— Piše Branko Veljković —
Dana 3. marta ove godine u Kosovskoj Mitrovici, od strane studenata i profesora Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, u saradnji sa studentima iz centralne Srbije, organizovana je tribina – „Privremeno sedište, stalna institucija“. Tema tribine je bila aktuelna situacija oko Univerziteta, a zaključci su jasni i nedvosmisleni – o interesima naroda i Univerziteta ne mogu da odlučuju oni koji su se zakleli na Ustav tzv. Kosova!
Besmisleno je da se silovatelji u recidivu pitaju šta misle o silovanju ili izdajnici o izdaji. Svi oni su svoje već i rekli i pokazali. Učinjenim su trajno izgubili pravo da participiraju u odlukama koje se tiču naroda, a u ovom slučaju i Univerziteta. Ispravan je još jedan od zaključaka sa tribine, a to je da je sve što se dešava direktna posledica izdajničkih sporazuma koje je režim potpisao i sproveo!
I opet, studenti su pokazali koliko su veliki i rodoljubivi! Da bi svojim činjenjem pokazali koju državu smatraju svojom, organizatori su na svoju tribinu pozvali predsednika Vlade Srbije, ministra prosvete, predstavnike Ustavnog suda Srbije, kao i predstavnike Srbske Pravoslavne Crkve.
Niko od pozvanih se nije odazvao pozivu studenata.
Kao da ni studenti ni Kosovo više ne postoje.
Dobro je to danas u Kosovskoj Mitrovici rekao u svom govoru i Pečenković Luka, student Filozofskog fakulteta na Prištinskom univerzitetu – „Ne smemo da se pretvaramo da je sve u redu … da li želite da budete stranci u svom gradu, na svom Univerzitetu … oni koji vam prete gubitkom posla neće moći da sprovedu tu pretnju … niko se neće boriti za nas ako nećemo mi sami, niko nam neće pomoći ako ne pomognemo sebi … a rektorat? Rektorat je nem!“
… Rektorat je nem …
Izdaja nikada nije imala ime, ali izdajnici su vazda imali svoja lica. Narod ih zna!
I naravno da bi izdajnički režim u svom dušebolnom i lažnom „miru“ i maniru mogao da doveka ignoriše sopstvenu izdaju i da za sve izdaje optužuje sve i svakoga drugog negoli same sebe, ali idu izbori – i kako sada opet srbovati i balaviti na državnu zastavu kad su svo zlo i sva režimska izdaja postali tako očigledni?
Izdajnički politički Beograd je stvorio sve neophodne uslove za utvrđivanje sadašnjeg političkog statusa tzv. Kosova, a SPC aktivno radi ne samo na tome da Kosovo dobije svoju pravoslavnu crkvu već i da se Srbska pravoslavna crkva volšebno premetne u Pravoslavnu Crkvu Srbije. Taj proces je sa nekim drugim institucijama u Srbiji već završen. Tako odavno više nemamo srbsku vojsku, već vojsku Srbije. Ovde nije u pitanju puka gramatika, već elementarna politika.
Da bi se održao umobolni narativ o potrebi da se država brani od svih i svakoga sem od stvarnih režimskih izdajnika u tom ogavnom političkom Beogradu, režim je upregao sve svoje demonske kapacitete da od mladih Srbije „stvori“ unutrašnjeg neprijatelja. Kompletan medijski, politički, kriminalni i bezbednosni aparat pod kontrolom režima upregnut je zarad sprovođenja samo tog jednog, jedinog zadatka – načiniti od studenata Srbije neprijatelje!
Božja promisao ipak čini drugačije!
A kad Bog odredi vreme i pravac, ništa se tu više ne može zaustaviti ili promeniti.
Nevoljno, naravno, svim tim gnusnim izdajama režim je „uspeo“ da sve strahove ovog naroda pretvori u čistu veru. I sad je sila udarila na veru. Sila je oduvek bila univerzalni odgovor dušebolnih na uzlet vere. A vera pobeđuje svaki strah, jer vera i strah ne umeju da saživotuju. I pored svog mraka kojim bi režim hteo da uguši studente, mladi ljudi ipak biraju svetlo. Studenti su shvatili da „ništa“ pred pravednikom nema snagu i da se od „ništa“ ne treba plašiti, samo treba biti istrajan. Režim opstaje na inerciji, a ne na znanju ili u kakvoj moći. Demon je dozvolio da se izdajnici kite znanjima koja nemaju. To ima svoju cenu…
A ja sam jutros opet gledao svoj narod kroz oči poniženog. Video sam šta poniženi vidi.
Ignorisanje nevidljivih takođe ima svoju cenu.
„I uplašiše se Filistejci kad rekoše: Bog je došao u oko. I govorahu: Teško nama, jer to nije bivalo prije.“ (Prva Knjiga Samuilova 4:7)
Ono što izdajnici nisu shvatili je da ovaj put niko nigde neće moći da pobegne, da će se na kraju naći okruženi onima koje su izdali, pokrali, mučili, ugnjetavali, ponižavali. To je važna mera eshatona. Tada će živi nastaviti da trepću, a mrtvi će moći samo da zure. Razaznavaće se živ pogled od mrtvog bezbojnog. Na kraju, oko svih tih izdajnika naći će se i oni koje su u svojoj obesti i pobili, poput svog tog naroda koji je ubijen u novosadskoj tragediji. Jer niko od njih neće pobeći, a zemaljski njihov dug je strašan. Okružiće ih pakao koji su stvorili. Dobiće tačno onoliko milosti koliko su i dali. Zalutali su u arhitekturu koju ne poznaju i njihovo kretanje je sada određeno odnosima i proporcijama za koje ne znaju. To sada oblikuje svaki njihov nakazni potez. Sve ih je okovao jedan jedini prsten. To je jedna posebna vrsta utamničenja, ne bio im u koži.
Neće biti dovoljno svinja za sve demone koje valja isterati.
Na to utamničenje je mislio Vergilije kada je u svojoj svesti spoznavao dubinu Averna, napuljskog jezera, koje je u mašti drevnih Rimljana krilo ulaz u pakao: „Facilis descensus Averno: Noctes atque dies patet atri ianua Ditis; sed revocare gradum superasque evadere ad auras, hoc opus, hic labor est.”1
„Lak je silazak u Averno: noću i danju zjape otvorena vrata mračnog Disa; ali vratiti korak i izvući se pod gornje vazduhe – to je posao, to je naporan rad.”
Neki u Rimu su Vergilija smatrali za „više od pesnika“, rekoše i proroka.
A narod je uz istinu, narod je uz studente!
Zato su studenti, u vezi sa temom tribine koju su održali u Kosovskoj Mitrovici, ispravno odlučili da se naredna tribina održi u Beogradu.
Onda… neka bude Beograd!
Studenti su u pravu!
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!
- Vergilije, Eneida, knjiga VI, 126–129 ↩︎