— Пише Бранко Вељковић —
Обично прво напишем текст па онда некако обликујем наслов.
Овај пут наслов је сасвим лагано породио текст.
Следи увод који ће на неки свој начин да обележи цео овај текст, можда и више од тога.
Дакле, у оквиру свеопштих припрема за 20. век између тадашњих империја, између осталог, договорени су и промет и дистрибуција драгог камења. У договору су учествовали и представници тадашње Царске Русије и Велике Британије, а који договор је, за ову причу битно, обухватио и квоте могућег извоза драгог камења са територије Индије, тадашњег британског протектората. За реализацију и контролу договореног, империје су имале своје посебно одабране поверенике деташиране у Индију.
Једног лепог дана 1894. године руски повереник је помислио да би за њега било уносно да „пробије“ квоте и да на своју руку направи „анекс“ договора са британском бирократијом у Индији те да мало „прошири“ извоз драгог камења. Лукави Британци су, наравно, пустили инвентивног Руса да инкасира озбиљне суме, а онда су, након месец дана, о свему обавестили своје сараднике у Петрограду. Брити су пословично перверзни, па су том приликом у разговору са руском браћом цинично изјавили: „Извините, нисмо знали да је то мимо вас урађено“.
Уследило је „спасибо вам, дорогие братья..“ и једна моментална замолица ка тадашњој руској царској обавештајној служби.
Тек колико је требало да се луна обрне око „на ништа накаченог“ виска, инвентивни Рус је добио, назваћемо то, часни отпуст. С тугом и болом у срцу. У тих месец дана у свом апартману у граду седам острва и месту снова, Мумбаију, нагомилао је толико капитала да би то могло значајно да допринесе буџетима неких држава, али …
Тај дан инвентивни Рус је легао у своју каду да се окупа. Није знао да је када била обложена неком древном смешом због које је истог момента почео нагло да се суши. Отпадао му је комад по комад меса све док није остао само скелет. Осушио се у кади пуној воде. Трајало је. Не бих о симболици.
Не тако давно, о овом догађају инжењер је једном приликом причао младим нараштајима међу којима је био и један што је, својевремено, питао да му кажем шта мислим о политичком нападу на једног тадашњег министра „умељаног у све и свашта“. Зваћемо га, тог што ме питао, класић. Класић је помало уплашено питао инжењера: „ А је л’ он био наш брат?“. Добио је одговор: „Јесте“. Већ усплахирени класић, свестан списка својих неподобштина поново је упитао: „Чекај, а је л’ то значи да свако ко хоће да изађе одавде заврши тако?“. Инжењер је свакаква питања чуо за свога века и то је схватао као неку своју судбину, али му је због природе разговора ипак одговорио: „Па није ти ово Коза Ностра! Овде мораш да будеш слободном вољом и слободном вољом можеш и да изађеш. Код Руса је то мало другачије. Поштује се принцип, наравно, али ако направиш договор одређеног типа, е онда иде експресно спаљивање матрикула и то је онда крај. То нема везе са спознајом, видиш да ништа не разумеш!“.
По природи људских мисли стомак увек реагује искрено.
Тај дан класић је имао пун доживљај реченог. Баш као и сви други тада ту присутни.
Онима иоле мудријима ова прича остала је урезана у памћење.
Принцип слободне воље поштују сви, по сили постојања и онога који је постојање дао.
Све што радимо заправо радимо свесно и у намери.
Сада долазимо до наслова овог текста.
Актуелна драма, назваћемо је Нафтна Индустрија Србије, НИС.
Почећемо негде од средине, због концизности теме, али ваља да знате да је хронологија догађаја у овом случају врло важна иако је развучена на неколико деценија.
Непосредно након потписивања енергетског споразума 2008. године између Владе Републике Србије и Владе Руске Федерације о сарадњи у области нафтне и гасне привреде, инжењер је био на „службеном путу“ у Казању, република Татарстан, Русија. Казањ је први неруски град који је свом царству припојио цар Иван Грозни 1552. године. Учинио је то тако што је град претходно сравнио са земљом, а становништво побио или насилно превео у хришћанство. С тим у вези, на локацији на реци Казањка, данас постоји један маузолеј-споменик пирамидалне архитектуре недовршеног врха, тада погинулим војницима Ивана Грозног. Ту се налази, ето још једне сврхе овог града, и живописни „храм свих религија“ посвећен оном ко је свету дао све религије у жељи да свим људима преотме веру и душе.
Инжењер се том приликом срео са Јуријем Берзејовим, утицајним руским експертом из области енергетике и Али Сјовотовим. Тада је презентован план и пројекције општег, глобалног, оквира развоја енергетике као и део који се односи на енергетске потенцијале Републике Србије. У оквиру тога, одређен је и презентован и план реконфигурације Нафтне Индустрије Србије, НИС-а. Енергетски споразум из 2008. године потписао је тадашњи председник Србије Борис Тадић, који је важио за прозападног човека, а потписао га је у договору са Русима, али наравно и са Американцима (ако волите географију, можете тако да посматрате ове сфере утицаја). И тада је било оних који не разумеју однос „великих“ према „великом раму“, попут залуталог Млађана Динкића који дефинитивно тада није нешто разумео, али је успешно ревидирао свој став када је у Београд дошао Сергеј Кужугетович Шојгу у карактеристичном кожном мантилу са екипом лица неутврђених овлашћења и могућности. Шојгу, од оца Туванца и мајке Рускиње, важио је за човека „чврсте руке, али добро дозиране и никада претеране“. У његовом тиму био је и човек знатно занимљивијег рејтинга у односу на све могуће расплете тадашње ситуације у Београду. За своје напрасно разумевање и повратак изгубљене памети Динкић је награђен позицијом у Сбербанк. Додуше, могао би са њим неки дан да попричам о неким његовим дуговањима, али о том потом.
Јуриј је том приликом инжењера упознао са процесом нивелације и реорганизације глобалног утицаја у области енергетике те да Србија има више него коректан рок од 15 до 20 година да се припреми за то и да у оквиру тога реши и питања од значаја за власничке односе, потребе и капацитете енергетског система Србије. Све речено, дешава се у оквиру општег споразума за Балкан који је договорен између великих сила још давне 1943. године. Да вас сада не оптерећујем са детаљима процеса нивелације на глобалном нивоу, али тај споразум је, између великих „играча“, подразумевао да Руси добију свој „утицај“ у оквиру НИС-а, јер су изгубили интерес за нека енергетска постројења која се налазе на територији Мексика, којима је у то време управљао Михајл Бабиш. Поменута постројења постоје још из времена руског царства и имала су свој значај у то време. У неком широм контексту, у тај договор су „укључени“ и енергетски потенцијали Венецуеле, Балканских држава, Европе, контрола Панамског канала, „дисциплиновање“ Кине итд. О томе неком другом приликом. Договор у вези НИС-а свакако је везан за енергетску стабилност Србије, али и за очување протока новца који по комплексним договорима и пословима долазе и пролазе кроз финансијске системе земаља Арабијског полуострва. Ово је важно да разумемо, јер тако добијамо пуну слику око тога чега је све, по природи свог постојања, део договор око НИС-а, баш као што можемо да разумемо и последице настале услед умоболне политике државног врха Србије.
Дакле, промена власничке структуре НИС-а последица је свеопштег договора САД и Русије око репозиционирања сфера утицаја и контроле глобалне енергетске стабилности. У делу који се односи на интересе Србије србска страна је уредно и на време упозната са свим детаљима. Споразум САД и Русије је по питању енергетске стабилности Србије био коректан, одржив и потенцијално дугорочан.
Сада, опет, долазимо до наслова овог данашњег текста и једног „зато што сам паметан“ инвентивног.
То је важно и зарад тога да овај пут, превентивно, пре свих већ толико пута измишљених тирада за јавну употребу које ћемо ускоро да слушамо, разумемо да је до огромног проблема дошло не зато „што нас зли Американци мрзе“ или „браћа Руси не разумеју“, већ искључиво зато што је у току још једна планска издаја елементарних интереса Србије.
Дакле, није реч о томе да ли нас неко мрзи или не мрзи већ о томе да државу воде умоболни издајници.
У жељи да покаже како он разуме светске процесе, уместо да приступи реализацији 2008. године презентованог процеса, „зато што сам паметан“ је прво потпуно игнорисао одредбе овог за све стране обавезујућег споразума, те „зато што сам паметан“ организује потписивање некаквих докумената 2021. године и 2024. године у САД у вези којих потписаних уговора није направио неопходне консултације, нити су ти уговори обухватили оно што је предмет темељног договора великих сила око питања енергетске стабилности Србије и статуса НИС-а. Тај договор из 2008. године није угрожавао енергетску стабилност Србије нити од једне стране уговорнице, дакле ни од САД, ни од Русије те је, последично, садашњи проблем настао искључиво због уставорушитељске, издајничке политике једног „зато што сам паметан“ самозваног. Све друго што се дешава је само још једна, тривијална „маскировка“, смишљена искључиво за потребе унутрашње политичке сцене.
Инжењер је непосредно након сусрета са Јуријем Берзејевим дао упутство како треба Србија да се понаша и у ком периоду и на који начин треба да тражи редефинисање уговора, управо зато да не би дошла у ситуацију да тај аранжман истекне па да онда буде приморана да купује енергенте по неким знатно вишим ценама. А управо се то догодило. Србија је издајничком политиком доведена у немогућу позицију.
Вашингтонским споразумом из 2021. године, који се пре свега односио на питања везана за преговоре око тзв. државе Косово, напрасно је прва ставка била питање диверсификације! Зашто се у оквиру политичких питања око статуса тзв. државе Косово потписује уговор око енергетике? Тада се већ зна да је диверсификација заправо већ у току, баш као што се зна и која нафта и одакле долази у Србију преко ЈАНАФ-а, ко је декларише, а одакле је заправо пореклом. Пошто се већ све то од тада зна, јасно је зашто се по питању данашње судбине НИС-а америчка администрација уопште не оглашава, баш као што је јасно и зашто су Руси тако јасног става да „неће нашу милијарду“. Једноставно, у питању је понашање у складу са договором. Зашто би било другачије?
Самозвани је неки дан изјавио како Руси неће да продају свој део свестан да у овом случају није ствар у новцу. Од стране Русије и САД Србији је остављено довољно времена да се аранжман договори са ким треба и да се обезбеде интереси Србије, али је све то време један умоболник потрошио на свеопшту пљачку и политичке обрачуне са сопственим народом уместо за решавање проблема од националног значаја.
Једноставно, и САД и Русија одлично знају да је договорено време за репозиционирање Србије у оквиру енергетских споразума истекло и да је то последица понашања актуелног политичког врха Србије, те, с тим у вези, немају ама баш никакву потребу да се оглашавају. САД сада чекају своје, а Руси су и поводом НИС-а пустили да се арогантни „зато што сам паметан“ олупа о јако тврд бетон. Јер, супротно овдашњим дневно политичким глупостима, Руси одлично знају да у конкретном случају није реч о новцу, већ о ширем репозиционирању. Отуда и тај став председника Русије Владимира Путина о томе како ће се односити према свим онима који намеравају да њима отму имовину. Верујте ми, не шали се и у пуном је мандату да у ту „једначину“ допише колико год он хоће познатих и непознатих.
Уосталом, ако је реч о национализацији или некој имбецилној „прикривеној“ форми национализације као форми спаса „економског тигра“, зашто онда по том моделу, не би национализовали и све друге стране потенцијале у Србији? На пример цементару Lafarge, Delhaize, Tigar tires, Lidl, Mol, Jinshan construction…
У кратком размишљању око одговора на претходно питање и онога који за себе тврди да има одговоре на сва питања, вратите се на наслов текста.
Што се тиче позиције НИС-а и санкција, ваља знати да је НИС под санкцијама још од 2014. године и да се НИС још тада „пребацио“ на алтернативне начине рада у шта су на велико укључени и Кинези. Саме санкције у том контексту нису значиле пуно, али је проблем настао када су средином фебруара ове године затворени званични рачуни компаније. Руси, које ће сада умоболна политика самозваног да оптужи за „неразумевање“ и „издају“, су још тада упозорили самозваног да је у преговоре са Американцима ушао без консултација са њима. Рекли су му и да за то нити је овлашћен, нити се пита, те да сада сам решава проблем који је настао. Другим речима, није надлежан. Још почетком ове године, крајње коректно и у пуној свести о томе какви су свеопшти договори, руска страна је радницима НИС-а исплатила унапред плате за два месеца и Влади Србије доставила захтев да се у оквиру планиране, дакле свима већ навелико знане, ситуације око предстојеће реорганизације власничког удела, свим запосленим радницима мора гарантовати решење радно-правног статуса. Овде ћемо напоменути да је у питању око 9.000 стварно запослених, али и бар 2.000 политичких „прилепака“ који су за своје услуге режиму исплаћивани преко финансијских капацитета НИС-а. Овај списак заслужних грађана ће бити посебно занимљив органима гоњења и заинтересованим студентима. Рећићемо и то да је руски партнер у НИС-у био више него коректан те да је за време пандемије изричито забранио да се отпуштају радници, без обзира на то колико ће пандемија да траје.
Иначе, зарад разумевања шире слике везане за глобалну енергетику, НИС се, ничим изазван, у оквиру ових трансформација волшебно одрекао својих великих послова у Африци који су доносили и до 80 милиона долара, баш као што је разарајућа домаћа политика довела до тога да постројења НИС-а у Румунији изгубе сваку вредност те да на крају нико није хтео чак ни да их купи.
Што се тиче односа суштинских власника енергената у Србији према НИС-у, добар је пример рафинерије гаса у Елемиру. Ову рафинерију су још почетком 50тих година прошлог века направили амерички извођачи радова, по америчкој технологији која се у инжењерском смислу сматра најбољом те да од тада, до сада, никада није престао директан надзор стручњака из Америке над радом ове рафинерије.
За разлику од самозваног, његов бечки пандан, оличен у председнику суседне нам Мађарске, Виктору Орбану, је ипак нешто од свега овога препознао и ето га са ставом „делићемо све по пола“, па макар то подразумевало и Орбанов шарени шал са пола Војводине. Орбан је у позицији да обећа „допуну“ јер је накачен на линију „Дружба“. То, наравно, подразумева одобрење и Руса и Американаца, али и озбиљно преоптерећење Мађарских енергетских постројења. Дакле, чак и у том контексту, захваљујући „зато што сам паметан“ Србија губи економску сувереност и прелази на режим потпуне међународне зависности уз обавезу да убудуће енергентне набавља преко спољних партнера по неутврђено вишим ценама. Питајте ме ко се све нуди да партиципира у тако створеној разлици у цени…
Дакле, за сву драму око НИС-а и још једно бесомучно малтретирање грађана Србије, масовно слуђивање и општу конфузију, као и много пута до сада, нису криви ни „Амери ни Руси“ већ искључиво умоболна политика једног самозваног и његовог личног клуба лудака. Да цитирам једног будућег покојника, у питању је још један инсценирани, „шатро“ напад на њега лично и интересе Србије.
Зарад овог дела међународне дисциплине, те зарад уређења пост-самозвани односа у региону, подсетићемо и самозваног и Орбана на њихове прве кораке у процесу међу њима договорене рекомпозиције питања Војводине. Све се дешава у првим годинама узурпације власти у Србији од стране самозваног. Зарад стварања неопходне њему лојалне „масе“ у дискурсу мађарске мањине у Србији Орбан је наручио, а самозвани спровео напад на Орбанове политичке опоненте у виду неких мађарских политичких партија на територији Србије. Први на удару се нашао Јозеф Каса, некадашњи председник Савеза војвођанских Мађара. Каса је био политички увезан са неким међународним либералним круговима и имао је значајан утицај на политичку сцену Мађарске. Као такав, а и због неких личних разлога, Каса је озбиљно сметао Орбану али му је, због природе односа Јозефа Касе са политиком у Србији, био недостижан. То се променило када је на власт доведен самозвани. Јозеф је брутално почишћен у једној организованој политичко-мафијашкој причи где је на крају морао да плати и класичан „рекет“, што самозваном, што Орбану. Помиње се сума од 50 милиона евра. Истрага, хапшење и притвор коштали су га здравља. Преминуо је 3. фебруара 2016. године у Суботици. Касину политичку инфраструктуру преузели су Балинт Пастор и Иштван Пастор а сви политички „остаци“ око Касе су на овај или онај начин погашени. Балинт и Иштван су директно Орбанови „људи“ и преко линије са самозваним омогућено им је да се исплаћују преко једног фудбалског клуба, додељених им општина у Србији, касе АП Војводине и на друге начине. У све ово био је умешан и један Мађар, власник једног познатог ресторана у центру Београда и многа друга лица. До довођења самозваног на позиције власти у Србији, однос Србије према мађарској мањини био је резултат договора две државе, што је уобичајено и нормално. Међутим, самозвани је све то приватизовао и претворио у његов лични договор са носиоцима власти у другим државама. У том смислу треба разумети и напоре издајника у Београду да се кроз негирање статуса Војводине, који статус је договорен још крајем првог светског рата у оквиру тадашње рекомпозиције Европе, не би ли се неразумним политичким захтевима од стране политичког Београда покренуо процес правног оспоравања статуса Војводине у оквиру Србије1.
Да би се Орбану авансно одужио и да би му изашао у сусрет (бирам речи), самозвани је дозволио да Орбан на велика врата уђе у финансијске системе Републике Србије и многе друге лукративне послове. И Орбан, баш као и самозвани, имају врлу браћу који нису гадљиви на милијарде. Постројења МОЛ-а на територији Србије чувају лица у нама непознатим униформама, наоружана аутоматским пушкама и врло су непријатни према грађанима Србије који би слободно да шетају обалама Дунава. Бачка Топола и Бачко Тополско језеро препуштени су Орбановим људима, где је у оба случаја суверенитет државе Србије препуштен неким нама непознатим странцима. Орбанова породица партиципира и у изградњи инфраструктуре у Војводини, као и у бројним другим пословима, попут замене јавне расвете. Заправо, Орбан се понаша као да се његов шал већ раширио до Темерина, а да је питање суверенитета Србије на територији Војводине само још један текући технички детаљ.
Са друге стране, какав је однос Орбана према успешним привредницима из Србије, илуструјемо примером једног јако способног србског привредника из области производње и прераде папира, који је не тако давно купио једну фабрику за прераду папира у Мађарској. Фабрика се у моменту куповине налазила у стечају. За две године успешног вођења фабрика је поново „стала на ноге“ и постала озбиљан регионални произвођач. Орбан је одмах кренуо у гашење непожељног странца и није жалио ни труда ни новца. Зарад преузимања тог успешног посла инвестирао је десетине милиона еура, не би ли га „покрио“. За сада није успео у својој намери.
Нећемо заборавити ни покушај „асистенције“ Орбана самозваном, када му је почетком ове године понудио фаланге мађарских Гембешеваца, да „регулишу“ питање студената у блокади. Финални договор о томе направљен је у Загребу. По том договору у садејству са Гембешевцима по Србији су за рачун самозваног требали да „дејствују“ и „Бојси“ али је учтивом замолницом неких благих људи овај злочин спречен2. Након тог фијаска Орбан је од тих активности морао јавно да се огради.
Заправо, у светлу актуелних општих међународних прилика, самозвани се, како су му све међународне везе волшебно покидане вољом неких благих људи, накачио на Орбана са жељом да „када Орбан постане први у Европи“, самозвани постане „први на Балкану“. Све „карте“ је сада бацио на Орбанов договор верујући да тај договор може да спаси и њега. Картонски мозак верује да ће Орбан да га представи у „лепом“ светлу новим газдама као „најсервилнијег – лојаланог – издајника на Балкану“. Верује да ће да отимањем од народа и награђивањем посредника имовином Србије показати своју снагу. У том престројавању на „западни“ дискурс, како га види један поремећени ум, самозвани је спреман да жртвује све своје „мале Русе“, почев од партијских другова до министара. Све оне које сматра својом имовином. Управо то се и дешава.
И ето суштине.
Мозак жељан сензације увек на крају направи наркомана.
А кад смо већ код наркоманије, време је да појаснимо зашто је ненадлежни самозвани одлучио да операционализује своју позицију „врховног команданта“, те да формом државног удара, преузме непосредно управљање Војском Србије.
Није у питању напрасна љубав према снајперима и порив за пуцање у ненаоружане цивиле већ насушна потреба да после свих идеја и промашаја у последњих девет месеци3, под своју контролу стави извесне кварталне послове.
Све оне који би у томе да му асистирају, а да при том верују да су данас „јачи“ од снаге коју је у своје време имао Александар Ранковић, обавештавам о следећем.
Што се тиче поменутог класића из овог текста и свих других из тог света које помињем у својим текстовима, у доброј намери да се призову памети, подсетићу на још један разговор коме су и они сами присуствовали. Тада су класић и један тада млађани, а сада виђени, покушали инжењеру да објасне како је у оквиру југословенске службе постојала некаква „србска УДБ-а“, те да му они нешто појасне око намештаљке да је Александар Ранковић прислушкивао Јосипа Броза Тита. Након што их је питао ко им је то рекао, а за одговор добио ћутање, инжењер им је објаснио: „Немојте да причате глупости о којима немате појма. Та прича о србској служби у југословенској УДБ-и је исто толико небулозна као кад би неки Сергеј у Москви сада причао о руској служби у оквиру совјетског КГБ-а. Немојте да причате о тим вашим фантазијама. Ранковић је отишао зато што се упетљао у коридор. Наместили су га људи из војске. Тито у почетку није знао шта се дешава, али му је касније речено. Оно што је Тито урадио је да није дао „зелено светло“ да се са кажњавањем Ранковића иде до краја, али нека то буде то“. Класић је потом прокоментарисао да су Ранковића потом пратили цео живот. Присутни песник је у свом стилу то објаснио: „Па то ти је онај део живота кад неко нешто мора да ради“. Поменут је и догађај када је након свега тога Ранковић једном приликом седео у Сплиту и кад му је саговорник рекао да има сазнања да су около њега „жбирови“. Ранковић се насмејао: „Разумем ја колеге, морају да раде“.
Ранковић је након разговора са задуженим заставницима прихватио додељену му будућност и до своје смрти никада није прекршио остварени договор. Схватио је да је у односу на оно што му је пало на памет, добро прошао.
Оно што је Ранковићу накнадно дозвољено је да кроз „Пад и ћутања“ о себи креира слику о томе да је у оквиру југословенске УДБ-е постојала некаква србска служба која је бранила интересе Србије. Та лажна слика, као и све друге лажи, нам онда наново није донела ништа добро. Поверовали смо у лаж. Што се тиче србских кадрова у југословенским службама безбедности сви до једног су бирани и одгајани као кадрови партије, а не свог народа.
На жалост, исто је и данас. Службеници партије, а не заштитници Устава, народа и државе.
Дакле, кад једном коначно и у потпуности издате Србију ваља да знате да овај пут неће проћи прича о некаквој србској служби у оквиру ове издајничке политике. Ни онда ни сада нико од вас није радио за Србију. Активно учествујете у креирању низа погубних, лажних сукоба којима се ствара привид неке константне угрожености, а заправо се држава, цело друштво и народ држе ван уставноправног оквира. Тај накарадни савез служби безбедности и свих режимских партија и појединаца, било позиционих или опозиционих, Србију ће на крају коштати државности. То је удружени злочиначки поредак који се сада бесомучно окомио на студенте у блокади и слободни народ Србије.
Ја знам за кога заправо радите и тај вам се радује.
Дакле, што се тиче „преузимања“ војске, квартала и самозваног у „терању“ да све то преотме…
Самозвани, можеш да смењујеш генерале колико год хоћеш, они ионако у Србији више ничему не служе, а и сви знамо како настају4. Али заставнике не смеш да дираш. Они морају да трају. Ранковић није схватио Крцунову грешку озбиљно, мислио је да је јачи5… Обојица су поверовали да су важнији од самог посла. Добар заставник никада не би направио такву грешку. Зато у овом послу генерали путују, а заставници трају.
За крај овог текста, јасно је. Друштво, народ, мора да се определи према свему што нам се дешава. Мора се одговорити неком врстом сабирања и колективног, масовног одговора. Наравно, у питању је процес, а не некаква „ad hoc“ реакција. Све лоше што је могло да се деси већ се десило у режији једног уставорушитељског ума. Од њега не можемо да очекујемо понашање у складу са Уставом Србије и законима, јер када је једном изашао из тог оквира он више никада неће моћи да прихвати да је Устав рам који сви морамо да поштујемо. Режимска политика се у свим својим метастазама у Србији понаша као нека аутоимуна болест. Разара сопствено ткиво и тако себи обезбеђује умоболни разлог за постојање све до коначног краја оболелог. У најбољем случају у питању је нешто у вези са насловом овог текста.
Студенти су понудили решење.
Отуда, студенти су у праву!
Васпоставимо Устав Републике Србије!
Што се тиче бројева и датума који следе.
Европа интензивно размишља кроз призму двадесет осмих врата, Русија и САД разматрају мировни план у 28 тачака, 28. пршљен је саставни део крсне кости (сакрума) и обезбеђује стабилну везу између кичменог стуба и карличних костију и у себи штити сакрални канал. Сакрални канал чува сакралне нервне корене. Неки верују да је то тачка из које одлази душа, да су ту сва чврстина и крхкост које красе човека, стабилност и покретљивост, рађање и смрт. Погледајте, ако желите, какви се украси у виду прстена налазе на тој позицији на скиптару, јер скиптар заправо представља кичму. Многи то имају, али не знају шта носе, баш као што је случај и са кичмом.
Студенти Србије у блокади позивају грађане да им се придруже 28. децембра у реализацији идеје која ће да редефинише политички простор.
Младост, стабилност, покретљивост, рађање … кичма нове Србије.
Зато, саопштење са групе Студенти у Блокади:
„Време је за укључивање и повезивање, јер само заједно расписујемо победу.
28.12. Видимо се широм Србије!“
- (више о томе у тексту на овом сајту: „Како угасити мрак“ од 31.01.2025.г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Нико није уморан а зулума не трпи“, од 18.04.2025. г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у текстовима: „Државни тероризам и народ који је одабрао слободу“ од 30.06.2025. г., „Квартал, мафијање и трактат испод шаргарепе“ од 02.09.2025. г., „Лакши облик силовања, силовање уз благослов државе“ од 17.09.2025. г., „Недостатан, самозвани вожд од припиздину“ од 04.08.2025. г., „Пиринач“ од 25.11.2025. г.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Како настају генерали“ од 08.05.2024.) ↩︎
- (више о томе на овом сајту у тексту: „Не верујте политичарима“, од 23.04.2024.) ↩︎