— Пише Бранко Вељковић —
Студенти,…
Не бојте се прозора, прозор је само ваш.
Он, знате на кога мислим, заправо нема ништа сем пуке инерције и примитивне манипулације.
Државни службеници иду на посао, плата у два чина стиже редовно и то је цео његов „систем“. Примитивни и вулгарни медијски послушници хорски блебећу у ритму бестијалног удвориштва и то је све што одржава илузију да он постоји.
Ништа више од тога.
Студенти,…
Све што ви треба да урадите је да формулишете своје захтеве у потребну форму за следећи циклус и да тражите. Јасно, децидно, сажетно, одговорно. Биће прихваћено јер мора бити прихваћено и то „морање“ не долази само због ваше неспорне снаге него и због његове трајне неспособности, немоћи и пре свега – неразумевања. Политичка реалност није провизориј или делузија једног тривијалног душеболника већ озбиљан механизам који у време које долази тражи најбоље од сваког народа који жели да опстане.
Уосталом, додуше невољно јер зна да је потпуно неистинито, али самозвани је ипак изговорио: „Коначно видим мали прозор,…“. Не бих сад о томе коме се реченим желео обратити али свакако његов даљи контекст у изговореном није битан. Ако пажљиво прочитате ову изјаву видећете да је заправо признао да он до сада није ни видео прозор а камоли да је прозор отворен а понајмање ко га је, коме и зашто отворио. И наравно, опет лаже. Ништа он није видео. У својим делузијама он жели да је сваки отвор у зиду – прозор, али то није тако. Прозор не значи да је нешто сужено, да је предодређен формат или обим догађаја већ да постоји простор да се „нешто“ организује у оквирима могућег. И друге земље се заправо налазе у истим оквирима, чак и оне највеће али оне имају бар део своје политичке (и друге) елите која све то разуме и тражи и налази начин да се за народ обезбеди колико толико пристојан живот. Ми у бесконачној репетицији имамо политичке хохштаплере који простор користе искључиво за бесомучну пљачку и изживљавање над народом. Иако себе хоће да прикаже као великог визионара самозвани заправо никада није схватио чак ни где се он налази. То није визионарство, то је душевна болест, зато се тако и понаша. Да стварно разуме природу прозора и времена знао би да за почетак не сме да лаже. Даље, са позиција политичке позиције не наступа се тако што ствараш слику да не можеш ништа да урадиш. То онда није политика. То је „чекам да прође“, дакле пука инерција. Наравно да може да се нешто уради, наравно и да треба да се уради и сада када је постало јасно да је самозвани као политички фактор избрисан, остаје да се формира ново од оних који то и хоће. Филтер студентских пленума је за почетак више него довољан. У следећим итерацијама помоћ ће бити примеренија новом тренутку.
Да самозвани стварно нешто разуме, разумео би онда и природу политичких моментума и да постоје периоди када се они који знају из редова истурених „повлаче на трибине“ и онда умеју и са те позиције да сагледавају процесе и учине да се поштује велики рам а да се истовремено одржи бар илузија демократичности која се захтева. Тако се самодефинишу већи играчи чак и у малим срединама. У конкретном то није био потез очајника, како је то приблесави политички Београд покушао да представи, већ потез човека који разуме а при том уме и да спроведе, те га тако и треба видети. Таквог политичара та „прозорљивост“ онда „кандидује“ за тумача регионалног простора, хтели то неки или не. Због тог егоистичног „не“ и имамо константни, имбецилни отпор политичког Београда предлозима који су могли значајно да смање друштвене тензије у региону и да у односу на данашњи потпуни колапс србске државности сачувају немерљиво више од елементарних постулата Србског животног простора. У конкретном, била је у питању пуна свест да „ја“ не сме да угрози процес те да је друштвени моментум био такав да је ескалација несагледивих размера била сасвим извесна а која би ескалација без обзира на исход извесног сукоба угрозила све. Јер ескалација се допушта само када је унапред договорена у супротном је резултат неразумевања или неспособности. То вам је уједно и одговор зашто је, мимо пар необавезних разговора са препознатим, овом „нашем“ самозваном забрањена употреба силе те отуда и сви ти идиотски покушаји да се организовано насиље припише студентима. Но, још једна тешка глупост. Као да они који прате процес не знају ко је насилник и ко се у том смислу организује у том правцу.
Пропао је и патетични лојалистички „скуп деценије у Нишу“ и то због тачног разумевања написаног те врло смисленог дистанцирања СВИХ од душеболних режисерских амбиција једног самозваног. Нико није желео да буде чак ни сведок у нечем таквом а камоли колатерална жртва. Отуда је на скуп од космичког значаја од свих ведета света лојалиста, од свих најављених знаменитих домаћих и страних дошао само Аца црта, који вероватно до краја своје тачке није ни схватио где се налази.
Дакле, тежак дебакл за њега и још једна победа за народ. На жалост, то није смањило друштвене тензије а ни умоболију самозваног.
Све у свему, све што ће остати као заоставштина иза „најнеодговорније власти у историји Србије“ (професоре, тачно!) је једна огромна, брутална, коруптивна хидра која показује отворену жељу и насушну потребу да функционише и када самозваног више не буде. Из те перспективе самозвани има озбиљан проблем са том хидром јер се у мраку иза „ја – зато што сам паметан“ лепо прикрила, раширила и делује слабовидљиво. Хидра је одавно схватила да све што треба да ради је да уредно сервисира „ја“ једног умоболног самозваног и да ће самозадовољни онда да им да све што хоће. Међутим, сада хидра верује да је довољно инкорпорирана да самостално функционише и без самозваног и његових првих ешалона и да има снаге да преживи неминовно. Хидра верује и да је у међународним оквирима, мимо самозваног, већ довољно инвестирала и поткупила да може да „претекне“. За нешто је у праву, али за нешто ће тек да схвати колико греши. Нису сви који су већ узели новац од хидре стварно то што хидра мисли да јесу. Па и „зато што сам паметан“ самозвани је уредно исплатио Рода fucking Благојевића као будућег амбасадора САД у Србији, кад оно, међутим, „погрешно сте ви то нешто разумели“. Многи још увек нису схватили да постоје кругови у којима се новац подразумева као и они још опаснији по њих у којима новац не значи ништа, те да се новцем само убрзава пад. Постоје садржаји главе који не могу новцем да се плате нити купе. Но, о свему томе неком другом приликом. Хидра јесте страховито инвазивна али политичка снага која ослобађа улице и градове Србије је немерљива и незабележена као таква и по обиму и по реалном политичком капацитету.
Са друге стране, снага „лојалиста“, што је још једна од потпуно неутемељених историјских паралела, је већ измерена. На прво озбиљно „цимање“ непрегледна маса „лојалиста“ је преплавила граничне прелазе и потражила „спас“ којекуда по свету. Градске власти Трста су због огромног броја новопридошлих врло солвентних купаца морале да промене регулативу која се бави трговином некретнинама са странцима (читај – Србима). Тако да су само они који су у првом таласу постали „луткице из Трста“ стигли да пазаре по који ар, два или хектар. Остали су морали муком даље. Јужна Француска, Монако, Шпанија, … мука натерала.
Огромна опасност по све лежи у издајничком политичком Београду који у континуитету баштини само лаж, масовну корупцију и политичку недоследност. Неминовно, било је питање времена, дошло се до тога да је одговор народа изнуђен. Нема зла коју овај режим није призвао у Србију. Србија је земља у којој ликвидирани политички противници очигледно немају право ни на презиме на гробном месту. Таква власт по инерцији зла које производи онда целу једну генерацију и сав народ који устаје са том генерацијом лаконски проглашава за комуноусташе, нацисте, терористе,… У том поретку један осведочени малоумник, позивар на грађански рат и зликовац може да постане члан УО у једном позоришту јер се у претходном периоду „добро показао“. Бокан-кокан трансфер платне картице са градског гробља, преко кога је до сада примао једну од апанажа за призивање крви, у позориште. И сада, када су на то са згражавањем реаговали синдикати и радници запослени у позоришту, можемо да очекујемо да умоболни самозвани да налог да се крене у поступак приватизације Народног позоришта, баш као што би да распрода и Универзитете Србије. Онај ко је згазио Устав, онај који би да уруши аутономију Универзитета свакако је намеран и да уруши аутономију уметности. У његовој глави то је логичан поредак ствари.
Сада је у питању голи опстанак. Јер, само по једној тачки, од стварно много колико су их и народ и „струка“ пописали и о којима смо онолико писали, сада прети потпуно урушавање Србије каквом је ми познајемо. Дакле, реч је о томе да ће Србија претећи али народ Србије неће. У питању је, наравно, спровођење мигрантске политике којом самозвани практично на територији Србије ствара потпуно нов народ. Политика „отворених врата“ и „Отворени Балкан“ су платформе које ће омогућити да се само са личном картом на територији државе Србије насели неутврђено велики број страних држављана који потичу из држава које иначе имају потпуно отворена врата за долазак држављана из других делова света на њихову територију. Дакле што директно, што на основу међудржавних споразума, што као „прокси“ из којекојих држава, сви ти људи ће само са личном картом, за три године, постати држављани Републике Србије. Ако на то додамо и споразуме о реинтеграцији депортованих лица из ЕУ а сада и из САД, долазимо до стравичне перспективе. И ако разумете природу тих процеса или само направите паралелу са истим тим процесима који су се дешавали у другим европским државама, биће вам јасно да нису у питању за рад вољни људи, већ управо супротно. У питању су будуће социјалне категорије које, да би опстале, морају бити социјално, дакле буџетски дониране, а по правилу морају плански бити укључене и у криминалне активности, јер то је заправо једини елемент друштвене стварности који такве социјалне категорије може да учини довољно „богатим“ да трају. Стопа криминализације градова ЕУ и САД који су претрпани тако досељеним становништвом је у најмању руку трагична. Дакле, реч је о хиљадама кривичних дела са елементима тешког насиља која се никада не документују а камоли да се истражују или процесуирају. Поред тога што се тако организоване групе након примарне селекције (међусобних обрачуна) организују као врло насилне оне због бројности постају и политички фактор са којима свака власт тргује, што заправо и јесте једна од идеја целог процеса. Ти људи ће свој глас да дају за сваког ко може то да плати. Управо због такве политике грађани великог броја градова ЕУ постали су мањина у сопственим изборним јединицама. То је једна од стратегија и овог „нашег“ самозваног. И наравно, све по закону.
И да бих био до краја јасан. Спровођење овакве политике у поменутим градовима није означио само крај већинског народа већ је то био крај свих народа у тим градовима а извесно и у тим државама. Ентитетски простори имају своју логику и каква год да је, њихова је и некако се носе с тим. Насилно насељавање великог броја становника неких других ентитета неминовно води у унутрашње сукобе великих размера. Нарочито ако су у питању досељеници који по свом полу, радним навикама, образовању, а у крајњем и по својим намерама, нису доселили да би стварали породице или се уклопили у постојећи поредак. Национални, верски, расни и који год хоћете елемент и поред свих дотадашњих могућих анимозитета, не може да опстане поред нових лица и њихових модела понашања. Једноставно, неспојиво је. Разлога је пуно и свако може да размисли и да схвати зашто је то тако.
Дакле, оваква по нас суицидна мигрантска политика створиће, поред свих других проблема и гласачко тело са којим ће бити ужасавајуће лако манипулисати. У таквим околностима једном ушанчена власт моћи ће да „по закону“ и „по вољи народа“ уради шта год хоће, да распрода све, да изгласа какав год хоће закон, да уведе земљу у рат или да учини шта год друго пожели. И све ће бити „по закону“. Наравно, као што ни у ЕУ, тако ни на Балкану, оваква мигрантска политика не нарушава суверенитет само једне државе већ и целог региона. Господари мигрантских колонија у таквим околностима постају господари рата и мира и легитимни партнери свих издајничких власти на обострано задовољство.
Отуда је студентски протест заправо спас у последњи час. Мимо свих других од студената Србије и народа препознатих разлога, мигрантска политика је свакако један од разлога према којем ће нека боља власт морати да заузме мудрији став. Зато студенте треба подржати, треба бити уз њих и на време разумети домет и неопходност свега што чине.
Студенти су савршено прошли и „школу стрпљења“. Школа стрпљења се састоји у томе да се забаци и штап и сајла али нема удице. Када је са друге стране нека „зато што сам паметан“ риба, посебно ако је у константном политичком терању, онда та риба у терању покаже све што зна и уме. Дакле, идеја је да се „пецарош“ нечему научи а не да се нешто упеца.
Тако треба схватити и студентски захтев да се на њиховим листама као носиоци политичких активности не могу појавити лица која су на било који начин партиципирала у било којој власти до сада. Генијално. Не само због неопходности да се јасно стави рампа за све до сада „афирмисане“ кадрове већ и зато што се тако, а то је за укопане политичке креатуре посебан проблем, у оквиру већ постојећих политичких партија мотивише покретање унутрашњих процеса који партијама као организацијама заправо дају шансу али партијским муфлонима не. Дакле, ако сте стварно посвећени интересима државе и својих партија, а ви се онда повуците и дајте простор неафирмисаним члановима. И гле, политичким муфлонима су ипак драже политичке фотеље него судбина државе и народа. Баш ме чуди, а вас,…?
Даље, следствено том „курсу за стрпљење“ и „рибама у терању“, студенти су шта је потребно одлично научили и на последњим локалним изборима, који су по устаљеним механизмима опет покрадени. Тако су научили како заправо изгледа „изборни дан“ у Србији. Сасвим сам сигуран да ће већ следећи изборни циклус бити потпуно спремни за све марифетлуке србске политичке стварности.
Уосталом, народ је уз студенте.
Зато, за крај овог текста поновићу почетак. Постоји простор да се уреди оквир за ново време. Самозвани неминовно нестаје у околностима које је сам направио а студентима нико не може да забрани да праве околности за себе и народ коме припадају. Постоје ствари из овог времена које ће бити наслеђене и које ће бити јако тешко исправити али је могуће. Могуће је чак и у оквирима који не могу да се контролишу свој народ држати у слободи а слобода је императив! То тражи веру, посвећеност, знање, вољу, храброст,… али све то сам већ видео на лицима студената Србије.
За спас Србије, на Видовдан уз студенте, јер студенти су у праву!