— Piše Branko Veljković —
U svojoj izjavi na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, osoba koja za sebe tvrdi da je ministar u Vladi Srbije, obraćajući se roditeljima i porodicama koji imaju decu uzrasta za upis na fakultete, uz napomenu da je „veoma svestan težine reči koje izgovara“, izgovorila je sledeće: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojčicu iz Šapca… u kovčegu“.
Teško je razgovarati sa nečim takvim kao što je Glišo, onaj koji je navedeno izgovorio. To i nije moja namera, jer iz „razgovora“ sa nečim takvim kao što je Glišo čovek bi mogao da izađe zabrinjavajuće gluplji.
Ali, eto, imam par pitanja za Glišu i sve te njegove, njemu slične…
A je l’ smeju deca Srbije da se voze železnicama?
Jesu li smele devojčice Valentina i Sara Firić da se voze vozom u Srbiji?
I, jeste li rekli roditeljima da ste Srbiju pretvorili u zemlju gde je zadnja stanica – smrt i da za takva masovna ubistva u Srbiji niko ne odgovara?
Jesu li možda ubice iz Novog Sada isti oni ljudi koji su stvorili društvenu klimu u kojoj se za sistemsku korupciju sa masovnim smrtnim ishodom uopšte ne odgovara i u kojoj je jedna devojka spas od nečega čime ćemo se tek baviti potražila u skoku u ponor?
Je l’ građani Srbije mogu da koriste železnice Srbije, a da ih ne ubije nadstrešnica ili da ih na putu do škole ne strelja bahati sin nekog vašeg visokopozicioniranog dužnosnika, ili da ih na pešačkim prelazima džipovima nekažnjeno ne ubijaju deca vaših bahatih dušebolnika, ili da ih ne premlaćuju vaše fašističke falange pod fantomkama kad požele da svoj politički glas daju nekome ko nije vaš?
A je l’ mogu ta ista deca Srbije, kojoj ministar Glišo preti mrtvačkim kovčezima, da imaju svoje mišljenje, neki stav, bar želju da žive u uređenom društvu? Mogu li da kažu išta javno ili u nekom svom krugu mladih ljudi, a da ih vi ne špijunirate, da ih ne proglasite za komunoustaše, teroriste, talibane ili da na njih ne napujdate sve te vaše obezdušene službenike i kordone maloumnika pod „fantomkama“?
Kada režim u Srbiji nekoga ubije, je l’ ima žrtva pravo bar na grobno mesto sa prezimenom?
I po kom to zakonu ili kanonu nemušte nam crkve u Srbiji mogu da se sahranjuju ljudi poznatih generalija, a bez prezimena na spomeniku?
Srbija je zemlja ubica na vlasti, zemlja bestijalnog državnog terorizma1 i bezbrojnih žrtava.2
A zapravo, Glišo bez pameti je u zloduhu svog vlasnika izgovorio upravo ono što nam se dešava. Srbija se voljom režima ponovo ubrzano deli, po nakaznoj političkoj volji, na podobnu i nepodobnu. Iz njihove perspektive to je podela na one koji mogu i one koji ne mogu da žive. Setite se samo jedne od previše takvih javnih izjava. O svom planu za „rešenje“ nesnosne situacije u Srbiji Bokan Kokan je prošle godine izjavio sledeće: „Jedne ćemo da kupimo, druge ćemo da bijemo, treće ćemo da uplašimo, četvrte ćemo da priključimo, petima ćemo da oprostimo ali ne smeju da pisnu od tada,3 a šeste ćemo da streljamo!“
Viđeno je to već.
Tako se onda u režiji režima dele i fakulteti, studenti, profesori i dekani, sa jasnom, više puta izrečenom porukom kako će da „završe“ svi koji drugačije misle.4 Znamo kako su se u našoj istoriji završavali ovakvi eksperimenti.
Zato i postoje plitkoumni „emisari“ poput Gliše koji bi da spašavaju Univerzitet tako što će da ga ubiju. Valja znati, u svetlu ove spoznaje, da je naivno verovati da je ubicama jednog naroda problem da ubiju i jedan univerzitet. Ako im to dozvolimo, ubiće ga sigurno, okrenuti se neće. Pa pobili su onolike do sada.
U Srbiji se sada „snaga“ države meri sposobnošću celog jednog političkog, represivnog, medijskog i svakog drugog „aparata“ da svi oni, udruženi, slome jednu generaciju slobodoljubive dece! „Pobeda“ režimskih ubica nad mladošću Srbije vidi se kao ultimativna politička pobeda. Zato Srbija ima zakon o zaštiti svega i svačega, od gej populacije do potrošača, ali eto, nemamo zakon o zaštiti studenata!
Život i prava studenata Srbije nisu Ustavom zaštićena kategorija.
No, Glišo će svakako malo da sačeka svoje veliko suđenje. Kao i svi oni, i Glišo veruje da su ostvarili dovoljno blizak odnos sa tužiocem da mogu da utiču na optužnicu. I, naravno, ovde ne mislim samo na zemaljske tužioce, sudije i sudove. Ali, Glišo, da ti kažem, tamo gde je Bog sudija, demon je napisao optužnicu. A taj tužilac sve vas, Glišo, jako dobro poznaje. Birao vas je, hranio, timario, gojio… O kako vas tek taj stranac dobro poznaje.
Glišo će, izgleda, tek na tom sudu da shvati da nema imovinu, ali da ga čeka zaslužena plata…
A ja i tebi, Glišo bezumni, još uvek na vreme predlažem Molitvu, mada znam da se dlanovi, zauzeti brojanjem srebrnjaka, teško spajaju u Molitvu!5
Oni koji su sve ovo trebali da prepoznaju i da blagovremeno reaguju su oni koji sebe vole da zovu srbskom inteligencijom. Nema ozbiljnog intelektualca sa javne scene koji u ovom procesu nije pozvan od strane studenata i, ako izuzmemo par profesora poput Mila Lompara i Slobodana Vukosavića, poražavajuća većina je izjavila da „ne mogu da rizikuju svoje višedecenijske karijere“, te nekakve nebulozne razloge za sopstvenu političku i moralnu impotenciju poput „stava oko EU“ ili slično. Blazirani izdajnici sa disertacijama. Svima njima je, očigledno, sasvim normalno da se stav naroda za i protiv EU „brani“ preko samozvanog koji se u međunarodnim odnosima predstavlja isključivo sa zastavom EU iza svojih leđa. U tom jasnom i politički nedvosmislenom javnom pokoravanju predsednika države Srbije zastavi političkog entiteta kome Srbija ne pripada ne vide ništa sporno. Ćute… A tako vole da pred studente iznose kao ultimativne teme koje su sami nesposobni da razreše.
Srbija nema svoju nacionalno orijentisanu, osvešćenu, hrabru elitu intelektualaca, tek tu i tamo po koji pojedinac. Zbog toga plaća strašnu cenu duže od sto godina.
U takvom političkom „prostoru“ onda može nekažnjeno i neprimećeno da mešetari svakakva spodoba i utvara. Zato imamo sve te ešalone potpuno neupotrebljivih političkih „formata“ koji ne služe ničemu sem zarad širenja mržnje i zla i zarad održavanja iluzije da se neko smisleno bavi sudbinom ovog naroda.
I tako, kad smo već kod ovakvog opisa stanja i učesnika, eto ga i samozvani…
Samozvani, što se tiče tvog traganja za načinom da „izbegneš kandidaturu za predsednika Vlade“, evo da ti pomognem. Sada ću da ti napisanim oduzmem svaku mogućnost da opet besomučno manipulišeš i da lažeš oko toga da se „boriš“ za nešto, a na šta si već pristao, zapravo, molio si i „radio“ da baš ovako bude. Ovaj put ću malo i da ti pomognem, te da konačno i sam sebi priznaš da su te studenti pobedili i „uterali“ da, kukavica kakav jesi, sramno pobegneš od sveopštih izbora i da svoje političko „rešenje“ za sebe na mestu premijera svedeš na bednu rekonstrukciju Vlade. Tako se sravnjuješ sa svim tvojim „rekonstruisanim“ premijerima poput Macuta ili Ane… Tačno si tu gde treba da budeš. Kakva konačna i slikovita uravnilovka!
Ti, samozvani, u tvom kartonskom svetu ne možeš pristupiti onome o čemu ću sada da pišem. Puno je razloga za to, a jedan od važnijih je što taj svet, o kome možeš samo da maštaš, laž tretira kao nedopustivu slabost, a takve besomučne lažove kao što si ti vidi kao notorne slabiće, kukavice. Šta bi im tu, među njima, čak i na nivou ovlašćenih pregovarača, neko takav kakav si ti? Zato je od sve te tvoje „pojave“ na skup o kome ću sada da pišem došla samo tvoja bljutava zamolnica, naravno preko posrednika – „učinićeš sve što treba samo da ti pomognu oko trenutne situacije…“, poručio si.
Kako se samo plašiš studenata i naroda…
Naime… desilo se sledeće.
U dane puta koji sam upravo okončao, između rimskog jutra i madridske noći, krajem meseca marta održan je sastanak na kome se među upućenima razgovaralo o daljoj „sudbini“ Balkana, uređenju „prostora“ i međusobnih odnosa. Kao „prihvaćeno stanje“ tretira se u poslednjih 14 godina postignuti stepen održivosti tzv. države Kosovo i sve što je na tom planu učinio (izdajnički) režim u Beogradu. Od sveukupne imovine i nasleđa Srbske Pravoslavne Crkve (SPC) na KiM, a zarad kontinuiteta SPC, odobreno je da u odnosu na novoformirane tzv. kosovske vlasti punu autonomiju i garantovanu imovinu imaju četiri svetinje – Crkva Bogorodica Ljeviška u Prizrenu, Manastir Visoki Dečani, Manastir Gračanica i Pećki manastir (istoriografski, Srbska patrijaršija), te još nekoliko crkava i manastira. Zahteva se da se sa Eparhije Raško-prizrenske „skine“ teritorijalni predznak koji upućuje na Rašku, te da se, zapravo, u skladu sa novouspostavljenim političkim stanjem, eparhija preimenuje u Prizrensku (da bi se izbegla svaka teritorijalna „kopča“ sa Srbijom). Ovo se smatra rešenim, te se sada očekuje od izdajničkog režima, ali i od SPC, da to i saopšti narodu Srbije, te da se sve ovo predstavi kao „rešenje“, a ne kao ono što zapravo jeste – finalizacija višedecenijske izdaje i razaranja srbske državnosti i kontinuiteta SPC na svom istorijskom prostoru. Što se tiče foruma koji je ovom prilikom o svemu ovome razgovarao u Madridu, baš kao i režima u Beogradu, ova tema se smatra rešenom i o njoj se u ovakvom sazivu više neće razgovarati. O svemu se složila i Ruska Federacija, koja je svoj „pečat“, ispod ovog „Madridskog pečata“, već dala, javnom obznanom razgovora predsednika Rusije sa ovim „našim“ samozvanim, u kome se po pitanju tzv. Kosova naglašava uloga „rezolucije 1244“, ali se napominje i drugi deo razgovora u Madridu koji se odnosi na status Republike Srpske u BiH, gde se „uvodi“ i definiše konačni status RS u okviru Bosne predviđen za ovo vreme. To treba videti kao operativnu finalizaciju dogovora „velikih“ i konačne podele njihovih „udela“ u okviru RS i BiH.
No, Madridski dogovor, u sklopu šireg plana za Evropu, naglašava i obaveze „trećih država“, dakle, onih država Evrope koje nisu članice EU, a po pitanju prihvatanja migranata kojih EU želi i namerava da se reši u predstojećem periodu. Dakle, ono što sledi je puna implementacija Marakeškog i Dablinskog sporazuma. U tom kontekstu, samozvani se uopšte ne tretira kao predsednik države, već isključivo kao „predsedavajući guverner“ jednog prostora, što nije puka, pežorativna igra reči, već zapravo verbalizacija punog smisla njegovog postojanja. E pa taj „naš“, „guverner“ je obećao da će proces sa migrantima da sprovede i „iskontroliše do kraja“, ali uz molbu da mu se dozvoli da sa tim u vezi učini šta on misli da treba, te da domaćoj javnosti to predstavi kako on hoće. Razmatranje ove teme treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer nije prvi put da se u međunarodnoj politici izjave i ponašanje „našeg“ samozvanog tretiraju kao umobolne i nesuvisle. Setite se samo kako se američki diplomata Ričard Grenel ogradio od izjava samozvanog kada je, zgrožen njegovim izjavama, javno rekao da „neće da ulazi u to šta Vučić priča srbskim medijima“.
Samozvani je za potrebe skupa u Madridu, naravno, preko emisara, umilno od pregovarača tražio da mu se pomogne oko „konzervativnog faktora“ u Srbiji za koji je rekao da ga on ne kontroliše. Naravno da je pregovaračima jasno da, u svetlu svih aktuelnih dešavanja u Srbiji, samozvani isključivo misli na studente Srbije u blokadi jer Srbija u ovom momentu nema neku drugu, organizovanu, konzervativnu, nacionalno opredeljenu društvenu silu. Stav madridskih pregovarača u tom delu suštinski nije na štetu studentskog pokreta, ali postoji mišljenje da je potrebno više vremena da se nove snage, u ovom kontekstu, „uvedu“ u „priče“ oko implementacije i svih drugih međunarodnih obaveza Srbije, te da postoji i izdvojeno mišljenje da su studenti, kao pokret, „previše konzervativni“.
Taj deo oko „uvoza“ velikog broja migranata režim željno čeka, jer će tako dobiti potpuno novo, lako upravljivo biračko telo i neutvrdljiv broj ljudi koji su zarad ostanka u Evropi spremni bukvalno na sve. Dakle, pristajanjem na Marakeški i Dablinski sporazum i readmisiju migranata iz zemalja EU na teritoriju Srbije, režim generiše pešadiju za konačni, planirani i željeni obračun sa građanima Srbije, ali ne samo Srbije. Migranti nisu radna snaga, nisu zbog toga došli u Evropu. Oni su i u državama gde se sada nalaze večiti budžetski korisnici na socijalnim apanažama, a ne radnici na radnim mestima. Migranti u Srbiji su zapravo paravojna snaga u nastajanju, paravojno krilo nakaznih političkih organizacija, partija i nekih određenih krugova koji sebe vole da vide kao lokalne „moćnike iz senke“.
Na pomenutom madridskom forumu bilo je razgovora i na temu ustaških zločina u NDH nad srbskim narodom i genocidom koji je sproveden u brojnim koncentracionim logorima na teritoriji NDH, te je izdata preporuka da se te stvari „iznivelišu“, kao i da se u tom smislu koriste javne ličnosti iz sveta kulture, sporta, umetnosti, religije koji će kroz teme kao što su pomirenje, mir i slične teme stvoriti „javni prostor“ da se od strane naroda prihvati rešenje u kome će broj ubijenih da se svede na puki „incident“ u okviru svetskog rata.6 Dakle, još jedno „pomirenje“ preko ljudskih leševa. U narednom periodu samo treba da pratite sve one koji sa ovakvim narativima budu izlazili na javnu scenu i shvatićete kome svi oni zapravo pripadaju. Iznenadićete se, neprijatno… Kroz identičan proces prošli su i studenti kada su sa svećom počeli da traže „intelektualce“ sa javne scene koji bi hteli da ih podrže u borbi za elementarne i nesporne interese države i naroda. I studenti su se iznenadili kada su shvatili kako se završila autopsija srbske nacionalne, „osvešćene“ inteligencije.
Naravno da Srbija kakvu mi poznajemo, te kakvom je u javnosti predstavlja samozvani, nije imala svog predstavnika na ovim razgovorima, niti u Srbiji postoji kapacitet da se ovakav forum razume, te da se u njemu participira i u okviru mogućeg bori za interese Srbije. Zašto je to tako, nešto sam vam napisao, nešto ću vam napisati, ali osnovno je da znate da je to zato što su se srbske političke „elite“ svesno odrekle prava da se bore za narod i državu tamo gde ta borba ima smisao, a da su u zamenu tražile i dobile pravo da se neograničeno materijalno bogate i da na „svom“ političkom prostoru rade i govore bukvalno šta god hoće. Zapravo, bili su pitani i odabrali su novac, vlast i amnestiju za zločine. Ovdašnja „elita“ odabrala je da ponizno sluša i izvršava. Sve što se dešava rezultat je tog njihovog „izbora“.
Kao učesnik od posebnog statusa, po prirodi tog foruma, bio je prisutan i Svetski savet crkava. Kroz njihove „emisare“ sagledava se upravljivost celog procesa ka njihovim ekumenističkim ciljevima, a zapravo se prate aktivnosti u pravcu sproveđenja teoloških razloga zbog kojih se dešava sve što se dešava.
Samozvani, kao samoproglašeni regionalni „centar“ svih dešavanja, je u celom ovom procesu samo još jedan puki izvršilac, pa čak ni to. Ali, zarad domaće javne scene, očajnički mu je potrebno da izgleda i „bude“ jak. U tu svrhu se, između ostalog, jako dobro koristi i tom nebuloznom paradigmom oko nekakve „svemoguće“ UDB-e. Kroz javni narativ o UDB-i, koja kontroliše sve i svakoga, samozvani je zapravo napravio po njega koristan politički prostor da preko svojih javnih „djelatnika“ sa javnih frekvencija ili sa raznoraznih korumpiranih podkasta i njihovih „obaveštenih“ gostiju kreira sliku da je svaki predstavnik naroda ili studentskog pokreta „njegov“ čovek, ili bar „UDB-in igrač“. Na taj način režim zapravo obesmišljava svakog kandidata, svaki izborni proces, stvarajući sliku da ovaj narod ne može da iznedri svog lidera, te da na nivou celog naroda nema ama baš ni jednog čoveka koji nije ucenjen, kupljen, „zavrbovan“… Ideja je da se režim prikaže kao neoboriv, a narod učini malodušnim.
Malodušnost je oduvek bila omiljeni alat za držanje naroda pod kontrolom svih tiranina. Malodušnost je neuporedivo efikasnija od surove fizičke sile. Čak se i u Svetom Pismu, kada se opisuje stanje duha jevrejskog naroda u egipatskom ropstvu, govori o „kotzer ruach“, „klonuli su duhom“, oni „koji su izgubili nadu“. Zato je posle više od 400 godina egipatskog ropstva bio potreban čovek koji je mogao da zamisli život drugačiji od života jednog roba, da bi se pokrenuo malodušni narod…
Dakle, forsiranje te teze oko nekakve fantomske organizacije, tzv. UDB-e, koja kontroliše sve i svakoga, je neopisiva i notorna glupost. Ideja tako stvorenog narativa je pre svega da se seje strah i da se stvori slika, utisak da je zbog „moći“ i nekakvog sveprisustva UDB-e svaka borba za pravičan život i društvo uzaludna. To jednostavno nije tačno. Svi koji na taj način govore, sa manje ili više svesti, pomažu režimu šireći nepotrebnu malodušnost i apatiju, ideju da je svaki otpor uzaludan, te da jedan trivijalan lik kao što je samozvani može sve i svakoga da kontroliše.
Kad biste samo znali koliko sve to nije tačno i koliko je očajan i slab.
Pogledajte samo stvarni rezultat upravo proteklih lokalnih izbora u Srbiji. Sa neuporedivo manjim resursima i u nemogućim uslovima, studenti Srbije su zapravo pobedili režim. Pobedili su ga upornošću, verom i srcem!
Ako volite teološke paralele, reći ću vam ovako. Egipatski čarobnjaci su uspeli da ponove prva dva čuda koja je Bog obznanio preko Mojsija u nameri da urazumi egoističnog faraona. Ali dalje nisu mogli. Faraoni, kao i svi drugi samozvanci u istoriji, oduvek su bili spremni da im „srce otvrdne“ do te mere da, u cilju da „spasu“ svoj ego, potroše ceo jedan narod. Tako i ovaj „naš“ samozvani. On, zapravo, ne zna kako da se povuče sa političke scene. To je ta neka, kako je to jedan teolog ispravno primetio u vezi nekih istorijskih likova, kognitivna disonanca, „kada sve okolo njega propada, a on ne posustaje“. Toliko su se posvetili svojim bolesnim ambicijama da im i uvid da se sve okolo njih raspada više ne znači ništa. Međutim, suštinska odrednica tog dela Svetog Pisma je da shvatimo da demonske sile mogu da stvaraju haos, ali da nikada ne umeju da uvedu red!
Red je stariji od haosa. Red je mlađi od haosa.
S tim u vezi, čak i kada „posmatrate“ rađanje čoveka, shvatićete da red postoji pre nego što se u materici majke iz naoko haotičnog stanja formira mozak ploda. Dakle, organizovanost prethodi svesti. Red je stariji od bilo koje strukture koja je sposobna da stvori red!
Pogledajte sada pažljivije, razmislite. Sve „utakmice“ koje je ovaj samozvanac „dobio“ su bile nameštene. Od hapšenja Miškovića i „samo ja smem da izgovorim“ Kosmajca, pa do spašavanja dece iz snega. U maniru trivijalne repeticije skoro je opet mantrao sa nekim imenima koje „samo on sme da izgovori“. A zapravo, sve je namešteno. Primitivna režija za primitivne potrebe. On nikada nije ni pobedio ni izgubio, jer nikada nije ni imao pravog protivnika. Ceo njegov politički „prostor“ je izrežiran. Zato se u svemu ovome što se sada stvarno dešava tako loše snalazi. On je sada, zapravo, prvi put video, što bi jedan moj prijatelj rekao, „rutav nos“. Zato je tako nokautiran, trapav, trivijalan.
A svi ti njegovi ogavni „maniri“ i sve te Bokan-kokan i Glišo baljezgarije… razmislite. On i njegovi politički satrapi stalno šire taj narativ o „drugoj Srbiji“ i „drugosrbijancima“, a zapravo svo vreme govore sami o sebi. Drugosrbijanska Srbija stvarno postoji i vidljiva je – jer je na vlasti! Gde bi drugo mogla da bude, a da predstavlja bilo kakvu opasnost, nego na vlasti!
Pošto neki među njima kažu da vole Voltera, onda treba da pročitaju njegov traktat o lažovima koji predugo nose svoje lažljive maske koje se onda vremenom sjedine sa kožom lažova. „Laž koja se dnevno ponavlja postaje karakter, a performanse se stvrdnjavaju u identitet“. Čovek koji se „uči tiraniji“ se zapravo „uči surovost“, baš kao što se čovek koji izigrava žrtvu „uči bespomoćnosti“. Volter kaže i da se iz takvih uloga ne izlazi neozleđen jer se to „postaje“ i da „opasnost nije da drugi poveruju u vaše ponašanje, već da sami poverujete“ u svoje izmišljotine i uloge. Dakle, „identitet nije otkriven, on je konstruisan kroz ponavljanje“. Otuda, „svako lažno držanje koje se praktikuje u javnosti, uvežbava se u privatnosti, sve dok ne zameni originalnog čoveka“, jer „uloga koju ste odabrali danas definisaće ličnost koju nećete moći da izbegnete sutra!“.
I ko vam je sada pred očima dok ovo čitate…
U proteklih 14 godina toliko je stvari „izmaklo“ iz te njegove izvikane kontrole da bi takva jedna lista promašaja bila jedina lista koja je duža od liste zločina i izdaja ovog režima. I oko svega ovoga dovoljno je samo da pratite ko na javnoj sceni uporno forsira tu tezu oko nekakve svemoćne UDB-e ili svemoćnog samozvanog i dobićete stvarni spisak saradnika režima, saučesnika u organizovanom zločinačkom poduhvatu protiv naroda Srbije. U ovom delovanju cilj je, kao što sam vam već napisao – malodušnost i apatija!
A malodušan čovek je u osnovi tužan čovek, a tuga je jedina emocija za koju čoveka nema smisla pitati zašto je oseća. Zato je malodušnost majka čamotinje.
Rečenim, niko ne spori užasan razarajući kapacitet tzv. organa i službi bezbednosti za „ostvarivanje“ uvida u ponašanje i delatnosti građana Srbije i za nanošenje strašnog zla ljudima, ovaj narod bar to dobro pamti, ali, zapamtite, to NIJE kontrola! To NIJE upravljanje procesom! Naprotiv, istorijski gledano, tako se samo generiše tvrdo jezgro pobune i sveopšti otpor tiraniji i zlu.
A istina je da se studenti u blokadi nikada nisu krili. Zašto bi se i od koga krili?
Ne kriju se studenti fantomkama, već to čine režimski psi. Studenti iza svojih želja i namera stoje svojim licima, delima i JAVNIM delovanjem, a ne političkim marifetlucima i zakulisnim „igrama“. Studenti sebe vide kao nacionalno osvešćeni i nacionalno opredeljeni deo društva koji je sticajem okolnosti, ali i sistemske korupcije, pokrenut novosadskom tragedijom. Potpuno su svesni političkog galimatijasa koji postoji i koji je planski generisan na nivou celog društva, ali su uspeli da u nemogućim uslovima uspostave održivi, najmanji zajednički sadržalac prihvatljiv za ceo narodni pokret, kao takav. Dakle, studenti ni po jednom osnovu nisu ekstremni, niti su ikada zagovarali ekstremne strategije, aktivnosti ili bilo kakvu formu nasilja. Režim je taj koji uporno „stvara“ narativ o „nasilnim blokaderima“ preko svojih „elemenata“ u očajničkoj potrebi da se, kroz plan o stvaranju svog „studentskog pokreta“, stvori iluzija o podeljenosti studenata i te da se tako kreiraju uslovi za potpuno represivno delovanje protiv najaktivnijih studenata i predstavnika naroda.7
A koliko je sva ta „UDB-a“ efikasna govori nam i skorašnji upad „organa reda“ u zgradu rektorata Univerziteta u Beogradu. Studenti su još prošle godine znali da je takva zloupotreba aparata sile od strane režima moguća, pa su u rektorat uneli i planski ostavili „kompromitujući materijal“ u vidu braunila, petardi i spiskova lica, famozne „studentske liste“. Predvidljivo, zaplenjeni spiskovi su „volšebno“ odmah „iscureli“ do režimskih kerbera u javnoj sferi, koji su ih teatralno objavili, što nas dovodi do dva zaključka – prvo, ceo taj režimski UDB-a aparat „izvozala“ su deca na odmoru između dva školska časa i drugo – Srbija nema policiju u službi zakona, već ima političku policiju koja je isključivo u službi izdajničkog režima. Tako treba tumačiti i imbecilnu konferenciju za štampu na kojoj je uplašeni direktor policije nevoljno obznanio da su u Srbiji braunila i petarda oružje terorista. Što bi rekao jedan moj prijatelj: „Pretres još nije gotov, a on saziva konferenciju da kaže da je našao „toki-vokije“… a za „gas masku“ bi mu profesor u „Kamenici“ skuvao mozak kao poparu dok ne utuvi da je to zaštitna maska…“.
I da vas obavestim… famozni spiskovi koje je policija „pronašla“ nisu ni u fragmentu slika stvarnih razmatranja studenata oko lica podobnih za njihovu „listu“.
Dakle, policijskim službenicima savršenog oblika lobanje za poverene im zadatke, predlažem da studente Srbije pozovu za predavače na njihovim akademijama, kursevima, školama… Tri teme za tri godine takvih studija – ljubav prema državi i narodu, poštovanje Ustava Republike Srbije i taktika, tehnika i metodika operativnog rada!
Jedna od ilustracija stvarnog statusa ovog režima je i činjenica da i posle dve godine u Beogradu nema ambasadora SAD. Za ovo ima više razloga, ali ključan je puna svest administracije SAD da u smislu regionalnih tokova ovaj deo prostora „kontroliše“ režim kome je istekao „rok trajanja“. SAD, i dalje kao svetski hegemon, svog emisara u rangu ambasadora šalje samo kada je uspostavljen krovni politički dogovor. Onda ambasador SAD dolazi kao klasičan kontrolor zarad sprovođenja dogovorenih odluka ili kao pretor. Aktuelni režim u Srbiji se tretira kao „greška koja polako izumire“… O rečenom, ulozi blagih ljudi i razgovorima na te teme ću vam pisati, naravno, i kroz citate, nekom drugom prilikom.
Poštovani čitaoci. Pišem vam onako kako jeste. Od onoga što se događa ne oduzimam niti dodajem. Gledam da vam sliku prikažem istinito onoliko koliko imam za to mogućnosti, prostora i vremena. Ovo što čitate nisu novinarski tekstovi jer ja ni po profesiji ni po životnom opredeljenju nisam novinar. Nisam siguran ni da bih umeo da radim taj posao. Ovo što pišem je presek stanja, rezultat rada svih mojih blagih ljudi i istinito svedočanstvo vremena koje će da traje i pretekne sva druga. Tako mora biti. Rečeno je. Sve ovo je bilo neophodno i zbog toga da o svim ovim dešavanjima neka deca koja tek treba da porastu ne bi „učila“ iz zaostavština nakaznih medija kojima su nas opkolili. Znate ih sve, po delu i imenu…
Za one koji su zaboravili, a tome su prisustvovali, setiću vas sada na ono što vam je na tu temu inženjer rekao. Rekao je tada vama o vama samima: „Ne zaboravite, najveća kazna, bez obzira na to što ste ovde, je što će u nekom trenutku istorije koja se ovde piše, za vas biti rečeno da ste izdajnici. Jer to i jeste!“.
Izdajnici!
U svakom slučaju, poštovani čitaoci, valja da znate. Režim, u smislu onoga zbog čega režimi uopšte postoje, ne kontroliše više ama baš ništa. Sve im je oduzeto. Ako biste sada unazad, hronološki, čitali tekstove, razumeli biste me u celosti. Prvo im je, zbog laži i obmana, oduzet legitimitet, pa im je onda oktroisan medijski prostor i obesmišljeni svi nosioci sve te besomučne medijsko-političke kampanje koja nas kao narod truje decenijama. Nakon toga išao je proces razobličavanja uloga ključnih učesnika u širem aktuelnom i istorijskom kontekstu. Onda im je oduzeta mafijaška ekonomija, te obesmišljen represivni aparat i sveden na ulične plaćenike pod maskama i OSL koji „hapse braunile“. Istovremeno sa oduzimanjem svih pomenutih „atributa“, oduzeto im je i pravo na ime i legat, sem kao na zabeležene i dokazane izdajnike, one najgore u srbskoj istoriji. Međunarodni kapacitet ugašen im je argumentovano, jednim jedinim razgovorom. Uz sve navedeno, lagano se gasio i njihov „autoritet“.
Dakle, ako želite više od napisanog, vođen naukom Svetog Pisma, izdajničkom režimu je bespovratno oduzeto sve što je režim smatrao „izvorom svoje moći“.
Jedno po jedno.
Oduzeti su mu čak i snovi, znate na koga mislim, jer su njegovi snovi snovi dušebolnog čoveka.
Zato je samozvani postao guverner ničega.
Zapravo, borba je preneta iz sveta oko samozvanog u njega samog.
Tako je samozvani stavljen pred njegovog najvećeg protivnika, onog u njemu samom. A taj protivnik, ako pratite latinski i grčki (Vulgata) koren reči „protivnik“, zove se Satanas ili Sotona. Ako to uvežete sa hebrejskim, to je Satan kao protivnik, ali i kao tužilac!
Sada samozvani, on koji odlično zna da je sve oko njega laž, mora se boriti protiv onog dela sebe koji traži da sva ta laž prestane!
Oni od kojih sam ja učio rekli su mi davno da se neprijatelj „lomi“ strategijom i snagom volje. Otuda, uporedo sa opisanim procesom, išao je i proces obnavljanja svog tog pristojnog u ljudima i borba protiv nametnute malodušnosti, vraćanje četiri lepe reči u našu svakodnevnicu i vaskrs nasušne potrebe svakog slobodnog čoveka da se za one koji dolaze za nama ostavi barem pristojno društvo, ustav i nekakvi zakoni koji se poštuju. Uostalom, i Bog nam poručuje da „ne možemo živeti bez pravila“, te da nas „nije izveo da budemo niko i ništa, već da postanemo nešto“. Otuda, rušenje Ustava Republike Srbije od strane izdajničkog režima jeste akt izdaje usmeren protiv samih temelja uređenog društva zasnovanog na zakonima, baš kao što su i prvi zakoni bili „početak moralnog koda koji će promeniti svet!“.
A šta je njima ostalo?
Samo priča…
A sva ta priča o nekakvoj njihovoj famoznoj „kontroli“ svega i svakoga je laž. Režim to najbolje zna. Zato je u panici. Svestan je da se to sada vidi i oseća. I koliko god to sada izgledalo nemoguće, puno toga od sveg zla što su naneli može ponovo da postane tema u forumima i pred formatima gde se o tome razgovara. Puno toga se može popraviti. Zato je režim „u teranju“ da na svom samom kraju, intenzivnom i sveopštom kriminalizacijom društva i svakolikim drugim nepočinstvima na unutrašnjem i na polju međunarodnih odnosa, toliko stvari zakomplikuje i učini nerešivim da bi svako ko dođe posle ovog režima našao u nemogućoj situaciji.
Bogu hvala, to nije tako.
Zato, studenti su u pravu!
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu!“ od 30.06.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Mi i oni, psi su pušteni“ od 29.10.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Mi i oni, psi su pušteni“ od 29.10.2025.) ↩︎
- (u istoj motivaciji svoju izjavu je dao i načelnik generalštaba Vojske Srbije, Mojsije bivši Srbin — više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Taliban poruka mira“ od 20.03.2026.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Zato se molim za tebe dok si živ, kad više ne budeš živ, biće kasno“ od 13.02.2024.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Genocid“ od 15.08.2025.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu!“ od 30.06.2025. i „U Srbiji je opasno biti student“ od 16.01.2025.) ↩︎