— Piše gost sajta Dejan Milošević —
Srpsko ogledalo ima mnogo refleksija, mnogo nivoa odraza o kojima se mogu pisati knjige utisaka, ali prava slika našeg stanja može stati u jednu reč – uzurpacija. Uzurpacija koja guši, steže, uzurpacija koja našoj zemlji ne dozvoljava da diše držeći je u lancima, simulirajući sukobe ne bi li se pokrila izdaja kako bi nastavila da živi svoj Judin život, a nas pretvorila u sram i puzajuće nestajanje.
Kosovo i Metohija, kao temelj naše državnosti i koren iz koga se grana naše drvo života, je postalo mesto gde izdaja traži svoje zavetnike i od njih zahteva konstantno dokazivanje kao kakav ritual pripadanja.
Ivica Dačić, sadašnji ministar unutrašnjih poslova, nelegalnog uzurpatorskog režima, sveprisutni začin u bljutavoj čorbi našeg establišmenta, izjavio je da je Briselski sporazum bio prevara na koju su Aleksandar Vučić i on tako naivno pristali. Ova izjava, koliko god bila licemerna i gadna, ipak nam je pružila priliku da razotkrijemo mehanizam obmana na kojima počiva vladajući sistem. On počiva na dva stuba lažno suprotstavljenih strana, jedan je tzv. nacionalni, a drugi tzv. građanski spektar. Počećemo od prvog.
Ivica Dačić je 2013. godine, nulte tačke pada Ustava, kao marioneta u usponu Aleksandra Vučića, bio predsednik vlade Srbije koji je stavio potpis na pomenuti sporazum. Neposredno nakon tog čina, izjavio je da je Briselski dokument najveće dostignuće srpske politike nakon 1999. godine i rezolucije 1244 SB UN. U svom govoru pred narodnim poslanicima, a pre usvajanja izveštaja o Briselskom dokumentu, snažno je branio svoj čin duboko svestan svih posledica. Potpisom na taj sporazum na Kosovu i Metohiji je ugašeno prisustvo države Srbije koje je opstajalo sve vreme nakon agresije NATO-a na našu zemlju. Taj čin je imao posledice na čitavoj teritoriji naše zemlje, Ustav je srušen i zarobljen, Srbija je izašla iz ustavnih okvira i uvedena je u period gašenja državnosti i provizorijuma zarobljenih institucija. Izjava o prevari ima za cilj da spere odgovornost sa predvodnika izdaje, jer nije teško utvrditi da je izgovorena laž. Briselski sporazum je imao drugi čin 2016. godine, kada je prvi čovek vlade bio Aleksandar Vučić. Briselski sporazum je mapa puta koja je dovela do Vašingtonskog sporazuma, pa do plana Francuske i Nemačke i Ohridskog sporazuma kao aneksa tog plana, čije sprovođenje je dovelo do priznanja prerogativa državnosti tzv. Kosova. Pomenuti dvojac nije prevaren, oni su lažnim rodoljubljem ponižavali naše kosovsko nasleđe pevajući i hvaleći Murata. Oni su izdaju pravdali istorijom, da su sve ovo morali da sprovedu jer je kriv Slobodan Milošević što je vodio rat, krivi su i komunisti zbog avnojevskih granica, krivi su i oni koji su seobama napustili te teritorije, na kraju je kriv Lazar, jer da Lazarevog izbora nije bilo, ne bi oni bili u poziciji da tako naivni budu prevareni. Važno je da se shvati, da nisu ništa morali, Srbija je do njihovog obojenog dolaska na pozicije upravljanja živela na Kosovu i Metohiji. Oni su kao dvojac sprovodili ono zbog čega su podržani od strane međunarodnih činilaca, i za svoj apokaliptični pohod izdaje su imali unutrašnje saveznike.
Upravo to nas dovodi do drugog stuba lažnog spektra, do predstavnika tzv. građanskog stanovišta.
Prve reakcije na izjavu Ivice Dačića je došla od SSP-a, čija suština sadrži zahtev za odgovornošću. Lider te stranke je sebi dozvolio da se lično obrati ministru u ponovnom pokušaju simulacije sukoba. Dragan Đilas je te 2013. godine bio predsednik DS-a, i zajedno je sa Bojanom Pajtićem, tadašnjim stranačkim kolegom, jasno i nedvosmisleno, prilikom stranačke konferencije za medije i gostovanjem na RTS-u, rekao da taj sporazum predstavlja realno stanje na terenu, da će on i njegova stranka u skupštini podržati taj sporazum i da će u slučaju da se vlast odluči za referendum, on pozvati građane da podrže poziciju vlasti. Ta podrška je došla zbog jasnih koncesija prema EU koja je pružila punu podršku aktuelnom režimu da sprovede platformu povlačenja Srbije sa Kosova i Metohije. Briselski sporazum nije jedini primer saveza Aleksandra Vučića, Ivice Dačića i Dragana Đilasa, saveza za rušenje Ustava od strane režima. Na isti način, sa pozicije predsednika SSP-a uz sve svoje prateće satelite koji su u optici te stranke, je pružena podrška režimu u sprovođenju plana Francuske i Nemačke, kao i Ohridskog sporazuma, želeći da dovedu sebe do pozicije kozmetičke promene vlasti koja će biti „primorana da prihvati realnost“. Ovo je očigledan primer njihove saradnje, aktuelna kritika je lešinarska i politikantska, jer ne kandiduje politiku neprihvatanja koja bi te greške ispravila, ali je još jedan pokušaj tog lažnog građanskog spektra da nosioci režima upravljanja sebe i dalje prikazuju kao predstavnike nacionalnih interesa iako su ih izdali, a za sebe sačuvaju poziciju tzv. protivnika režima. Koja je svrha promene vlasti ako ne postoji namera da se posledice izdaje saniraju? Dakle, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić nisu predstavnici nacionalnog stanovišta, oni su sve te interese unizili, poklonili i izdali, a Dragan Đilas i svi njegovi sateliti nisu predstavnici građanskog spektra, nisu nikakvi nosioci slobode i pravde, jer su podržali režim u rušenju Ustava što se kosi sa bazom građanskog političkog delovanja. Oni nisu u sukobu, oni su u saradnji, oni su savez.
Sve ovo smo mogli spoznati u samo jednom danu, ako već do sada nismo. Štetočinsko delovanje tog saveza je stvorilo problematične pozicije javnosti prema pitanju Kosova i Metohije, razumevanja kako ga rešiti, jer oba spektra, naročito upravljački, šalju poruke da jedino ratom Srbija može vratiti Kosovo i Metohiju u svoj poredak. To jednostavno nije tačno. Studentski pokret se kroz zahteve, da se poštuje Ustav i preambula istog, da se zemlja vrati u ustavne okvire, jasno odredio prema Kosovu i Metohiji kao neotuđivom delu Srbije, ali nakon pobede na izborima uslediće period stabilizacije i tranzicije u kojoj neće biti pregovora i kompromisa koje režim nudi u zamenu za dalju podršku međunarodnih političkih činilaca. Taj tranzicioni period je prilika da se izvrši sinergija pravog nacionalnog i građanskog spektra koji neće biti suprotstavljeni nacionalnim interesima. Nakon tog prelaznog perioda, uslediće novi izbori čiji rezultat može biti iznedreno novo političko rukovodstvo koje će međunarodnim akterima poslati jasnu poruku da prethodni dogovori nisu u skladu sa Ustavom naše zemlje i da kao takvi nisu u optici naših bazičnih interesa i zahtevaju promenu. Reakcije sa svih relevantnih međunarodnih adresa će svakako uslediti, a tu se otvaraju razgovori koji uz aktivan pristup mogu pokrenuti proces povratka na stanje pre izdaje. Mora postojati razumevanje da dominantna imperija neće sebe povući sa ovih prostora, ali da bez obzira na teške posledice odnosa, naša pozicija može biti branjena bez stvaranja utiska da je imperija promenila svoju politiku; to su male diplomatske veštine, a te kapacitete ova zemlja ima.
Važan je prvi korak, odluka da se trenutno stanje ne prihvata, koja uz razumevanje svih međunarodnih okolnosti stvaranja novog poretka može dovesti do situacije uvažavanja naših interesa. Pominjanje rata samo dovodi do pasivizacije naroda i prihvatanja „realnog“ stanja, što je glavni zadatak postojećeg establišmenta. Takvim pristupom i pravdanjem okolnostima, Mihajlo Obrenović se ne bi usudio da se bori za ključeve naše prestonice, Miloš Obrenović nikada ne bi podigao drugi ustanak nakon brutalnog gušenja prvog, Karađorđe i 1804. se nikada ne bi dogodile da su ti ljudi bili vođeni okolnostima. Primarna je odluka, snažna volja da se za svoje interese borimo uz spremnost na neugodnost i stagniranje u čitavom procesu. Prvi korak je razumevanje da živimo u simulkrumu, da smo taoci ogledala lažnog nacionalnog i lažnog građanskog spektra, i razbijanje tog ogledala će nas dovesti u priliku da suštinski promenimo paradigmu sistema jedine zemlje koju imamo.
Studentski proces nam je taj prozor otvorio.
Vreme je da posejano seme semenice ponovo na pijedestal uzdigne večnu spoznaju da život ima smisla samo ako živi slobodan čovek.