— Пише гост сајта Дејан Милошевић —
Постоје различити нивои симулакрума, од копије реалности до потпуног одсуства исте, где је илузија савладала појавну раван. Србија је у тој фази друштвеног стања, тзв. хиперсимулакрум који је креиран од стране актуелне политичке олигархије. Тај ковитлац илузија снажи и у наредној изборној години ће бити на врхунцу у покушају да се постојеће стање одржи. Данас свако може да увиди да је савез лажног националног и лажног грађанског спектра, власти и тзв. опозиције, уз сагласност и помоћ међународних чинилаца, заробио Србију и да се сукоби симулирају као снажно средство самоодржања естаблишмента. Тај поменути савез је створен 2013. године на питању Косова и Метохије. Режим Александра Вучића је прекршио Устав потписом на споразум у Бриселу, чијим спровођењем је Србија протерана са Косова и Метохије, а њене институције предате у надлежност сепаратистима у Приштини. Од тог тренутка институције ове земље су узурпиране, створен је коруптократски провизоријум изван уставних оквира, из скупштине су прогнани закони, а усвајају се правила која уређују међусобне односе узурпатора. За тај чин бруталне агресије према сопственом народу била је потребна помоћ тзв. опозиције. Лажни национални спектар је одржао два скупа и тако амортизовао незадовољство народа, док је лажни грађански спектар оличен у Драгану Ђиласу (у том периоду лидер ДС-а) увео мораторијум на критику режима, нудио потпис на споразум и најавио да ће, уколико до референдума дође, позвати грађане да за споразум гласају. Комплетна шарада се поновила након споразума у Охриду када је уставокршитељ Александар признао све елементе државности тзв. Косова, док је тзв. опозиција тај процес подржала позивајући се на вредности ЕУ као некаквог гаранта за опстанак Срба на Косову и Метохији. Као у каквој представи бласмефије, улоге су јасно подељене. Тзв. опозиција отворено говори све оно што режим спроводи и тако помаже истом да уз снажни наратив о заштити националних интереса покрије незабележену издају. Перверзне оргије над нашим наслеђем које ће надживети све нас.
Уиграни механизам данас све понавља. Исти сценарио са истим актерима.
Симулације сукоба око националних питања прати и кампања око утицаја међународних актера у нашој земљи да би се грађани ампутирали од промишљања како Србија да штити сопствене интересе, већ да се политички опредељују у складу са афинитетима према међународним чиниоцима. Актуелна сага НИС-а је поново покренула причу лажног грађанског спектра да је режим под контролом Москве, што режиму помаже да очува лажну слику русофилског опредељења због структуре људи који власт подржавају. Јавност заборавља да власт уставокршитеља Александра чине и натофили и русофили: једни би прогутали све што са политичког Запада дође, макар то било оно жуто на средини пута око кога се муве роје, док други пласирају сан о спецназу који ће да преплива Дунав да би Србима донео слободу у златном паковању. Наравно, оба становишта су лажна и у функцији су опстанка режима.
Ипак, због истине и упорног отварања теме којој страној сили режим служи, веома је важно подсетити на необориве чињенице.
Режим је потписао и у скупштини 2016. године ратификовао ИПАП споразум са НАТО пактом. Одредбе споразума:
· НАТО има право на слободан пролаз кроз територију Републике Србије
· дипломатски имунитет за припаднике НАТО пакта по Бечкој конвенцији, што подразумева да не одговарају пред законима Републике Србије
· НАТО има право коришћења војне инфраструктуре
· НАТО је ослобођен пореза и царина
· НАТО има право приступа свим државним и приватним објектима, па и онима на којима се врше испитивања и пробе
· НАТО има право на увоз робе
· НАТО има право на изградњу инфраструктуре без додатних намета
· НАТО има право да обучава своје припаднике у бази „ЈУГ“
· право приступа информацијама безбедносног сектора Републике Србије
Одредбе споразума који дефинишу права НАТО пакта и обавезе Републике Србије.
Ако упоредимо однос режима према НАТО пакту и према центру за ванредне ситуације у Нишу, можемо видети да припадници тог центра немају дипломатски имунитет и да је њихово деловање стриктно ограничено на ангажовање у случају елементарних непогода.
Из свега што видимо, ИПАП споразум Србију категоризује као део НАТО пакта без формалног чланства. Дакле, пласирани наратив да је режим под контролом Москве није у складу са истином. Све наведено не значи глорификацију позиције Москве у односу према Србији. Та политичка позиција је шизофрена јер подржава режим у Београду који са муницијом и гранатама отворено снабдева Кијев, са којим је Русија у сукобу. У актуелном процесу побуне студената и народа, званична Москва је више пута подржала наратив режима у Београду о обојеној револуцији без обзира на релације које власт има према НАТО пакту и може се слободно рећи да је актуелна политика Русије, која готово 14 година подржава режим уставокршитеља Александра, и антисрпска и антируска, а све то доводи до закључка да политика руководства Русије позицију наше земље користи да пласира свој наратив када на међународној сцени критикује политички Запад. Те критике су тачне, али су пласиране да се појача морална позиција Москве у актуелном процесу промена глобалне архитектуре света. Не треба заборавити ни поменуту сагу НИС, која заправо није изненађење. У септембру 2024. године, Марко Ђурић, министар иностраних послова режима, је са г-дином Фернандезом, замеником секретара за енергетику САД, потписао стратешки споразум који подразумева диверсификацију у снабдевању енергентима и афирмише улагања САД у тој области. Тај споразум подразумева и промену структуре у компанији НИС, па су актуелни процеси познати свим странама. Режим у Београду то користи да створи слику како јуначки брани интересе Србије без обзира на притиске, док у исто време драматично одбија да присуствује самиту ЕУ / Западни Балкан, о чему су Урсула фон дер Лајен и Антонио Кошта обавештени 9. децембра приликом последње посете Александра Вучића Бриселу. Веома је важно да разумемо да међународне чиниоце не занима шта ће режим пласирати нашој јавности, њима је важно да режим спроводи њихове интересе. Актуелна дешавања око Генералштаба и тренутно повлачење г-дина Кушнера из тог пројекта, као и најновије одлуке администрације у Вашингтону о стању демократије у Србији, као и санкционисању политичара који угрожавају суверенитет земаља у овом региону и који су повезани са корупцијом, не мењају пуно ствар. Такву позицију је имао и Милорад Додик, па је учинио уступке који су важни за странце. Тако нешто се очекује и у случају Србије. Хиперсимулакрум ради пуном паром.
У том ковитлацу илузија, након пада надстрешнице у Новом Саду, и смрти 17 људи појавио се студентски покрет, који је заједно са народом покренуо нови политички талас изван контроле естаблишмента.
Разоткривен је савез лажног националног и лажног грађанског спектра, па је зато сметња. Уставни патриотизам који подразумева заштиту националних и грађанских интереса, као темељне тачке окупљања, реафирмисао је политичко становиште из 19. века: „ни са једном силом до краја не раскидај, ни за једну силу се коначно не везуј“.
То подразумева да наше политичко ангажовање позиционира Србију као примарну делатност свих актера, националног и грађанског становишта, који нису сукобљени око националних интереса артикулисаних Уставом Републике Србије. Зато је студентски покрет претња и мета је готово целокупног политичког спектра који жели да их маргинализује, убаци у калуп креираних подела на русофиле и западне агенте. Режим их квалификује као терористе који желе да наруше поредак, а тзв. опозиција их брани тако што их назива КГБ агентима, све то док у скупштини даје легитимитет режиму и не подноси званични захтев за расписивањем ванредних избора, како је то било ранијих година. Студентски покрет је активан и у немогућим околностима обилази Србију. 21. децембра у Новом Пазару је заказан скуп који има за циљ да укаже на тежак положај Универзитета (ДУНП) у том делу Србије, коме прети гашење. Тај процес има и шири контекст који се односи и на Косово и Метохију.
Приштински универзитет са привременим седиштем у Косовској Митровици, како се већ неко време говори, треба да се измести баш у Нови Пазар. То нам показује да је процес који је садржан у тачкама 16 и 21/22 Статута ЗСО, чији је нацрт прихваћен у октобру 2023. године, а потврђен изјавом Александра Вучића у мају 2024. године, а подразумева прелазак Универзитета у Косовској Митровици у тзв. косовску просветну мрежу, у завршној фази. Такође, намера је да донатори измештеног приштинског универзитета буду Турска, Уједињени Арапски Емирати и Саудијска Арабија, који су већ присутни у региону, да би се, због верске структуре становништва у том делу Србије, амортизовало евентуално незадовољство у случају гашења ДУНП-а. Режим је перверзан и све полуге моћи користи да издају спроведе и изазове сукобе по верским основама и тиме разбије створено јединство које и студенти из Новог Пазара промовишу кроз политику уставног патриотизма. Овај процес је веома тежак и зато је важно подржати скуп студената у Новом Пазару 21. децембра, као и најављене скупове на целој територији Републике Србије 28. децембра. Масовност и потписи који захтевају расписивање ванредних избора су добар маневар у додатном одузимању легитимитета антисрпском режиму. Студентски покрет је од старта афирмисао мирни начин борбе против власти. Тај начин спречава покушаје режима да испровоцира сукобе да би брутално, уз употребу свих расположивих средстава силе, угушио побуну. Свако ко каже да се изборима не може променити ништа, несвесно или свесно, ради у корист режима који жели да људе гурне у политичку апстиненцију. Избори су увек повод за промене. Без обзира на неправедне услове, промене су, уз активан приступ, могуће. Сви они чији су џепови пуни кука и мотика ће онда имати прилику да бране свој глас.
Студентско-народни покрет у процесу који траје пуних годину дана је разоткрио тај аутошовинистички савез који је заробио Србију. Застава је враћена народу. „Боже правде“, наша химна је путоказ који нас подсећа да уз снажну веру можемо доћи до промена које реформишу политику примарне заштите интереса Србије.
Српски народ на то има право. Ми смо корен овог простора, нисмо ни шкарт нити заслужујемо да нас у нестајању поједе мрак. Ми смо грешни људи који су део једног времена које снажно намеће нечињење и малодушност. Међутим, као и много пута у историји, појави се искра која може да преокрене стање. Борба непрестана поново треба да постане водиља. Сада је прилика за такав приступ.
И у овој гомили пепела ипак нешто тиња.
Живот има смисла само ако живи слободан човек.