— Пише Бранко Вељковић —
Перифраза или циркумлокуција је стилска фигура која настаје када се неки појам не именује директно већ се објашњава описно користећи нека његова битна обележја по којима је препознатиљив. У даљем, то је неко околишно изражавање, украшено, реторичка метафора.
У случају наше стварности у питању је украшена стилска фигура срочена у једно немушто саопштење које треба да прикрије ноторну чињеницу – у току је свеопшта велеиздаја на свим нивоима власти, световне и духовне!
У огавној србској политици све је постало само пука стилска фигура, реторичка метафора, неко вербално онанисање,… Лагање у бескрај и без икакве одговорности. Недостатак директности, недостатак видљивости и потпуни недостатак одговорности за сва учињена недела је последица жеље да се сакрије зла намера злих учесника. Зато мора – разоткривање!
Данас разоткривамо једно саопшење, један јавни одговор на конкретна сазнања о намери врха Србске православне цркве да мимо знања и одобрења народа Србије, као што је то већ учинила мимо воље народа у случају давања томоса Македонској православној цркви, децидно, темељним уговором, призна државност тзв. државе Косово.
Поводом навода у штампи, заправо на наводе из текста „Јерусалим…како него Небески, овај патријарх…како него издајник!“, који текст је објављен дана 29. 07. 2025. године на овом сајту, информативна служба Српске Православне Цркве је на свом званичном сајту дана 31. 07. 2025. године издала следеће саопштење.
Прилог из саопштења инфо службе СПЦ:
„Поводом измишљотина у појединим медијима о преговорима о правном положају Српске Православне Цркве на Косову и Метохији.
Они који су мислили и пустили у етар такве клевете против Цркве желе да за рачун Куртијеве камариле даље дестабилизују српски народ на Косову и Метохији. Тог народа ради, али и ради свих наших верних, поновићемо речи Његове Светости Патријарха изговорене на научном скупу о Косову и Метохији, одржаном 26. марта 2024. године, а које изражавају и став Митрополита Иринеја по овом питању:
„… Неспорно је да су права и слободе свештенства, монаштва и верног народа, као и српски православни идентитет, сакрална и остала имовина Српске Православне Цркве на Косову и Метохији угрожени. Српска Православна Црква не може прихватити ни један правни и политички модел који се противи Јеванђељу и њеном осмовековном постојању на Косову и Метохији, Српска Православна Црква је била, јесте и остаје Црква Христова на Косову и Метохији и свуда где се простире њена канонска јурисдикција.““
(Крај саопштења)
Дакле, већ у првој реченици овог немуштог саопштења аутор негира да је преговора о правном положају цркве на Косову уопште било али онда у последњем пасусу таксативно наводи управо правне елементе договора стављајући их у контекст – ми никада не бисмо!
Па управо јесте и то баш то што је написано!
Зато, ако упоредите ово саопштење са предметним текстом „Јерусалим … како него Небески … овај патријарх … како него издајник!“, у коме су наведени елементи темељног уговора са тзв. државом Косово, који уговор се припрема у тајности, видећете да је део саопштења, тј. цитата Патријарха Порфирија, заправо преписан текст темељног уговора! ´Оће рећи, у духу стандардне манипулације, ако изузмемо театралан увод пун коминтерновске реторике, аутор саопштења заправо признаје не само да се темељни уговор спрема већ и овим саопштењем потврђује наводе из текста цитирајући одредбе темељног уговора. Али, поента није у самим одредбама, као што је навeдено у иницијалном тексту, већ у томе – са ким ви тај уговор потписујете и не мање важно – ко је посредник а ко гарант тог уговора! А правно гледано – у складу са чијим законима, по чијем Уставу и у којој држави?
Овим демантијем заправо СПЦ каже да не може прихватити ни један правни ни политички модел који не потврђује признање њеног осмовековног континуитета а темељни уговор се не противи њеном захтеву, што заправо чини да ово није деманти него политички памфлет.
Трагом одговора на ова питања, приметићете, немогуће је не приметити, да сем блазиране благоречивости, патријарх нигде не помиње државу Србију као ни Устав Републике Србије! Он прича о универзалним правима, што је логично с обзиром на његове „универзалне“ тенденције (читај унијатске) али изгледа да је патријарх склон да СПЦ изопшти из србског народа, свесно „заборављајући“ да је СПЦ стуб србске државности и да су србска држава са својом целовитом територијом и србска црква једнота и нераздвојни темељи наше државности од пре косовског боја.
Али, логично је да овај патријарх „заборавља“ Устав Републике Србије јер би да је Србија уставна држава и сам патријарх због оваквог става и делатности био оптужен за велеиздају јер директно саучествује у процесу одузимања надлежности Републике Србије над делом србске територије.
Са друге стране, разумемо ми сва та универзална права, људска права, права на црквену имовину и владичанске непорочне дворе, али где су права државе Србије? Где је Устав Републике Србије? Ако се већ говори о неспорном континуитету СПЦ на Косову, који се иначе ни не спори темељним уговором, а где је, патријарше, континуитет државе Србије на Косову? Тај континуитет је сачуван чак и за време турске окупације јер нико није потписао то што ви и ваш световни сабрат намеравате сада да потпишете. Косово је било тада, као што је и сада, окупирана територија!
Ако је по овом патријарху сва права су битна сем права и Устава Републике Србије!
А ваља знати, последично, црква неће и не може да сачува народ на Косову, то мора да уради држава. А ми државу више немамо. Зато и јесте спорно што СПЦ тражи од међународне заједнице да обезбеди поштовање права а не од Републике Србије која је по Уставу дужна да та права обезбеди. Ако кажу да ситуација на терену није таква онда нека јавно прозову државни врх који је повукао србску државу са територије Косова и Метохије и довео у питање осмовековни континуитет и србске цркве и србске државе. Да ли се СПЦ не позива на уставна права зато што већ дуго има информацију да ће измена Устава коју најављује Вучић значити избацивање преамбуле или се не позива на Устав, него на Европску Унију, да јој гарантује права, зато што заобилази да именује Косово и обраћа се директно онима којима је Косово подређено. На тај начин СПЦ индиректно признаје Косово јер не помиње Србију, помиње само оне који су Косово признали и којима је Косово одговорно. Они се обраћају међународној заједници, која је стварни гарант и само избегавају да се обрате Косову како не би и званично потврдили истинитост свега што је написано у вези са темељним уговором.
Дакле, овим немуштим саопштењем, аутор заправо потврђује своје виђење правног основа за потписивање темељног уговора са тзв. државом Косово где врх СПЦ својим директним чињењем признаје државност Косова. Како је сада због изузетне пажње јавности, али и због одредби важећег Устава, то јако тешко извести, активирала се стара идеја о промени Устава. Отуда је сада напрасно покренуто питање извршитеља и то се намеће као тема због које ће се приступити промени Устава Републике Србије, иако је то питање које се ни у једној нормалној држави не решава на нивоу промене Устава већ искључиво на нивоу закона па чак и подзаконских аката. Дакле, опет издајници из свих сфера власти у издајничком садејству, очигледно ли је?
По уобичајеном маниру прво су ламентирали о томе како никакав уговор неће прихватити а онда ће се управо то напрасно десити. Иста ситуација је била и са томосом који је без знања и воље народа предат, заједно са непроцењивом имовином, Македонској православној цркви. Буквално преко ноћи осванула је вест да се тако нешто догодило.
У даљем, тражећи одговоре на наша питања, долазимо и до питања – ко је гарант овог темељног уговора?
Сценарио о коме се шапуће је следећи. У низу испровоцираних и договорених међунационалних сукоба положај народа и цркве на Косову је доведен у такву позицију да се јавила потреба за „смиривањем“ ситуације. У том оквиру, као једино присутна на терену (јер се држава актом издаје већ повукла са територије Косова) црква постаје неко ко је у позицији да тражи и добије правни простор за преговоре али, да би се избегло да преговори буду директни, то чине преко институције Уједињених Нација и Европске Уније, као координаторима у преговорима. И УН и ЕУ имају потребу да глуме миротворце па се активно укључују у преговоре, но као непорециви гарант преговора и уговора јавља се један значајно моћнији субјект неупитне снаге – Ватикан, који својим ауторитетом (и силом) преузима позицију гаранта. Дакле, Ватикан као трећа страна својим ауторитетом гарантује поштовање одредби уговора. У том чињењу за косовску страну неће бити ништа спорно јер је то за њих потпуно вин-вин ситуација. Прво, СПЦ се „спустила“ на ниво присутне верске заједнице на територији Косова а држава Србија је у потпуности нестала као политички субјект, друго, створен је простор за формирање Косовске православне цркве, треће, Ватикан је ушао у однос са тзв. државом Косово што је, у догледној перспективи и уз промену Устава Србије, предуслов да и Ватикан призна Косово. Дакле, све што им треба, ту је. Са друге стране, СПЦ се свесно одриче саме себе на територији Косова, уводи страни фактор у капацитету са којим држава Србија не може да се носи и треће – директним потписом, трајно се губе сва права на изгубљено. То, наравно, није крај ове саге о којој се шапуће.
Ватикан на описани начин постаје неупитни чинилац мира на овим просторима и стичу се услови да, као фактора мира, СПЦ у званичну посету позове Римског Понтифекса максимуса.
Ватикану, као трећој страни, у процесу интеграције свих религија, који је процес навелико у току, сасвим је свеједно да ли ће у светски религијско институционални дискурс који се пројектује ући 349 или 350 хришћанских цркава. Заправо, из њихове перспективе, што је цркви више, то су цркве слабије и лакши плен. Обједињени православни дискурс је било немогуће сломити споља али је зато разарање одувек ишло изнутра. На крају, и у Светском савету цркава све су цркве само цркве чланице а једино Римокатоличка црква није члан Савета, већ има својство посматрача. Зато патријарх љуби руку папи а не обрнуто.
Међутим, зарад потицаја на размишљање свих издајника а у светлу једне недавне тајне посете Београду – сви сте заборавили да постоји још један фактор који воли да мирнодобски чинодејствује а има и неке лауреатске амбиције … О томе када дође време.
Што се тиче Буловића, због свега о чему је у претходним данима размишљао – ти ниси господар србских цркава, ти не одлучујеш ко може а ко не може у цркву а посебно не ко може пред Бога. Пред Бога, Буловићу, идемо сви, па и ти. Само што ћемо неки са Богом остати а неки нећете… тај део ти је већ познат, тако си изабрао…
И онда, враћамо се на саопштење, долазимо до манира у коме је саопштење писано. Истине ради, ваља рећи да ово саопштење није писао Патријарх Порфирије нити митрополит бачки Иринеј Буловић, већ је аутор заправо једна сподоба којој су студенти већ написали кривичну пријаву због јавног позивања на пребијање, убијање и стрељање студената и грађана Србије. Али ако је већ написано тако како је написано, где се у вулгарном и примитивном коминтерновском маниру аутор обраћа читаоцу, било би корисно да се тај став о „Куртијевој камарили“ примени и на обавезујућу „директиву“ врха СПЦ ка свештенству и владикама СПЦ на Косову којима је изричито наређено да узму косовска документа и да, као грађани Косова, гласају на косовским изборима!
У светлу свега наведеног сликовита је и потпуна параноја врха СПЦ који је завео страховладу у патријаршији и спроводи класичне истражне методе да утврди „одакле цуре подаци“. Остаје питање, а поставиће га сваки приправник полиције, какви то подаци цуре ако све то није тачно! И какве то податке од свог народа крије врх СПЦ нарочито ако се узме у обзир да је то институција духа а не тајних података! Биће ипак да је све написано тачно, отуда и параноја, отуда и планирана серија црквених судова већ током следеће недеље у којима, вољом врха СПЦ, има да се суде и осуде на стотине богослова и свештеника који су подржали студентске и народне протесте. Дакле, врх СПЦ, очигледно политички мотивисан, уводи класичне коминтерновске репресивне методе против свештених лица која су уз свој народ!
Остаје онда питање – а уз кога је онда врх СПЦ када им сметају свештеници који су уз свој народ!
Овај текст је преведен са српског на енглески и немачки језик.
Енглеску верзију можете прочитати на другој, а немачку на трећој страни.