— Piše Branko Veljković —
Studenti,…
Ne bojte se prozora, prozor je samo vaš.
On, znate na koga mislim, zapravo nema ništa sem puke inercije i primitivne manipulacije.
Državni službenici idu na posao, plata u dva čina stiže redovno i to je ceo njegov „sistem“. Primitivni i vulgarni medijski poslušnici horski blebeću u ritmu bestijalnog udvorištva i to je sve što održava iluziju da on postoji.
Ništa više od toga.
Studenti,…
Sve što vi treba da uradite je da formulišete svoje zahteve u potrebnu formu za sledeći ciklus i da tražite. Jasno, decidno, sažetno, odgovorno. Biće prihvaćeno jer mora biti prihvaćeno i to „moranje“ ne dolazi samo zbog vaše nesporne snage nego i zbog njegove trajne nesposobnosti, nemoći i pre svega – nerazumevanja. Politička realnost nije provizorij ili deluzija jednog trivijalnog dušebolnika već ozbiljan mehanizam koji u vreme koje dolazi traži najbolje od svakog naroda koji želi da opstane.
Uostalom, doduše nevoljno jer zna da je potpuno neistinito, ali samozvani je ipak izgovorio: „Konačno vidim mali prozor,…“. Ne bih sad o tome kome se rečenim želeo obratiti ali svakako njegov dalji kontekst u izgovorenom nije bitan. Ako pažljivo pročitate ovu izjavu videćete da je zapravo priznao da on do sada nije ni video prozor a kamoli da je prozor otvoren a ponajmanje ko ga je, kome i zašto otvorio. I naravno, opet laže. Ništa on nije video. U svojim deluzijama on želi da je svaki otvor u zidu – prozor, ali to nije tako. Prozor ne znači da je nešto suženo, da je predodređen format ili obim događaja već da postoji prostor da se „nešto“ organizuje u okvirima mogućeg. I druge zemlje se zapravo nalaze u istim okvirima, čak i one najveće ali one imaju bar deo svoje političke (i druge) elite koja sve to razume i traži i nalazi način da se za narod obezbedi koliko toliko pristojan život. Mi u beskonačnoj repeticiji imamo političke hohštaplere koji prostor koriste isključivo za besomučnu pljačku i izživljavanje nad narodom. Iako sebe hoće da prikaže kao velikog vizionara samozvani zapravo nikada nije shvatio čak ni gde se on nalazi. To nije vizionarstvo, to je duševna bolest, zato se tako i ponaša. Da stvarno razume prirodu prozora i vremena znao bi da za početak ne sme da laže. Dalje, sa pozicija političke pozicije ne nastupa se tako što stvaraš sliku da ne možeš ništa da uradiš. To onda nije politika. To je „čekam da prođe“, dakle puka inercija. Naravno da može da se nešto uradi, naravno i da treba da se uradi i sada kada je postalo jasno da je samozvani kao politički faktor izbrisan, ostaje da se formira novo od onih koji to i hoće. Filter studentskih plenuma je za početak više nego dovoljan. U sledećim iteracijama pomoć će biti primerenija novom trenutku.
Da samozvani stvarno nešto razume, razumeo bi onda i prirodu političkih momentuma i da postoje periodi kada se oni koji znaju iz redova isturenih „povlače na tribine“ i onda umeju i sa te pozicije da sagledavaju procese i učine da se poštuje veliki ram a da se istovremeno održi bar iluzija demokratičnosti koja se zahteva. Tako se samodefinišu veći igrači čak i u malim sredinama. U konkretnom to nije bio potez očajnika, kako je to priblesavi politički Beograd pokušao da predstavi, već potez čoveka koji razume a pri tom ume i da sprovede, te ga tako i treba videti. Takvog političara ta „prozorljivost“ onda „kandiduje“ za tumača regionalnog prostora, hteli to neki ili ne. Zbog tog egoističnog „ne“ i imamo konstantni, imbecilni otpor političkog Beograda predlozima koji su mogli značajno da smanje društvene tenzije u regionu i da u odnosu na današnji potpuni kolaps srbske državnosti sačuvaju nemerljivo više od elementarnih postulata Srbskog životnog prostora. U konkretnom, bila je u pitanju puna svest da „ja“ ne sme da ugrozi proces te da je društveni momentum bio takav da je eskalacija nesagledivih razmera bila sasvim izvesna a koja bi eskalacija bez obzira na ishod izvesnog sukoba ugrozila sve. Jer eskalacija se dopušta samo kada je unapred dogovorena u suprotnom je rezultat nerazumevanja ili nesposobnosti. To vam je ujedno i odgovor zašto je, mimo par neobaveznih razgovora sa prepoznatim, ovom „našem“ samozvanom zabranjena upotreba sile te otuda i svi ti idiotski pokušaji da se organizovano nasilje pripiše studentima. No, još jedna teška glupost. Kao da oni koji prate proces ne znaju ko je nasilnik i ko se u tom smislu organizuje u tom pravcu.
Propao je i patetični lojalistički „skup decenije u Nišu“ i to zbog tačnog razumevanja napisanog te vrlo smislenog distanciranja SVIH od dušebolnih režiserskih ambicija jednog samozvanog. Niko nije želeo da bude čak ni svedok u nečem takvom a kamoli kolateralna žrtva. Otuda je na skup od kosmičkog značaja od svih vedeta sveta lojalista, od svih najavljenih znamenitih domaćih i stranih došao samo Aca crta, koji verovatno do kraja svoje tačke nije ni shvatio gde se nalazi.
Dakle, težak debakl za njega i još jedna pobeda za narod. Na žalost, to nije smanjilo društvene tenzije a ni umoboliju samozvanog.
Sve u svemu, sve što će ostati kao zaostavština iza „najneodgovornije vlasti u istoriji Srbije“ (profesore, tačno!) je jedna ogromna, brutalna, koruptivna hidra koja pokazuje otvorenu želju i nasušnu potrebu da funkcioniše i kada samozvanog više ne bude. Iz te perspektive samozvani ima ozbiljan problem sa tom hidrom jer se u mraku iza „ja – zato što sam pametan“ lepo prikrila, raširila i deluje slabovidljivo. Hidra je odavno shvatila da sve što treba da radi je da uredno servisira „ja“ jednog umobolnog samozvanog i da će samozadovoljni onda da im da sve što hoće. Međutim, sada hidra veruje da je dovoljno inkorporirana da samostalno funkcioniše i bez samozvanog i njegovih prvih ešalona i da ima snage da preživi neminovno. Hidra veruje i da je u međunarodnim okvirima, mimo samozvanog, već dovoljno investirala i potkupila da može da „pretekne“. Za nešto je u pravu, ali za nešto će tek da shvati koliko greši. Nisu svi koji su već uzeli novac od hidre stvarno to što hidra misli da jesu. Pa i „zato što sam pametan“ samozvani je uredno isplatio Roda fucking Blagojevića kao budućeg ambasadora SAD u Srbiji, kad ono, međutim, „pogrešno ste vi to nešto razumeli“. Mnogi još uvek nisu shvatili da postoje krugovi u kojima se novac podrazumeva kao i oni još opasniji po njih u kojima novac ne znači ništa, te da se novcem samo ubrzava pad. Postoje sadržaji glave koji ne mogu novcem da se plate niti kupe. No, o svemu tome nekom drugom prilikom. Hidra jeste strahovito invazivna ali politička snaga koja oslobađa ulice i gradove Srbije je nemerljiva i nezabeležena kao takva i po obimu i po realnom političkom kapacitetu.
Sa druge strane, snaga „lojalista“, što je još jedna od potpuno neutemeljenih istorijskih paralela, je već izmerena. Na prvo ozbiljno „cimanje“ nepregledna masa „lojalista“ je preplavila granične prelaze i potražila „spas“ kojekuda po svetu. Gradske vlasti Trsta su zbog ogromnog broja novopridošlih vrlo solventnih kupaca morale da promene regulativu koja se bavi trgovinom nekretninama sa strancima (čitaj – Srbima). Tako da su samo oni koji su u prvom talasu postali „lutkice iz Trsta“ stigli da pazare po koji ar, dva ili hektar. Ostali su morali mukom dalje. Južna Francuska, Monako, Španija, … muka naterala.
Ogromna opasnost po sve leži u izdajničkom političkom Beogradu koji u kontinuitetu baštini samo laž, masovnu korupciju i političku nedoslednost. Neminovno, bilo je pitanje vremena, došlo se do toga da je odgovor naroda iznuđen. Nema zla koju ovaj režim nije prizvao u Srbiju. Srbija je zemlja u kojoj likvidirani politički protivnici očigledno nemaju pravo ni na prezime na grobnom mestu. Takva vlast po inerciji zla koje proizvodi onda celu jednu generaciju i sav narod koji ustaje sa tom generacijom lakonski proglašava za komunoustaše, naciste, teroriste,… U tom poretku jedan osvedočeni maloumnik, pozivar na građanski rat i zlikovac može da postane član UO u jednom pozorištu jer se u prethodnom periodu „dobro pokazao“. Bokan-kokan transfer platne kartice sa gradskog groblja, preko koga je do sada primao jednu od apanaža za prizivanje krvi, u pozorište. I sada, kada su na to sa zgražavanjem reagovali sindikati i radnici zaposleni u pozorištu, možemo da očekujemo da umobolni samozvani da nalog da se krene u postupak privatizacije Narodnog pozorišta, baš kao što bi da rasproda i Univerzitete Srbije. Onaj ko je zgazio Ustav, onaj koji bi da uruši autonomiju Univerziteta svakako je nameran i da uruši autonomiju umetnosti. U njegovoj glavi to je logičan poredak stvari.
Sada je u pitanju goli opstanak. Jer, samo po jednoj tački, od stvarno mnogo koliko su ih i narod i „struka“ popisali i o kojima smo onoliko pisali, sada preti potpuno urušavanje Srbije kakvom je mi poznajemo. Dakle, reč je o tome da će Srbija preteći ali narod Srbije neće. U pitanju je, naravno, sprovođenje migrantske politike kojom samozvani praktično na teritoriji Srbije stvara potpuno nov narod. Politika „otvorenih vrata“ i „Otvoreni Balkan“ su platforme koje će omogućiti da se samo sa ličnom kartom na teritoriji države Srbije naseli neutvrđeno veliki broj stranih državljana koji potiču iz država koje inače imaju potpuno otvorena vrata za dolazak državljana iz drugih delova sveta na njihovu teritoriju. Dakle što direktno, što na osnovu međudržavnih sporazuma, što kao „proksi“ iz kojekojih država, svi ti ljudi će samo sa ličnom kartom, za tri godine, postati državljani Republike Srbije. Ako na to dodamo i sporazume o reintegraciji deportovanih lica iz EU a sada i iz SAD, dolazimo do stravične perspektive. I ako razumete prirodu tih procesa ili samo napravite paralelu sa istim tim procesima koji su se dešavali u drugim evropskim državama, biće vam jasno da nisu u pitanju za rad voljni ljudi, već upravo suprotno. U pitanju su buduće socijalne kategorije koje, da bi opstale, moraju biti socijalno, dakle budžetski donirane, a po pravilu moraju planski biti uključene i u kriminalne aktivnosti, jer to je zapravo jedini element društvene stvarnosti koji takve socijalne kategorije može da učini dovoljno „bogatim“ da traju. Stopa kriminalizacije gradova EU i SAD koji su pretrpani tako doseljenim stanovništvom je u najmanju ruku tragična. Dakle, reč je o hiljadama krivičnih dela sa elementima teškog nasilja koja se nikada ne dokumentuju a kamoli da se istražuju ili procesuiraju. Pored toga što se tako organizovane grupe nakon primarne selekcije (međusobnih obračuna) organizuju kao vrlo nasilne one zbog brojnosti postaju i politički faktor sa kojima svaka vlast trguje, što zapravo i jeste jedna od ideja celog procesa. Ti ljudi će svoj glas da daju za svakog ko može to da plati. Upravo zbog takve politike građani velikog broja gradova EU postali su manjina u sopstvenim izbornim jedinicama. To je jedna od strategija i ovog „našeg“ samozvanog. I naravno, sve po zakonu.
I da bih bio do kraja jasan. Sprovođenje ovakve politike u pomenutim gradovima nije označio samo kraj većinskog naroda već je to bio kraj svih naroda u tim gradovima a izvesno i u tim državama. Entitetski prostori imaju svoju logiku i kakva god da je, njihova je i nekako se nose s tim. Nasilno naseljavanje velikog broja stanovnika nekih drugih entiteta neminovno vodi u unutrašnje sukobe velikih razmera. Naročito ako su u pitanju doseljenici koji po svom polu, radnim navikama, obrazovanju, a u krajnjem i po svojim namerama, nisu doselili da bi stvarali porodice ili se uklopili u postojeći poredak. Nacionalni, verski, rasni i koji god hoćete element i pored svih dotadašnjih mogućih animoziteta, ne može da opstane pored novih lica i njihovih modela ponašanja. Jednostavno, nespojivo je. Razloga je puno i svako može da razmisli i da shvati zašto je to tako.
Dakle, ovakva po nas suicidna migrantska politika stvoriće, pored svih drugih problema i glasačko telo sa kojim će biti užasavajuće lako manipulisati. U takvim okolnostima jednom ušančena vlast moći će da „po zakonu“ i „po volji naroda“ uradi šta god hoće, da rasproda sve, da izglasa kakav god hoće zakon, da uvede zemlju u rat ili da učini šta god drugo poželi. I sve će biti „po zakonu“. Naravno, kao što ni u EU, tako ni na Balkanu, ovakva migrantska politika ne narušava suverenitet samo jedne države već i celog regiona. Gospodari migrantskih kolonija u takvim okolnostima postaju gospodari rata i mira i legitimni partneri svih izdajničkih vlasti na obostrano zadovoljstvo.
Otuda je studentski protest zapravo spas u poslednji čas. Mimo svih drugih od studenata Srbije i naroda prepoznatih razloga, migrantska politika je svakako jedan od razloga prema kojem će neka bolja vlast morati da zauzme mudriji stav. Zato studente treba podržati, treba biti uz njih i na vreme razumeti domet i neophodnost svega što čine.
Studenti su savršeno prošli i „školu strpljenja“. Škola strpljenja se sastoji u tome da se zabaci i štap i sajla ali nema udice. Kada je sa druge strane neka „zato što sam pametan“ riba, posebno ako je u konstantnom političkom teranju, onda ta riba u teranju pokaže sve što zna i ume. Dakle, ideja je da se „pecaroš“ nečemu nauči a ne da se nešto upeca.
Tako treba shvatiti i studentski zahtev da se na njihovim listama kao nosioci političkih aktivnosti ne mogu pojaviti lica koja su na bilo koji način participirala u bilo kojoj vlasti do sada. Genijalno. Ne samo zbog neophodnosti da se jasno stavi rampa za sve do sada „afirmisane“ kadrove već i zato što se tako, a to je za ukopane političke kreature poseban problem, u okviru već postojećih političkih partija motiviše pokretanje unutrašnjih procesa koji partijama kao organizacijama zapravo daju šansu ali partijskim muflonima ne. Dakle, ako ste stvarno posvećeni interesima države i svojih partija, a vi se onda povucite i dajte prostor neafirmisanim članovima. I gle, političkim muflonima su ipak draže političke fotelje nego sudbina države i naroda. Baš me čudi, a vas,…?
Dalje, sledstveno tom „kursu za strpljenje“ i „ribama u teranju“, studenti su šta je potrebno odlično naučili i na poslednjim lokalnim izborima, koji su po ustaljenim mehanizmima opet pokradeni. Tako su naučili kako zapravo izgleda „izborni dan“ u Srbiji. Sasvim sam siguran da će već sledeći izborni ciklus biti potpuno spremni za sve marifetluke srbske političke stvarnosti.
Uostalom, narod je uz studente.
Zato, za kraj ovog teksta ponoviću početak. Postoji prostor da se uredi okvir za novo vreme. Samozvani neminovno nestaje u okolnostima koje je sam napravio a studentima niko ne može da zabrani da prave okolnosti za sebe i narod kome pripadaju. Postoje stvari iz ovog vremena koje će biti nasleđene i koje će biti jako teško ispraviti ali je moguće. Moguće je čak i u okvirima koji ne mogu da se kontrolišu svoj narod držati u slobodi a sloboda je imperativ! To traži veru, posvećenost, znanje, volju, hrabrost,… ali sve to sam već video na licima studenata Srbije.
Za spas Srbije, na Vidovdan uz studente, jer studenti su u pravu!