента када је очима презентован тај свеопшти несклад у овим елементима који несклад овде влада. Режим се упорно окреће погрешним алатима и тачно је да још увек мрда ногицама, али то је као оно мрдање мртве жабе под струјним напоном у средњошколским биолошким лабораторијама. Не мрда жаба јер је жива, већ због електро стимулације нерва. Тако може и Глишо подгрејани да мрда неко време. Можда ниси знао, али Рамзес III је у свој сили пао када је уочено да више нема снагу да решава проблеме унутрашње, свеопште, корупције. А Рамзес III је за овог самозваног ипак био…
Оно што те буни, тј. што многе из тог дворишта буни, али то разумем, је откуда знање и капацитет за такво представљање, али тај део није за тебе.
Дакле, доценту, режим је мртав.
А жетва… да.
Жетва долази!
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Талибан порука мира“ од 20.03.2026.) ↩︎