— Piše Branko Veljković —

„Jasno je meni da mi nije mesto među vukovima.

Meni, kako ti kažeš, slabašnom jagnjetu…

Ali ja sam odlučio da kroz krdo

izgladnelih i slinavih vukova prođem

ograđen svojom dušom

koju niko rastrgnuti ne može…

Ali znaj da ću proći.

Obećavam.“

— F. M. Dostojevski

Ono što valja da znamo. Da zapamtimo.

Smrt nikad nema lice, ali ima ime.

Ubica uvek ima i ime i lice.

Dana 1. novembra 2024. godine u Novom Sadu usled urušavanja nadstrešnice poginulo je šesnaestoro ljudi i jedna nerođena beba.

Stradali su:

Sara Firić, rođena 2018. g., iz Kovilja. Poginula je držeći za ruku dedu Đorđa, volela je slavlja i drugare.

Valentina Firić, rođena 2014. g., iz Kovilja. Poginula je držeći za ruku dedu Đorđa. Valentina je bila učenica OŠ „Dušan Radović”.

Đorđe Firić, rođen 1971. g., iz Kovilja, deda Sare i Valentine Firić. Poginuo je sa svoje dve unuke. Krenuli su put Loznice, kod drugog dede Branka. Sahranjeni su na seoskom groblju, jedno pored drugog, tako kako su i nastradali. Đorđe je voleo muziku i bio vredan radnik.

Milica Adamović, rođena 2008. g., iz Kaća. Taj dan je dogovorila sa bratom da zajedno gledaju utakmicu. Bila je učenica poljoprivredne škole u Futogu. Prepoznata je po dubokim belim patikama i rancem roze boje.

Nemanja Komar, rođen 2007. g., iz Stepanovićeva. Prijatelji su u oproštajnoj poruci napisali: „Oprosti, nismo znali da te šaljemo u smrt”. Nemanja je sahranjen u belom kovčegu.

Stefan Hrka, rođen 1997. g., iz Beograda. Stefanova majka Dijana, pre limenog sanduka mogla je da na prepoznavanju vidi samo lice svoga sina: „Svesna sam toga da niko ne može da ga vrati, ali ja pričam sa njim. Neprekidno razgovaram sa njim…Moj Stefan mene čuje, on mene sve razume, on je deo moje duše”. Dijana Hrka je zbog svoje borbe da se utvrdi istina i da odgovorni za pad nadstrešnice odgovaraju izložena organizovanom i neviđenom teroru od strane režima. Teror nad Dijanom još uvek traje.

Sanja Ćirić Arbutina, rođena 1989. g., iz Kaća. Po zanimanju i po ljubavi bila je poslastičar. Volela je smeh, putovanja i cveće. Taj dan je išla na cvetnu pijacu da sebi kupi cveće.

Goranka Raca, rođena 1966. g., iz Novog Sada. Umetnik po životnom opredeljenju. Sve što je imala  i što je bila posvetila je umetnosti i manastirima.

Mileva Karanović, rođena 1948. g., iz Kaća. Tog dana Mileva je krenula kod lekara da skine gips sa noge. U momentu kada je stradala, sedela je na klupi ispod nadstrešnice. Mileva je u svom životu pretrpela više teških tragedija. Pre tog dana upokojili su se njen otac, brat i suprug. Sada je sa njima…

Vukašin Raković, rođen 1955. g., iz Bukovca. Krenuo je u posetu kod svoje ćerke koja živi u Kaću. Stradao je dok je sedeo na klupi ispod nadstrešnice. Prepoznao ga je sin po satu koji nije skidao sa ruke.

Đuro Švonja, rođen 1947. g., iz Stepanovićeva. Taj dan je konačno uspešno kompletirao dokumentaciju koja mu je bila potrebna za operaciju kuka. Sinu je javio koliko je srećan zbog toga. Preživeo je rat, bio je vitalan i zdrav čovek.

Vasko Sazdovski, rođen 1979. g., iz mesta Sveti Nikola, Severna Makedonija. Najbolji pitomac u svojoj klasi na Vojnoj akademiji u Skoplju, radnik instituta „Biosens” u Centru za senzorske tehnologije, uvaženi naučnik iz oblasti robotike. Iz svog grada u Makedoniji došao je u Novi Sad jer na univerzitetu gde je kao doktor nauka i profesor do tada predavao nije hteo da „poklanja” ocene onima koji ih nisu zaslužili. Nije hteo da „pravi inženjere kojima neko poklanja ocene”. Vaskov prijatelj i kolega rekao je: „Hej Vase, laka ti zemlja, ali ubili su te neki takvi inženjeri”.

Anja Radonjić, rođena 2000. g., iz Paraćina. Talentovana sportistkinja i divan čovek. Bila je student Filološkog fakulteta u Beogradu, studirala je kineski jezik. Podlegla je povredama nakon 17 dana borbe za život. U trenutku tragedije na stanici ju je čekao njen dečko. Sticajem okolnosti gledao je kako se nadstrešnica obrušava i ubija njegovu devojku.

Vukašin Crnčević, rođen 2006. g. iz Zmajeva kod Novog Sada. Učenik Srednje ekonomske škole „Svetozar Miletić” u Novom Sadu. Vukašin je preminuo na VMA posle četiri meseca i 20 dana borbe za život. Crna zastava na školi obeležila je njegov odlazak. Njegovi drugari su paleći sveće ispisali poruku na zidu: „Vukašine, zauvek ćeš biti deo naših priča, sećanja i srca”.

Anđela Ruman, rođena 2004. g., iz Stare Pazove. Reči Anđeline majke: „Lolo moja, nosila sam te pod srcem, s nadom, snovima, strahom…tvoja mama, zauvek”. Stradala je sa svojim verenikom Milošem Milosavljevićem. Anđela je bila u blagoslovenom stanju.

Miloš Milosavljević, rođen 2003. g., iz Knićanina. Otac je na vestima čuo ime i prezime svoga stradalog sina. Neposredno pre tragedije Miloš je bio sa svojom sestrom. Bio je strastveni fudbaler. Sa devojkom Anđelom planirao je proslavu povodom njegovog rođendana i kako će da odnesu poklon za jednu bebu koja se nedavno rodila u porodici. I Miloš je trebalo da postane otac… Milošev otac rekao je: „Nisam izgubio sina, izgubio sam sina, snaju i još jedno unuče”.

I jedna nerođena beba…

Zbog udruženog zločinačkog poduhvata koji je doveo do obrušavanja nadstrešnice i masovne pogibije do sada niko nije odgovarao.

Studenti i narod Srbije pitaju – ko je kriv?

Kome su ruke krvave?

Među poginulima nema političara, funkcionera, nema vlasti ugodnih milionera, „važnih” ljudi ili medijskih zvezda. Oni na železničke stanice idu samo kada se takvi objekti puštaju u rad, jer treba se fotografisati, promovisati…

Tolstoj je to isto, ne tako davno gledao i na kraju pitao: „A seljaci… kako umiru seljaci?”

U vezi sa tragedijom, pod vođstvom studenata univerziteta Srbije, podignuta je mirna i dostojanstvena pobuna naroda Srbije zbog nepostupanja državnih organa povodom tragedije, kao i zbog sveopšteg stanja u državi izazvanog potpunim izopštenjem Ustava Republike Srbije od strane režima.  

Političari, zvaničnici, mediji pod kontrolom režima i strani plaćenici su tokom proteklih godinu dana izjavljivali sledeće:

Aleksandar Vučić, rođen 1970. g., političar: „Neverovatno je da je 60 godina nismo renovirali. Kada smo sve renovirali i ogroman novac uložili samo tu nadstrešnicu nismo renovirali. Zašto, ne znam, neko će valjda da pruži odgovore.”

Goran Vesić, rođen 1969. g., političar: „U renoviranje železničke stanice uloženo je 65 miliona evra. Reč je o ukupnom ulaganju, koje se odnosi i na perone, a u samu zgradu je uloženo 16 miliona evra. Ona je renovirana, ali je sačuvan izgled kakav je imala kada je napravljena i po čemu je bila poznata“.

Goran Vesić: „Ni ja, ni ljudi koji rade sa mnom nemamo trunku odgovornosti za to što se dogodilo“.

Maja Gojković, rođena 1963. g., političar, zajedno sa Goranom Vesićem, pustila je u rad deo stanične zgrade: „Putnici koji dolaze iz Evrope, kažu da ovo izgleda bolje nego njihove železničke stanice. Ovo postaje aerodrom Novog Sada i Vojvodine, nama je ovo nešto najvažnije”.

Ivica Dačić, rođen 1966. g., političar: „Kako se moglo videti, pretpostavlja se da bi možda moglo da bude korozija tih držača koji su nosili nadstrešnicu. One nisu menjane od 1964. g. Dokazi su juče izneti i premešteni su na mesto koje čuva policija, i sada će da se na tome radi veštačenje”.

Miloš Vučević, rođen 1974. g., političar, kao gradonačelnik Novog Sada, nadležan i odgovoran za rad građevinske inspekcije u vreme rekonstrukcije nadstrešnice: „Kao papagaji ponavljaju „15 ljudi je poginulo, moramo sve da srušimo”. Nije istina, ne možete da srušite zbog 15 ljudi koji su poginuli, ni 155, ni 1.555”.

Dragan J. Vučićević, rođen 1973. g., režimski novinar: „Dakle, oni će za šesnaest ŠATRO žrtava nadstrešnice da idu 16 dana peške od Novog Pazara do Novog Sada…”.

Dragan J. Vučićević: „Moralna politička pederčino, gade jedan… lažeš, lažeš. Ovo nije rektor, ovo je kreten, rektor kreten. Rektalni đokica. Sram te bilo, ološu jedan od čoveka… Bolid dečko, ali čist bolid, kreten bezobrazni koji misli da može da ucenjuje celu Srbiju.” (O rektoru beogradskog univerziteta, univerzitetskom profesoru, doktoru nauka, Vladanu Đokiću).

Dragan J. Vučićević: „Nego, sreća vaša, policajci još nisu dobili potpuno odrešene ruke. A uskoro kad dobiju, a dobiće ako ovako nastavite, nećete da idete na trotoar nego pravo na urgentne centre kako i treba i pravo u zatvorske bolnice kako i treba… Ološi jedni najgori, vi ćete da uništavate život ljudima u Srbiji! Sram vas, bre, bilo.”

Ana Brnabić, rođena 1975. g., političar: „Mislim da je nadstrešnica pala kao početak obojene revolucije.”

Ana Brnabić: „Vi ste licemeri i prevaranti, narod na Kosovu se samo u Vučića kune.” (O studentima Srbije u blokadi).

Vojislav Šešelj, rođen 1954. g., političar: „Dugin (Aleksandar Dugin) je u pravu. Srbija bi propala kad bi ova rulja pobedila.”

Vojislav Šešelj: „Blokaderi prave svinjac od svakog fakulteta.”

Vojislav Šešelj: „Država mora da puni džep… ovaj budžet.”

Vojislav Šešelj: „Nekoliko dana traje blokada centra Zemuna… Oni (studenti i narod u blokadi) su hrvatski eksponenti, oni su ustašoidi koji služe ustašama otvoreno, ali pazite, nama Zemuncima je dozlogrdilo. Evo ja ostavljam rok policiji do srede, tri dana, dakle, da rasčistite blokade ili ću pozvati zemunske četnike da zajedničkim snagama to uradimo.”

Vojislav Šešelj: „Policija je morala da reaguje i tad su morali da dobiju tako ozbiljne batine da im više na pamet ne padne… Ja nisam za smirivanje tenzija po svaku cenu.”

Vojislav Šešelj: „Razumem policiju koja neće da digne ruku na ženu, ali treba da udara nogama. A je l’ treba da prođu nekažnjeno. Te male kurvice koje neprekidno pokazuju srednji prst, jer zaslužuju drugi naziv… a moraju se i one odvići od dejstva u ovakvim situacijama. I onda je najzgodnije kad se udari u cevanicu i onda se to dugo pamti.”

Vojislav Šešelj: „Ovde je reč o pobuni titoista i ljotićevaca, zajedno. Ovi se ističu plenumima, a ovi zborovima.”

Vojislav Šešelj: „Polazim od toga da je pendrek iz raja izašao.”

Dragoslav Bokan, rođen 1961. g., za sebe trvdi da je prvi diplomatski predstavnik Donjecke narodne republike u Srbiji, povodom studentskih i narodnih protesta: „Jedne ćemo da kupimo, druge ćemo da bijemo, treće ćemo da uplašimo, četvrte ćemo da priključimo, petima ćemo da oprostimo ali ne smeju da pisnu od tada a šeste ćemo da streljamo. ”

Dragoslav Bokan: „Šta ima tako tragično u „građanskom ratu” ako on u sebi nosi „trijebljenje gube iz torine” radi isceljenja čitavog naroda.”

Vladimir Đukanović, rođen 1979. g., političar: „Ljudi su kivni, oće da motke uzmu, oće da ih polome kao slamčicu. I mi molimo naše ljude nemojte to da radite. Jedva suzdržavamo naše članstvo koje bi rado da ih propusti kroz šake, da ih izubija, da ne znaju više gde se nalaze. Ajde da se ne lažemo, sve ovo što vidite, ovo može država u roku od pola sata da završi sa tim u smislu političke brutalnosti i da primeni akciju i da završi posao sa tim. Kao u Holandiji, kao u Francuskoj, kao u Nemačkoj, pustite pse, šta god hoćete.”

Patrijarh Porfirije, rođen 1961. g., patrijarh SPC, i Irinej Bulović, rođen 1947. g., arhiepiskop novosadski i mitropolit bački, na sastanku s ruskim predsednikom Vladimirom Putinom studente Srbije su opisali kao učesnike obojene revolucije. Prema pisanju štampe, Irinej Bulović je u razgovorima sa vladikama studente Srbije uporedio sa teroristima.

Patrijarh Porfirije: „Naše društvo potresaju sukobi koji prete da nas liše blagoslova Svetog Save.“

Aleksandar Vulin, rođen 1972. g., političar: „Rusija nema nikakve veze sa protestima u Srbiji. Neka nađu bar jedan dokaz, bar jedan jedini dinar koji je stigao iz Moskve, ja ću vam reći za milione i milione koji su stigli iz Brisela i Vašingtona… Hajde da budemo realni, kada bi uspeo državni udar i kada bi se srušio Aleksandar Vučić i svi mi koji smo njegovi saborci, a ko bi došao posle nas? Neki veći Srbi od nas?“

Predrag Terzić, gradonačelnik Kraljeva, funkcioner SNS: „Ko su ustaše koje organizuju blokade?”

Poslanica SNS: „Trebamo visoko obrazovanje srušiti do samog temelja.”

Aleksandar Vučić: „Lompar je lažni rodoljub.” (O istoričaru književnosti, univerzitetskom profesoru Milu Lomparu).

Aleksandar Vučić: „Ja, koji nikada nisam lagao narod.”

Za razliku od stradalih u novosadskoj tragediji, sva navedena lica su još uvek živa.

Od početka najmasovnijih svenarodnih protesta u istoriji Srbije, hiljade građana Srbije je progonjeno, hapšeno, prebijano, ponižavano, udarano automobilima, otpušteno sa posla. Svi učesnici protesta su izloženi konstantnoj satanizaciji, medijskoj harangi, političkim pritiscima i bestijalnim progonima. Režim i režimski mediji građane Srbije konstantno nazivaju teroristima, komunoustašama, raznim pogrdnim imenima.

Građanima Srbije ugrožena je elementarna egzistencija, pa i sam život.

I opet, u Srbiji nema obojene revolucije. U Srbiji se narod bori za ono osnovno, bori se za pravo na život.

Zahtevi studenata nisu ispunjeni!

Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!

O protestima se u više navrata izjašnjavao i strani državljanin Aleksandar Dugin. U autorskom intervjuu dnevnom listu „Politika“, izjavio je sledeće: „Nova obojena revolucija dovela bi do raspada zemlje. To bi bio udarac od koga se Srbija nikada ne bi oporavila. Mislim da su ljudi koji učestvuju u ovim protestima isti grobari Srbije kao pokret „Otpor“ koji je zbacio Slobodana Miloševića, a ubio državu. Nažalost, među sinovima i kćerima Srbije ima onih koji više vole slatka obećanja nitkova, neprijatelja Hristovih, neprijatelja Srbije, od nepokolebljivog patriotizma. Jako mi je žao što mladi ljudi izlaze na ove proteste… Ove proteste organizuju neprijatelji Srbije, a žalosno je da tako Srbi prelaze na stranu neprijatelja…“

Za početak, Duginu, „Otpor“ jeste radio na svrgavanju Slobodana Miloševića, ali je emisar iz Moskve došao da mu kaže da je kraj.

Tebi, Duginu, da kažem. Sećam te se iz vremena kad nisi znao da je izdajnik zemlju već upisao u IPAP i SOFA sporazum, smejali ti se studenti. Onda, red je da ti ukažem, i da nam je poznata sva tvoja lukrativna ljubav prema Srbiji. Poznato nam je i zašto si toliko zainteresovan za sudbinu baš ovog režima kao i za neobjavljivanje dokumentacije i uvid u finansijske tokove pravnih lica i njihovih vlasnika koji su bili uključeni u rekonstrukciju nadstrešnice u Novom Sadu. Možda je odgovor u tranši od 200.000 konvertibilne monete samo za jedan tvoj izdavački „poduhvat“. A ti si vrlo plodonosan pisac. Bilo je tih apanaža…

Međutim, neke isplate traju zauvek. Posebno one srebrne.

Ja sam siguran da si ti taj i sve druge darove od strane lica koja su te angažovala za potrebe podrške režimu u Beogradu prijavio poreskim službama Ruske Federacije. Zapravo, iz ugla sudskog postupka koji sledi, ti si ta „karika koja nedostaje“ u sagledavanju punog kapaciteta političko-mafijaške hobotnice koja jako dugo u kontinuitetu pljačka budžet i građane Republike Srbije, aktivno doprinosi raspadu države, stradanju naroda i sveopštoj korupciji. Sad, razmisli, kako će da izgleda ta informacija u rukama dobrih pravnika i ko je sve od političara u dve države u tom galimatijasu povezan baš preko tebe. Bićeš ti dobar svedok. Moći ćeš da dopuniš gore pomenutu izjavu druga Vulina koga se vi sećate od one posete Lavrovu kada mu je rekao „da su za rat potrebne dve budale“, a mi ga pamtimo još od 1994. g. kada je kao aljkavi JUL-ovac u parlamentu glasao za to da se Republici Srbskoj uvedu sankcije. Tako da njemu i svima možeš da objasniš da novac stvarno nije išao iz Rusije ka Srbiji, ali jeste iz Srbije ka Rusiji. Naravno, ne u budžet Ruske Federacije, već u neke privatne budžete, skoro pa diskretne.

Ja znam da bi ti iz tvog „platnog razreda“ od 150k do 500k da pređeš u onaj od 2m do 5m, ali od toga nema ništa. Taj „razred“ je ipak predviđen za, recimo, neke viđenije teško smenjive ministre, ne sve, naravno, jer Petrograd ne trpi slabe. Prezire ih.

O tebi kao čoveku na Hristovom putu, koga Hrista voliš da podrugljivo pominješ, ne bih puno. Prvo, valja da ti kažem, čovek koji je u Hristu nikada ne bi prineo ni tuđu, a posebno ne svoju krv na žrtvu vatri. Hristova deca to ne rade. Ne hrani se ljubav gorkim hlebom. Ne otvaraju se svoja vrata tako što ih nekome zatvoriš. O tome si mogao nešto da naučiš od majke, od oca ne sigurno. Drugo, ne znam kako se u Hrista uklapa tvoja nepodeljena ljubav prema Staljinu i Sovjetskom Savezu. Tvoja maksima je „mi smo na strani Staljina!“ a ne „neka bude volja Božija“. Biće da i u svojoj zemlji prevarno grliš ruski krst, a prizivaš crvenu petokraku. Nije ti to po Hristu, nema tu duše, nema tu ničeg ruskog, samo puka internacionala.

Treće, nisi razumeo tulski točak. Za taj umireni deo samo si čuo, ne razumeš ga. Pitaj troprstog kada ga budeš sreo da ti utisne nešto o tome. Ne možeš da od entropije praviš neprijatelja i da očekuješ pobedu. Slagali su te, ne postoji politička ezoterija. Zato su te i stavili na onaj deo što se okreće, jer ništa ne razumeš, a podložan si isplatama. Ringišpil, Dugine, ringišpil je za tebe.

Uostalom, ajde sad, kad se već sve, Bogu hvala, prevodi i na ruski jezik, objasni sada svojim sunarodnicima poreklo tvog prezimena i kako ste se prezivali u vremenima pre revolucije. Ako ti zafali inspiracije, samo javi, napisaću ti ja taj deo.

I ne može Moskovski konobar da ti objasni kako nastaju ovi tekstovi. On nije makao dalje od karanfindla. Ideje i reči dolaze iz skromnosti i vere, a ne iz potrebe, a posebno ne iz konvertibilnih uplata. Tako, za taj tvoj ringišpil, da znaš – tekst se piše sam, a ti pitaj, ako smeš, da ti kažu odakle onda dolazi.

Nisi shvatio ni da Srbija nije hram. Srbija je Bogomolja, drevni su to zvali Molja. A u Bogomolji se ne laže. Doduše, ne bi smeo da lažeš ni u hramu pred tvojim gospodarom muva, ali to već nije do mene.

Zato, posle svega, onima koji su dozvolili da tvoji mentori postoje, ponoviću!

Posle mnogo decenija vreme je da konačno pošaljete jednog čoveka, pa da razgovaramo. Znam da treba da razgovaramo, jer bez nas vaš svet gubi osu. A ta osa vam je potrebna. Celom svetu je potrebna. Zato, dajte ključ nekom ko razume ono što vidi, ko zavređuje više od imena na srebrnoj pločici.

Radujemo se razgovoru koji sledi…

Danas, svojoj braći u veri, samo Reč Božija.

Efescima 6:11-13

„Obucite se u svu ratnu opremu Božiju, da biste se mogli održati zasedama đavola!

Jer naša borba nije protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, protiv vlasti, protiv upravitelja tame ovoga sveta, protiv duhova pakosti u zračnim visinama.

Zato uzmite sve oružje Božje, da biste se mogli odbraniti u zao dan, i svršivši sve održati se!” –

Za kraj ovog teksta, kao i s početka, jedan od svih tih sjajnih Rusa sa kojima je vredelo i imalo smisla razgovarati… Dostojevski:

„Nije zlo u tome što postoji zverstvo; zlo je ako zverstvo bude uzdignuto kao vrlina.”

Zapamtite braćo i sestre …  i jedna nerođena beba … to im je mera!

A i nama je.