— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Српско огледало има много рефлексија, много нивоа одраза о којима се могу писати књиге утисака, али права слика нашег стања може стати у једну реч – узурпација. Узурпација која гуши, стеже, узурпација која нашој земљи не дозвољава да дише држећи је у ланцима, симулирајући сукобе не би ли се покрила издаја како би наставила да живи свој Јудин живот, а нас претворила у срам и пузајуће нестајање.
Косово и Метохија, као темељ наше државности и корен из кога се грана наше дрво живота, је постало место где издаја тражи своје заветнике и од њих захтева константно доказивање као какав ритуал припадања.
Ивица Дачић, садашњи министар унутрашњих послова, нелегалног узурпаторског режима, свеприсутни зачин у бљутавој чорби нашег естаблишмента, изјавио је да је Бриселски споразум био превара на коју су Александар Вучић и он тако наивно пристали. Ова изјава, колико год била лицемерна и гадна, ипак нам је пружила прилику да разоткријемо механизам обмана на којима почива владајући систем. Он почива на два стуба лажно супротстављених страна, један је тзв. национални, а други тзв. грађански спектар. Почећемо од првог.
Ивица Дачић је 2013. године, нулте тачке пада Устава, као марионета у успону Александра Вучића, био председник владе Србије који је ставио потпис на поменути споразум. Непосредно након тог чина, изјавио је да је Бриселски документ највеће достигнуће српске политике након 1999. године и резолуције 1244 СБ УН. У свом говору пред народним посланицима, а пре усвајања извештаја о Бриселском документу, снажно је бранио свој чин дубоко свестан свих последица. Потписом на тај споразум на Косову и Метохији је угашено присуство државе Србије које је опстајало све време након агресије НАТО-а на нашу земљу. Тај чин је имао последице на читавој територији наше земље, Устав је срушен и заробљен, Србија је изашла из уставних оквира и уведена је у период гашења државности и провизоријума заробљених институција. Изјава о превари има за циљ да спере одговорност са предводника издаје, јер није тешко утврдити да је изговорена лаж. Бриселски споразум је имао други чин 2016. године, када је први човек владе био Александар Вучић. Бриселски споразум је мапа пута која је довела до Вашингтонског споразума, па до плана Француске и Немачке и Охридског споразума као анекса тог плана, чије спровођење је довело до признања прерогатива државности тзв. Косова. Поменути двојац није преварен, они су лажним родољубљем понижавали наше косовско наслеђе певајући и хвалећи Мурата. Они су издају правдали историјом, да су све ово морали да спроведу јер је крив Слободан Милошевић што је водио рат, криви су и комунисти због авнојевских граница, криви су и они који су сеобама напустили те територије, на крају је крив Лазар, јер да Лазаревог избора није било, не би они били у позицији да тако наивни буду преварени. Важно је да се схвати, да нису ништа морали, Србија је до њиховог обојеног доласка на позиције управљања живела на Косову и Метохији. Они су као двојац спроводили оно због чега су подржани од стране међународних чинилаца, и за свој апокалиптични поход издаје су имали унутрашње савезнике.
Управо то нас доводи до другог стуба лажног спектра, до представника тзв. грађанског становишта.
Прве реакције на изјаву Ивице Дачића је дошла од ССП-а, чија суштина садржи захтев за одговорношћу. Лидер те странке је себи дозволио да се лично обрати министру у поновном покушају симулације сукоба. Драган Ђилас је те 2013. године био председник ДС-а, и заједно је са Бојаном Пајтићем, тадашњим страначким колегом, јасно и недвосмислено, приликом страначке конференције за медије и гостовањем на РТС-у, рекао да тај споразум представља реално стање на терену, да ће он и његова странка у скупштини подржати тај споразум и да ће у случају да се власт одлучи за референдум, он позвати грађане да подрже позицију власти. Та подршка је дошла због јасних концесија према ЕУ која је пружила пуну подршку актуелном режиму да спроведе платформу повлачења Србије са Косова и Метохије. Бриселски споразум није једини пример савеза Александра Вучића, Ивице Дачића и Драгана Ђиласа, савеза за рушење Устава од стране режима. На исти начин, са позиције председника ССП-а уз све своје пратеће сателите који су у оптици те странке, је пружена подршка режиму у спровођењу плана Француске и Немачке, као и Охридског споразума, желећи да доведу себе до позиције козметичке промене власти која ће бити „приморана да прихвати реалност“. Ово је очигледан пример њихове сарадње, актуелна критика је лешинарска и политикантска, јер не кандидује политику неприхватања која би те грешке исправила, али је још један покушај тог лажног грађанског спектра да носиоци режима управљања себе и даље приказују као представнике националних интереса иако су их издали, а за себе сачувају позицију тзв. противника режима. Која је сврха промене власти ако не постоји намера да се последице издаје санирају? Дакле, Александар Вучић и Ивица Дачић нису представници националног становишта, они су све те интересе унизили, поклонили и издали, а Драган Ђилас и сви његови сателити нису представници грађанског спектра, нису никакви носиоци слободе и правде, јер су подржали режим у рушењу Устава што се коси са базом грађанског политичког деловања. Они нису у сукобу, они су у сарадњи, они су савез.
Све ово смо могли спознати у само једном дану, ако већ до сада нисмо. Штеточинско деловање тог савеза је створило проблематичне позиције јавности према питању Косова и Метохије, разумевања како га решити, јер оба спектра, нарочито управљачки, шаљу поруке да једино ратом Србија може вратити Косово и Метохију у свој поредак. То једноставно није тачно. Студентски покрет се кроз захтеве, да се поштује Устав и преамбула истог, да се земља врати у уставне оквире, јасно одредио према Косову и Метохији као неотуђивом делу Србије, али након победе на изборима уследиће период стабилизације и транзиције у којој неће бити преговора и компромиса које режим нуди у замену за даљу подршку међународних политичких чинилаца. Тај транзициони период је прилика да се изврши синергија правог националног и грађанског спектра који неће бити супротстављени националним интересима. Након тог прелазног периода, уследиће нови избори чији резултат може бити изнедрено ново политичко руководство које ће међународним актерима послати јасну поруку да претходни договори нису у складу са Уставом наше земље и да као такви нису у оптици наших базичних интереса и захтевају промену. Реакције са свих релевантних међународних адреса ће свакако уследити, а ту се отварају разговори који уз активан приступ могу покренути процес повратка на стање пре издаје. Мора постојати разумевање да доминантна империја неће себе повући са ових простора, али да без обзира на тешке последице односа, наша позиција може бити брањена без стварања утиска да је империја променила своју политику; то су мале дипломатске вештине, а те капацитете ова земља има.
Важан је први корак, одлука да се тренутно стање не прихвата, која уз разумевање свих међународних околности стварања новог поретка може довести до ситуације уважавања наших интереса. Помињање рата само доводи до пасивизације народа и прихватања „реалног“ стања, што је главни задатак постојећег естаблишмента. Таквим приступом и правдањем околностима, Михајло Обреновић се не би усудио да се бори за кључеве наше престонице, Милош Обреновић никада не би подигао други устанак након бруталног гушења првог, Карађорђе и 1804. се никада не би догодиле да су ти људи били вођени околностима. Примарна је одлука, снажна воља да се за своје интересе боримо уз спремност на неугодност и стагнирање у читавом процесу. Први корак је разумевање да живимо у симулкруму, да смо таоци огледала лажног националног и лажног грађанског спектра, и разбијање тог огледала ће нас довести у прилику да суштински променимо парадигму система једине земље коју имамо.
Студентски процес нам је тај прозор отворио.
Време је да посејано семе семенице поново на пиједестал уздигне вечну спознају да живот има смисла само ако живи слободан човек.