— Пише Бранко Вељковић —
Дана 3. марта ове године у Косовској Митровици, од стране студената и професора Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, у сарадњи са студентима из централне Србије, организована је трибина – „Привремено седиште, стална институција“. Тема трибине је била актуелна ситуација око Универзитета, а закључци су јасни и недвосмислени – о интересима народа и Универзитета не могу да одлучују они који су се заклели на Устав тзв. Косова!
Бесмислено је да се силоватељи у рецидиву питају шта мисле о силовању или издајници о издаји. Сви они су своје већ и рекли и показали. Учињеним су трајно изгубили право да партиципирају у одлукама које се тичу народа, а у овом случају и Универзитета. Исправан је још један од закључака са трибине, а то је да је све што се дешава директна последица издајничких споразума које је режим потписао и спровео!
И опет, студенти су показали колико су велики и родољубиви! Да би својим чињењем показали коју државу сматрају својом, организатори су на своју трибину позвали председника Владе Србије, министра просвете, представнике Уставног суда Србије, као и представнике Србске Православне Цркве.
Нико од позваних се није одазвао позиву студената.
Као да ни студенти ни Косово више не постоје.
Добро је то данас у Косовској Митровици рекао у свом говору и Печенковић Лука, студент Филозофског факултета на Приштинском универзитету – „Не смемо да се претварамо да је све у реду … да ли желите да будете странци у свом граду, на свом Универзитету … они који вам прете губитком посла неће моћи да спроведу ту претњу … нико се неће борити за нас ако нећемо ми сами, нико нам неће помоћи ако не помогнемо себи … а ректорат? Ректорат је нем!“
… Ректорат је нем …
Издаја никада није имала име, али издајници су вазда имали своја лица. Народ их зна!
И наравно да би издајнички режим у свом душеболном и лажном „миру“ и маниру могао да довека игнорише сопствену издају и да за све издаје оптужује све и свакога другог неголи саме себе, али иду избори – и како сада опет србовати и балавити на државну заставу кад су сво зло и сва режимска издаја постали тако очигледни?
Издајнички политички Београд је створио све неопходне услове за утврђивање садашњег политичког статуса тзв. Косова, а СПЦ активно ради не само на томе да Косово добије своју православну цркву већ и да се Србска православна црква волшебно преметне у Православну Цркву Србије. Тај процес је са неким другим институцијама у Србији већ завршен. Тако одавно више немамо србску војску, већ војску Србије. Овде није у питању пука граматика, већ елементарна политика.
Да би се одржао умоболни наратив о потреби да се држава брани од свих и свакога сем од стварних режимских издајника у том огавном политичком Београду, режим је упрегао све своје демонске капацитете да од младих Србије „створи“ унутрашњег непријатеља. Комплетан медијски, политички, криминални и безбедносни апарат под контролом режима упрегнут је зарад спровођења само тог једног, јединог задатка – начинити од студената Србије непријатеље!
Божја промисао ипак чини другачије!
А кад Бог одреди време и правац, ништа се ту више не може зауставити или променити.
Невољно, наравно, свим тим гнусним издајама режим је „успео“ да све страхове овог народа претвори у чисту веру. И сад је сила ударила на веру. Сила је одувек била универзални одговор душеболних на узлет вере. А вера побеђује сваки страх, јер вера и страх не умеју да саживотују. И поред свог мрака којим би режим хтео да угуши студенте, млади људи ипак бирају светло. Студенти су схватили да „ништа“ пред праведником нема снагу и да се од „ништа“ не треба плашити, само треба бити истрајан. Режим опстаје на инерцији, а не на знању или у каквој моћи. Демон је дозволио да се издајници ките знањима која немају. То има своју цену…
А ја сам јутрос опет гледао свој народ кроз очи пониженог. Видео сам шта понижени види.
Игнорисање невидљивих такође има своју цену.
„И уплашише се Филистејци кад рекоше: Бог је дошао у око. И говораху: Тешко нама, јер то није бивало прије.“ (Прва Књига Самуилова 4:7)
Оно што издајници нису схватили је да овај пут нико нигде неће моћи да побегне, да ће се на крају наћи окружени онима које су издали, покрали, мучили, угњетавали, понижавали. То је важна мера есхатона. Тада ће живи наставити да трепћу, а мртви ће моћи само да зуре. Разазнаваће се жив поглед од мртвог безбојног. На крају, око свих тих издајника наћи ће се и они које су у својој обести и побили, попут свог тог народа који је убијен у новосадској трагедији. Јер нико од њих неће побећи, а земаљски њихов дуг је страшан. Окружиће их пакао који су створили. Добиће тачно онолико милости колико су и дали. Залутали су у архитектуру коју не познају и њихово кретање је сада одређено односима и пропорцијама за које не знају. То сада обликује сваки њихов наказни потез. Све их је оковао један једини прстен. То је једна посебна врста утамничења, не био им у кожи.
Неће бити довољно свиња за све демоне које ваља истерати.
На то утамничење је мислио Вергилије када је у својој свести спознавао дубину Аверна, напуљског језера, које је у машти древних Римљана крило улаз у пакао: „Фацилис десценсус Аверно: Ноцтес атqуе диес патет атри иануа Дитис; сед ревоцаре градум суперасqуе евадере ад аурас, хоц опус, хиц лабор ест.”1
„Лак је силазак у Аверно: ноћу и дању зјапе отворена врата мрачног Диса; али вратити корак и извући се под горње ваздухе – то је посао, то је напоран рад.”
Неки у Риму су Вергилија сматрали за „више од песника“, рекоше и пророка.
А народ је уз истину, народ је уз студенте!
Зато су студенти, у вези са темом трибине коју су одржали у Косовској Митровици, исправно одлучили да се наредна трибина одржи у Београду.
Онда… нека буде Београд!
Студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије!
- Вергилије, Енеида, књига ВИ, 126–129 ↩︎