— Пише Бранко Вељковић —

„Јасно је мени да ми није место међу вуковима.

Мени, како ти кажеш, слабашном јагњету…

Али ја сам одлучио да кроз крдо

изгладнелих и слинавих вукова прођем

ограђен својом душом

коју нико растргнути не може…

Али знај да ћу проћи.

Обећавам.“

—Ф. М. Достојевски

Оно што ваља да знамо. Да запамтимо.

Смрт никад нема лице, али има име.

Убица увек има и име и лице.

Дана 1. новембра 2024. године у Новом Саду услед урушавања надстрешнице погинуло је шеснаесторо људи и једна нерођена беба.

Страдали су:

Сара Фирић, рођена 2018. г., из Ковиља. Погинула је држећи за руку деду Ђорђа, волела је славља и другаре.

Валентина Фирић, рођена 2014. г., из Ковиља. Погинула је држећи за руку деду Ђорђа. Валентина је била ученица ОШ „Душан Радовић”.

Ђорђе Фирић, рођен 1971. г., из Ковиља, деда Саре и Валентине Фирић. Погинуо је са своје две унуке. Кренули су пут Лознице, код другог деде Бранка. Сахрањени су на сеоском гробљу, једно поред другог, тако како су и настрадали. Ђорђе је волео музику и био вредан радник.

Милица Адамовић, рођена 2008. г., из Каћа. Тај дан је договорила са братом да заједно гледају утакмицу. Била је ученица пољопривредне школе у Футогу. Препозната је по дубоким белим патикама и ранцем розе боје.

Немања Комар, рођен 2007. г., из Степановићева. Пријатељи су у опроштајној поруци написали: „Опрости, нисмо знали да те шаљемо у смрт”. Немања је сахрањен у белом ковчегу.

Стефан Хрка, рођен 1997. г., из Београда. Стефанова мајка Дијана, пре лименог сандука могла је да на препознавању види само лице свога сина: „Свесна сам тога да нико не може да га врати, али ја причам са њим. Непрекидно разговарам са њим…Мој Стефан мене чује, он мене све разуме, он је део моје душе”. Дијана Хрка је због своје борбе да се утврди истина и да одговорни за пад надстрешнице одговарају изложена организованом и невиђеном терору од стране режима. Терор над Дијаном још увек траје.

Сања Ћирић Арбутина, рођена 1989. г., из Каћа. По занимању и по љубави била је посластичар. Волела је смех, путовања и цвеће. Тај дан је ишла на цветну пијацу да себи купи цвеће.

Горанка Раца, рођена 1966. г., из Новог Сада. Уметник по животном опредељењу. Све што је имала  и што је била посветила је уметности и манастирима.

Милева Карановић, рођена 1948. г., из Каћа. Тог дана Милева је кренула код лекара да скине гипс са ноге. У моменту када је страдала, седела је на клупи испод надстрешнице. Милева је у свом животу претрпела више тешких трагедија. Пре тог дана упокојили су се њен отац, брат и супруг. Сада је са њима…

Вукашин Раковић, рођен 1955. г., из Буковца. Кренуо је у посету код своје ћерке која живи у Каћу. Страдао је док је седео на клупи испод надстрешнице. Препознао га је син по сату који није скидао са руке.

Ђуро Швоња, рођен 1947. г., из Степановићева. Тај дан је коначно успешно комплетирао документацију која му је била потребна за операцију кука. Сину је јавио колико је срећан због тога. Преживео је рат, био је виталан и здрав човек.

Васко Саздовски, рођен 1979. г., из места Свети Никола, Северна Македонија. Најбољи питомац у својој класи на Војној академији у Скопљу, радник института „Биосенс” у Центру за сензорске технологије, уважени научник из области роботике. Из свог града у Македонији дошао је у Нови Сад јер на универзитету где је као доктор наука и професор до тада предавао није хтео да „поклања” оцене онима који их нису заслужили. Није хтео да „прави инжењере којима неко поклања оцене”. Васков пријатељ и колега рекао је: „Хеј Васе, лака ти земља, али убили су те неки такви инжењери”.

Ања Радоњић, рођена 2000. г., из Параћина. Талентована спортисткиња и диван човек. Била је студент Филолошког факултета у Београду, студирала је кинески језик. Подлегла је повредама након 17 дана борбе за живот. У тренутку трагедије на станици ју је чекао њен дечко. Стицајем околности гледао је како се надстрешница обрушава и убија његову девојку.

Вукашин Црнчевић, рођен 2006. г. из Змајева код Новог Сада. Ученик Средње економске школе „Светозар Милетић” у Новом Саду. Вукашин је преминуо на ВМА после четири месеца и 20 дана борбе за живот. Црна застава на школи обележила је његов одлазак. Његови другари су палећи свеће исписали поруку на зиду: „Вукашине, заувек ћеш бити део наших прича, сећања и срца”.

Анђела Руман, рођена 2004. г., из Старе Пазове. Речи Анђелине мајке: „Лоло моја, носила сам те под срцем, с надом, сновима, страхом…твоја мама, заувек”. Страдала је са својим вереником Милошем Милосављевићем. Анђела је била у благословеном стању.

Милош Милосављевић, рођен 2003. г., из Книћанина. Отац је на вестима чуо име и презиме свога страдалог сина. Непосредно пре трагедије Милош је био са својом сестром. Био је страствени фудбалер. Са девојком Анђелом планирао је прославу поводом његовог рођендана и како ће да однесу поклон за једну бебу која се недавно родила у породици. И Милош је требало да постане отац… Милошев отац рекао је: „Нисам изгубио сина, изгубио сам сина, снају и још једно унуче”.

И једна нерођена беба…

Због удруженог злочиначког подухвата који је довео до обрушавања надстрешнице и масовне погибије до сада нико није одговарао.

Студенти и народ Србије питају – ко је крив?

Коме су руке крваве?

Међу погинулима нема политичара, функционера, нема власти угодних милионера, „важних” људи или медијских звезда. Они на железничке станице иду само када се такви објекти пуштају у рад, јер треба се фотографисати, промовисати…

Толстој је то исто, не тако давно гледао и на крају питао: „А сељаци… како умиру сељаци?”

У вези са трагедијом, под вођством студената универзитета Србије, подигнута је мирна и достојанствена побуна народа Србије због непоступања државних органа поводом трагедије, као и због свеопштег стања у држави изазваног потпуним изопштењем Устава Републике Србије од стране режима.  

Политичари, званичници, медији под контролом режима и страни плаћеници су током протеклих годину дана изјављивали следеће:

Александар Вучић, рођен 1970. г., политичар: „Невероватно је да је 60 година нисмо реновирали. Када смо све реновирали и огроман новац уложили само ту надстрешницу нисмо реновирали. Зашто, не знам, неко ће ваљда да пружи одговоре.”

Горан Весић, рођен 1969. г., политичар: „У реновирање железничке станице уложено је 65 милиона евра. Реч је о укупном улагању, које се односи и на пероне, а у саму зграду је уложено 16 милиона евра. Она је реновирана, али је сачуван изглед какав је имала када је направљена и по чему је била позната“.

Горан Весић: „Ни ја, ни људи који раде са мном немамо трунку одговорности за то што се догодило“.

Маја Гојковић, рођена 1963. г., политичар, заједно са Гораном Весићем, пустила је у рад део станичне зграде: „Путници који долазе из Европе, кажу да ово изгледа боље него њихове железничке станице. Ово постаје аеродром Новог Сада и Војводине, нама је ово нешто најважније”.

Ивица Дачић, рођен 1966. г., политичар: „Како се могло видети, претпоставља се да би можда могло да буде корозија тих држача који су носили надстрешницу. Оне нису мењане од 1964. г. Докази су јуче изнети и премештени су на место које чува полиција, и сада ће да се на томе ради вештачење”.

Милош Вучевић, рођен 1974. г., политичар, као градоначелник Новог Сада, надлежан и одговоран за рад грађевинске инспекције у време реконструкције надстрешнице: „Као папагаји понављају „15 људи је погинуло, морамо све да срушимо”. Није истина, не можете да срушите због 15 људи који су погинули, ни 155, ни 1.555”.

Драган Ј. Вучићевић, рођен 1973. г., режимски новинар: „Дакле, они ће за шеснаест ШАТРОжртава надстрешнице да иду 16 дана пешке од Новог Пазара до Новог Сада…”.

Драган Ј. Вучићевић: „Морална политичка педерчино, гаде један… лажеш, лажеш. Ово није ректор, ово је кретен, ректор кретен. Ректални ђокица. Срам те било, олошу један од човека… Болид дечко, али чист болид, кретен безобразни који мисли да може да уцењује целу Србију.” (О ректору београдског универзитета, универзитетском професору, доктору наука, Владану Ђокићу).

Драган Ј. Вучићевић: „Него, срећа ваша, полицајци још нису добили потпуно одрешене руке. А ускоро кад добију, а добиће ако овако наставите, нећете да идете на тротоар него право на ургентне центре како и треба и право у затворске болнице како и треба… Олоши једни најгори, ви ћете да уништавате живот људима у Србији! Срам вас, бре, било.”

Ана Брнабић, рођена 1975. г., политичар: „Мислим да је надстрешница пала као почетак обојене револуције.”

Ана Брнабић: „Ви сте лицемери и преваранти, народ на Косову се само у Вучића куне.” (О студентима Србије у блокади).

Војислав Шешељ, рођен 1954. г., политичар: „Дугин (Александар Дугин) је у праву. Србија би пропала кад би ова руља победила.”

Војислав Шешељ: „Блокадери праве свињац од сваког факултета.”

Војислав Шешељ: „Држава мора да пуни џеп… овај буџет.”

Војислав Шешељ: „Неколико дана траје блокада центра Земуна… Они (студенти и народ у блокади) су хрватски експоненти, они су усташоиди који служе усташама отворено, али пазите, нама Земунцима је дозлогрдило. Ево ја остављам рок полицији до среде, три дана, дакле, да расчистите блокаде или ћу позвати земунске четнике да заједничким снагама то урадимо.”

Војислав Шешељ: „Полиција је морала да реагује и тад су морали да добију тако озбиљне батине да им више на памет не падне… Ја нисам за смиривање тензија по сваку цену.”

Војислав Шешељ: „Разумем полицију која неће да дигне руку на жену, али треба да удара ногама. А је л’ треба да прођу некажњено. Те мале курвице које непрекидно показују средњи прст, јер заслужују други назив… а морају се и оне одвићи од дејства у оваквим ситуацијама. И онда је најзгодније кад се удари у цеваницу и онда се то дуго памти.”

Војислав Шешељ: „Овде је реч о побуни титоиста и љотићеваца, заједно. Ови се истичу пленумима, а ови зборовима.”

Војислав Шешељ: „Полазим од тога да је пендрек из раја изашао.”

Драгослав Бокан, рођен 1961. г., за себе трвди да је први дипломатски представник Доњецке народне републике у Србији, поводом студентских и народних протеста: „Једне ћемо да купимо, друге ћемо да бијемо, треће ћемо да уплашимо, четврте ћемо да прикључимо, петима ћемо да опростимо али не смеју да писну од тада а шесте ћемо да стрељамо. ”

Драгослав Бокан: „Шта има тако трагично у „грађанском рату” ако он у себи носи „тријебљење губе из торине” ради исцељења читавог народа.”

Владимир Ђукановић, рођен 1979. г., политичар: „Људи су кивни, оће да мотке узму, оће да их поломе као сламчицу. И ми молимо наше људе немојте то да радите. Једва суздржавамо наше чланство које би радо да их пропусти кроз шаке, да их изубија, да не знају више где се налазе. Ајде да се не лажемо, све ово што видите, ово може држава у року од пола сата да заврши са тим у смислу политичке бруталности и да примени акцију и да заврши посао са тим. Као у Холандији, као у Француској, као у Немачкој, пустите псе, шта год хоћете.”

Патријарх Порфирије, рођен 1961. г., патријарх СПЦ, и Иринеј Буловић, рођен 1947. г., архиепископ новосадски и митрополит бачки, на састанку с руским председником Владимиром Путином студенте Србије су описали као учеснике обојене револуције. Према писању штампе, Иринеј Буловић је у разговорима са владикама студенте Србије упоредио са терористима.

Патријарх Порфирије: „Наше друштво потресају сукоби који прете да нас лише благослова Светог Саве.“

Александар Вулин, рођен 1972. г., политичар: „Русија нема никакве везе са протестима у Србији. Нека нађу бар један доказ, бар један једини динар који је стигао из Москве, ја ћу вам рећи за милионе и милионе који су стигли из Брисела и Вашингтона… Хајде да будемо реални, када би успео државни удар и када би се срушио Александар Вучић и сви ми који смо његови саборци, а ко би дошао после нас? Неки већи Срби од нас?“

Предраг Терзић, градоначелник Краљева, функционер СНС: „Ко су усташе које организују блокаде?”

Посланица СНС: „Требамо високо образовање срушити до самог темеља.”

Александар Вучић: „Ломпар је лажни родољуб.” (О историчару књижевности, универзитетском професору Милу Ломпару).

Александар Вучић: „Ја, који никада нисам лагао народ.”

За разлику од страдалих у новосадској трагедији, сва наведена лица су још увек жива.

Од почетка најмасовнијих свенародних протеста у историји Србије, хиљаде грађана Србије је прогоњено, хапшено, пребијано, понижавано, ударано аутомобилима, отпуштено са посла. Сви учесници протеста су изложени константној сатанизацији, медијској харанги, политичким притисцима и бестијалним прогонима. Режим и режимски медији грађане Србије константно називају терористима, комуноусташама, разним погрдним именима.

Грађанима Србије угрожена је елементарна егзистенција, па и сам живот.

И опет, у Србији нема обојене револуције. У Србији се народ бори за оно основно, бори се за право на живот.

Захтеви студената нису испуњени!

Васпоставимо Устав Републике Србије!

О протестима се у више наврата изјашњавао и страни држављанин Александар Дугин. У ауторском интервјуу дневном листу „Политика“, изјавио је следеће: „Нова обојена револуција довела би до распада земље. То би био ударац од кога се Србија никада не би опоравила. Мислим да су људи који учествују у овим протестима исти гробари Србије као покрет „Отпор“ који је збацио Слободана Милошевића, а убио државу. Нажалост, међу синовима и кћерима Србије има оних који више воле слатка обећања ниткова, непријатеља Христових, непријатеља Србије, од непоколебљивог патриотизма. Јако ми је жао што млади људи излазе на ове протесте… Ове протесте организују непријатељи Србије, а жалосно је да тако Срби прелазе на страну непријатеља…“

За почетак, Дугину, „Отпор“ јесте радио на свргавању Слободана Милошевића, али је емисар из Москве дошао да му каже да је крај.

Теби, Дугину, да кажем. Сећам те се из времена кад ниси знао да је издајник земљу већ уписао у ИПАП и СОФА споразум, смејали ти се студенти. Онда, ред је да ти укажем, и да нам је позната сва твоја лукративна љубав према Србији. Познато нам је и зашто си толико заинтересован за судбину баш овог режима као и за необјављивање документације и увид у финансијске токове правних лица и њихових власника који су били укључени у реконструкцију надстрешнице у Новом Саду. Можда је одговор у транши од 200.000 конвертибилне монете само за један твој издавачки „подухват“. А ти си врло плодоносан писац. Било је тих апанажа…

Међутим, неке исплате трају заувек. Посебно оне сребрне.

Ја сам сигуран да си ти тај и све друге дарове од стране лица која су те ангажовала за потребе подршке режиму у Београду пријавио пореским службама Руске Федерације. Заправо, из угла судског поступка који следи, ти си та „карика која недостаје“ у сагледавању пуног капацитета политичко-мафијашке хоботнице која јако дуго у континуитету пљачка буџет и грађане Републике Србије, активно доприноси распаду државе, страдању народа и свеопштој корупцији. Сад, размисли, како ће да изгледа та информација у рукама добрих правника и ко је све од политичара у две државе у том галиматијасу повезан баш преко тебе. Бићеш ти добар сведок. Моћи ћеш да допуниш горе поменуту изјаву друга Вулина кога се ви сећате од оне посете Лаврову када му је рекао „да су за рат потребне две будале“, а ми га памтимо још од 1994. г. када је као аљкави ЈУЛ-овац у парламенту гласао за то да се Републици Србској уведу санкције. Тако да њему и свима можеш да објасниш да новац стварно није ишао из Русије ка Србији, али јесте из Србије ка Русији. Наравно, не у буџет Руске Федерације, већ у неке приватне буџете, скоро па дискретне.

Ја знам да би ти из твог „платног разреда“ од 150к до 500к да пређеш у онај од 2м до 5м, али од тога нема ништа. Тај „разред“ је ипак предвиђен за, рецимо, неке виђеније тешко смењиве министре, не све, наравно, јер Петроград не трпи слабе. Презире их.

О теби као човеку на Христовом путу, кога Христа волиш да подругљиво помињеш, не бих пуно. Прво, ваља да ти кажем, човек који је у Христу никада не би принео ни туђу, а посебно не своју крв на жртву ватри. Христова деца то не раде. Не храни се љубав горким хлебом. Не отварају се своја врата тако што их некоме затвориш. О томе си могао нешто да научиш од мајке, од оца не сигурно. Друго, не знам како се у Христа уклапа твоја неподељена љубав према Стаљину и Совјетском Савезу. Твоја максима је „ми смо на страни Стаљина!“ а не „нека буде воља Божија“. Биће да и у својој земљи преварно грлиш руски крст, а призиваш црвену петокраку. Није ти то по Христу, нема ту душе, нема ту ничег руског, само пука интернационала.

Треће, ниси разумео тулски точак. За тај умирени део само си чуо, не разумеш га. Питај тропрстог када га будеш срео да ти утисне нешто о томе. Не можеш да од ентропије правиш непријатеља и да очекујеш победу. Слагали су те, не постоји политичка езотерија. Зато су те и ставили на онај део што се окреће, јер ништа не разумеш, а подложан си исплатама. Рингишпил, Дугине, рингишпил је за тебе.

Уосталом, ајде сад, кад се већ све, Богу хвала, преводи и на руски језик, објасни сада својим сународницима порекло твог презимена и како сте се презивали у временима пре револуције. Ако ти зафали инспирације, само јави, написаћу ти ја тај део.

И не може Московски конобар да ти објасни како настају ови текстови. Он није макао даље од каранфиндла. Идеје и речи долазе из скромности и вере, а не из потребе, а посебно не из конвертибилних уплата. Тако, за тај твој рингишпил, да знаш – текст се пише сам, а ти питај, ако смеш, да ти кажу одакле онда долази.

Ниси схватио ни да Србија није храм. Србија је Богомоља, древни су то звали Моља. А у Богомољи се не лаже. Додуше, не би смео да лажеш ни у храму пред твојим господаром мува, али то већ није до мене.

Зато, после свега, онима који су дозволили да твоји ментори постоје, поновићу!

После много деценија време је да коначно пошаљете једног човека, па да разговарамо. Знам да треба да разговарамо, јер без нас ваш свет губи осу. А та оса вам је потребна. Целом свету је потребна. Зато, дајте кључ неком ко разуме оно што види, ко завређује више од имена на сребрној плочици.

Радујемо се разговору који следи…

Данас, својој браћи у вери, само Реч Божија.

Ефесцима 6:11-13

„Обуците се у сву ратну опрему Божију, да бисте се могли одржати заседама ђавола!

Јер наша борба није против крви и тела, него против поглаварстава, против власти, против управитеља таме овога света, против духова пакости у зрачним висинама.

Зато узмите све оружје Божје, да бисте се могли одбранити у зао дан, и свршивши све одржати се!” –

За крај овог текста, као и с почетка, један од свих тих сјајних Руса са којима је вредело и имало смисла разговарати… Достојевски:

„Није зло у томе што постоји зверство; зло је ако зверство буде уздигнуто као врлина.”

Запамтите браћо и сестре …  и једна нерођена беба … то им је мера!

А и нама је.