— Пише Бранко Вељковић —
У својој изјави на телевизији са националном фреквенцијом, особа која за себе тврди да је министар у Влади Србије, обраћајући се родитељима и породицама који имају децу узраста за упис на факултете, уз напомену да је „веома свестан тежине речи које изговара“, изговорила је следеће: „Не уписујте децу на блокадерске факултете, јер ће вам их вратити као што су вратили ову девојчицу из Шапца… у ковчегу“.
Тешко је разговарати са нечим таквим као што је Глишо, онај који је наведено изговорио. То и није моја намера, јер из „разговора“ са нечим таквим као што је Глишо човек би могао да изађе забрињавајуће глупљи.
Али, ето, имам пар питања за Глишу и све те његове, њему сличне…
А је л’ смеју деца Србије да се возе железницама?
Јесу ли смеле девојчице Валентина и Сара Фирић да се возе возом у Србији?
И, јесте ли рекли родитељима да сте Србију претворили у земљу где је задња станица – смрт и да за таква масовна убиства у Србији нико не одговара?
Јесу ли можда убице из Новог Сада исти они људи који су створили друштвену климу у којој се за системску корупцију са масовним смртним исходом уопште не одговара и у којој је једна девојка спас од нечега чиме ћемо се тек бавити потражила у скоку у понор?
Је л’ грађани Србије могу да користе железнице Србије, а да их не убије надстрешница или да их на путу до школе не стреља бахати син неког вашег високопозиционираног дужносника, или да их на пешачким прелазима џиповима некажњено не убијају деца ваших бахатих душеболника, или да их не премлаћују ваше фашистичке фаланге под фантомкама кад пожеле да свој политички глас дају некоме ко није ваш?
А је л’ могу та иста деца Србије, којој министар Глишо прети мртвачким ковчезима, да имају своје мишљење, неки став, бар жељу да живе у уређеном друштву? Могу ли да кажу ишта јавно или у неком свом кругу младих људи, а да их ви не шпијунирате, да их не прогласите за комуноусташе, терористе, талибане или да на њих не напујдате све те ваше обездушене службенике и кордоне малоумника под „фантомкама“?
Када режим у Србији некога убије, је л’ има жртва право бар на гробно место са презименом?
И по ком то закону или канону немуште нам цркве у Србији могу да се сахрањују људи познатих генералија, а без презимена на споменику?
Србија је земља убица на власти, земља бестијалног државног тероризма1 и безбројних жртава.2
А заправо, Глишо без памети је у злодуху свог власника изговорио управо оно што нам се дешава. Србија се вољом режима поново убрзано дели, по наказној политичкој вољи, на подобну и неподобну. Из њихове перспективе то је подела на оне који могу и оне који не могу да живе. Сетите се само једне од превише таквих јавних изјава. О свом плану за „решење“ несносне ситуације у Србији Бокан Кокан је прошле године изјавио следеће: „Једне ћемо да купимо, друге ћемо да бијемо, треће ћемо да уплашимо, четврте ћемо да прикључимо, петима ћемо да опростимо али не смеју да писну од тада,3 а шесте ћемо да стрељамо!“
Виђено је то већ.
Тако се онда у режији режима деле и факултети, студенти, професори и декани, са јасном, више пута изреченом поруком како ће да „заврше“ сви који другачије мисле.4 Знамо како су се у нашој историји завршавали овакви експерименти.
Зато и постоје плиткоумни „емисари“ попут Глише који би да спашавају Универзитет тако што ће да га убију. Ваља знати, у светлу ове спознаје, да је наивно веровати да је убицама једног народа проблем да убију и један универзитет. Ако им то дозволимо, убиће га сигурно, окренути се неће. Па побили су онолике до сада.
У Србији се сада „снага“ државе мери способношћу целог једног политичког, репресивног, медијског и сваког другог „апарата“ да сви они, удружени, сломе једну генерацију слободољубиве деце! „Победа“ режимских убица над младошћу Србије види се као ултимативна политичка победа. Зато Србија има закон о заштити свега и свачега, од геј популације до потрошача, али ето, немамо закон о заштити студената!
Живот и права студената Србије нису Уставом заштићена категорија.
Но, Глишо ће свакако мало да сачека своје велико суђење. Као и сви они, и Глишо верује да су остварили довољно близак однос са тужиоцем да могу да утичу на оптужницу. И, наравно, овде не мислим само на земаљске тужиоце, судије и судове. Али, Глишо, да ти кажем, тамо где је Бог судија, демон је написао оптужницу. А тај тужилац све вас, Глишо, јако добро познаје. Бирао вас је, хранио, тимарио, гојио… О како вас тек тај странац добро познаје.
Глишо ће, изгледа, тек на том суду да схвати да нема имовину, али да га чека заслужена плата…
А ја и теби, Глишо безумни, још увек на време предлажем Молитву, мада знам да се дланови, заузети бројањем сребрњака, тешко спајају у Молитву!5
Они који су све ово требали да препознају и да благовремено реагују су они који себе воле да зову србском интелигенцијом. Нема озбиљног интелектуалца са јавне сцене који у овом процесу није позван од стране студената и, ако изузмемо пар професора попут Мила Ломпара и Слободана Вукосавића, поражавајућа већина је изјавила да „не могу да ризикују своје вишедеценијске каријере“, те некакве небулозне разлоге за сопствену политичку и моралну импотенцију попут „става око ЕУ“ или слично. Блазирани издајници са дисертацијама. Свима њима је, очигледно, сасвим нормално да се став народа за и против ЕУ „брани“ преко самозваног који се у међународним односима представља искључиво са заставом ЕУ иза својих леђа. У том јасном и политички недвосмисленом јавном покоравању председника државе Србије застави политичког ентитета коме Србија не припада не виде ништа спорно. Ћуте… А тако воле да пред студенте износе као ултимативне теме које су сами неспособни да разреше.
Србија нема своју национално оријентисану, освешћену, храбру елиту интелектуалаца, тек ту и тамо по који појединац. Због тога плаћа страшну цену дуже од сто година.
У таквом политичком „простору“ онда може некажњено и непримећено да мешетари свакаква сподоба и утвара. Зато имамо све те ешалоне потпуно неупотребљивих политичких „формата“ који не служе ничему сем зарад ширења мржње и зла и зарад одржавања илузије да се неко смислено бави судбином овог народа.
И тако, кад смо већ код оваквог описа стања и учесника, ето га и самозвани…
Самозвани, што се тиче твог трагања за начином да „избегнеш кандидатуру за председника Владе“, ево да ти помогнем. Сада ћу да ти написаним одузмем сваку могућност да опет бесомучно манипулишеш и да лажеш око тога да се „бориш“ за нешто, а на шта си већ пристао, заправо, молио си и „радио“ да баш овако буде. Овај пут ћу мало и да ти помогнем, те да коначно и сам себи признаш да су те студенти победили и „утерали“ да, кукавица какав јеси, срамно побегнеш од свеопштих избора и да своје политичко „решење“ за себе на месту премијера сведеш на бедну реконструкцију Владе. Тако се сравњујеш са свим твојим „реконструисаним“ премијерима попут Мацута или Ане… Тачно си ту где треба да будеш. Каква коначна и сликовита уравниловка!
Ти, самозвани, у твом картонском свету не можеш приступити ономе о чему ћу сада да пишем. Пуно је разлога за то, а један од важнијих је што тај свет, о коме можеш само да машташ, лаж третира као недопустиву слабост, а такве бесомучне лажове као што си ти види као ноторне слабиће, кукавице. Шта би им ту, међу њима, чак и на нивоу овлашћених преговарача, неко такав какав си ти? Зато је од све те твоје „појаве“ на скуп о коме ћу сада да пишем дошла само твоја бљутава замолница, наравно преко посредника – „учинићеш све што треба само да ти помогну око тренутне ситуације…“, поручио си.
Како се само плашиш студената и народа…
Наиме… десило се следеће.
У дане пута који сам управо окончао, између римског јутра и мадридске ноћи, крајем месеца марта одржан је састанак на коме се међу упућенима разговарало о даљој „судбини“ Балкана, уређењу „простора“ и међусобних односа. Као „прихваћено стање“ третира се у последњих 14 година постигнути степен одрживости тзв. државе Косово и све што је на том плану учинио (издајнички) режим у Београду. Од свеукупне имовине и наслеђа Србске Православне Цркве (СПЦ) на КиМ, а зарад континуитета СПЦ, одобрено је да у односу на новоформиране тзв. косовске власти пуну аутономију и гарантовану имовину имају четири светиње – Црква Богородица Љевишка у Призрену, Манастир Високи Дечани, Манастир Грачаница и Пећки манастир (историографски, Србска патријаршија), те још неколико цркава и манастира. Захтева се да се са Епархије Рашко-призренске „скине“ територијални предзнак који упућује на Рашку, те да се, заправо, у складу са новоуспостављеним политичким стањем, епархија преименује у Призренску (да би се избегла свака територијална „копча“ са Србијом). Ово се сматра решеним, те се сада очекује од издајничког режима, али и од СПЦ, да то и саопшти народу Србије, те да се све ово представи као „решење“, а не као оно што заправо јесте – финализација вишедеценијске издаје и разарања србске државности и континуитета СПЦ на свом историјском простору. Што се тиче форума који је овом приликом о свему овоме разговарао у Мадриду, баш као и режима у Београду, ова тема се сматра решеном и о њој се у оваквом сазиву више неће разговарати. О свему се сложила и Руска Федерација, која је свој „печат“, испод овог „Мадридског печата“, већ дала, јавном обзнаном разговора председника Русије са овим „нашим“ самозваним, у коме се по питању тзв. Косова наглашава улога „резолуције 1244“, али се напомиње и други део разговора у Мадриду који се односи на статус Републике Српске у БиХ, где се „уводи“ и дефинише коначни статус РС у оквиру Босне предвиђен за ово време. То треба видети као оперативну финализацију договора „великих“ и коначне поделе њихових „удела“ у оквиру РС и БиХ.
Но, Мадридски договор, у склопу ширег плана за Европу, наглашава и обавезе „трећих држава“, дакле, оних држава Европе које нису чланице ЕУ, а по питању прихватања миграната којих ЕУ жели и намерава да се реши у предстојећем периоду. Дакле, оно што следи је пуна имплементација Маракешког и Даблинског споразума. У том контексту, самозвани се уопште не третира као председник државе, већ искључиво као „председавајући гувернер“ једног простора, што није пука, пежоративна игра речи, већ заправо вербализација пуног смисла његовог постојања. Е па тај „наш“, „гувернер“ је обећао да ће процес са мигрантима да спроведе и „исконтролише до краја“, али уз молбу да му се дозволи да са тим у вези учини шта он мисли да треба, те да домаћој јавности то представи како он хоће. Разматрање ове теме треба схватити врло озбиљно, јер није први пут да се у међународној политици изјаве и понашање „нашег“ самозваног третирају као умоболне и несувисле. Сетите се само како се амерички дипломата Ричард Гренел оградио од изјава самозваног када је, згрожен његовим изјавама, јавно рекао да „неће да улази у то шта Вучић прича србским медијима“.
Самозвани је за потребе скупа у Мадриду, наравно, преко емисара, умилно од преговарача тражио да му се помогне око „конзервативног фактора“ у Србији за који је рекао да га он не контролише. Наравно да је преговарачима јасно да, у светлу свих актуелних дешавања у Србији, самозвани искључиво мисли на студенте Србије у блокади јер Србија у овом моменту нема неку другу, организовану, конзервативну, национално опредељену друштвену силу. Став мадридских преговарача у том делу суштински није на штету студентског покрета, али постоји мишљење да је потребно више времена да се нове снаге, у овом контексту, „уведу“ у „приче“ око имплементације и свих других међународних обавеза Србије, те да постоји и издвојено мишљење да су студенти, као покрет, „превише конзервативни“.
Тај део око „увоза“ великог броја миграната режим жељно чека, јер ће тако добити потпуно ново, лако управљиво бирачко тело и неутврдљив број људи који су зарад останка у Европи спремни буквално на све. Дакле, пристајањем на Маракешки и Даблински споразум и реадмисију миграната из земаља ЕУ на територију Србије, режим генерише пешадију за коначни, планирани и жељени обрачун са грађанима Србије, али не само Србије. Мигранти нису радна снага, нису због тога дошли у Европу. Они су и у државама где се сада налазе вечити буџетски корисници на социјалним апанажама, а не радници на радним местима. Мигранти у Србији су заправо паравојна снага у настајању, паравојно крило наказних политичких организација, партија и неких одређених кругова који себе воле да виде као локалне „моћнике из сенке“.
На поменутом мадридском форуму било је разговора и на тему усташких злочина у НДХ над србским народом и геноцидом који је спроведен у бројним концентрационим логорима на територији НДХ, те је издата препорука да се те ствари „изнивелишу“, као и да се у том смислу користе јавне личности из света културе, спорта, уметности, религије који ће кроз теме као што су помирење, мир и сличне теме створити „јавни простор“ да се од стране народа прихвати решење у коме ће број убијених да се сведе на пуки „инцидент“ у оквиру светског рата.6 Дакле, још једно „помирење“ преко људских лешева. У наредном периоду само треба да пратите све оне који са оваквим наративима буду излазили на јавну сцену и схватићете коме сви они заправо припадају. Изненадићете се, непријатно… Кроз идентичан процес прошли су и студенти када су са свећом почели да траже „интелектуалце“ са јавне сцене који би хтели да их подрже у борби за елементарне и неспорне интересе државе и народа. И студенти су се изненадили када су схватили како се завршила аутопсија србске националне, „освешћене“ интелигенције.
Наравно да Србија какву ми познајемо, те каквом је у јавности представља самозвани, није имала свог представника на овим разговорима, нити у Србији постоји капацитет да се овакав форум разуме, те да се у њему партиципира и у оквиру могућег бори за интересе Србије. Зашто је то тако, нешто сам вам написао, нешто ћу вам написати, али основно је да знате да је то зато што су се србске политичке „елите“ свесно одрекле права да се боре за народ и државу тамо где та борба има смисао, а да су у замену тражиле и добиле право да се неограничено материјално богате и да на „свом“ политичком простору раде и говоре буквално шта год хоће. Заправо, били су питани и одабрали су новац, власт и амнестију за злочине. Овдашња „елита“ одабрала је да понизно слуша и извршава. Све што се дешава резултат је тог њиховог „избора“.
Као учесник од посебног статуса, по природи тог форума, био је присутан и Светски савет цркава. Кроз њихове „емисаре“ сагледава се управљивост целог процеса ка њиховим екуменистичким циљевима, а заправо се прате активности у правцу спровеђења теолошких разлога због којих се дешава све што се дешава.
Самозвани, као самопроглашени регионални „центар“ свих дешавања, је у целом овом процесу само још један пуки извршилац, па чак ни то. Али, зарад домаће јавне сцене, очајнички му је потребно да изгледа и „буде“ јак. У ту сврху се, између осталог, јако добро користи и том небулозном парадигмом око некакве „свемогуће“ УДБ-е. Кроз јавни наратив о УДБ-и, која контролише све и свакога, самозвани је заправо направио по њега користан политички простор да преко својих јавних „дјелатника“ са јавних фреквенција или са разноразних корумпираних подкаста и њихових „обавештених“ гостију креира слику да је сваки представник народа или студентског покрета „његов“ човек, или бар „УДБ-ин играч“. На тај начин режим заправо обесмишљава сваког кандидата, сваки изборни процес, стварајући слику да овај народ не може да изнедри свог лидера, те да на нивоу целог народа нема ама баш ни једног човека који није уцењен, купљен, „заврбован“… Идеја је да се режим прикаже као необорив, а народ учини малодушним.
Малодушност је одувек била омиљени алат за држање народа под контролом свих тиранина. Малодушност је неупоредиво ефикаснија од сурове физичке силе. Чак се и у Светом Писму, када се описује стање духа јеврејског народа у египатском ропству, говори о „kotzer ruach“, „клонули су духом“, они „који су изгубили наду“. Зато је после више од 400 година египатског ропства био потребан човек који је могао да замисли живот другачији од живота једног роба, да би се покренуо малодушни народ…
Дакле, форсирање те тезе око некакве фантомске организације, тзв. УДБ-е, која контролише све и свакога, је неописива и ноторна глупост. Идеја тако створеног наратива је пре свега да се сеје страх и да се створи слика, утисак да је због „моћи“ и некаквог свеприсуства УДБ-е свака борба за правичан живот и друштво узалудна. То једноставно није тачно. Сви који на тај начин говоре, са мање или више свести, помажу режиму ширећи непотребну малодушност и апатију, идеју да је сваки отпор узалудан, те да један тривијалан лик као што је самозвани може све и свакога да контролише.
Кад бисте само знали колико све то није тачно и колико је очајан и слаб.
Погледајте само стварни резултат управо протеклих локалних избора у Србији. Са неупоредиво мањим ресурсима и у немогућим условима, студенти Србије су заправо победили режим. Победили су га упорношћу, вером и срцем!
Ако волите теолошке паралеле, рећи ћу вам овако. Египатски чаробњаци су успели да понове прва два чуда која је Бог обзнанио преко Мојсија у намери да уразуми егоистичног фараона. Али даље нису могли. Фараони, као и сви други самозванци у историји, одувек су били спремни да им „срце отврдне“ до те мере да, у циљу да „спасу“ свој его, потроше цео један народ. Тако и овај „наш“ самозвани. Он, заправо, не зна како да се повуче са политичке сцене. То је та нека, како је то један теолог исправно приметио у вези неких историјских ликова, когнитивна дисонанца, „када све около њега пропада, а он не посустаје“. Толико су се посветили својим болесним амбицијама да им и увид да се све около њих распада више не значи ништа. Међутим, суштинска одредница тог дела Светог Писма је да схватимо да демонске силе могу да стварају хаос, али да никада не умеју да уведу ред!
Ред је старији од хаоса. Ред је млађи од хаоса.
С тим у вези, чак и када „посматрате“ рађање човека, схватићете да ред постоји пре него што се у материци мајке из наоко хаотичног стања формира мозак плода. Дакле, организованост претходи свести. Ред је старији од било које структуре која је способна да створи ред!
Погледајте сада пажљивије, размислите. Све „утакмице“ које је овај самозванац „добио“ су биле намештене. Од хапшења Мишковића и „само ја смем да изговорим“ Космајца, па до спашавања деце из снега. У маниру тривијалне репетиције скоро је опет мантрао са неким именима које „само он сме да изговори“. А заправо, све је намештено. Примитивна режија за примитивне потребе. Он никада није ни победио ни изгубио, јер никада није ни имао правог противника. Цео његов политички „простор“ је изрежиран. Зато се у свему овоме што се сада стварно дешава тако лоше сналази. Он је сада, заправо, први пут видео, што би један мој пријатељ рекао, „рутав нос“. Зато је тако нокаутиран, трапав, тривијалан.
А сви ти његови огавни „манири“ и све те Бокан-кокан и Глишо баљезгарије… размислите. Он и његови политички сатрапи стално шире тај наратив о „другој Србији“ и „другосрбијанцима“, а заправо сво време говоре сами о себи. Другосрбијанска Србија стварно постоји и видљива је – јер је на власти! Где би друго могла да буде, а да представља било какву опасност, него на власти!
Пошто неки међу њима кажу да воле Волтера, онда треба да прочитају његов трактат о лажовима који предуго носе своје лажљиве маске које се онда временом сједине са кожом лажова. „Лаж која се дневно понавља постаје карактер, а перформансе се стврдњавају у идентитет“. Човек који се „учи тиранији“ се заправо „учи суровост“, баш као што се човек који изиграва жртву „учи беспомоћности“. Волтер каже и да се из таквих улога не излази неозлеђен јер се то „постаје“ и да „опасност није да други поверују у ваше понашање, већ да сами поверујете“ у своје измишљотине и улоге. Дакле, „идентитет није откривен, он је конструисан кроз понављање“. Отуда, „свако лажно држање које се практикује у јавности, увежбава се у приватности, све док не замени оригиналног човека“, јер „улога коју сте одабрали данас дефинисаће личност коју нећете моћи да избегнете сутра!“.
И ко вам је сада пред очима док ово читате…
У протеклих 14 година толико је ствари „измакло“ из те његове извикане контроле да би таква једна листа промашаја била једина листа која је дужа од листе злочина и издаја овог режима. И око свега овога довољно је само да пратите ко на јавној сцени упорно форсира ту тезу око некакве свемоћне УДБ-е или свемоћног самозваног и добићете стварни списак сарадника режима, саучесника у организованом злочиначком подухвату против народа Србије. У овом деловању циљ је, као што сам вам већ написао – малодушност и апатија!
А малодушан човек је у основи тужан човек, а туга је једина емоција за коју човека нема смисла питати зашто је осећа. Зато је малодушност мајка чамотиње.
Реченим, нико не спори ужасан разарајући капацитет тзв. органа и служби безбедности за „остваривање“ увида у понашање и делатности грађана Србије и за наношење страшног зла људима, овај народ бар то добро памти, али, запамтите, то НИЈЕ контрола! То НИЈЕ управљање процесом! Напротив, историјски гледано, тако се само генерише тврдо језгро побуне и свеопшти отпор тиранији и злу.
А истина је да се студенти у блокади никада нису крили. Зашто би се и од кога крили?
Не крију се студенти фантомкама, већ то чине режимски пси. Студенти иза својих жеља и намера стоје својим лицима, делима и ЈАВНИМ деловањем, а не политичким марифетлуцима и закулисним „играма“. Студенти себе виде као национално освешћени и национално опредељени део друштва који је стицајем околности, али и системске корупције, покренут новосадском трагедијом. Потпуно су свесни политичког галиматијаса који постоји и који је плански генерисан на нивоу целог друштва, али су успели да у немогућим условима успоставе одрживи, најмањи заједнички садржалац прихватљив за цео народни покрет, као такав. Дакле, студенти ни по једном основу нису екстремни, нити су икада заговарали екстремне стратегије, активности или било какву форму насиља. Режим је тај који упорно „ствара“ наратив о „насилним блокадерима“ преко својих „елемената“ у очајничкој потреби да се, кроз план о стварању свог „студентског покрета“, створи илузија о подељености студената и те да се тако креирају услови за потпуно репресивно деловање против најактивнијих студената и представника народа.7
А колико је сва та „УДБ-а“ ефикасна говори нам и скорашњи упад „органа реда“ у зграду ректората Универзитета у Београду. Студенти су још прошле године знали да је таква злоупотреба апарата силе од стране режима могућа, па су у ректорат унели и плански оставили „компромитујући материјал“ у виду браунила, петарди и спискова лица, фамозне „студентске листе“. Предвидљиво, заплењени спискови су „волшебно“ одмах „исцурели“ до режимских кербера у јавној сфери, који су их театрално објавили, што нас доводи до два закључка – прво, цео тај режимски УДБ-а апарат „извозала“ су деца на одмору између два школска часа и друго – Србија нема полицију у служби закона, већ има политичку полицију која је искључиво у служби издајничког режима. Тако треба тумачити и имбецилну конференцију за штампу на којој је уплашени директор полиције невољно обзнанио да су у Србији браунила и петарда оружје терориста. Што би рекао један мој пријатељ: „Претрес још није готов, а он сазива конференцију да каже да је нашао „токи-вокије“… а за „гас маску“ би му професор у „Каменици“ скувао мозак као попару док не утуви да је то заштитна маска…“.
И да вас обавестим… фамозни спискови које је полиција „пронашла“ нису ни у фрагменту слика стварних разматрања студената око лица подобних за њихову „листу“.
Дакле, полицијским службеницима савршеног облика лобање за поверене им задатке, предлажем да студенте Србије позову за предаваче на њиховим академијама, курсевима, школама… Три теме за три године таквих студија – љубав према држави и народу, поштовање Устава Републике Србије и тактика, техника и методика оперативног рада!
Једна од илустрација стварног статуса овог режима је и чињеница да и после две године у Београду нема амбасадора САД. За ово има више разлога, али кључан је пуна свест администрације САД да у смислу регионалних токова овај део простора „контролише“ режим коме је истекао „рок трајања“. САД, и даље као светски хегемон, свог емисара у рангу амбасадора шаље само када је успостављен кровни политички договор. Онда амбасадор САД долази као класичан контролор зарад спровођења договорених одлука или као претор. Актуелни режим у Србији се третира као „грешка која полако изумире“… О реченом, улози благих људи и разговорима на те теме ћу вам писати, наравно, и кроз цитате, неком другом приликом.
Поштовани читаоци. Пишем вам онако како јесте. Од онога што се догађа не одузимам нити додајем. Гледам да вам слику прикажем истинито онолико колико имам за то могућности, простора и времена. Ово што читате нису новинарски текстови јер ја ни по професији ни по животном опредељењу нисам новинар. Нисам сигуран ни да бих умео да радим тај посао. Ово што пишем је пресек стања, резултат рада свих мојих благих људи и истинито сведочанство времена које ће да траје и претекне сва друга. Тако мора бити. Речено је. Све ово је било неопходно и због тога да о свим овим дешавањима нека деца која тек треба да порасту не би „учила“ из заоставштина наказних медија којима су нас опколили. Знате их све, по делу и имену…
За оне који су заборавили, а томе су присуствовали, сетићу вас сада на оно што вам је на ту тему инжењер рекао. Рекао је тада вама о вама самима: „Не заборавите, највећа казна, без обзира на то што сте овде, је што ће у неком тренутку историје која се овде пише, за вас бити речено да сте издајници. Јер то и јесте!“.
Издајници!
У сваком случају, поштовани читаоци, ваља да знате. Режим, у смислу онога због чега режими уопште постоје, не контролише више ама баш ништа. Све им је одузето. Ако бисте сада уназад, хронолошки, читали текстове, разумели бисте ме у целости. Прво им је, због лажи и обмана, одузет легитимитет, па им је онда октроисан медијски простор и обесмишљени сви носиоци све те бесомучне медијско-политичке кампање која нас као народ трује деценијама. Након тога ишао је процес разобличавања улога кључних учесника у ширем актуелном и историјском контексту. Онда им је одузета мафијашка економија, те обесмишљен репресивни апарат и сведен на уличне плаћенике под маскама и ОСЛ који „хапсе брауниле“. Истовремено са одузимањем свих поменутих „атрибута“, одузето им је и право на име и легат, сем као на забележене и доказане издајнике, оне најгоре у србској историји. Међународни капацитет угашен им је аргументовано, једним јединим разговором. Уз све наведено, лагано се гасио и њихов „ауторитет“.
Дакле, ако желите више од написаног, вођен науком Светог Писма, издајничком режиму је бесповратно одузето све што је режим сматрао „извором своје моћи“.
Једно по једно.
Одузети су му чак и снови, знате на кога мислим, јер су његови снови снови душеболног човека.
Зато је самозвани постао гувернер ничега.
Заправо, борба је пренета из света око самозваног у њега самог.
Тако је самозвани стављен пред његовог највећег противника, оног у њему самом. А тај противник, ако пратите латински и грчки (Вулгата) корен речи „противник“, зове се Сатанас или Сотона. Ако то увежете са хебрејским, то је Сатан као противник, али и као тужилац!
Сада самозвани, он који одлично зна да је све око њега лаж, мора се борити против оног дела себе који тражи да сва та лаж престане!
Они од којих сам ја учио рекли су ми давно да се непријатељ „ломи“ стратегијом и снагом воље. Отуда, упоредо са описаним процесом, ишао је и процес обнављања свог тог пристојног у људима и борба против наметнуте малодушности, враћање четири лепе речи у нашу свакодневницу и васкрс насушне потребе сваког слободног човека да се за оне који долазе за нама остави барем пристојно друштво, устав и некакви закони који се поштују. Уосталом, и Бог нам поручује да „не можемо живети без правила“, те да нас „није извео да будемо нико и ништа, већ да постанемо нешто“. Отуда, рушење Устава Републике Србије од стране издајничког режима јесте акт издаје усмерен против самих темеља уређеног друштва заснованог на законима, баш као што су и први закони били „почетак моралног кода који ће променити свет!“.
А шта је њима остало?
Само прича…
А сва та прича о некаквој њиховој фамозној „контроли“ свега и свакога је лаж. Режим то најбоље зна. Зато је у паници. Свестан је да се то сада види и осећа. И колико год то сада изгледало немогуће, пуно тога од свег зла што су нанели може поново да постане тема у форумима и пред форматима где се о томе разговара. Пуно тога се може поправити. Зато је режим „у терању“ да на свом самом крају, интензивном и свеопштом криминализацијом друштва и сваколиким другим непочинствима на унутрашњем и на пољу међународних односа, толико ствари закомпликује и учини нерешивим да би свако ко дође после овог режима нашао у немогућој ситуацији.
Богу хвала, то није тако.
Зато, студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије!
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу!“ од 30.06.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Ми и они, пси су пуштени“ од 29.10.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Ми и они, пси су пуштени“ од 29.10.2025.) ↩︎
- (у истој мотивацији своју изјаву је дао и начелник генералштаба Војске Србије, Мојсије бивши Србин — више о томе на овом сајту у тексту: „Талибан порука мира“ од 20.03.2026.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Зато се молим за тебе док си жив, кад више не будеш жив, биће касно“ од 13.02.2024.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Геноцид“ од 15.08.2025.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу!“ од 30.06.2025. и „У Србији је опасно бити студент“ од 16.01.2025.) ↩︎