— Piše Branko Veljković —
Obično prvo napišem tekst pa onda nekako oblikujem naslov.
Ovaj put naslov je sasvim lagano porodio tekst.
Sledi uvod koji će na neki svoj način da obeleži ceo ovaj tekst, možda i više od toga.
Dakle, u okviru sveopštih priprema za 20. vek između tadašnjih imperija, između ostalog, dogovoreni su i promet i distribucija dragog kamenja. U dogovoru su učestvovali i predstavnici tadašnje Carske Rusije i Velike Britanije, a koji dogovor je, za ovu priču bitno, obuhvatio i kvote mogućeg izvoza dragog kamenja sa teritorije Indije, tadašnjeg britanskog protektorata. Za realizaciju i kontrolu dogovorenog, imperije su imale svoje posebno odabrane poverenike detaširane u Indiju.
Jednog lepog dana 1894. godine ruski poverenik je pomislio da bi za njega bilo unosno da „probije“ kvote i da na svoju ruku napravi „aneks“ dogovora sa britanskom birokratijom u Indiji te da malo „proširi“ izvoz dragog kamenja. Lukavi Britanci su, naravno, pustili inventivnog Rusa da inkasira ozbiljne sume, a onda su, nakon mesec dana, o svemu obavestili svoje saradnike u Petrogradu. Briti su poslovično perverzni, pa su tom prilikom u razgovoru sa ruskom braćom cinično izjavili: „Izvinite, nismo znali da je to mimo vas urađeno“.
Usledilo je „спасибо вам, дорогие братья..“ i jedna momentalna zamolica ka tadašnjoj ruskoj carskoj obaveštajnoj službi.
Tek koliko je trebalo da se luna obrne oko „na ništa nakačenog“ viska, inventivni Rus je dobio, nazvaćemo to, časni otpust. S tugom i bolom u srcu. U tih mesec dana u svom apartmanu u gradu sedam ostrva i mestu snova, Mumbaiju, nagomilao je toliko kapitala da bi to moglo značajno da doprinese budžetima nekih država, ali …
Taj dan inventivni Rus je legao u svoju kadu da se okupa. Nije znao da je kada bila obložena nekom drevnom smešom zbog koje je istog momenta počeo naglo da se suši. Otpadao mu je komad po komad mesa sve dok nije ostao samo skelet. Osušio se u kadi punoj vode. Trajalo je. Ne bih o simbolici.
Ne tako davno, o ovom događaju inženjer je jednom prilikom pričao mladim naraštajima među kojima je bio i jedan što je, svojevremeno, pitao da mu kažem šta mislim o političkom napadu na jednog tadašnjeg ministra „umeljanog u sve i svašta“. Zvaćemo ga, tog što me pitao, klasić. Klasić je pomalo uplašeno pitao inženjera: „ A je l’ on bio naš brat?“. Dobio je odgovor: „Jeste“. Već usplahireni klasić, svestan spiska svojih nepodobština ponovo je upitao: „Čekaj, a je l’ to znači da svako ko hoće da izađe odavde završi tako?“. Inženjer je svakakva pitanja čuo za svoga veka i to je shvatao kao neku svoju sudbinu, ali mu je zbog prirode razgovora ipak odgovorio: „Pa nije ti ovo Koza Nostra! Ovde moraš da budeš slobodnom voljom i slobodnom voljom možeš i da izađeš. Kod Rusa je to malo drugačije. Poštuje se princip, naravno, ali ako napraviš dogovor određenog tipa, e onda ide ekspresno spaljivanje matrikula i to je onda kraj. To nema veze sa spoznajom, vidiš da ništa ne razumeš!“.
Po prirodi ljudskih misli stomak uvek reaguje iskreno.
Taj dan klasić je imao pun doživljaj rečenog. Baš kao i svi drugi tada tu prisutni.
Onima iole mudrijima ova priča ostala je urezana u pamćenje.
Princip slobodne volje poštuju svi, po sili postojanja i onoga koji je postojanje dao.
Sve što radimo zapravo radimo svesno i u nameri.
Sada dolazimo do naslova ovog teksta.
Aktuelna drama, nazvaćemo je Naftna Industrija Srbije, NIS.
Počećemo negde od sredine, zbog konciznosti teme, ali valja da znate da je hronologija događaja u ovom slučaju vrlo važna iako je razvučena na nekoliko decenija.
Neposredno nakon potpisivanja energetskog sporazuma 2008. godine između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, inženjer je bio na „službenom putu“ u Kazanju, republika Tatarstan, Rusija. Kazanj je prvi neruski grad koji je svom carstvu pripojio car Ivan Grozni 1552. godine. Učinio je to tako što je grad prethodno sravnio sa zemljom, a stanovništvo pobio ili nasilno preveo u hrišćanstvo. S tim u vezi, na lokaciji na reci Kazanjka, danas postoji jedan mauzolej-spomenik piramidalne arhitekture nedovršenog vrha, tada poginulim vojnicima Ivana Groznog. Tu se nalazi, eto još jedne svrhe ovog grada, i živopisni „hram svih religija“ posvećen onom ko je svetu dao sve religije u želji da svim ljudima preotme veru i duše.
Inženjer se tom prilikom sreo sa Jurijem Berzejovim, uticajnim ruskim ekspertom iz oblasti energetike i Ali Sjovotovim. Tada je prezentovan plan i projekcije opšteg, globalnog, okvira razvoja energetike kao i deo koji se odnosi na energetske potencijale Republike Srbije. U okviru toga, određen je i prezentovan i plan rekonfiguracije Naftne Industrije Srbije, NIS-a. Energetski sporazum iz 2008. godine potpisao je tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, koji je važio za prozapadnog čoveka, a potpisao ga je u dogovoru sa Rusima, ali naravno i sa Amerikancima (ako volite geografiju, možete tako da posmatrate ove sfere uticaja). I tada je bilo onih koji ne razumeju odnos „velikih“ prema „velikom ramu“, poput zalutalog Mlađana Dinkića koji definitivno tada nije nešto razumeo, ali je uspešno revidirao svoj stav kada je u Beograd došao Sergej Kužugetovič Šojgu u karakterističnom kožnom mantilu sa ekipom lica neutvrđenih ovlašćenja i mogućnosti. Šojgu, od oca Tuvanca i majke Ruskinje, važio je za čoveka „čvrste ruke, ali dobro dozirane i nikada preterane“. U njegovom timu bio je i čovek znatno zanimljivijeg rejtinga u odnosu na sve moguće rasplete tadašnje situacije u Beogradu. Za svoje naprasno razumevanje i povratak izgubljene pameti Dinkić je nagrađen pozicijom u Sberbank. Doduše, mogao bi sa njim neki dan da popričam o nekim njegovim dugovanjima, ali o tom potom.
Jurij je tom prilikom inženjera upoznao sa procesom nivelacije i reorganizacije globalnog uticaja u oblasti energetike te da Srbija ima više nego korektan rok od 15 do 20 godina da se pripremi za to i da u okviru toga reši i pitanja od značaja za vlasničke odnose, potrebe i kapacitete energetskog sistema Srbije. Sve rečeno, dešava se u okviru opšteg sporazuma za Balkan koji je dogovoren između velikih sila još davne 1943. godine. Da vas sada ne opterećujem sa detaljima procesa nivelacije na globalnom nivou, ali taj sporazum je, između velikih „igrača“, podrazumevao da Rusi dobiju svoj „uticaj“ u okviru NIS-a, jer su izgubili interes za neka energetska postrojenja koja se nalaze na teritoriji Meksika, kojima je u to vreme upravljao Mihajl Babiš. Pomenuta postrojenja postoje još iz vremena ruskog carstva i imala su svoj značaj u to vreme. U nekom širom kontekstu, u taj dogovor su „uključeni“ i energetski potencijali Venecuele, Balkanskih država, Evrope, kontrola Panamskog kanala, „disciplinovanje“ Kine itd. O tome nekom drugom prilikom. Dogovor u vezi NIS-a svakako je vezan za energetsku stabilnost Srbije, ali i za očuvanje protoka novca koji po kompleksnim dogovorima i poslovima dolaze i prolaze kroz finansijske sisteme zemalja Arabijskog poluostrva. Ovo je važno da razumemo, jer tako dobijamo punu sliku oko toga čega je sve, po prirodi svog postojanja, deo dogovor oko NIS-a, baš kao što možemo da razumemo i posledice nastale usled umobolne politike državnog vrha Srbije.
Dakle, promena vlasničke strukture NIS-a posledica je sveopšteg dogovora SAD i Rusije oko repozicioniranja sfera uticaja i kontrole globalne energetske stabilnosti. U delu koji se odnosi na interese Srbije srbska strana je uredno i na vreme upoznata sa svim detaljima. Sporazum SAD i Rusije je po pitanju energetske stabilnosti Srbije bio korektan, održiv i potencijalno dugoročan.
Sada, opet, dolazimo do naslova ovog današnjeg teksta i jednog „zato što sam pametan“ inventivnog.
To je važno i zarad toga da ovaj put, preventivno, pre svih već toliko puta izmišljenih tirada za javnu upotrebu koje ćemo uskoro da slušamo, razumemo da je do ogromnog problema došlo ne zato „što nas zli Amerikanci mrze“ ili „braća Rusi ne razumeju“, već isključivo zato što je u toku još jedna planska izdaja elementarnih interesa Srbije.
Dakle, nije reč o tome da li nas neko mrzi ili ne mrzi već o tome da državu vode umobolni izdajnici.
U želji da pokaže kako on razume svetske procese, umesto da pristupi realizaciji 2008. godine prezentovanog procesa, „zato što sam pametan“ je prvo potpuno ignorisao odredbe ovog za sve strane obavezujućeg sporazuma, te „zato što sam pametan“ organizuje potpisivanje nekakvih dokumenata 2021. godine i 2024. godine u SAD u vezi kojih potpisanih ugovora nije napravio neophodne konsultacije, niti su ti ugovori obuhvatili ono što je predmet temeljnog dogovora velikih sila oko pitanja energetske stabilnosti Srbije i statusa NIS-a. Taj dogovor iz 2008. godine nije ugrožavao energetsku stabilnost Srbije niti od jedne strane ugovornice, dakle ni od SAD, ni od Rusije te je, posledično, sadašnji problem nastao isključivo zbog ustavorušiteljske, izdajničke politike jednog „zato što sam pametan“ samozvanog. Sve drugo što se dešava je samo još jedna, trivijalna „maskirovka“, smišljena isključivo za potrebe unutrašnje političke scene.
Inženjer je neposredno nakon susreta sa Jurijem Berzejevim dao uputstvo kako treba Srbija da se ponaša i u kom periodu i na koji način treba da traži redefinisanje ugovora, upravo zato da ne bi došla u situaciju da taj aranžman istekne pa da onda bude primorana da kupuje energente po nekim znatno višim cenama. A upravo se to dogodilo. Srbija je izdajničkom politikom dovedena u nemoguću poziciju.
Vašingtonskim sporazumom iz 2021. godine, koji se pre svega odnosio na pitanja vezana za pregovore oko tzv. države Kosovo, naprasno je prva stavka bila pitanje diversifikacije! Zašto se u okviru političkih pitanja oko statusa tzv. države Kosovo potpisuje ugovor oko energetike? Tada se već zna da je diversifikacija zapravo već u toku, baš kao što se zna i koja nafta i odakle dolazi u Srbiju preko JANAF-a, ko je deklariše, a odakle je zapravo poreklom. Pošto se već sve to od tada zna, jasno je zašto se po pitanju današnje sudbine NIS-a američka administracija uopšte ne oglašava, baš kao što je jasno i zašto su Rusi tako jasnog stava da „neće našu milijardu“. Jednostavno, u pitanju je ponašanje u skladu sa dogovorom. Zašto bi bilo drugačije?
Samozvani je neki dan izjavio kako Rusi neće da prodaju svoj deo svestan da u ovom slučaju nije stvar u novcu. Od strane Rusije i SAD Srbiji je ostavljeno dovoljno vremena da se aranžman dogovori sa kim treba i da se obezbede interesi Srbije, ali je sve to vreme jedan umobolnik potrošio na sveopštu pljačku i političke obračune sa sopstvenim narodom umesto za rešavanje problema od nacionalnog značaja.
Jednostavno, i SAD i Rusija odlično znaju da je dogovoreno vreme za repozicioniranje Srbije u okviru energetskih sporazuma isteklo i da je to posledica ponašanja aktuelnog političkog vrha Srbije, te, s tim u vezi, nemaju ama baš nikakvu potrebu da se oglašavaju. SAD sada čekaju svoje, a Rusi su i povodom NIS-a pustili da se arogantni „zato što sam pametan“ olupa o jako tvrd beton. Jer, suprotno ovdašnjim dnevno političkim glupostima, Rusi odlično znaju da u konkretnom slučaju nije reč o novcu, već o širem repozicioniranju. Otuda i taj stav predsednika Rusije Vladimira Putina o tome kako će se odnositi prema svim onima koji nameravaju da njima otmu imovinu. Verujte mi, ne šali se i u punom je mandatu da u tu „jednačinu“ dopiše koliko god on hoće poznatih i nepoznatih.
Uostalom, ako je reč o nacionalizaciji ili nekoj imbecilnoj „prikrivenoj“ formi nacionalizacije kao formi spasa „ekonomskog tigra“, zašto onda po tom modelu, ne bi nacionalizovali i sve druge strane potencijale u Srbiji? Na primer cementaru Lafarge, Delhaize, Tigar tires, Lidl, Mol, Jinshan construction…
U kratkom razmišljanju oko odgovora na prethodno pitanje i onoga koji za sebe tvrdi da ima odgovore na sva pitanja, vratite se na naslov teksta.
Što se tiče pozicije NIS-a i sankcija, valja znati da je NIS pod sankcijama još od 2014. godine i da se NIS još tada „prebacio“ na alternativne načine rada u šta su na veliko uključeni i Kinezi. Same sankcije u tom kontekstu nisu značile puno, ali je problem nastao kada su sredinom februara ove godine zatvoreni zvanični računi kompanije. Rusi, koje će sada umobolna politika samozvanog da optuži za „nerazumevanje“ i „izdaju“, su još tada upozorili samozvanog da je u pregovore sa Amerikancima ušao bez konsultacija sa njima. Rekli su mu i da za to niti je ovlašćen, niti se pita, te da sada sam rešava problem koji je nastao. Drugim rečima, nije nadležan. Još početkom ove godine, krajnje korektno i u punoj svesti o tome kakvi su sveopšti dogovori, ruska strana je radnicima NIS-a isplatila unapred plate za dva meseca i Vladi Srbije dostavila zahtev da se u okviru planirane, dakle svima već naveliko znane, situacije oko predstojeće reorganizacije vlasničkog udela, svim zaposlenim radnicima mora garantovati rešenje radno-pravnog statusa. Ovde ćemo napomenuti da je u pitanju oko 9.000 stvarno zaposlenih, ali i bar 2.000 političkih „prilepaka“ koji su za svoje usluge režimu isplaćivani preko finansijskih kapaciteta NIS-a. Ovaj spisak zaslužnih građana će biti posebno zanimljiv organima gonjenja i zainteresovanim studentima. Rećićemo i to da je ruski partner u NIS-u bio više nego korektan te da je za vreme pandemije izričito zabranio da se otpuštaju radnici, bez obzira na to koliko će pandemija da traje.
Inače, zarad razumevanja šire slike vezane za globalnu energetiku, NIS se, ničim izazvan, u okviru ovih transformacija volšebno odrekao svojih velikih poslova u Africi koji su donosili i do 80 miliona dolara, baš kao što je razarajuća domaća politika dovela do toga da postrojenja NIS-a u Rumuniji izgube svaku vrednost te da na kraju niko nije hteo čak ni da ih kupi.
Što se tiče odnosa suštinskih vlasnika energenata u Srbiji prema NIS-u, dobar je primer rafinerije gasa u Elemiru. Ovu rafineriju su još početkom 50tih godina prošlog veka napravili američki izvođači radova, po američkoj tehnologiji koja se u inženjerskom smislu smatra najboljom te da od tada, do sada, nikada nije prestao direktan nadzor stručnjaka iz Amerike nad radom ove rafinerije.
Za razliku od samozvanog, njegov bečki pandan, oličen u predsedniku susedne nam Mađarske, Viktoru Orbanu, je ipak nešto od svega ovoga prepoznao i eto ga sa stavom „delićemo sve po pola“, pa makar to podrazumevalo i Orbanov šareni šal sa pola Vojvodine. Orban je u poziciji da obeća „dopunu“ jer je nakačen na liniju „Družba“. To, naravno, podrazumeva odobrenje i Rusa i Amerikanaca, ali i ozbiljno preopterećenje Mađarskih energetskih postrojenja. Dakle, čak i u tom kontekstu, zahvaljujući „zato što sam pametan“ Srbija gubi ekonomsku suverenost i prelazi na režim potpune međunarodne zavisnosti uz obavezu da ubuduće energentne nabavlja preko spoljnih partnera po neutvrđeno višim cenama. Pitajte me ko se sve nudi da participira u tako stvorenoj razlici u ceni…
Dakle, za svu dramu oko NIS-a i još jedno besomučno maltretiranje građana Srbije, masovno sluđivanje i opštu konfuziju, kao i mnogo puta do sada, nisu krivi ni „Ameri ni Rusi“ već isključivo umobolna politika jednog samozvanog i njegovog ličnog kluba ludaka. Da citiram jednog budućeg pokojnika, u pitanju je još jedan inscenirani, „šatro“ napad na njega lično i interese Srbije.
Zarad ovog dela međunarodne discipline, te zarad uređenja post-samozvani odnosa u regionu, podsetićemo i samozvanog i Orbana na njihove prve korake u procesu među njima dogovorene rekompozicije pitanja Vojvodine. Sve se dešava u prvim godinama uzurpacije vlasti u Srbiji od strane samozvanog. Zarad stvaranja neophodne njemu lojalne „mase“ u diskursu mađarske manjine u Srbiji Orban je naručio, a samozvani sproveo napad na Orbanove političke oponente u vidu nekih mađarskih političkih partija na teritoriji Srbije. Prvi na udaru se našao Jozef Kasa, nekadašnji predsednik Saveza vojvođanskih Mađara. Kasa je bio politički uvezan sa nekim međunarodnim liberalnim krugovima i imao je značajan uticaj na političku scenu Mađarske. Kao takav, a i zbog nekih ličnih razloga, Kasa je ozbiljno smetao Orbanu ali mu je, zbog prirode odnosa Jozefa Kase sa politikom u Srbiji, bio nedostižan. To se promenilo kada je na vlast doveden samozvani. Jozef je brutalno počišćen u jednoj organizovanoj političko-mafijaškoj priči gde je na kraju morao da plati i klasičan „reket“, što samozvanom, što Orbanu. Pominje se suma od 50 miliona evra. Istraga, hapšenje i pritvor koštali su ga zdravlja. Preminuo je 3. februara 2016. godine u Subotici. Kasinu političku infrastrukturu preuzeli su Balint Pastor i Ištvan Pastor a svi politički „ostaci“ oko Kase su na ovaj ili onaj način pogašeni. Balint i Ištvan su direktno Orbanovi „ljudi“ i preko linije sa samozvanim omogućeno im je da se isplaćuju preko jednog fudbalskog kluba, dodeljenih im opština u Srbiji, kase AP Vojvodine i na druge načine. U sve ovo bio je umešan i jedan Mađar, vlasnik jednog poznatog restorana u centru Beograda i mnoga druga lica. Do dovođenja samozvanog na pozicije vlasti u Srbiji, odnos Srbije prema mađarskoj manjini bio je rezultat dogovora dve države, što je uobičajeno i normalno. Međutim, samozvani je sve to privatizovao i pretvorio u njegov lični dogovor sa nosiocima vlasti u drugim državama. U tom smislu treba razumeti i napore izdajnika u Beogradu da se kroz negiranje statusa Vojvodine, koji status je dogovoren još krajem prvog svetskog rata u okviru tadašnje rekompozicije Evrope, ne bi li se nerazumnim političkim zahtevima od strane političkog Beograda pokrenuo proces pravnog osporavanja statusa Vojvodine u okviru Srbije1.
Da bi se Orbanu avansno odužio i da bi mu izašao u susret (biram reči), samozvani je dozvolio da Orban na velika vrata uđe u finansijske sisteme Republike Srbije i mnoge druge lukrativne poslove. I Orban, baš kao i samozvani, imaju vrlu braću koji nisu gadljivi na milijarde. Postrojenja MOL-a na teritoriji Srbije čuvaju lica u nama nepoznatim uniformama, naoružana automatskim puškama i vrlo su neprijatni prema građanima Srbije koji bi slobodno da šetaju obalama Dunava. Bačka Topola i Bačko Topolsko jezero prepušteni su Orbanovim ljudima, gde je u oba slučaja suverenitet države Srbije prepušten nekim nama nepoznatim strancima. Orbanova porodica participira i u izgradnji infrastrukture u Vojvodini, kao i u brojnim drugim poslovima, poput zamene javne rasvete. Zapravo, Orban se ponaša kao da se njegov šal već raširio do Temerina, a da je pitanje suvereniteta Srbije na teritoriji Vojvodine samo još jedan tekući tehnički detalj.
Sa druge strane, kakav je odnos Orbana prema uspešnim privrednicima iz Srbije, ilustrujemo primerom jednog jako sposobnog srbskog privrednika iz oblasti proizvodnje i prerade papira, koji je ne tako davno kupio jednu fabriku za preradu papira u Mađarskoj. Fabrika se u momentu kupovine nalazila u stečaju. Za dve godine uspešnog vođenja fabrika je ponovo „stala na noge“ i postala ozbiljan regionalni proizvođač. Orban je odmah krenuo u gašenje nepoželjnog stranca i nije žalio ni truda ni novca. Zarad preuzimanja tog uspešnog posla investirao je desetine miliona eura, ne bi li ga „pokrio“. Za sada nije uspeo u svojoj nameri.
Nećemo zaboraviti ni pokušaj „asistencije“ Orbana samozvanom, kada mu je početkom ove godine ponudio falange mađarskih Gembeševaca, da „regulišu“ pitanje studenata u blokadi. Finalni dogovor o tome napravljen je u Zagrebu. Po tom dogovoru u sadejstvu sa Gembeševcima po Srbiji su za račun samozvanog trebali da „dejstvuju“ i „Bojsi“ ali je učtivom zamolnicom nekih blagih ljudi ovaj zločin sprečen2. Nakon tog fijaska Orban je od tih aktivnosti morao javno da se ogradi.
Zapravo, u svetlu aktuelnih opštih međunarodnih prilika, samozvani se, kako su mu sve međunarodne veze volšebno pokidane voljom nekih blagih ljudi, nakačio na Orbana sa željom da „kada Orban postane prvi u Evropi“, samozvani postane „prvi na Balkanu“. Sve „karte“ je sada bacio na Orbanov dogovor verujući da taj dogovor može da spasi i njega. Kartonski mozak veruje da će Orban da ga predstavi u „lepom“ svetlu novim gazdama kao „najservilnijeg – lojalanog – izdajnika na Balkanu“. Veruje da će da otimanjem od naroda i nagrađivanjem posrednika imovinom Srbije pokazati svoju snagu. U tom prestrojavanju na „zapadni“ diskurs, kako ga vidi jedan poremećeni um, samozvani je spreman da žrtvuje sve svoje „male Ruse“, počev od partijskih drugova do ministara. Sve one koje smatra svojom imovinom. Upravo to se i dešava.
I eto suštine.
Mozak željan senzacije uvek na kraju napravi narkomana.
A kad smo već kod narkomanije, vreme je da pojasnimo zašto je nenadležni samozvani odlučio da operacionalizuje svoju poziciju „vrhovnog komandanta“, te da formom državnog udara, preuzme neposredno upravljanje Vojskom Srbije.
Nije u pitanju naprasna ljubav prema snajperima i poriv za pucanje u nenaoružane civile već nasušna potreba da posle svih ideja i promašaja u poslednjih devet meseci3, pod svoju kontrolu stavi izvesne kvartalne poslove.
Sve one koji bi u tome da mu asistiraju, a da pri tom veruju da su danas „jači“ od snage koju je u svoje vreme imao Aleksandar Ranković, obaveštavam o sledećem.
Što se tiče pomenutog klasića iz ovog teksta i svih drugih iz tog sveta koje pominjem u svojim tekstovima, u dobroj nameri da se prizovu pameti, podsetiću na još jedan razgovor kome su i oni sami prisustvovali. Tada su klasić i jedan tada mlađani, a sada viđeni, pokušali inženjeru da objasne kako je u okviru jugoslovenske službe postojala nekakva „srbska UDB-a“, te da mu oni nešto pojasne oko nameštaljke da je Aleksandar Ranković prisluškivao Josipa Broza Tita. Nakon što ih je pitao ko im je to rekao, a za odgovor dobio ćutanje, inženjer im je objasnio: „Nemojte da pričate gluposti o kojima nemate pojma. Ta priča o srbskoj službi u jugoslovenskoj UDB-i je isto toliko nebulozna kao kad bi neki Sergej u Moskvi sada pričao o ruskoj službi u okviru sovjetskog KGB-a. Nemojte da pričate o tim vašim fantazijama. Ranković je otišao zato što se upetljao u koridor. Namestili su ga ljudi iz vojske. Tito u početku nije znao šta se dešava, ali mu je kasnije rečeno. Ono što je Tito uradio je da nije dao „zeleno svetlo“ da se sa kažnjavanjem Rankovića ide do kraja, ali neka to bude to“. Klasić je potom prokomentarisao da su Rankovića potom pratili ceo život. Prisutni pesnik je u svom stilu to objasnio: „Pa to ti je onaj deo života kad neko nešto mora da radi“. Pomenut je i događaj kada je nakon svega toga Ranković jednom prilikom sedeo u Splitu i kad mu je sagovornik rekao da ima saznanja da su okolo njega „žbirovi“. Ranković se nasmejao: „Razumem ja kolege, moraju da rade“.
Ranković je nakon razgovora sa zaduženim zastavnicima prihvatio dodeljenu mu budućnost i do svoje smrti nikada nije prekršio ostvareni dogovor. Shvatio je da je u odnosu na ono što mu je palo na pamet, dobro prošao.
Ono što je Rankoviću naknadno dozvoljeno je da kroz „Pad i ćutanja“ o sebi kreira sliku o tome da je u okviru jugoslovenske UDB-e postojala nekakva srbska služba koja je branila interese Srbije. Ta lažna slika, kao i sve druge laži, nam onda nanovo nije donela ništa dobro. Poverovali smo u laž. Što se tiče srbskih kadrova u jugoslovenskim službama bezbednosti svi do jednog su birani i odgajani kao kadrovi partije, a ne svog naroda.
Na žalost, isto je i danas. Službenici partije, a ne zaštitnici Ustava, naroda i države.
Dakle, kad jednom konačno i u potpunosti izdate Srbiju valja da znate da ovaj put neće proći priča o nekakvoj srbskoj službi u okviru ove izdajničke politike. Ni onda ni sada niko od vas nije radio za Srbiju. Aktivno učestvujete u kreiranju niza pogubnih, lažnih sukoba kojima se stvara privid neke konstantne ugroženosti, a zapravo se država, celo društvo i narod drže van ustavnopravnog okvira. Taj nakaradni savez službi bezbednosti i svih režimskih partija i pojedinaca, bilo pozicionih ili opozicionih, Srbiju će na kraju koštati državnosti. To je udruženi zločinački poredak koji se sada besomučno okomio na studente u blokadi i slobodni narod Srbije.
Ja znam za koga zapravo radite i taj vam se raduje.
Dakle, što se tiče „preuzimanja“ vojske, kvartala i samozvanog u „teranju“ da sve to preotme…
Samozvani, možeš da smenjuješ generale koliko god hoćeš, oni ionako u Srbiji više ničemu ne služe, a i svi znamo kako nastaju4. Ali zastavnike ne smeš da diraš. Oni moraju da traju. Ranković nije shvatio Krcunovu grešku ozbiljno, mislio je da je jači5… Obojica su poverovali da su važniji od samog posla. Dobar zastavnik nikada ne bi napravio takvu grešku. Zato u ovom poslu generali putuju, a zastavnici traju.
Za kraj ovog teksta, jasno je. Društvo, narod, mora da se opredeli prema svemu što nam se dešava. Mora se odgovoriti nekom vrstom sabiranja i kolektivnog, masovnog odgovora. Naravno, u pitanju je proces, a ne nekakva „ad hoc“ reakcija. Sve loše što je moglo da se desi već se desilo u režiji jednog ustavorušiteljskog uma. Od njega ne možemo da očekujemo ponašanje u skladu sa Ustavom Srbije i zakonima, jer kada je jednom izašao iz tog okvira on više nikada neće moći da prihvati da je Ustav ram koji svi moramo da poštujemo. Režimska politika se u svim svojim metastazama u Srbiji ponaša kao neka autoimuna bolest. Razara sopstveno tkivo i tako sebi obezbeđuje umobolni razlog za postojanje sve do konačnog kraja obolelog. U najboljem slučaju u pitanju je nešto u vezi sa naslovom ovog teksta.
Studenti su ponudili rešenje.
Otuda, studenti su u pravu!
Vaspostavimo Ustav Republike Srbije!
Što se tiče brojeva i datuma koji slede.
Evropa intenzivno razmišlja kroz prizmu dvadeset osmih vrata, Rusija i SAD razmatraju mirovni plan u 28 tačaka, 28. pršljen je sastavni deo krsne kosti (sakruma) i obezbeđuje stabilnu vezu između kičmenog stuba i karličnih kostiju i u sebi štiti sakralni kanal. Sakralni kanal čuva sakralne nervne korene. Neki veruju da je to tačka iz koje odlazi duša, da su tu sva čvrstina i krhkost koje krase čoveka, stabilnost i pokretljivost, rađanje i smrt. Pogledajte, ako želite, kakvi se ukrasi u vidu prstena nalaze na toj poziciji na skiptaru, jer skiptar zapravo predstavlja kičmu. Mnogi to imaju, ali ne znaju šta nose, baš kao što je slučaj i sa kičmom.
Studenti Srbije u blokadi pozivaju građane da im se pridruže 28. decembra u realizaciji ideje koja će da redefiniše politički prostor.
Mladost, stabilnost, pokretljivost, rađanje … kičma nove Srbije.
Zato, saopštenje sa grupe Studenti u Blokadi:
„Vreme je za uključivanje i povezivanje, jer samo zajedno raspisujemo pobedu.
28.12. Vidimo se širom Srbije!“
- (više o tome u tekstu na ovom sajtu: „Kako ugasiti mrak“ od 31.01.2025.g.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Niko nije umoran a zuluma ne trpi“, od 18.04.2025. g.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstovima: „Državni terorizam i narod koji je odabrao slobodu“ od 30.06.2025. g., „Kvartal, mafijanje i traktat ispod šargarepe“ od 02.09.2025. g., „Lakši oblik silovanja, silovanje uz blagoslov države“ od 17.09.2025. g., „Nedostatan, samozvani vožd od pripizdinu“ od 04.08.2025. g., „Pirinač“ od 25.11.2025. g.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Kako nastaju generali“ od 08.05.2024.) ↩︎
- (više o tome na ovom sajtu u tekstu: „Ne verujte političarima“, od 23.04.2024.) ↩︎