— Пише Бранко Вељковић —
Саопштење ФОН-а – Зашто нисте уз своју децу? Наратив о обојеној револуцији је заиста најјефтинији. Ми настављамо да ширимо љубав, достојанство, заједништво, мир,… То су наше вредности, које су Ваше?
Ко има мрву свести и савести зна да је написано тачно. Студенти никада нису позивали на насиље, немају политичких амбиција и не траже ништа за себе. Желе само ИСТИНУ!
Зато, студенти говоре Истину!
Студентски захтеви нису испуњени!
Студенти говоре о љубави, а самозвани призива комуноусташе, студенти се грле и певају, а самозвани ангажује батинаше и душеболног Бокан кокан мужеложника да призива грађански рат, студенти желе истину а режим их назива терористима и боји у револуцију. Студенти се боре за народ, а самозвани за власт. Студенти заставу уздижу и славе, а политичари са заставом бришу слине и скупштинске столице. Студенти су за 5 месеци створили Србију у којој се цела једна генерација грли и поштује, без обзира на веру и народност, а политичари деценијама оштре кашике за туђе очи. Студенти су млади и њихово тек долази, а са друге стране су задригли и умрли. Студенти верују у Бога, а политичари у партије и подруме без сунчевог светла.
Народе Србије, с ким ћемо?
У Србији није на сцени никаква обојена револуција, јер чак ни по узусима примитивних политичких тумачења ово што се догађа у Србији нема елементе обојене револуције. О томе би сасвим утемељено могао да вам говори било који бруцош са ФПН-а, питајте их, ено их сваки дан на улици са својим колегама. Дакле, крајње злонамерна манипулација импотентних умова смишљена да створи „услове“ и „оправдање“ за репресивно деловање као и за оправдавање чињенице да је неко изгубио даљински. А шта то заправо значи,… објаснићу.
И опет, добро је. Сада цела једна генерација зна где су у односу на Истину коју траже и држава и политика и институције и црква и НВО и којекакви битни елементи међународне заједнице и „центри моћи“ и сва позиција и тзв. опозиција и медији и сви „ја само радим свој посао“ и они „морао сам“ и сви, сви, сви,… Сва поган се сама оголила. Бољи и уверљивији курс за младе људе о томе шта је заправо та извикана „политичка стварност“ и коме и чему сви они заједно служе било је немогуће организовати. Сада, сви виде и разумеју – када у доброј намери и чистој вери почнеш да говориш и тражиш Истину – сви су против тебе!
Тако нам о томе говори и Свето писмо.
Зато је сада дивно бити са студентима на улици. Човек је биће које може бити преварено али када коначно пожели и крене путем Истине, онда и само то путовање постаје лековито и исцељујуће. Зато се међу студентима осећа та здрава атмосфера и захвалност Богу што је дозволио да цела једна генерација сада спозна Истину. Међу њима срећем само зреле људе зрелих погледа. И снажни су јер се не боје процеса који су покренули. Поносни су, а понос се не сатире кордонима ни хордама маскираних малоумника. И сви ти млади људи разговарају са Богом и за то им не треба ни кров, ни купола, ни мантијаш, ни посредник. Све што им треба за разговор са Богом они већ имају. У њима је. И верују у то.
Зато што верују, зато не ходају сами. Ту силу која уз њих хода можда многи не виде, али је сви осећају.
Отуда и теолошка димензија целе приче. Јер сада је у Србији на сцени једна Истина и океан лажи и то је заправо теолошки основ онога што се дешава. Једна Истина против свих лажи!
За све те импотентне што мудрују и траже им грешке, што замеркама своје фрустрације лече, кад већ не умете да поштујете сво то новорођено дивно, бар погледајте боље – не сади се само да би се брало! Сади се и да би живело! Сади се и да би посађено само својим постојањем подарило! И ето, засађена је цела једна генерација младих људи која сада постоји, генерација која уме да воли, уме то да покаже и разуме слободу!
Био је Један, који је рођењем одабран да говори само Истину. Знамо ко се тада све уротио против њега и колико им је требало да измисле формалан разлог да га разапну. И у томе што су учинили, Он им је опростио, „јер не знају шта чине“, а они су га убили јер су тако желели да убију Истину због које је дошао. Опет, баш као и ови што мисле да по Србији могу да одређују моменат када ће да примене силу против Истине, и они су разапели само тело. Душу не могу да разапну. Ексеру душу не дотичу. Душа припада Богу. Истина припада Богу. Они који су одлучили да говоре Истину припадају Богу. Сви власници силе и налогодавци и извршиоци припадају некоме и нечему другом. Тако су одабрали. Тако им онда и следи. Тако је записано.
У том политичком брлогу то „сви“ онда неминовно добије своја лица, лица која личе на људска, лица која говоре у име те манипулације и лажи. Њихов господар не прашта када се служе његовим алатом, а онда лажи буду разоткривене. У теолошком смислу то онда значи да је Истина победила лаж, а то њихов господар никако не може да воли. И што је доследност оних који говоре и траже Истину постојанија и трајнија, то више лажова показује своје право лице. Зато су се о бедем студентске непоколебљивости разбили сви ешалони примитивне политике локалних самозванаца, почев од оних који су прављени за сезонску употребу, па до оних који су жељом локалних режисера пројектовани да трају.
Отуда је сада тако оголјен и онај који се представља за духовног вођу нашег народа, пурпурни високосвештеник. Заклет на Истину, одабрао је лаж.
Пурпурни мантијаш са црвеним ципелама који истрајава у улози заштитника политичког система црвених руку и црвених корена. Да у Србији није све тако мрачно – било би црвено.
О пурпурном би се могло нашироко. Од раних радова и Предићевих иконостаса, преко додељених тетовираних другарица које о истом трошку забављају и њега и неке друге, па тако размењују утиске и понеку половну болест, мајбах сиромаштва и продуховљене виле на Дедињу тик до омраженог амбасадора, па до РЕМ-а и двоструких апартмана у Лос Анђелесу, граду светлости у коме светлости нема, по прилици свих који тамо залутају. И снимци из тих апартмана би саблазнили свакога, али ти би се, ти пурпурни, и на то само насмејао. Теби та саблазан прија. Јер ти јеси духовник, ал’ не онога за кога се представљаш и коме си се пред народом заклео на службу. Јер да јеси, све и да се ништа друго не види, ти никада не би смео да лажеш јер си се на Истину заветовао.
А лажеш, Кајафо, лажеш.
Отишао си као трећеразредни гласник већ обрисаног режима да авансираш Самозваног за Московске мајске пригоде и да допринесеш да та умрла теза о „обојеној револуцији“ живи. Али, ето, видиш како то не иде тако. Заправо, све што се десило јесте да је мештре из подрума географије домаћина наредио да то треба тако да буде, али не због тога што му нешто није јасно у вези тебе или домаћина. Твом домаћину треба ореол заштитника православља и то је највише што су могли да извуку из званичног сусрета са потрошеним емисарима из припиздине, а теби, пурпурни, и овдашњим самозванцима очајнички треба илузија да сте сви ви некакви непоколебљиви борци против пошасти измишљене обојене револуције. Ви ништа боље нисте могли да смислите, а све да бисте тако могли да одржите илузију о сопственој употребљивости након што је свима који знају о чему се ради постало јасно да сте изгубили даљински. Отуда и та теза о обојеној револуцији у Србији, тривијална и потпуно неутемељена политичка идентификација са неким другим контролисаним процесима. Зато те је домаћин тако гледао. Он бар зна како се стварају, каналишу и исходују „обојене револуције“. Колико си недорастао месту и теми видело се и када си у духу „нашег“ локалног политиканства потпуно неприкладно саговорнику, протоколом неодобрено, улетео у тему о „злом западу“ у политичком моменту када Русија и САД траже начин да рат приведу договореном крају. Одмах си кажњен по мери уочене некомпетенције и тривијалне глупости. Сада можеш, мимо онога што си и сам приметио, да у миру прегледаш снимак и видећеш у коју картонску кутију те је домаћин погледом сместио и шта пише на тој кутији.
Јер домаћин зна шта му је Зајцановљева приказа рекла – изгубили су даљински!
Домаћин одлично зна шта то значи и куда то води и да је реконструкција већ навелико у току. И веруј ми, не жели да своју судбину веже за вашу. Зато је та картонска кутија, што се домаћина тиче, већ затворена. У духу давнашње руске традиције, можда неко из вашег окружења сада добије и неки орден, јер знаш како то иде,… пре испраћаја иде одликовање. Тако то они воле.
И сада, џаба се режим и сатрапи труде да покажу како даљински није изгубљен већ само затурен, друг Зајцанов одлично зна право стање ствари. Ви верујете да ћете ако симулирате да сте пронашли даљински пронаћи и себе и да се поново усврсисходите, али не иде то тако, баш као што ни Лазарева субота не може служити политичком васкрсењу. И друг Зајцанов и, рецимо, друг Боби, о коме ћу нешто касније рећи нешто више, одлично знају како стоје ствари са даљинским. Знају да даљински више није код вас и да ви чак не знате ни где је, и да иако сте се деценијама својски трудили да припидина остане припидина, сада то више није тако. Сада то уопште више није тако, а то није ваш план нити је ишта под вашом контролом. Ако вас баш интересује, много озбиљнији од вас се сада, силом догађаја за које сте ви били одговорни, позиционирају у односу на вас и ваше изгубљене дизгине, јер опасан је вирус који путује са вама. Чак су и перфидни и традиционално уздржани Кинези почели да траже начин како да се ограде од нежељених ефеката „инвестиционог циклуса“ званог – Србија. На Харварду, најстаријем универзитету у САД, је после врло опсежне припреме прошле среде отворена трибина на којој је врло детаљно и прилично реално образложена политичка ситуација у Србији, са јасним одредницама да је у питању јединствен процес који се због своје аутентичности шири континентом, од Турске па до универзитетских центара Европе. Констатовано је да студенти Европе сада са пажњом изучавају ситуацију у Србији, где је установљен нов и одржив начин одлучивања и доношења одлука које су утемељене у народној вољи и као такве – одлуке обавезујуће су за сваку власт. Посебно је назначен уочљив и недвосмислен став, већ етаблирани наратив студентске популације, да се до политичких промена дође НЕНАСИЛНИМ путем! Студенти света су захваљујући студентима Србије дошли до идеје како могу да се боре са проблемима са којима се сусрећу у својим друштвима. Оно што је кључно, а што сада изучавају универзитети света, јесте да је могуће артикулисати снажан покрет грађана који ће се борити за своја права, а без икаквог уплива етаблираних политичких странака!
Дакле, студенти не желе да власт узимају силом, али власт жели силом да се задржи на својим позицијама!
И то је Истина!
Чак и идеја о формирању универзитетске листе показује да студенти не желе да власт узму силом и да су доследни у својој идеји да је потребно делати и учинити друштво колико-толико нормалним да би се у таквој атмосфери могли одржати регуларни избори. Дакле, студенти су препознали „отворени прозор“ о коме смо писали и говорили и искористили су га према ситуацији на најбољи могући начин.
И отуда тај панични страх који се осећа код вас. И зарад ваше едукације, колико картон уопште може да се едукује, слутим да власник свих фењера уопште није благонаклон према (ружна је реч па да је не помињем) онима који изгубе даљински, и то из више разлога. Оно што можете да разумете је да он никако не жели да се помисли да сте ви, параноидне испрепадане зелене мушице скупљене око једног гинекомастичног фењера, део његове хорде и да неко случајно помисли да је сав тај страх можда и његов! Он то никако не жели. Јер, ко би онда поверовао да би са свим тим страхом обрисаних зелених мушарица он, господар свих фењера, могао да иде пред Оца Сунца! Јер, како би тако уплашен са дрхтавом шибицом пред звезду у стварању? Он ће морати да јасно да до знања свом легиону да ваш страх није његов. А ви знате шта то онда последично значи.
И не би сада о томе како вас је видео инжењер, онај са којим се и мртвим прича, али за све у вези вас је био у праву. Можемо о томе шта вам је у безвременском режиму који не разумете поручио Зајцанов, за кога до ових писања нисте ни знали да постоји. Рекао је, за неке давно, а за вас као да је било јуче: „Не мешам се у ваш рад, али не долазите ми са проблемима, не желим проблеме.“ Јер и господин Зајцанов и друг Боби дали су вам све алате за тлачење народа, за лагање, за сатирење и уништавање, за манипулисање и владање, и вама некако промакне цела једна генерација, дакле, цело једно време, које сада на очи целог света бира Истину, а не вас. А то је у очима Зајцанова и Бобија велики проблем. Не Србија, не ви, не цео контекст и сва могућа припадајућа кадровска решења — то је све небитно и већ је небитно. Опет, не очекујем да разумете зашто. Ипак сте ви само арлекини са картонских степеника.
И сада, пурпурни мантијашу, теби.
Везано за осмех који ти титра на ивицама усана кад год те прозивају за којештаре које саблажњују народ и гаде се честитим људима, ти као и твој световни одраз у овом времену, обојица самозвани јер нисте оно што говорите народу да јесте, заправо уживате у томе да вас за саблазни прозивају. Уживате јер сте душеболни.
С тобом ћу онда овако…
Ред је да се зна.
Десетог месеца 2010. године, мали принц од малог острва посетио је Србију. Била је то неформална посета, на његов лични захтев, дискретно и у једној реченици на РТС-у је објављена вест да у Србији, у неформалној посети, борави принц Чарлс Филип Артур Џорџ. За уприличене уприличено је да принц и његова дискретна пратња обиђу пар сакралних објеката и храмове од значаја. Реци сада, Кајафо, јесу ли то били хришћански храмови и откуд ти у њима и шта ћеш ти у њима ако си Христов?
У пратњи принца, а заправо обрнуто, био је велики мајстор црвеног шкотског обреда Роберт Динвиди. Сећаш ли се, пурпурни мантијашу, како си пузио пред њим? И без бљутавих детаља, реци нам, поред виле коју зовете Јеленом, коју зовете храмом, коју сте молитву и коме изговарали у оном другом храму, оном само за такве молитве оцртаном? Чему је ту служила ружичаста фигурина? Чему та боја пријемчивости и латинске литургије ружичастих одежди на недељу Гаудете? Рећи ћеш, пурпурни, речником верзираног зналца симбола, да је та боја ту зато да покаже да нема страха. А откуд онда сав тај страх данас? Можда зато што си данас за један дан ближи огледалу него јуче, а ти знаш шта је у огледалу, зар не?
Сви су се онда хвалили тобом те да је тада митрополит и РЕМ-овац уређивач био домаћин увеженог госта, Роберта, од милоште званог Боби, Боби са почетка овог текста. Тим радом сви се тада похвалише широм заједнице. Сви су се правили да разумеју шта се догодило. И они који су с разлогом били на раду и они који су с разлогом испуштени. По списку, сви.
Сећаш се, поред малобројних пред Бобијем усхићених, занети Кобра се додатно занео, понело га, па је изговореним пожелео да „коначно дође време спознаје и да се онај који је био најмудрији, који је са највише светлости, коначно споји са својим братом…“. Пурпурни, реци народу шта то Кобрино значи, ко је тај који је „био најмудрији“ и зашто су ти се очи тада цаклиле као пурпур коме припадаш? Реци нам, та молитва — је ли то молитва Богу Оцу и Његовом Сину, прворођеном, јединородном, моногенезу Исусу Христу, или некоме другом? Је ли се та молитва односила само на вас присутне или на цео народ?
Кајафа ти је име, пурпурни мантијашу.
На тебе је Син мислио када је рекао шта ће се десити када Му ти и сви као ти приступите – „Говорили смо Господе, уз Твоје име изгонили смо демоне“, а Он ће им рећи: „Идите од мене ви који чините безакоње, никада вас нисам познавао!“
Зато, када сви ви једном одете, светлост ће да сине!
А што се тиче даљинског и свих оних који су га изгубили, укратко нека сада буде овако.
Поштовани читаоци, ако сте већ били у прилици да у континуитету читате текстове које пишем, онда вам је јасно колико се народ, иако суштински елемент сваке државности, мало пита по питању руковођења сопственом државом. И то је тако одувек и то је тако свуда. Тај осећај отуђености човека од сопствене државе није фикција, није апстрактан јер стварно постоји. Огледа се у томе што временом становници држава постају свесни да ни на који начин не учествују у управљању државом у којој живе. Међутим, и поред толико очигледних појавних облика који нам о томе говоре, а којима сведочимо сви свакодневно, то можете да разумете у пуном смислу само ако разумете да државе и народи настају по Божијем допуштењу, а не по Божијој вољи. Бог говори о само једном народу — и то је народ Божијих људи који Бога познају и признају. Све друго, све остало није по Божијој вољи већ само по допуштењу. А на људима је да изаберу. Тај избор нас онда чини и овде и тамо.
За управљање државама и народима створена је – политика. А оне који преузимају политичке функције називамо политичарима. Политика је алат демонског порекла, а политичари су његове одане слуге. То је једина Истина.
Међутим, позиција стварне моћи одувек је била лоцирана изван пуке јавне политике.
Дакле, политика је лаж, а политичари су лажови.
О томе како се регулише позиција моћи, цитираћу инжењера: „Како се регулише позиција моћи? Како позицију моћи можеш да видиш из сопствене куће? То је даљински за телевизор у држави. Кад си млад, даљински у руци држи твој отац и он управља каналима и програмом који ћеш ти да гледаш. Природна је ствар — како одрасташ и пређеш неко пунолетство, тај даљински прелази у твоје руке. Јеси ли осећао некада нелагодност или ти је било криво што не можеш да гледаш нешто што желиш јер је даљински у рукама твог оца? Е тако је и у држави. Даљински је у рукама, метафорички речено, оца који из фотеље мења канале. До даљинског није лако доћи, мораш да га заслужиш. Да разумеш шта је психолошки потребно твојим укућанима да гледају на ТВ каналу и да тако канале мењаш.“
Дакле, позиција моћи подразумева да у рукама имате „даљински“ и да разумете шта светина жели, и то што жели светини се и даје. Тако се најлакше управља. Илузија да се и светина нешто пита хранила се одувек и на бројне начине, прилагођене времену и простору.
У Србији, они који су изгубили даљински сада би да створе илузију да је даљински ипак у њиховим рукама или бар да знају где је. Губитак даљинског значи да су посао изгубили сви. И позиција и опозиција, и мали и велики, и уписани и неуписани. Сви. Зато је овај студентски протест јединствен – избрисао их је све!
Иза свих политика и политичара се заправо налази теолошки концепт, нешто што нема никакве везе са материјалним и што, по својој суштини, материјално презире. Тај концепт припада ономе коме је предат овај свет на коме живимо и у тој структури власт се преноси са „крупнијих“ на све ниже и ниже субјекте. Да би управљали, додељује им се адекватан алат, прилагођен времену и простору који им је дат на управљање. Зато се сада, као један од ефеката студентских протеста, јасно види како су неким невидљивим нитима увезани сви ти наизглед неповезиви субјекти који са свих страна хорски нападају студентске протесте. Те нити које их увезују су изван народу познатих и видљивих начина управљања државама и народима, јер и не припадају народима и државама. Међутим, да би оправдали све то што им је предато, политичари морају да испуне задатке који нису искључиво у домену политичких одлука како их народ види. И све је по политичаре у реду док се држе плана и остварују предвиђене резултате. Када из било ког разлога нешто не крене по плану — онда настају потреси. Најдраматичнији потреси настају када се у регионима који су им дати на управљање појаве процеси који нису под њиховом контролом. А то се управо дешава у Србији. Студентски протести су самоницијативни! Непосредан повод јесте масовно убиство у Новом Саду, али немају никакве везе са било којом структуром политичког естаблишмента и заснивају се на једноставним, утемељеним захтевима које је сада немогуће игнорисати. Зато се о тако формулисане захтеве лупају све марионете естаблишмента, како оне које би да их сатру тако и оне које би да им се пришљамче.
Отуда, ако све речено у овом тексту разумете, онда лако можете и да разумете зашто је самозваном тако опсесивно значајно да цео процес припише било ком политичком субјекту, све и да нису, као што јесу, сви сада тако очигледно део истог естаблишмента. То је зато јер је из угла оних који су његовим шефовима дали даљински у руке неопходно, зарад сопственог спаса, да како знају и умеју избегну чињеницу да се процес самопокренуо и да је самоодржив по логици која није политичка. Зато им је важно да од студената „направе“ шта год треба — само да то не буду слободни људи који траже нешто за заједницу, што им свакако припада, а не траже ништа за себе лично. Смета им и што ти млади људи у том свом тражењу свој циљ успешно чине видљивим и остваривим, а да при том не користе ниједну институцију система или мејнстрим медије. То, сасвим логично, СВЕ институције система прављене, тобож, за заштиту грађана и људских права, као и СВЕ медије, ставља у исту ситуацију: Ви нисте део решења, већ део проблема и непотребни сте. За све самозване зликовце и њиховог газду, у теолошком смислу, то ствара један посебно опасан простор јер упућује на очигледан закључак: За ширење истине не требају вам ни министарство за информисање, ни РТС, ни Н1. Па таман посла када би господари националних фреквенција и министарских фотеља стварно имали тапију на ширење Истине! Исто је и са црквама и менаџерима у тим неопорезованим „предузећима за пружање верских услуга“. „Истина“ за коју су они утврдили да имају ексклузивно право да је тумаче и „шире“ — распала се као ћаћиленд у једној јединој изјави једног пурпурног, пурпурног самозванца, све и да није толико гадости пре тога било. И њега је политика потрошила јер све време политици и служи. Да пурпурни служи Истини, као што се заветовао, Истина би га и сачувала. Пошто је и он само још један роб дневне политике, иста та политика га је и прождрла. Јасно вам је где се он, тако прождрани, налази сада.
Дакле, за ширење Истине потребан вам је само искрен човек који у Истину жели да верује и Божија помоћ.
И на крају, а не и најмање важно — „алат“. Наиме, самозваном и његовим прилепцима је студентским искреним родољубљем, човекољубљем, одузет простор јединих „патриота“ и то ненасилним и неагресивним начином. Дакле, двоструко су поништени. Прво, најуноснији и најкрвавији „простор“ за сатирење балканских народа створен је управо око те мале групације зликоваца који су „патриотизам“ присвојили за себе и од сасвим уобичајеног и пожељног родољубља направили су индустријску грану у којој је основна сировина за обраду био и остао људски живот. У тој међунационалној крвавој економији зликоваца из свих балканских народа за себе су изградили политичке империје и „звучна“ места у историји, а од себе су направили некакве непорециве и недодирљиве ауторитете за то шта се има сматрати патриотским, а шта не, а последично томе — и ко се има сматрати патриотом, а ко издајником. Најскупља заблуда новије историје балканских народа. Зато доследно и увек правим разлику између те демонске индустрије патриотизма и искреног родољубља. Баш као што правим непремостиву разлику између вере и религије. У том поретку, што сада сви могу да виде, сасвим је логично да политички зликовац из Србије савршено добро сарађује са својим сабратом политичким зликовцем из Албаније, Босне или Хрватске, а да ће при том сви заједно — што се управо сада дешава — у овако створеном студентском покрету видети непомирљивог непријатеља. Са друге стране, ове стране која сада зрачи Истином, миром и љубављу, млад човек из Крагујевца или Новог Пазара наћи ће толико животних разлога да загрли младог човека из било ког места Балкана или света. Друго, ненасилним методама, све и за оне који не разумеју или не верују у теолошки значај таквог приступа, свим самозваним зликовцима одузет је основни алат на коме су градили своје каријере — брутална сила! Јер колико год да су осиони и заправо приглупи (изненадили бисте се, поштовани читаоци, колико су сви они заправо глупи), нико са те стране таме не може да предвиди у ком правцу би се покренуо точак историје ако би се на ове младе људе покренула сила. Страх од таквих потеза не паралише само локалне зликовце и самозванце, већ се осећа и много даље од Београда…
И нису се мајстори разбили о приказе, већ су се приказе разбиле о мајстора. Студент је сада мајстор!
Јер, када Истина засветли, та светлост се јако далеко види.
Зато је јасно да је неко од „надлежних“ изгубио даљински и да је ово што се дешава — јако, јако опасно по све њих. А у таквим ситуацијама, долази рачун…
А јасно вам је сада, све и да у Бога и ђавола не верујете — ко онда њима испоручује рачун…
Студентски захтеви нису испуњени!